[Шумадинац]

Примисмо самога богочуванога ми господина (δεσπότην = владику) дошавшег (нам) кроз славно своје писмо, који је (иначе с нама) свагда присутан, те уопште не може духом отићи (од нас), него, богатством врлине (своје) и логосом (=разлогом) који Бог даде природи, већ не одбија да богоподражавајуће општи са служитељима својим. Зато, удививши се величини тог снисхођења његовог, помешах страх према њему са топлом жељом (πόθο =љубављу према њему), и од обадвога, од страха и жарке жеље, једну љубав (άγάπην) изградих, састављену од стидљивости и наклоности (δι ' αίδοΰς και εύνοιας), да не би ни страх, обнажен од топле жеље, постао мржња; нити жарка жеља, не имајући спојени (са собом) мудри страх - (постала) презрење. Него (тако): да се љубав (ή αγάπη) покаже да је она унутрашњи закон срдачности ( στοργής ), који (закон) све што је по природи сродно усваја као своје. наклоношћу савлађује мржњу, а стидљивошћу далеко одгони презрење.
Тај страх, велим, познавши да је он, већма од свега (другога), чиниоц божанске љубави ( συστατικόν της θείας ' αγάπης ), блажени Давид вели: "Страх Господњи је чист, остаје у век века"(Пс.18,10), јасно познавши да је он {=страх Господњи) нешто друго од онога страха кога сачињава бојазан казне због преступа. Јер овај (=људски сшрах) бива споља, и са присуством љубави сасвим ишчезава, као што негде у речима својим показује велики Јеванђелист Јован, говорећи: "Љубав изгони страх напоље"(1Јн. 4,18); док онај (=страх Господњи) по природи карактерише закон истинске срдачности ( στοργής ), стидљивошћу очувавајући довека Светитељима - и међу собом и према Богу - савршено непропадљив став и начин љубави (τον τής αγάπης θεσµόν τε και τρόπον).

Тако, дакле, и ја, како рекох, сарастворивши страх са жарком жељом (πόθω) према господину моме, до данас сам тај закон љубави држао: стидљивошћу се уздржавајући да пишем, да не би дао места презривости; а наклоношћу сам покретан на писање, да потпуно одустајање од писања не би било сматрано за мржњу. Α пишем ово јер ми је заповеђено да то чиним; и (пишем) не све што ја мислим - "јер мисли су људске плашљиве", сходно Св. Писму (Прем.Сол.9,14), - него оно што саветује (βούλεται) Бог и што Он благодаћу даје за настанак кориснога. Јер "савет (βουλή) Господњи, вели Давид, остаје до века, и мисли срца Његовог (остају) из нараштаја у нараштај"(Пс.32,11).

Α саветом Бога и Оца вероватно је (Давид) назвао онај неизрециви квносис (την κένωσιν = умањење/снисхођење - Фил.2,7) Јединороднога Сина ради обожења наше природе, по којем (савету /Ис.9,6/ Бог) има обухваћен конац свих векова; док мислима срца Његова (назива; оне логосе (=Божанске разлоге=залоге=принципе) Промисла и Суда ( τους της προνοίας και της κρίσεως λόγους), по којим логосима Он наш садашњи и будући живот, као различите нараштаје, мудро изводи (διεξάγει = руководи), додељујући свакоме одговарајући начин деловања.

Ако је пак дело Божанског савета - обожење наше (људске) природе ( ή τής η µ ετέρας φύσεως θέωσις ), а Божанских мисли је циљ довођење до краја (свега) онога што изискује живот наш, дакле је корисно да и познамо и чинимо ( γνώναί τε και πράξαι = спознамо и практикујемо), и тако како је потребно опишемо, смисао ( τήν δύνα µ ιν = моћ, силу, садржај) Господње Молитве. Α пошто је и мој господар, пишући мени, слузи своме, од Бога покренут, нарочито споменуо ту Молитву, чинећи је нужно предметом мојих речи, зато молим Господа (Христа), Учитеља ове Молитве, да ми отвори ум за схватање тајни садржаних у њој, и дадне (ми) саодговарајућу реч ради изјашњења схваћенога.

Јер (ова Молитва), по обухватности, има мистички скривен циљ у исказаним (у њој) речима; или, тачније речено, јасно проповедан циљ онима који су дубокога ума. Јер свега онога, чега је кроз тело Своје, понизивши се Логос Божији, сам постао Самоделатељ (διά σαρκός γέγονεν αυτουργός κενωθείς ό του Θεοϋ Λόγος), реч ове Молитве има мољење (αϊτησιν = прозбу , искање ) тога , учећи нас да се усвајају она добра којих једино Бог и Отац, кроз Сина природно посредујућег, Духом (Својим) Светим, Јесте истински Дародавац. Јер, по Божанском Апостолу, "посредник Бога и људи јесте Господ Исус Христос"(1Тим.2,5), приводећи људе измирене Оцу, кроз Духа, у Себи, за које је, и ради којих је, непроменљиво постао човек. И (тако) Он многих - толиких многих да њихово мноштво и величину није никада могуће по мери речју обухватити - Сам постаје Самоделатељ и Учитељ нових тајни (καινών µυστηρίων αυτουργός γίνεται καί διδάσκαλος).

