27-02-2015, 01:08 AM
Примисмо самога богочуванога ми господина (δεσπότην = владику) дошавшег (нам) кроз славно своје писмо, који је (иначе с нама) свагда присутан, те уопште не може духом отићи (од нас), него, богатством врлине (своје) и логосом (=разлогом) који Бог даде природи, већ не одбија да богоподражавајуће општи са служитељима својим. Зато, удививши се величини тог снисхођења његовог, помешах страх према њему са топлом жељом (πόθο =љубављу према њему), и од обадвога, од страха и жарке жеље, једну љубав (άγάπην) изградих, састављену од стидљивости и наклоности (δι ' αίδοΰς και εύνοιας), да не би ни страх, обнажен од топле жеље, постао мржња; нити жарка жеља, не имајући спојени (са собом) мудри страх - (постала) презрење. Него (тако): да се љубав (ή αγάπη) покаже да је она унутрашњи закон срдачности ( στοργής ), који (закон) све што је по природи сродно усваја као своје. наклоношћу савлађује мржњу, а стидљивошћу далеко одгони презрење.
Тај страх, велим, познавши да је он, већма од свега (другога), чиниоц божанске љубави ( συστατικόν της θείας ' αγάπης ), блажени Давид вели: "Страх Господњи је чист, остаје у век века"(Пс.18,10), јасно познавши да је он {=страх Господњи) нешто друго од онога страха кога сачињава бојазан казне због преступа. Јер овај (=људски сшрах) бива споља, и са присуством љубави сасвим ишчезава, као што негде у речима својим показује велики Јеванђелист Јован, говорећи: "Љубав изгони страх напоље"(1Јн. 4,18); док онај (=страх Господњи) по природи карактерише закон истинске срдачности ( στοργής ), стидљивошћу очувавајући довека Светитељима - и међу собом и према Богу - савршено непропадљив став и начин љубави (τον τής αγάπης θεσµόν τε και τρόπον).
Тако, дакле, и ја, како рекох, сарастворивши страх са жарком жељом (πόθω) према господину моме, до данас сам тај закон љубави држао: стидљивошћу се уздржавајући да пишем, да не би дао места презривости; а наклоношћу сам покретан на писање, да потпуно одустајање од писања не би било сматрано за мржњу. Α пишем ово јер ми је заповеђено да то чиним; и (пишем) не све што ја мислим - "јер мисли су људске плашљиве", сходно Св. Писму (Прем.Сол.9,14), - него оно што саветује (βούλεται) Бог и што Он благодаћу даје за настанак кориснога. Јер "савет (βουλή) Господњи, вели Давид, остаје до века, и мисли срца Његовог (остају) из нараштаја у нараштај"(Пс.32,11).
Α саветом Бога и Оца вероватно је (Давид) назвао онај неизрециви квносис (την κένωσιν = умањење/снисхођење - Фил.2,7) Јединороднога Сина ради обожења наше природе, по којем (савету /Ис.9,6/ Бог) има обухваћен конац свих векова; док мислима срца Његова (назива; оне логосе (=Божанске разлоге=залоге=принципе) Промисла и Суда ( τους της προνοίας και της κρίσεως λόγους), по којим логосима Он наш садашњи и будући живот, као различите нараштаје, мудро изводи (διεξάγει = руководи), додељујући свакоме одговарајући начин деловања.
Ако је пак дело Божанског савета - обожење наше (људске) природе ( ή τής η µ ετέρας φύσεως θέωσις ), а Божанских мисли је циљ довођење до краја (свега) онога што изискује живот наш, дакле је корисно да и познамо и чинимо ( γνώναί τε και πράξαι = спознамо и практикујемо), и тако како је потребно опишемо, смисао ( τήν δύνα µ ιν = моћ, силу, садржај) Господње Молитве. Α пошто је и мој господар, пишући мени, слузи своме, од Бога покренут, нарочито споменуо ту Молитву, чинећи је нужно предметом мојих речи, зато молим Господа (Христа), Учитеља ове Молитве, да ми отвори ум за схватање тајни садржаних у њој, и дадне (ми) саодговарајућу реч ради изјашњења схваћенога.
Јер (ова Молитва), по обухватности, има мистички скривен циљ у исказаним (у њој) речима; или, тачније речено, јасно проповедан циљ онима који су дубокога ума. Јер свега онога, чега је кроз тело Своје, понизивши се Логос Божији, сам постао Самоделатељ (διά σαρκός γέγονεν αυτουργός κενωθείς ό του Θεοϋ Λόγος), реч ове Молитве има мољење (αϊτησιν = прозбу , искање ) тога , учећи нас да се усвајају она добра којих једино Бог и Отац, кроз Сина природно посредујућег, Духом (Својим) Светим, Јесте истински Дародавац. Јер, по Божанском Апостолу, "посредник Бога и људи јесте Господ Исус Христос"(1Тим.2,5), приводећи људе измирене Оцу, кроз Духа, у Себи, за које је, и ради којих је, непроменљиво постао човек. И (тако) Он многих - толиких многих да њихово мноштво и величину није никада могуће по мери речју обухватити - Сам постаје Самоделатељ и Учитељ нових тајни (καινών µυστηρίων αυτουργός γίνεται καί διδάσκαλος).
Од тих тајни, њих седам на броју, општијих од осталих, које ту Молитву показују као изузетну по частољубивости (=дарежљивости), Он дарује људима. Α тих (седам тајни) силу ( τήν δύνα µ ιν = моћ и смисао), као што рекох, мистички садржи главни циљ ове Молитве, (а то су следеће тајне): богословље {=истинско богопознање), усиновљење (Богу) благодаћу, једнаку част (људи) са Анђелима, учешће (наше) у вечном животу, васпостављање (наше) природе бестрасно устремљене према себи, уништење закона греха, и укидање тираније Лукавога који је обманом овладао нама.
Погледајмо, зато, истину (свега овога) реченога.
(1.) Богословљу научава Син Божији оваплоћаван, јер у Себи показује Оца и Духа Светога. Јер сав Отац беше у Сину, и сав Дух Свети суштински беше потпуно у свему Сину и када се Он оваплоћавао; али Отац (беше присутан) благоволећи, а Дух сарађујући Сину самоделајућем ( αύτουργοϋντι ) оваплоћење. Јер Логос остаде са Умом (=Оцем) и Жив (=са Духом), и никоме другоме уопште не беше по суштини сместив, осим једино Оцу и Духу, и када је из човекољубља учинио сједињење са телом (људским) по Ипостаси (=у Својој Личности).