Од тих тајни, њих седам на броју, општијих од осталих, које ту Молитву показују као изузетну по частољубивости (=дарежљивости), Он дарује људима. Α тих (седам тајни) силу ( τήν δύνα µ ιν = моћ и смисао), као што рекох, мистички садржи главни циљ ове Молитве, (а то су следеће тајне): богословље {=истинско богопознање), усиновљење (Богу) благодаћу, једнаку част (људи) са Анђелима, учешће (наше) у вечном животу, васпостављање (наше) природе бестрасно устремљене према себи, уништење закона греха, и укидање тираније Лукавога који је обманом овладао нама.

Погледајмо, зато, истину (свега овога) реченога.

(1.) Богословљу научава Син Божији оваплоћаван, јер у Себи показује Оца и Духа Светога. Јер сав Отац беше у Сину, и сав Дух Свети суштински беше потпуно у свему Сину и када се Он оваплоћавао; али Отац (беше присутан) благоволећи, а Дух сарађујући Сину самоделајућем ( αύτουργοϋντι ) оваплоћење. Јер Логос остаде са Умом (=Оцем) и Жив (=са Духом), и никоме другоме уопште не беше по суштини сместив, осим једино Оцу и Духу, и када је из човекољубља учинио сједињење са телом (људским) по Ипостаси (=у Својој Личности).

(2.) Α усиновљење Он даје, дарујући одозго натприродно кроз Духа благодатно рођење (=препорођење), којега са Богом чува и одржава слободна воља рађаних ( των γεννω µ ένων = препорађаних људи), прихватајући истинским расположењем дату благодат (Божију), и практиковањем заповести пажљиво украшавајући ту благодаћу дату лепоту. И (притом човек) пражњењем од страсти (=грешних стања) онолико усваја Божанство, колико је Бог Логос (=Христос), добровољно Себе по домостроју спасења испразнио од Своје савршене славе и истински постао и био човек (као ми).

(3.) Α једнаке по части Анђелима учинио је (нас) људе не само тиме што је "измирио крвљу крста Свога оно што је на небу и оно што је на земљи"(Кол.1,20), и уништио непријатељске силе (=демоне) које су испуњавале место између неба и земље, показавши да је састављен један свечани Сабор(µ ιαν πανήγυριν , тј. Црква) земаљских и небеских Сила (Јевр.12,23) у односу на раздавање Божанских дарова, пошто људска природа с радошћу, по једној и истој вољи са Вишњим Силама (=Анђелима), заједно прославља славу Божију; него и што је, после испуњења Домостроја спасења за нас, Он, узневши се са узетим (нашим) телом, Собом сјединио небо и земљу, и умним (=духовним=Анђелским бићима) сјединио чулна (=телесна бића=људе), и једну је показао (сву од Њега) створену природу по крајевима својих делова, повезивану са собом по врлини (=по богоугодном животу) и по познању Првога Узрока {=Бога Творца). Показујући (тако), мислим, оним што је Он (=Христос) мистички свршавао: да је логос (=Божанска словесност = умност, смисаоност) - сједињење раздељених, а алогосност (=бесловесност, неразумност, обесмишљење) - раздељење сједињених; и да се научимо да усвајамо логос (=словесност, умност) кроз праксу (=делатност), да бисмо, не само са Анђелима по врлини, него и са Богом познајно се сјединили кроз одрешење од (свих) постојећих ствари.

(4.) Α божанског живота давање Христос остварује чинећи Себе јестивим ( έδώδι µ ον ), како зна Сам Он и они који су од Њега добили такво умно осећање ( σίοθησιν νοεράν = духовно чуло), тако да, окушањем те хране (=Хлеба насушног=Причешћа), знају истинским познањем да је благ (=добар) Господ (Пс.33,9), те Он божанским садржајем измењује на обожење оне који Њега једу ( ποιότητι θεία προς θέωσιν µ ετακιρνών τους εσθίοντας ), пошто Он очигледно и јесте и назива се Хлеб живота и снаге (Божанске) (Јн.6,48).

(5.) Α природу васпоставља κ себи, не само тиме што је Он, поставши човек, очувао вољу ( την γνώ µ ην ) бестрасном и непротивном према природи, тако да ни према самим распињачима (Својим) није уопште иступио из Своје по природи основе (добре воље), него је већма изабрао, уместо (Свог) живота - смрт за њих, чиме се показује и добровољност страдања, потврђиваног човекољубивим расположењем Страдајућег, - него је и непријатељство укинуо, приковавши на крст рукописаније (=меницу) греха наших (Кол.2,14), због којег (греха) је природа људска имала непомирљиви рат са собом; и позвавши оне далеко и оне близу, то јест оне под законом и оне изван закона, и разрушивши зид преграде, то јест закон заповести објаснивши учењем, обојицу је саздао у једнога новога човека, чинећи мир, и Собом измирујући са Оцем и међусобно нас (Еф.2,13-17), који више немамо вољу ( την γνώ µ ην ) супротстављану логосу природе, него смо како природом тако и вољом постали непроменљиви.

(6.) Постављајући и чинећи пак природу чисту од закона греха (Рм.7,25; 8,2), Христос није допустио да задовољство (=уживање) претходи Његовом ради нас оваплоћењу, јер је на преславан начин (Његово) зачеће било бесемено, и рођење нетљено изнад природе, пошто је рођени Бог кроз рађање пристегао утроби (Дјеве) свезе девичанства већма од природе, и свецелу природу Он ослобађа од тираније владајућег закона - чулним умртвљењем удова на земљи - у онима који то хоће и који подражавају Његову добровољну смрт. Јер, тајна спасења је оних који хоће, а не оних присиљаваних.

(7.) Α уништење тираније Лукавога, који је обманом овладао нама, чини (Христос): истичући као оружје против њега тело (људско), побеђено у Адаму, и (њиме=телом) побеђујући ђавола; да покаже њега (=тело), које је раније уловљавало (људе) на смрт, (сада) оно бива уловљујуће за уловитеља, и природном смрћу уништавајуће његов (ђавољи=грешни) живот; и поставше оно њему {=ђаволу и греху) отров, Он, као Имајући моћ над смрћу, успео је да све које је ђаво (смрћу) прогутао, натраг избљује (тј. поврати), и живот роду људском (дарује), те тако сву природу (људску), као тесто, покрене напред ка васкрсењу живота, за које (васкрсење живота) Логос понајвише, будући Бог, постаје човек - ваистину чудесна ствар и догађај! - и добровољно прима смрт тела (ради нас). Свега тога, како рекох, наћи ће се да садрже прозбу (=искање=мољење) речи ове молитве (Оче наш).

*
* * *
*

Јер, Оца и Име Оца говори (ова Молитва), и одмах молећега представља да је он благодаћу син тога Оца.

Тражи (даље): да једне воље буду они на небу и на земљи, Заповеда (затим) да се иште Хлеб насушни.

Узакоњује измирење са људима, и опраштањем и добијањем опроштаја спаја самој себи природу (људску), не расецану (више) разликом хтења (тј. разних произвољења)

Учи да пе молимо за не упадање у искушење, као у закон греха, и поучава да се избавимо од Злога.

Јер је требало да Самоделатељ и Давалац добара (Логос-Христос) буде и Учитељ, Који ученицима, који верују у Њега и подражавају Његово живљење у телу, дарује речи ове Молитве (Оче наш) као упутства живота, којима најављује, у Њему предпостојеће по виду ( κατ ' είδος ), скривене ризнице мудрости и знања (Кол.2,3), водећи тиме стремљење молитеља ка задобијању тих ризница.

Зато је, мислим, Логос (Христос) назвао ову (Своју) науку молитвом, пошто она има прозбу (=искање) даваних од Бога по благодати дарова људима. Јер, тако су богонадахнути Оци наши говорили изричито ο молитви, рекавши: да је молитва прозба ( αΐτησιν =искање) онога што Бог, на Себи доличан начин, даје људима; као што су и завет (назвали) заветовањем ( τήν εύχήν , ύπόσχεσιν ), то јест обећањем онога што људи који искрено служе приносе Богу, наводећи (Св. Оци) често да (Свето) Писмо посведочује њихову реч (=одредбу), као што је, на пример, речено за молитву-завет: "Помолите се (=заветујте се), и подајте (то заветовано) Господу Богу вашем" (Пс.15,12). И: "Што сам обећао (у молитви) - даћу Теби, Спасу мојем, Господу" (Јн.2,11). И опет ο молитви (као прозби) оно: "И помоли св. Ана Господу, говорећи: Господе Адонај, Боже Саваоте, ако послушавши услишиш слушкињу Твоју, и даш ми плод утробе" (1Цар.1,10-11). И: "Помоли се Језекија, цар Јудејски, и Исаија, син Амосов, пророк, Господу" (2Дневн.32,20). И: "А ви кад се молите, говорите: Оче наш, Који си на небесима" (Мт.6,9), као што је Господ рекао ученицима.

Тако да заветовање ( τήν εύχήν ) може бити: проглашено држање заповести по хтењу (=слободној вољи) онога који се заветује, док молитва ( τήν ττροσευχήν ) јесте прозба (=искање) за присаједињење молиоца томе што је добро одржао. Или боље: заветовање је подвиг врлине, који подвиг Бог, кад (Му) се приноси, врло омиљено прима; док је молитва награда врлине, којом Бог веома радосно узвраћа (подвижнику).

Пошто је, дакле, показано да је молитва - искање добара која је самоделатно учинио оваплоћени Логос (Христос), истичући напред (пред нас) Самога Логоса, Учитељамолитве,осмељујући се. Наступајмо даље,проучавајући ( γι µ νασαντες =увежбавајући) сваке изреке смисао и значење, колико је то могуће нашим созерцањем, како Сам Логос уобичајава да корисно дарује, и даје нам да у себе сместимо силу мисли тога што је говорено.

Оче наш, Који си на небесима, да све свети Име Твоје, да дође Царство Твоје.

Господ одмах учи да молитељи овим (речима) одговарајуће започињу теологију (=богословљење, богопознање), и тајноводствује (их) (=посвећује их у тајну) у начин постојања Творачког Узрока (свих) постојећих ствари, будући Сам Он (=Христос) Узрочник по суштини постојећих ствари ( των όντων ).

Јер речи ове молитве објављују Оца, и Име Очево, и Царство Очево, да би се од самог почетка (молитве) научили поштовати и призивати обожавати ( σέβειν , έπικαλεΐσθαί τε και προσκυνεΐν ) Једноначалну Тројицу. Јер Име Бога и Оца суштински постојеће јесте - Јединородни Син; и Царство Бога и Оца суштински постојеће јесте - Дух Свети. Јер оно што Матеј овде назва Царством (Мт.6,10), други од Јеванђелиста другде назва Духом Светим, говорећи: "Да дође Дух Свети, и очисти нас"! (Лк.п,2).