(2.) Α усиновљење Он даје, дарујући одозго натприродно кроз Духа благодатно рођење (=препорођење), којега са Богом чува и одржава слободна воља рађаних ( των γεννω µ ένων = препорађаних људи), прихватајући истинским расположењем дату благодат (Божију), и практиковањем заповести пажљиво украшавајући ту благодаћу дату лепоту. И (притом човек) пражњењем од страсти (=грешних стања) онолико усваја Божанство, колико је Бог Логос (=Христос), добровољно Себе по домостроју спасења испразнио од Своје савршене славе и истински постао и био човек (као ми).
(3.) Α једнаке по части Анђелима учинио је (нас) људе не само тиме што је "измирио крвљу крста Свога оно што је на небу и оно што је на земљи"(Кол.1,20), и уништио непријатељске силе (=демоне) које су испуњавале место између неба и земље, показавши да је састављен један свечани Сабор(µ ιαν πανήγυριν , тј. Црква) земаљских и небеских Сила (Јевр.12,23) у односу на раздавање Божанских дарова, пошто људска природа с радошћу, по једној и истој вољи са Вишњим Силама (=Анђелима), заједно прославља славу Божију; него и што је, после испуњења Домостроја спасења за нас, Он, узневши се са узетим (нашим) телом, Собом сјединио небо и земљу, и умним (=духовним=Анђелским бићима) сјединио чулна (=телесна бића=људе), и једну је показао (сву од Њега) створену природу по крајевима својих делова, повезивану са собом по врлини (=по богоугодном животу) и по познању Првога Узрока {=Бога Творца). Показујући (тако), мислим, оним што је Он (=Христос) мистички свршавао: да је логос (=Божанска словесност = умност, смисаоност) - сједињење раздељених, а алогосност (=бесловесност, неразумност, обесмишљење) - раздељење сједињених; и да се научимо да усвајамо логос (=словесност, умност) кроз праксу (=делатност), да бисмо, не само са Анђелима по врлини, него и са Богом познајно се сјединили кроз одрешење од (свих) постојећих ствари.
(4.) Α божанског живота давање Христос остварује чинећи Себе јестивим ( έδώδι µ ον ), како зна Сам Он и они који су од Њега добили такво умно осећање ( σίοθησιν νοεράν = духовно чуло), тако да, окушањем те хране (=Хлеба насушног=Причешћа), знају истинским познањем да је благ (=добар) Господ (Пс.33,9), те Он божанским садржајем измењује на обожење оне који Њега једу ( ποιότητι θεία προς θέωσιν µ ετακιρνών τους εσθίοντας ), пошто Он очигледно и јесте и назива се Хлеб живота и снаге (Божанске) (Јн.6,48).
(5.) Α природу васпоставља κ себи, не само тиме што је Он, поставши човек, очувао вољу ( την γνώ µ ην ) бестрасном и непротивном према природи, тако да ни према самим распињачима (Својим) није уопште иступио из Своје по природи основе (добре воље), него је већма изабрао, уместо (Свог) живота - смрт за њих, чиме се показује и добровољност страдања, потврђиваног човекољубивим расположењем Страдајућег, - него је и непријатељство укинуо, приковавши на крст рукописаније (=меницу) греха наших (Кол.2,14), због којег (греха) је природа људска имала непомирљиви рат са собом; и позвавши оне далеко и оне близу, то јест оне под законом и оне изван закона, и разрушивши зид преграде, то јест закон заповести објаснивши учењем, обојицу је саздао у једнога новога човека, чинећи мир, и Собом измирујући са Оцем и међусобно нас (Еф.2,13-17), који више немамо вољу ( την γνώ µ ην ) супротстављану логосу природе, него смо како природом тако и вољом постали непроменљиви.
(6.) Постављајући и чинећи пак природу чисту од закона греха (Рм.7,25; 8,2), Христос није допустио да задовољство (=уживање) претходи Његовом ради нас оваплоћењу, јер је на преславан начин (Његово) зачеће било бесемено, и рођење нетљено изнад природе, пошто је рођени Бог кроз рађање пристегао утроби (Дјеве) свезе девичанства већма од природе, и свецелу природу Он ослобађа од тираније владајућег закона - чулним умртвљењем удова на земљи - у онима који то хоће и који подражавају Његову добровољну смрт. Јер, тајна спасења је оних који хоће, а не оних присиљаваних.
(7.) Α уништење тираније Лукавога, који је обманом овладао нама, чини (Христос): истичући као оружје против њега тело (људско), побеђено у Адаму, и (њиме=телом) побеђујући ђавола; да покаже њега (=тело), које је раније уловљавало (људе) на смрт, (сада) оно бива уловљујуће за уловитеља, и природном смрћу уништавајуће његов (ђавољи=грешни) живот; и поставше оно њему {=ђаволу и греху) отров, Он, као Имајући моћ над смрћу, успео је да све које је ђаво (смрћу) прогутао, натраг избљује (тј. поврати), и живот роду људском (дарује), те тако сву природу (људску), као тесто, покрене напред ка васкрсењу живота, за које (васкрсење живота) Логос понајвише, будући Бог, постаје човек - ваистину чудесна ствар и догађај! - и добровољно прима смрт тела (ради нас). Свега тога, како рекох, наћи ће се да садрже прозбу (=искање=мољење) речи ове молитве (Оче наш).
*
* * *
*
Јер, Оца и Име Оца говори (ова Молитва), и одмах молећега представља да је он благодаћу син тога Оца.
Тражи (даље): да једне воље буду они на небу и на земљи, Заповеда (затим) да се иште Хлеб насушни.
Узакоњује измирење са људима, и опраштањем и добијањем опроштаја спаја самој себи природу (људску), не расецану (више) разликом хтења (тј. разних произвољења)
Учи да пе молимо за не упадање у искушење, као у закон греха, и поучава да се избавимо од Злога.
Јер је требало да Самоделатељ и Давалац добара (Логос-Христос) буде и Учитељ, Који ученицима, који верују у Њега и подражавају Његово живљење у телу, дарује речи ове Молитве (Оче наш) као упутства живота, којима најављује, у Њему предпостојеће по виду ( κατ ' είδος ), скривене ризнице мудрости и знања (Кол.2,3), водећи тиме стремљење молитеља ка задобијању тих ризница.
Зато је, мислим, Логос (Христос) назвао ову (Своју) науку молитвом, пошто она има прозбу (=искање) даваних од Бога по благодати дарова људима. Јер, тако су богонадахнути Оци наши говорили изричито ο молитви, рекавши: да је молитва прозба ( αΐτησιν =искање) онога што Бог, на Себи доличан начин, даје људима; као што су и завет (назвали) заветовањем ( τήν εύχήν , ύπόσχεσιν ), то јест обећањем онога што људи који искрено служе приносе Богу, наводећи (Св. Оци) често да (Свето) Писмо посведочује њихову реч (=одредбу), као што је, на пример, речено за молитву-завет: "Помолите се (=заветујте се), и подајте (то заветовано) Господу Богу вашем" (Пс.15,12). И: "Што сам обећао (у молитви) - даћу Теби, Спасу мојем, Господу" (Јн.2,11). И опет ο молитви (као прозби) оно: "И помоли св. Ана Господу, говорећи: Господе Адонај, Боже Саваоте, ако послушавши услишиш слушкињу Твоју, и даш ми плод утробе" (1Цар.1,10-11). И: "Помоли се Језекија, цар Јудејски, и Исаија, син Амосов, пророк, Господу" (2Дневн.32,20). И: "А ви кад се молите, говорите: Оче наш, Који си на небесима" (Мт.6,9), као што је Господ рекао ученицима.
Тако да заветовање ( τήν εύχήν ) може бити: проглашено држање заповести по хтењу (=слободној вољи) онога који се заветује, док молитва ( τήν ττροσευχήν ) јесте прозба (=искање) за присаједињење молиоца томе што је добро одржао. Или боље: заветовање је подвиг врлине, који подвиг Бог, кад (Му) се приноси, врло омиљено прима; док је молитва награда врлине, којом Бог веома радосно узвраћа (подвижнику).
Пошто је, дакле, показано да је молитва - искање добара која је самоделатно учинио оваплоћени Логос (Христос), истичући напред (пред нас) Самога Логоса, Учитељамолитве,осмељујући се. Наступајмо даље,проучавајући ( γι µ νασαντες =увежбавајући) сваке изреке смисао и значење, колико је то могуће нашим созерцањем, како Сам Логос уобичајава да корисно дарује, и даје нам да у себе сместимо силу мисли тога што је говорено.
Оче наш, Који си на небесима, да све свети Име Твоје, да дође Царство Твоје.
Господ одмах учи да молитељи овим (речима) одговарајуће започињу теологију (=богословљење, богопознање), и тајноводствује (их) (=посвећује их у тајну) у начин постојања Творачког Узрока (свих) постојећих ствари, будући Сам Он (=Христос) Узрочник по суштини постојећих ствари ( των όντων ).
Јер речи ове молитве објављују Оца, и Име Очево, и Царство Очево, да би се од самог почетка (молитве) научили поштовати и призивати обожавати ( σέβειν , έπικαλεΐσθαί τε και προσκυνεΐν ) Једноначалну Тројицу. Јер Име Бога и Оца суштински постојеће јесте - Јединородни Син; и Царство Бога и Оца суштински постојеће јесте - Дух Свети. Јер оно што Матеј овде назва Царством (Мт.6,10), други од Јеванђелиста другде назва Духом Светим, говорећи: "Да дође Дух Свети, и очисти нас"! (Лк.п,2).
Јер Отац нема пристечено Име, нити пак замишљамо Царство као накнадно Му сагледавано (тј. придодано). Јер, Он није започео бити, да би започео бити Отац или Цар, него свагда јесте ( αεί ών ), и свагда јесте и Отац и Цар; нити је уопште започео да буде Отац или Цар. Α ако свагда јесте ( άεί ών ), свагда јесте и Отац и Цар. Дакле су свагда и Син и Дух Свети суштински сапостојали са Оцем, будући да јесу из Њега, и у Њему јесу природно, изнад узрока и разлога ( υπέρ αιτίαν και λόγον ), а не после Њега постали касније због (неког) узрока. Јер однос има силу сапоказивања ( ή γάρ σχέσις συνεν - δείξεων κέκτηται δύνα µ ιν ), не дозоваљавајући да оне стварности, чији однос јесте и назива се однос, посматрају се једна после друге.
Почињући, дакле, ову Молитву, узводимо се (њоме) да прослављамо Једносуштну и Надсуштаствену Тројицу, као Творачки Узрок нашег постанка. Уз то се још научавамо да објављујемо благодат и усиновљење (Очево) према нама, удостојавани да Њега, по природи Створитеља, благодаћу називамо Оцем; да бисмо, чествујући (са страхопоштовањем) назвање Родитеља (нашег) по благодати, старали се да у животу оглашавамо карактерне црте родитеља, освећујући Његово Име на земљи, и уподобљавајући се Оцу ( ττατρώζοντες ), показујемо се као деца (Његова) кроз дела, и кроз оно што мислимо или чинимо величамо самога Самоделатеља усиновљења, природнога Сина Очевог (Христа).
Α освећујемо Име Небескога по благодати Оца, тиме што умртвљујемо материји склону (=пристрасну) жељу, и очишћујемо се тлетворних (=трулих) страсти, јер освећење јесте - потпуна непокретност и умртвљење чулне жеље, у које (освећење) кад достигнемо, укроћујемо непристојна распаљења гњева, немајући више покрећућу га жељу (=похоту) која га убеђује да се бори за своја уживања, пошто је већ умртвљена по словесној (=логосној=Христовој) светости. Јер је гњев по природи извршитељ жеље (=похоте), те бива да престаје да манита када њу {=похоту) види умртвљену.