Јер Отац нема пристечено Име, нити пак замишљамо Царство као накнадно Му сагледавано (тј. придодано). Јер, Он није започео бити, да би започео бити Отац или Цар, него свагда јесте ( αεί ών ), и свагда јесте и Отац и Цар; нити је уопште започео да буде Отац или Цар. Α ако свагда јесте ( άεί ών ), свагда јесте и Отац и Цар. Дакле су свагда и Син и Дух Свети суштински сапостојали са Оцем, будући да јесу из Њега, и у Њему јесу природно, изнад узрока и разлога ( υπέρ αιτίαν και λόγον ), а не после Њега постали касније због (неког) узрока. Јер однос има силу сапоказивања ( ή γάρ σχέσις συνεν - δείξεων κέκτηται δύνα µ ιν ), не дозоваљавајући да оне стварности, чији однос јесте и назива се однос, посматрају се једна после друге.

Почињући, дакле, ову Молитву, узводимо се (њоме) да прослављамо Једносуштну и Надсуштаствену Тројицу, као Творачки Узрок нашег постанка. Уз то се још научавамо да објављујемо благодат и усиновљење (Очево) према нама, удостојавани да Њега, по природи Створитеља, благодаћу називамо Оцем; да бисмо, чествујући (са страхопоштовањем) назвање Родитеља (нашег) по благодати, старали се да у животу оглашавамо карактерне црте родитеља, освећујући Његово Име на земљи, и уподобљавајући се Оцу ( ττατρώζοντες ), показујемо се као деца (Његова) кроз дела, и кроз оно што мислимо или чинимо величамо самога Самоделатеља усиновљења, природнога Сина Очевог (Христа).

Α освећујемо Име Небескога по благодати Оца, тиме што умртвљујемо материји склону (=пристрасну) жељу, и очишћујемо се тлетворних (=трулих) страсти, јер освећење јесте - потпуна непокретност и умртвљење чулне жеље, у које (освећење) кад достигнемо, укроћујемо непристојна распаљења гњева, немајући више покрећућу га жељу (=похоту) која га убеђује да се бори за своја уживања, пошто је већ умртвљена по словесној (=логосној=Христовој) светости. Јер је гњев по природи извршитељ жеље (=похоте), те бива да престаје да манита када њу {=похоту) види умртвљену.

С правом, дакле, одбацивањем гњева и похоте, наилази ова, по Молитви, владавина Царства Бога и Оца, јер се (молиоци) по одлагању ових (страсти) удостојавају да говоре: "Да дође Царство Твоје, то јест Дух Свети", пошто су речју и понашањем ( λόγψ τε καί τρόπω = мишљу и животом) кротости постали храм Божији кроз Духа (Светога, Еф.2,21). Јер, вели (Писмо), "на коме ћу починути, него на кротком и смиреном, који се боји Мојих речи" (Ис.66,2), одакле је јасно да је Царство Бога и Оца смирених и кротких. Јер вели: "Блажени кротки, јер ће они наследити земљу" (Мт.5,4). Није ову земљу, која по природи заузима средње место у свемиру, Бог обећао као наслеђе онима који Га љубе, ако је истина када говори: "Јер кад мртви васкрсну, нити се жене, нити се удају, него су као Анђели на небу" (Мт.22,зо). И: "Ходите благословени Оца мога, наследите Царство које вам је припремљено од постања света" (Мт.25,34). И на другом месту опет, другоме који је служио с наклоношћу, вели: "Уђи у радост господара свога!" (Мт.25,21).И после Њега,Божански Апостол (вели): "Јер ће затрубити, и мртви у Христу васкрснуће први непропадљиви. Потом ми живи који смо остали, заједно са њима бићемо узнети на облацима у сусрет Господу у ваздух, и тако ћемо свагда с Господом бити" (1Кор.15,52).

Пошто је, дакле, све то тако обећано онима који љубе Господа, ко, везавши ум само за изреку (Светог) Писма, може рећи да је небо, и Царство припремљено од постанка света, и тајанствена скривена радост Господња, и стално и нераздвојно пребивање и устаљење са Господом оних достојних, да је то исто са (овдашњом) земљом, ако је покретан логосом (=смислом) и жели да буде служитељ логоса (=смисла)? Него сада већ мисли да се земљом назива чврста и потпуно непомична од добра навика и снага непроменљивости (=постојаности) кротких ( τής τών πραέων άτρεψίας έ ' ξιν καί δύνα µ ιν ), која стално постоји са Господом, и има неизрециву радост, и држи се одувек припремљеног Царства, и удостојавана је оног (блаженог) стајања и поретка на небу, као звмља која заузима неко у свемиру средње место по логосу врлине, по којем (логосу) кротки, будући између похвале и покуде, пребива бестрасан, нити се надимајући похвалама, нити се жалостећи покудама (2Кор.б,8). Јер код оних код којих је логос по природи слободан, удаљивши стремљење ( την εφεσιν =жељу), не осећа када су узнемиравани нападима, јер је себе успокојио од буре око тога и ка божанској и нерадозналој слободи ( άπρακτον έλευθερίαν = стабилној слободи) преустремио је сву силу душе, за коју Господ, желећи да пренесе Својим ученицима, вели: "Узмите јарам Мој на себе, и научите се од Мене, да сам Ја кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим" (Мт.11,29), називајући покојем моћ Божанскога Царства, које достојнима доноси господство ( δεσποτείαν ), ослобођено сваког робовања.