С правом, дакле, одбацивањем гњева и похоте, наилази ова, по Молитви, владавина Царства Бога и Оца, јер се (молиоци) по одлагању ових (страсти) удостојавају да говоре: "Да дође Царство Твоје, то јест Дух Свети", пошто су речју и понашањем ( λόγψ τε καί τρόπω = мишљу и животом) кротости постали храм Божији кроз Духа (Светога, Еф.2,21). Јер, вели (Писмо), "на коме ћу починути, него на кротком и смиреном, који се боји Мојих речи" (Ис.66,2), одакле је јасно да је Царство Бога и Оца смирених и кротких. Јер вели: "Блажени кротки, јер ће они наследити земљу" (Мт.5,4). Није ову земљу, која по природи заузима средње место у свемиру, Бог обећао као наслеђе онима који Га љубе, ако је истина када говори: "Јер кад мртви васкрсну, нити се жене, нити се удају, него су као Анђели на небу" (Мт.22,зо). И: "Ходите благословени Оца мога, наследите Царство које вам је припремљено од постања света" (Мт.25,34). И на другом месту опет, другоме који је служио с наклоношћу, вели: "Уђи у радост господара свога!" (Мт.25,21).И после Њега,Божански Апостол (вели): "Јер ће затрубити, и мртви у Христу васкрснуће први непропадљиви. Потом ми живи који смо остали, заједно са њима бићемо узнети на облацима у сусрет Господу у ваздух, и тако ћемо свагда с Господом бити" (1Кор.15,52).
Пошто је, дакле, све то тако обећано онима који љубе Господа, ко, везавши ум само за изреку (Светог) Писма, може рећи да је небо, и Царство припремљено од постанка света, и тајанствена скривена радост Господња, и стално и нераздвојно пребивање и устаљење са Господом оних достојних, да је то исто са (овдашњом) земљом, ако је покретан логосом (=смислом) и жели да буде служитељ логоса (=смисла)? Него сада већ мисли да се земљом назива чврста и потпуно непомична од добра навика и снага непроменљивости (=постојаности) кротких ( τής τών πραέων άτρεψίας έ ' ξιν καί δύνα µ ιν ), која стално постоји са Господом, и има неизрециву радост, и држи се одувек припремљеног Царства, и удостојавана је оног (блаженог) стајања и поретка на небу, као звмља која заузима неко у свемиру средње место по логосу врлине, по којем (логосу) кротки, будући између похвале и покуде, пребива бестрасан, нити се надимајући похвалама, нити се жалостећи покудама (2Кор.б,8). Јер код оних код којих је логос по природи слободан, удаљивши стремљење ( την εφεσιν =жељу), не осећа када су узнемиравани нападима, јер је себе успокојио од буре око тога и ка божанској и нерадозналој слободи ( άπρακτον έλευθερίαν = стабилној слободи) преустремио је сву силу душе, за коју Господ, желећи да пренесе Својим ученицима, вели: "Узмите јарам Мој на себе, и научите се од Мене, да сам Ја кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим" (Мт.11,29), називајући покојем моћ Божанскога Царства, које достојнима доноси господство ( δεσποτείαν ), ослобођено сваког робовања.
Ако се пак смиренима и кроткима даје неуништива власт бесмртнога Царства, ко је то тако незаљубљен и сасвим Божанских добара нежелатељан ( ανέραστος καί πάντη τών θείων άνόρεκτος αγαθών ), да до краја не стреми ка смирењу и кротости, да би постао карактер (тј. икона) Божанског Царства, колико је то могуће човеку, носећи у себи заиста природно по суштини Великога Цара Христа неизменљиво по благодати обличје у Духу (Гал.4,19), у којем (Христу), вели Божански Апостол, "нема мушкога ни женскога" (Гал.з,28), то јест нема гњева и жеље, од којих први тирански изгони словесност и избацује ван закона природе разум, а друга чини жељенијим оно што је после ниже од Једног и Једино Жељеног - бестрасног Узрока и Природе (Божанске), и зато ставља тело као нешто жељеније од Духа, и чини угоднијим уживање видљивих ствари од умне славе и светлости (Божанске), идући тако глаткошћу чулне насладе и одвајајући ум од божанских и сродних (му) умних схватања.
Међутим, логос јединствени ( λόγος µ ονώτατος ), због богатства врлине, обнажује до краја ум и од саме бестрасне, али ипак природне љубави и расположења према телу - пошто Дух (Свети) сасвим побеђује природу - и убеђује (га) да напусти етичку философију када се треба сјединити са Надсуштаственим Логосом (Христом) простим и неподељеним созерцањем; маде је њему (=уму) природно својствено да лако пребацује и расеца {=уситно разматра) ствари које временски теку, које (ствари) када надиђе, није разложно да се, као плаштом, оптерећује етичким начином (понашања), он који је постао незадржив у чулним стварима.
И то јасно показује велики Илија (Пророк), оним што чини, припоказујући праобразно ову тајну: остављајући, кад је био узношен (на небо), плашт (свој), велим за умртвљеност тела, у којој се утврди великолепност етичке украшености, Јелисеју за испомагање духа против сваке противничке силе, и ударац непостојаној и текућој природи, чији је образац био (река) Јордан (4Цар.2,11), да не би задржао ученика (=Јелисеја) при преласку у Свету Земљу, који је (Јелисеј) укротио мутну и клизаву пристрасност за материјално, а он сам ишао је ка Богу слободан, не задржаван везом са ничим од постојећега, будући једноставан по стремљењу и несложен (=прост) по слободној вољи, чинећи одлазак ка Простоме по природи (Богу), кроз међусобно повезане опште врлине, које су познајно једна с другом спојене, чинећи (тако) долазак (Богу) као на огњеним коњима.
Јер познаде да се Христовом ученику треба одвојити од неједнаких расположења,чија различитост показује отуђење - пошто разливање крви око срца чини страст похоте, а загревање крви очигледно чини покретање гњева - и достигавши, као онај који у Христу живи и креће се и јесте (ДАп. 17,28), од себе је одложио туђе рађање неједнаких, не носећи у себи, као мушко и женско (Гал.3,28), супротна, као што рекох, расположења тих страсти, да се не би логос њима поробио, измењиван њиховим непостојаним променама, он у коме је природно укорењено поштовање божанске иконе (тј. људске боголикости), уверавајући душу да се преобликује по слободној вољи ка божанском подобију, и да буде и припада суштински Богу и Оцу свих, сапостојећем Великом Царству, као свесветло обиталиште Духа Светога, примајући, ако се тако може рећи, сву власт познања Божанске природе, колико је (то) могуће; по којем познању престаје рађање онога што је лошије, а настаје рађање онога што је најбоље; пошто душа очувава у себи једнаку Богу, по благодати позвања, неповређену ипостас дарованих добара, по којој ипостаси Христос свагда хотећи (тј. вољно) мистички се рађа, оваплоћујући се кроз спасаване; и чинећи мајком девственом душу која (Га) рађа, која нема, да кажем свеобухватно, по односу, као мушко и женско, ознаке природе која је под настанком и пропадањем. >>>
Тај страх, велим, познавши да је он, већма од свега (другога), чиниоц божанске љубави ( συστατικόν της θείας ' αγάπης ), блажени Давид вели: "Страх Господњи је чист, остаје у век века"(Пс.18,10), јасно познавши да је он {=страх Господњи) нешто друго од онога страха кога сачињава бојазан казне због преступа. Јер овај (=људски сшрах) бива споља, и са присуством љубави сасвим ишчезава, као што негде у речима својим показује велики Јеванђелист Јован, говорећи: "Љубав изгони страх напоље"(1Јн. 4,18); док онај (=страх Господњи) по природи карактерише закон истинске срдачности ( στοργής ), стидљивошћу очувавајући довека Светитељима - и међу собом и према Богу - савршено непропадљив став и начин љубави (τον τής αγάπης θεσµόν τε και τρόπον).
Тако, дакле, и ја, како рекох, сарастворивши страх са жарком жељом (πόθω) према господину моме, до данас сам тај закон љубави држао: стидљивошћу се уздржавајући да пишем, да не би дао места презривости; а наклоношћу сам покретан на писање, да потпуно одустајање од писања не би било сматрано за мржњу. Α пишем ово јер ми је заповеђено да то чиним; и (пишем) не све што ја мислим - "јер мисли су људске плашљиве", сходно Св. Писму (Прем.Сол.9,14), - него оно што саветује (βούλεται) Бог и што Он благодаћу даје за настанак кориснога. Јер "савет (βουλή) Господњи, вели Давид, остаје до века, и мисли срца Његовог (остају) из нараштаја у нараштај"(Пс.32,11).
Α саветом Бога и Оца вероватно је (Давид) назвао онај неизрециви квносис (την κένωσιν = умањење/снисхођење - Фил.2,7) Јединороднога Сина ради обожења наше природе, по којем (савету /Ис.9,6/ Бог) има обухваћен конац свих векова; док мислима срца Његова (назива; оне логосе (=Божанске разлоге=залоге=принципе) Промисла и Суда ( τους της προνοίας και της κρίσεως λόγους), по којим логосима Он наш садашњи и будући живот, као различите нараштаје, мудро изводи (διεξάγει = руководи), додељујући свакоме одговарајући начин деловања.
Ако је пак дело Божанског савета - обожење наше (људске) природе ( ή τής η µ ετέρας φύσεως θέωσις ), а Божанских мисли је циљ довођење до краја (свега) онога што изискује живот наш, дакле је корисно да и познамо и чинимо ( γνώναί τε και πράξαι = спознамо и практикујемо), и тако како је потребно опишемо, смисао ( τήν δύνα µ ιν = моћ, силу, садржај) Господње Молитве. Α пошто је и мој господар, пишући мени, слузи своме, од Бога покренут, нарочито споменуо ту Молитву, чинећи је нужно предметом мојих речи, зато молим Господа (Христа), Учитеља ове Молитве, да ми отвори ум за схватање тајни садржаних у њој, и дадне (ми) саодговарајућу реч ради изјашњења схваћенога.
Јер (ова Молитва), по обухватности, има мистички скривен циљ у исказаним (у њој) речима; или, тачније речено, јасно проповедан циљ онима који су дубокога ума. Јер свега онога, чега је кроз тело Своје, понизивши се Логос Божији, сам постао Самоделатељ (διά σαρκός γέγονεν αυτουργός κενωθείς ό του Θεοϋ Λόγος), реч ове Молитве има мољење (αϊτησιν = прозбу , искање ) тога , учећи нас да се усвајају она добра којих једино Бог и Отац, кроз Сина природно посредујућег, Духом (Својим) Светим, Јесте истински Дародавац. Јер, по Божанском Апостолу, "посредник Бога и људи јесте Господ Исус Христос"(1Тим.2,5), приводећи људе измирене Оцу, кроз Духа, у Себи, за које је, и ради којих је, непроменљиво постао човек. И (тако) Он многих - толиких многих да њихово мноштво и величину није никада могуће по мери речју обухватити - Сам постаје Самоделатељ и Учитељ нових тајни (καινών µυστηρίων αυτουργός γίνεται καί διδάσκαλος).
Од тих тајни, њих седам на броју, општијих од осталих, које ту Молитву показују као изузетну по частољубивости (=дарежљивости), Он дарује људима. Α тих (седам тајни) силу ( τήν δύνα µ ιν = моћ и смисао), као што рекох, мистички садржи главни циљ ове Молитве, (а то су следеће тајне): богословље {=истинско богопознање), усиновљење (Богу) благодаћу, једнаку част (људи) са Анђелима, учешће (наше) у вечном животу, васпостављање (наше) природе бестрасно устремљене према себи, уништење закона греха, и укидање тираније Лукавога који је обманом овладао нама.
Погледајмо, зато, истину (свега овога) реченога.
(1.) Богословљу научава Син Божији оваплоћаван, јер у Себи показује Оца и Духа Светога. Јер сав Отац беше у Сину, и сав Дух Свети суштински беше потпуно у свему Сину и када се Он оваплоћавао; али Отац (беше присутан) благоволећи, а Дух сарађујући Сину самоделајућем ( αύτουργοϋντι ) оваплоћење. Јер Логос остаде са Умом (=Оцем) и Жив (=са Духом), и никоме другоме уопште не беше по суштини сместив, осим једино Оцу и Духу, и када је из човекољубља учинио сједињење са телом (људским) по Ипостаси (=у Својој Личности).