Ако се пак смиренима и кроткима даје неуништива власт бесмртнога Царства, ко је то тако незаљубљен и сасвим Божанских добара нежелатељан ( ανέραστος καί πάντη τών θείων άνόρεκτος αγαθών ), да до краја не стреми ка смирењу и кротости, да би постао карактер (тј. икона) Божанског Царства, колико је то могуће човеку, носећи у себи заиста природно по суштини Великога Цара Христа неизменљиво по благодати обличје у Духу (Гал.4,19), у којем (Христу), вели Божански Апостол, "нема мушкога ни женскога" (Гал.з,28), то јест нема гњева и жеље, од којих први тирански изгони словесност и избацује ван закона природе разум, а друга чини жељенијим оно што је после ниже од Једног и Једино Жељеног - бестрасног Узрока и Природе (Божанске), и зато ставља тело као нешто жељеније од Духа, и чини угоднијим уживање видљивих ствари од умне славе и светлости (Божанске), идући тако глаткошћу чулне насладе и одвајајући ум од божанских и сродних (му) умних схватања.

Међутим, логос јединствени ( λόγος µ ονώτατος ), због богатства врлине, обнажује до краја ум и од саме бестрасне, али ипак природне љубави и расположења према телу - пошто Дух (Свети) сасвим побеђује природу - и убеђује (га) да напусти етичку философију када се треба сјединити са Надсуштаственим Логосом (Христом) простим и неподељеним созерцањем; маде је њему (=уму) природно својствено да лако пребацује и расеца {=уситно разматра) ствари које временски теку, које (ствари) када надиђе, није разложно да се, као плаштом, оптерећује етичким начином (понашања), он који је постао незадржив у чулним стварима.

И то јасно показује велики Илија (Пророк), оним што чини, припоказујући праобразно ову тајну: остављајући, кад је био узношен (на небо), плашт (свој), велим за умртвљеност тела, у којој се утврди великолепност етичке украшености, Јелисеју за испомагање духа против сваке противничке силе, и ударац непостојаној и текућој природи, чији је образац био (река) Јордан (4Цар.2,11), да не би задржао ученика (=Јелисеја) при преласку у Свету Земљу, који је (Јелисеј) укротио мутну и клизаву пристрасност за материјално, а он сам ишао је ка Богу слободан, не задржаван везом са ничим од постојећега, будући једноставан по стремљењу и несложен (=прост) по слободној вољи, чинећи одлазак ка Простоме по природи (Богу), кроз међусобно повезане опште врлине, које су познајно једна с другом спојене, чинећи (тако) долазак (Богу) као на огњеним коњима.

Јер познаде да се Христовом ученику треба одвојити од неједнаких расположења,чија различитост показује отуђење - пошто разливање крви око срца чини страст похоте, а загревање крви очигледно чини покретање гњева - и достигавши, као онај који у Христу живи и креће се и јесте (ДАп. 17,28), од себе је одложио туђе рађање неједнаких, не носећи у себи, као мушко и женско (Гал.3,28), супротна, као што рекох, расположења тих страсти, да се не би логос њима поробио, измењиван њиховим непостојаним променама, он у коме је природно укорењено поштовање божанске иконе (тј. људске боголикости), уверавајући душу да се преобликује по слободној вољи ка божанском подобију, и да буде и припада суштински Богу и Оцу свих, сапостојећем Великом Царству, као свесветло обиталиште Духа Светога, примајући, ако се тако може рећи, сву власт познања Божанске природе, колико је (то) могуће; по којем познању престаје рађање онога што је лошије, а настаје рађање онога што је најбоље; пошто душа очувава у себи једнаку Богу, по благодати позвања, неповређену ипостас дарованих добара, по којој ипостаси Христос свагда хотећи (тј. вољно) мистички се рађа, оваплоћујући се кроз спасаване; и чинећи мајком девственом душу која (Га) рађа, која нема, да кажем свеобухватно, по односу, као мушко и женско, ознаке природе која је под настанком и пропадањем. >>>

[Шумадинац]

>>> Нека се нико не чуди кад чује да бива пропадање рађања (тј. настанка). Јер, ако такав бестрасно с правим разумом ( άπαθώς γάρ σύν όρθφ λόγω ) расмотри природу настајућег и нестајућег, онда ће јасно наћи да настанак (=рађање) из пропадања и у пропадању започиње и завршава се, којих означавајуће страсти (тј. страдална стања) нема Христос, то јест живот и логос Христов и по Христу, пошто је истинити онај који каже: " Јер у Христу Исусу нема мушког ни женског" (Гал.3,28), то јест (тиме) означујући она обележја и страсти која припадају природи која је под пропадљивошћу и настанком (=рађањем), него (у Христу постоји) само боголики логос (=словесност), испуњен божанским знањем, и (постоји) јединствени покрет слободне воље ( γνώ µ ης ), која изабира само врлину.