(2.) Α усиновљење Он даје, дарујући одозго натприродно кроз Духа благодатно рођење (=препорођење), којега са Богом чува и одржава слободна воља рађаних ( των γεννω µ ένων = препорађаних људи), прихватајући истинским расположењем дату благодат (Божију), и практиковањем заповести пажљиво украшавајући ту благодаћу дату лепоту. И (притом човек) пражњењем од страсти (=грешних стања) онолико усваја Божанство, колико је Бог Логос (=Христос), добровољно Себе по домостроју спасења испразнио од Своје савршене славе и истински постао и био човек (као ми).
(3.) Α једнаке по части Анђелима учинио је (нас) људе не само тиме што је "измирио крвљу крста Свога оно што је на небу и оно што је на земљи"(Кол.1,20), и уништио непријатељске силе (=демоне) које су испуњавале место између неба и земље, показавши да је састављен један свечани Сабор(µ ιαν πανήγυριν , тј. Црква) земаљских и небеских Сила (Јевр.12,23) у односу на раздавање Божанских дарова, пошто људска природа с радошћу, по једној и истој вољи са Вишњим Силама (=Анђелима), заједно прославља славу Божију; него и што је, после испуњења Домостроја спасења за нас, Он, узневши се са узетим (нашим) телом, Собом сјединио небо и земљу, и умним (=духовним=Анђелским бићима) сјединио чулна (=телесна бића=људе), и једну је показао (сву од Њега) створену природу по крајевима својих делова, повезивану са собом по врлини (=по богоугодном животу) и по познању Првога Узрока {=Бога Творца). Показујући (тако), мислим, оним што је Он (=Христос) мистички свршавао: да је логос (=Божанска словесност = умност, смисаоност) - сједињење раздељених, а алогосност (=бесловесност, неразумност, обесмишљење) - раздељење сједињених; и да се научимо да усвајамо логос (=словесност, умност) кроз праксу (=делатност), да бисмо, не само са Анђелима по врлини, него и са Богом познајно се сјединили кроз одрешење од (свих) постојећих ствари.
(4.) Α божанског живота давање Христос остварује чинећи Себе јестивим ( έδώδι µ ον ), како зна Сам Он и они који су од Њега добили такво умно осећање ( σίοθησιν νοεράν = духовно чуло), тако да, окушањем те хране (=Хлеба насушног=Причешћа), знају истинским познањем да је благ (=добар) Господ (Пс.33,9), те Он божанским садржајем измењује на обожење оне који Њега једу ( ποιότητι θεία προς θέωσιν µ ετακιρνών τους εσθίοντας ), пошто Он очигледно и јесте и назива се Хлеб живота и снаге (Божанске) (Јн.6,48).
(5.) Α природу васпоставља κ себи, не само тиме што је Он, поставши човек, очувао вољу ( την γνώ µ ην ) бестрасном и непротивном према природи, тако да ни према самим распињачима (Својим) није уопште иступио из Своје по природи основе (добре воље), него је већма изабрао, уместо (Свог) живота - смрт за њих, чиме се показује и добровољност страдања, потврђиваног човекољубивим расположењем Страдајућег, - него је и непријатељство укинуо, приковавши на крст рукописаније (=меницу) греха наших (Кол.2,14), због којег (греха) је природа људска имала непомирљиви рат са собом; и позвавши оне далеко и оне близу, то јест оне под законом и оне изван закона, и разрушивши зид преграде, то јест закон заповести објаснивши учењем, обојицу је саздао у једнога новога човека, чинећи мир, и Собом измирујући са Оцем и међусобно нас (Еф.2,13-17), који више немамо вољу ( την γνώ µ ην ) супротстављану логосу природе, него смо како природом тако и вољом постали непроменљиви.
(6.) Постављајући и чинећи пак природу чисту од закона греха (Рм.7,25; 8,2), Христос није допустио да задовољство (=уживање) претходи Његовом ради нас оваплоћењу, јер је на преславан начин (Његово) зачеће било бесемено, и рођење нетљено изнад природе, пошто је рођени Бог кроз рађање пристегао утроби (Дјеве) свезе девичанства већма од природе, и свецелу природу Он ослобађа од тираније владајућег закона - чулним умртвљењем удова на земљи - у онима који то хоће и који подражавају Његову добровољну смрт. Јер, тајна спасења је оних који хоће, а не оних присиљаваних.
(7.) Α уништење тираније Лукавога, који је обманом овладао нама, чини (Христос): истичући као оружје против њега тело (људско), побеђено у Адаму, и (њиме=телом) побеђујући ђавола; да покаже њега (=тело), које је раније уловљавало (људе) на смрт, (сада) оно бива уловљујуће за уловитеља, и природном смрћу уништавајуће његов (ђавољи=грешни) живот; и поставше оно њему {=ђаволу и греху) отров, Он, као Имајући моћ над смрћу, успео је да све које је ђаво (смрћу) прогутао, натраг избљује (тј. поврати), и живот роду људском (дарује), те тако сву природу (људску), као тесто, покрене напред ка васкрсењу живота, за које (васкрсење живота) Логос понајвише, будући Бог, постаје човек - ваистину чудесна ствар и догађај! - и добровољно прима смрт тела (ради нас). Свега тога, како рекох, наћи ће се да садрже прозбу (=искање=мољење) речи ове молитве (Оче наш).
*
* * *
*
Јер, Оца и Име Оца говори (ова Молитва), и одмах молећега представља да је он благодаћу син тога Оца.
Тражи (даље): да једне воље буду они на небу и на земљи, Заповеда (затим) да се иште Хлеб насушни.
Узакоњује измирење са људима, и опраштањем и добијањем опроштаја спаја самој себи природу (људску), не расецану (више) разликом хтења (тј. разних произвољења)
Учи да пе молимо за не упадање у искушење, као у закон греха, и поучава да се избавимо од Злога.
Јер је требало да Самоделатељ и Давалац добара (Логос-Христос) буде и Учитељ, Који ученицима, који верују у Њега и подражавају Његово живљење у телу, дарује речи ове Молитве (Оче наш) као упутства живота, којима најављује, у Њему предпостојеће по виду ( κατ ' είδος ), скривене ризнице мудрости и знања (Кол.2,3), водећи тиме стремљење молитеља ка задобијању тих ризница.