Нити има (у Христу) Јелина и Јудејца (Гал.3,28), којим (називима) се означава различита реч (=наука) ο схватању Бога; или, да још истинитије кажемо: (та схватања или веровања) су супротстављена. Јер [Јелинско схватање] неразумно уводи многоначалије ( πολυαρχίαν = многобоштво), и једно начало раздељује супротстављеним дејствима и силама, и стварајући многобожну религију ( σέβας ), која ствара побуну мноштвом обожаваних (богова), бива исмевана различитошћу обожавања (тј. разним религијама). С друге стране, [Јудејско схватање] уводи једно начело, али уско и несавршено, и скоро безипостасно ( άυυπόστατον = непостојеће), пошто је лишено Логоса и Живота (тј. Сина и Духа), те супротностима пада у исто зло са претходним (јелинским схватањем) - у безбожништво, јер једним Лицем ограничава једно Начало, и то такво које без Логоса и Духа постоји, или није Логосом и Духом напоједно ( πεποιω µ έυηυ ), не сагледавајући (Јудаизам): какав је (то) Бог који је лишен њих (=Логоса и Живота); или како ће Бог заједничити слично словесним бићима која су настала, учествујући у њима (=логосу и животу) као у акциденцијама. Од ова два (веровања и учења - јелинског и јудејског), као што рекох, нема уопште ниједно (такво) у Христу, него има само схватање ( λό у ος =н α у κα и веровање) истинитог Благочешћа ( εΰσεβε ' ιας = Праве вере), и чврсти закон мистичке теологије ( πάγιος µ υστικής θεολογίας θεσ µ ός = стабилно учење тајанственог богословља), те се исповеда Бог (Правога Благочешћа), који одбацује прву (=јелинску) науку развлачења (=ширења) Божанства, и не прима другу {=јудејску) науку сужавања (Божанства), да не би природним мноштвом (богова) било бунтујуће, јер је то јелинско; нити је пак страдално по једности ипостаси, јер је то јудејско, пошто је лишено Логоса и Духа, или је Логосом и Духом (само) напојено, не будући стварно Ум (=Отац) и Логос (=Син) и Дух (Свети), - и научава (права Побожност) нас који смо позивом благодати по вери усвојени у познање Истине: да знамо једну Природу и Силу Божанства, то јест: Једнога Бога у Оцу и Сину и Светоме Духу созерцаванога.

То јест: Отац као Један безузрочни Ум суштински постојећи, Родитељ јединога по суштини постојећег беспочетног Логоса (=Сина), и Извор јединог Вечног Живота суштински постојећег као Дух Свети. Дакле: у Јединици Тројица, и у Тројици Јединица. Не друга у другој, јер није Тројица као акцидент у Јединици суштини. Или обратно: да је у Тројици (акцидент) Јединица, јер је безкаквоћна ( όποιος ). Нити као друга и друга, јер се Јединица не разликује по другости природе од Тројице, пошто је Једна и Проста Природа. Нити пак друга покрај друге, јер се Тројица не разликује од Јединице умањењем моћи, или опет Јединица од Тројице. Или да се разликује Јединица од Тројице као нешто заједничко и опште, у којем се само замишљу ( έπιυοία µ όνη ) сагледавају његови Делови, будући да је истински Самопостојећа Суштина и Сила заиста Самомоћна. Нити је кроз другу друга, јер не посредује однос у ономе што је сасвим Самоисто и Неодносно ( τό ταυτόυ πάντη και άσχετου = сасвим Себи Идентично и Нерелативно), као узроковано према неком узроку. Нити као друга из друге, јер није Тројица настала произвођењем из Јединице, будућу да постоји Ненастала и Самојављена ( άγενητος υπάρχουσα και αύτέκφαντος ), него је Једна Иста истински Јединица и Тројица, и говорена и поимана: Јединица принципом (=разлогом) суштине, Тројица начином постојања (τό µεν, τώ κατ' ούσίαν λόγω• τό δε, τω καθ' ϋπαρξιν τρόπω), Свецела Јединица Она Иста, не раздељивана Ипостасима (=Лицима), и свецела Тројица Она Иста, не сливана Јединицом; да се не уведе раздељењем многобоштво, или сливањем безбоштво, што избегава реч (=наука) по Христу (тј. Хришћанска вера), и (тако) светло се прославља.

Α називам речју (=науку) по Христу нову проповед Истине, у којој нема мушког и женског (Гал.3,28; Кол.3.11), - велим за знаке и страдалности природе настале и пропадљиве; нема Грка ни Јудејца - (тј.) супротстављених ο Божанству речи (=наука, веровања); нема обрезања ни необрезања - то јест њима одговарајућих богослужења; јер прво (=обрезање), због символа Закона, клевета Створитеља као Творца зла; а ово друго (=необрезање), због страсти, обоготворује видљиву природу и побуњује створење против Творца, и једно с другим једнаким злом обоје међусобно води увреди Божанства; нема Β арвара ни Скита - то јест оно што чини једну природу бунтујућу по слободној вољи против саме себе, по којем (бунту) је у људе ушао противприродни закон међусобног убијања; ни роба ни слободњака - то јест раздељивање против слободне воље једне исте природе, чинећи нечасним оно што је по природи једнаке части, имајући за старатеља закон, што има расположење господара као тиранина достојанства иконе (Божје у људима). Него је све и у свему Христос - због, изнад природе и закона, саздавања у Духу обличја Беспочетнога Царства, које (обличје), како је показано, карактерише смирење и кротост срца, чији спој и састав ( ή σύνοδος ) показује савршенога у Христу саздаваног (=обнављаног) човека.

Јер сваки смиреноуман, свакако је и кротак; и сваки кротак, свакако је и смиреноуман. Смиреноуман је као знајући себе да има биће (од Бога) позајмљено, а кротак као познајући да му је дата (од Бога) употреба природних сила; и логосом (=словесносшћу) даје (тј. користи) те силе ради служења настанку врлина, и потпуно обуставља њихово деловање у чулима (тј. чулно коришћење). И зато, такав је по уму свагда покретљив ( αεικίνητος ) ка Богу, а по чулима уопште се не покреће ни када доживљава све оно што наноси жалост телу, нити траг жалости утискује у душу да би (тиме) изменио радостотворно расположење, јер не сматра да га чулни бол лишава (духовног) задовољства. Јер за једино задовољство сматра - саживљење душе са логосом (=смислом), лишење чега јесте бескрајна мука, која физички обухвата све векове. И зато, остављајући тело и све што је тог тела, такав тежи складно ка божанском саживоту, сматрајући једно за штету, макар и свиме на земљи владао, незадобијање ( άποτυχίαν = промашај) очекиванога по благодати обожења (у Христу).

Зато, очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа (2 Кор. 7,1), да бисмо осветили Божанско Име, погасивши жељу која се са страстима неприлично уживљава; и логосом (=смислом) свежимо гњев, који неуредно манита уживањима, - да бисмо кротошћу дрихватили долазеће Царство Бога и Оца. И да следећу реч Молитве (Оченаша) спојимо са претходнима, говорећи: "Да буде Воља Твоја, како на небу, тако и на земљи" (Мт.6,10).

Да буде Воља Твоја, како на небу, тако и на земљи ( M т.6,10).
Онај који, једино логосном (=словесном, логичком) силом, одвојено од жеље (επιθυμία =жељне моћи) и срџбе (θυμου =гњева), тајанствено приноси службу (την λατρειαν) Богу, тај је на земљи, као Анђелски чинови на небу, испунио Божанску вољу, поставши кроза све Анђелима истослужитељ и истожитељ ( όμολάτρης κα \ όμοδίαιτος ), као што негде каже велики Апостол: „А наше је живљење на небесима" (Фил.3,20). Код таквих нема жеље, која уживањем паралише умне снаге ( τους νοερούς τόνους ), нити срџба бесни и безобзирно напада сродне (људе), него логос једини (λόγος μονώτατος =словесност једина) природно води логосне (=словесне /људе/) ка Првоме Логосу (=Христу), чему се једино радује Бог и то тражи од нас, Његових слугу. Управо то показује Давид, говорећи Великоме: „Јер шта ми постоји на небу, и осим Тебе шта захтедох на земљи? (Пс.73,25). Α на небу не постоји ишта друго што Свети Анђели приносе Богу осим словесне службе (της λογικής λατρείας =логосног/духовног служења), коју и од нас тражећи (Господ), учио (нас) је да молећи се говоримо: „Да буде Воља Твоја, како на небу, тако и на земљи“.

Зато, нека се и наш логос (=словесност, разум) креће ка тражењу Бога, а (наша) жељна моћ (ή κατ ' έιαθυμ ' ιαν δύναμις) ка Његовој љубави (πόθον), а срчаност (τό θυμικόν) нека се труди ка Његовом стражењу (φυλακήν =држању за Бога). Или боље, да кажемо истинитије: ум нека се сав усмери ка Богу, оснаживан као неком снагом (тоналношћу) срчаним начином, и љубављу да распаљује жељу највишом стремњом (τη κατ ' άκρον εφεσει =најузвишенијим стремљењем). Јер тако ћемо, подражавајући небеске Анђеле, наћи се да Богу кроза све служимо, показујући на земљи живљење исто са Анђелима, једнако са њима имајући ум потпуно непокретан ка ичему што је после (=ниже) Бога. Јер, живећи тако п o молитвама, примићемо као Хлеб насушни и животни, за храњење наших душа и одржање доброг стања дарованих нам добара, Логоса (Христа), Који је рекао: „Ја сам Хлеб Који је сишао с неба и даје живот свету" (Јн.6,33), Који аналогно постаје све нама храњенима врлином и мудрошћу, и Који се кроз свакога од спасаваних, разноврсно, како Сам Он зна, оваплоћава ( σωματούμενον ), нама који смо још у овом веку (=свету), сходно смислу реченице ове Молитве, која каже: Хлеб наш насушни дај нам данас (Мт. 6,11). Јер мислим да се (овде) речју данас показује овај век (=свет), као када би неко узео да јасније искаже ово место у Молитви (овако): Хлеб наш, који си на почетку припремио ради бесмртности наше природе, дај данас нама, који смо у (овом) садашњем животу смртности, да ова храна Хлеба живота и познања победи смрт греха, чега првом човеку (Адаму) да буде причесник ( μέτοχος ) није допустио (његов) преступ Божанске заповести. Јер да се он испунио ове Божанске хране, не би био заробљен смрћу греха.

Α овоме смислу ове реченице привео ме је Спаситељ заповедајући јасно ученицима да се уопште не баве чулном (=материјалном) храном, рекавши: „ He брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити, нити телом вашим чиме ћете се оденути; јер све ово ишту народи (овога) света. Него иштите најпре Царство Божије, и правду Његову, а ο в ο ће вам се све придодати“ (Мт.6,25.31-33). Но како (Господ) учи (људе) да се моле за оно што је претходно Сам заповедио да не ишту? Јасно је да није заповедио да се молитвом моле за оно што Он заповешћу није подстакао да се иште. Јер молитвом се може молити само оно што је могуће по заповести искати (διά προσευχής γάρ μόνον εστίν α ' ιτητόν τό κατ ' έντολ . ήν ζητητόν). Оно пак што нам заповешћу није дозвољено да тражимо, то можда искати молитвом није дозвољиво. Ако ли је Спаситељ заповедио да иштемо само Царство Божије и правду (Његову) (Мт.6,33), упутио је (зато) оне који стреме ка Божанским даровима да то с разлогом и у молитви моле, да би, потврдивши благодат за оно што је по природи траживо, спојио слободну вољу молилаца са вољом Даваоца благодати, и односним сједињењем поистоветио је (δι ένώσενς σχετικής ταυτοποιουμένην).