Зато је, мислим, Логос (Христос) назвао ову (Своју) науку молитвом, пошто она има прозбу (=искање) даваних од Бога по благодати дарова људима. Јер, тако су богонадахнути Оци наши говорили изричито ο молитви, рекавши: да је молитва прозба ( αΐτησιν =искање) онога што Бог, на Себи доличан начин, даје људима; као што су и завет (назвали) заветовањем ( τήν εύχήν , ύπόσχεσιν ), то јест обећањем онога што људи који искрено служе приносе Богу, наводећи (Св. Оци) често да (Свето) Писмо посведочује њихову реч (=одредбу), као што је, на пример, речено за молитву-завет: "Помолите се (=заветујте се), и подајте (то заветовано) Господу Богу вашем" (Пс.15,12). И: "Што сам обећао (у молитви) - даћу Теби, Спасу мојем, Господу" (Јн.2,11). И опет ο молитви (као прозби) оно: "И помоли св. Ана Господу, говорећи: Господе Адонај, Боже Саваоте, ако послушавши услишиш слушкињу Твоју, и даш ми плод утробе" (1Цар.1,10-11). И: "Помоли се Језекија, цар Јудејски, и Исаија, син Амосов, пророк, Господу" (2Дневн.32,20). И: "А ви кад се молите, говорите: Оче наш, Који си на небесима" (Мт.6,9), као што је Господ рекао ученицима.
Тако да заветовање ( τήν εύχήν ) може бити: проглашено држање заповести по хтењу (=слободној вољи) онога који се заветује, док молитва ( τήν ττροσευχήν ) јесте прозба (=искање) за присаједињење молиоца томе што је добро одржао. Или боље: заветовање је подвиг врлине, који подвиг Бог, кад (Му) се приноси, врло омиљено прима; док је молитва награда врлине, којом Бог веома радосно узвраћа (подвижнику).
Пошто је, дакле, показано да је молитва - искање добара која је самоделатно учинио оваплоћени Логос (Христос), истичући напред (пред нас) Самога Логоса, Учитељамолитве,осмељујући се. Наступајмо даље,проучавајући ( γι µ νασαντες =увежбавајући) сваке изреке смисао и значење, колико је то могуће нашим созерцањем, како Сам Логос уобичајава да корисно дарује, и даје нам да у себе сместимо силу мисли тога што је говорено.
Оче наш, Који си на небесима, да све свети Име Твоје, да дође Царство Твоје.
Господ одмах учи да молитељи овим (речима) одговарајуће започињу теологију (=богословљење, богопознање), и тајноводствује (их) (=посвећује их у тајну) у начин постојања Творачког Узрока (свих) постојећих ствари, будући Сам Он (=Христос) Узрочник по суштини постојећих ствари ( των όντων ).
Јер речи ове молитве објављују Оца, и Име Очево, и Царство Очево, да би се од самог почетка (молитве) научили поштовати и призивати обожавати ( σέβειν , έπικαλεΐσθαί τε και προσκυνεΐν ) Једноначалну Тројицу. Јер Име Бога и Оца суштински постојеће јесте - Јединородни Син; и Царство Бога и Оца суштински постојеће јесте - Дух Свети. Јер оно што Матеј овде назва Царством (Мт.6,10), други од Јеванђелиста другде назва Духом Светим, говорећи: "Да дође Дух Свети, и очисти нас"! (Лк.п,2).
Јер Отац нема пристечено Име, нити пак замишљамо Царство као накнадно Му сагледавано (тј. придодано). Јер, Он није започео бити, да би започео бити Отац или Цар, него свагда јесте ( αεί ών ), и свагда јесте и Отац и Цар; нити је уопште започео да буде Отац или Цар. Α ако свагда јесте ( άεί ών ), свагда јесте и Отац и Цар. Дакле су свагда и Син и Дух Свети суштински сапостојали са Оцем, будући да јесу из Њега, и у Њему јесу природно, изнад узрока и разлога ( υπέρ αιτίαν και λόγον ), а не после Њега постали касније због (неког) узрока. Јер однос има силу сапоказивања ( ή γάρ σχέσις συνεν - δείξεων κέκτηται δύνα µ ιν ), не дозоваљавајући да оне стварности, чији однос јесте и назива се однос, посматрају се једна после друге.
Почињући, дакле, ову Молитву, узводимо се (њоме) да прослављамо Једносуштну и Надсуштаствену Тројицу, као Творачки Узрок нашег постанка. Уз то се још научавамо да објављујемо благодат и усиновљење (Очево) према нама, удостојавани да Њега, по природи Створитеља, благодаћу називамо Оцем; да бисмо, чествујући (са страхопоштовањем) назвање Родитеља (нашег) по благодати, старали се да у животу оглашавамо карактерне црте родитеља, освећујући Његово Име на земљи, и уподобљавајући се Оцу ( ττατρώζοντες ), показујемо се као деца (Његова) кроз дела, и кроз оно што мислимо или чинимо величамо самога Самоделатеља усиновљења, природнога Сина Очевог (Христа).
Α освећујемо Име Небескога по благодати Оца, тиме што умртвљујемо материји склону (=пристрасну) жељу, и очишћујемо се тлетворних (=трулих) страсти, јер освећење јесте - потпуна непокретност и умртвљење чулне жеље, у које (освећење) кад достигнемо, укроћујемо непристојна распаљења гњева, немајући више покрећућу га жељу (=похоту) која га убеђује да се бори за своја уживања, пошто је већ умртвљена по словесној (=логосној=Христовој) светости. Јер је гњев по природи извршитељ жеље (=похоте), те бива да престаје да манита када њу {=похоту) види умртвљену.
С правом, дакле, одбацивањем гњева и похоте, наилази ова, по Молитви, владавина Царства Бога и Оца, јер се (молиоци) по одлагању ових (страсти) удостојавају да говоре: "Да дође Царство Твоје, то јест Дух Свети", пошто су речју и понашањем ( λόγψ τε καί τρόπω = мишљу и животом) кротости постали храм Божији кроз Духа (Светога, Еф.2,21). Јер, вели (Писмо), "на коме ћу починути, него на кротком и смиреном, који се боји Мојих речи" (Ис.66,2), одакле је јасно да је Царство Бога и Оца смирених и кротких. Јер вели: "Блажени кротки, јер ће они наследити земљу" (Мт.5,4). Није ову земљу, која по природи заузима средње место у свемиру, Бог обећао као наслеђе онима који Га љубе, ако је истина када говори: "Јер кад мртви васкрсну, нити се жене, нити се удају, него су као Анђели на небу" (Мт.22,зо). И: "Ходите благословени Оца мога, наследите Царство које вам је припремљено од постања света" (Мт.25,34). И на другом месту опет, другоме који је служио с наклоношћу, вели: "Уђи у радост господара свога!" (Мт.25,21).И после Њега,Божански Апостол (вели): "Јер ће затрубити, и мртви у Христу васкрснуће први непропадљиви. Потом ми живи који смо остали, заједно са њима бићемо узнети на облацима у сусрет Господу у ваздух, и тако ћемо свагда с Господом бити" (1Кор.15,52).
Пошто је, дакле, све то тако обећано онима који љубе Господа, ко, везавши ум само за изреку (Светог) Писма, може рећи да је небо, и Царство припремљено од постанка света, и тајанствена скривена радост Господња, и стално и нераздвојно пребивање и устаљење са Господом оних достојних, да је то исто са (овдашњом) земљом, ако је покретан логосом (=смислом) и жели да буде служитељ логоса (=смисла)? Него сада већ мисли да се земљом назива чврста и потпуно непомична од добра навика и снага непроменљивости (=постојаности) кротких ( τής τών πραέων άτρεψίας έ ' ξιν καί δύνα µ ιν ), која стално постоји са Господом, и има неизрециву радост, и држи се одувек припремљеног Царства, и удостојавана је оног (блаженог) стајања и поретка на небу, као звмља која заузима неко у свемиру средње место по логосу врлине, по којем (логосу) кротки, будући између похвале и покуде, пребива бестрасан, нити се надимајући похвалама, нити се жалостећи покудама (2Кор.б,8). Јер код оних код којих је логос по природи слободан, удаљивши стремљење ( την εφεσιν =жељу), не осећа када су узнемиравани нападима, јер је себе успокојио од буре око тога и ка божанској и нерадозналој слободи ( άπρακτον έλευθερίαν = стабилној слободи) преустремио је сву силу душе, за коју Господ, желећи да пренесе Својим ученицима, вели: "Узмите јарам Мој на себе, и научите се од Мене, да сам Ја кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим" (Мт.11,29), називајући покојем моћ Божанскога Царства, које достојнима доноси господство ( δεσποτείαν ), ослобођено сваког робовања.
Ако се пак смиренима и кроткима даје неуништива власт бесмртнога Царства, ко је то тако незаљубљен и сасвим Божанских добара нежелатељан ( ανέραστος καί πάντη τών θείων άνόρεκτος αγαθών ), да до краја не стреми ка смирењу и кротости, да би постао карактер (тј. икона) Божанског Царства, колико је то могуће човеку, носећи у себи заиста природно по суштини Великога Цара Христа неизменљиво по благодати обличје у Духу (Гал.4,19), у којем (Христу), вели Божански Апостол, "нема мушкога ни женскога" (Гал.з,28), то јест нема гњева и жеље, од којих први тирански изгони словесност и избацује ван закона природе разум, а друга чини жељенијим оно што је после ниже од Једног и Једино Жељеног - бестрасног Узрока и Природе (Божанске), и зато ставља тело као нешто жељеније од Духа, и чини угоднијим уживање видљивих ствари од умне славе и светлости (Божанске), идући тако глаткошћу чулне насладе и одвајајући ум од божанских и сродних (му) умних схватања.
Међутим, логос јединствени ( λόγος µ ονώτατος ), због богатства врлине, обнажује до краја ум и од саме бестрасне, али ипак природне љубави и расположења према телу - пошто Дух (Свети) сасвим побеђује природу - и убеђује (га) да напусти етичку философију када се треба сјединити са Надсуштаственим Логосом (Христом) простим и неподељеним созерцањем; маде је њему (=уму) природно својствено да лако пребацује и расеца {=уситно разматра) ствари које временски теку, које (ствари) када надиђе, није разложно да се, као плаштом, оптерећује етичким начином (понашања), он који је постао незадржив у чулним стварима.
И то јасно показује велики Илија (Пророк), оним што чини, припоказујући праобразно ову тајну: остављајући, кад је био узношен (на небо), плашт (свој), велим за умртвљеност тела, у којој се утврди великолепност етичке украшености, Јелисеју за испомагање духа против сваке противничке силе, и ударац непостојаној и текућој природи, чији је образац био (река) Јордан (4Цар.2,11), да не би задржао ученика (=Јелисеја) при преласку у Свету Земљу, који је (Јелисеј) укротио мутну и клизаву пристрасност за материјално, а он сам ишао је ка Богу слободан, не задржаван везом са ничим од постојећега, будући једноставан по стремљењу и несложен (=прост) по слободној вољи, чинећи одлазак ка Простоме по природи (Богу), кроз међусобно повезане опште врлине, које су познајно једна с другом спојене, чинећи (тако) долазак (Богу) као на огњеним коњима.
Јер познаде да се Христовом ученику треба одвојити од неједнаких расположења,чија различитост показује отуђење - пошто разливање крви око срца чини страст похоте, а загревање крви очигледно чини покретање гњева - и достигавши, као онај који у Христу живи и креће се и јесте (ДАп. 17,28), од себе је одложио туђе рађање неједнаких, не носећи у себи, као мушко и женско (Гал.3,28), супротна, као што рекох, расположења тих страсти, да се не би логос њима поробио, измењиван њиховим непостојаним променама, он у коме је природно укорењено поштовање божанске иконе (тј. људске боголикости), уверавајући душу да се преобликује по слободној вољи ка божанском подобију, и да буде и припада суштински Богу и Оцу свих, сапостојећем Великом Царству, као свесветло обиталиште Духа Светога, примајући, ако се тако може рећи, сву власт познања Божанске природе, колико је (то) могуће; по којем познању престаје рађање онога што је лошије, а настаје рађање онога што је најбоље; пошто душа очувава у себи једнаку Богу, по благодати позвања, неповређену ипостас дарованих добара, по којој ипостаси Христос свагда хотећи (тј. вољно) мистички се рађа, оваплоћујући се кроз спасаване; и чинећи мајком девственом душу која (Га) рађа, која нема, да кажем свеобухватно, по односу, као мушко и женско, ознаке природе која је под настанком и пропадањем. >>>
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М