Α ако ли нам је и за (свако)дневни хлеб (τόν εφήμερου άρτου), κοјим се одржава наш садашњи живот, заповеђено да (њега) молитвом молимо, немојмо (због тога) прећи границе молитве, грабљиво разматрајући многе периоде година, и (тако) да заборавимо да смо смртни и да имамо живот пролазан попут сенке, него молитвом иштимо безбрижно дневни хлеб, и покажимо да мудрољубиво (φιλοσόφως) п o Христу проводимо живот као размишљање ο смрти ( μελέτηυ θαυάτου τόυ βίου ποιούμεθα ), достижући слободном вољом природу, и пре но што дође смрт, одвојмо душу од бриге за телесним стварима, да се она не прилепи за пропадљиве ствари изменувши употребу природног стремљења (τής κατά φύσιν εφέσεως) само ка материји, те (тако) схвати да је грамзивост лишава изобиља божанаских добара.

Избегнимо, зато, колико год можемо, пријатељство према материји, и њен однос (σχεσιν =везаност) сперимо као прашину са умних очију, и задовољимо се само оним што одржава наш садашњи живот, а не и оним што му даје уживања (τοις ήδουοΰσιυ =хедонизам), и молимо Бога само за то, како смо научени, да бисмо могли сачувати душу непоробљеном, и уопште не држаном због тела ничим од видљивих ствари; и покажимо се да једемо да би живели, а не да се нађемо као да живимо (само) да бисмо јели! Јер је јасно да је оно прво својствено разумној души, а ово друго - бесловесној природи. И да будемо тачни чувари Молитве (Господње) показујући у самим стварима: да се усрдно држимо само и једино живота у Духу, и ради његовог (=живота у Духу) стицања користимо садашњи живот, због којег и коришћење овога (=земаљског живота) толико прихватамо колико да не одбијамо да га само хлебом одржавамо, и душино природно здравље чувамо неповређено, колико је до нас, не да (само) живимо, него да Богу живимо, чинећи тело (наше) ангелом (=весником) душе, ологосено врлинама ( λελογισμέυου ταΐς αρεταισ =ословесено =осмишљено врлостима), а душу чинимо проповедником Бога, са стеченим квалитетом (πεποιωμένην =окаквоћеном) постојаности у добру. И овај (свакодневни) хлеб природно одређујемо једним даном, а да се не усуђујемо да преко тога проширимо мољење за други дан - због Дародавца молитве. Јер тако ћемо стварно, по смислу ове Молитве (Господње), себе расположити, те ћемо моћи и преосталим речима (тј. прозбама Молитве) прићи чисто, говорећи: И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим. (Мт. 6,12).

Онај који, по првој примени разматрања оне претходне реченице, у овоме веку (=свету), којега је, рекосмо, символ оно данас, тражи кроз молитву непропадљиви Хлеб мудрости, од којега нас је на почетку одвојио преступ (заповести Божије), пошто (такав) зна само једно задовољство: достизање Божанских ствари - чега је Давалац по природи Бог, а чувар је добровољна слободна воља примаоца, - и (такав) зна за један бол: промашај тих добара - чега је завереник ђаво, а самоделатељ (αυτουργός =сами кривац) је сваки (од нас) који због слабости слободне воље одустаје од Божанских ствари, не чувајући часност (=достојанство) те слободе одржавано расположењем, - те (зато онај први) немајући уопште произвољење ( τήν προαίρεσιν =расположење) да стреми ка нечему од видљивих ствари, и зато се не подаје невољама које му се телесно догађају, он заиста бестрасно опрашта онима који према њему греше, јер му нико никако не може отети добро за које се стремљењем стара, пошто је по природи неотимљиво оно што је (од Бога) поверено (πεπιστευμένον =загарантовано).

И такав себе ставља пред Бога као пример врлине, ако је тако дозвољено рећи, призивајући да га подражава Неподраживи (τόν άμίμητον), говорећи (My): „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим!“ И какав је он био према ближњима, моли Бога да и Он буде (такав) њима. Јер како је он опростио дугове онима који му згрешише, тако хоће да се и њему од Бога опросте (дугови). To јест: да као што Бог бестрасно опрашта онима којима опрашта, тако и он, остајући бестрастан у овоме што му се догађа (тј. разне непријатности од других), опрашта онима који (му) греше, не дозвољавајући памћењу да убележи у ум нешто од тих жалосних догађања, да се не разоткрије као да он слободном вољом расеца (=раздељује) природу, сукобљавајући се са некима од људи, будући и сам човек. Јер, кад се тако сједини слободна воља са логосом природе, тада бива измирење Бога са природом, јер и није могуће другачије, (све) док природа слободном вољом устаје против себе, да прими Божанско и неизрециво снисхођење. И можда зато претходно Бог хоће да се међусобно измиримо (ми људи), не да Он од нас научи да се мири са грешећима (према Њему), и да допушта брисање многих и страшних преступа, него да нас очисти од страсти и покаже да благодат (Божија) поступа сходно односу расположења оних којима се опрашта. Α јасно је и очигледно постало да, кад се слободна воља сједини са логосом природе, тада је непротивна према Богу слободна воља оних који су то (сједињење) остварили, пошто нема ништа да се види противлогосно (богоданом) логосу природе - који логос је и природни и божански закон - када добије (=остварује) дејствујући по себи покрет слободне воље. Α ако нема ништа противлогосно у логосу природе, онда ће он имати кроза све сагласно дејство са Богом, које (дејство) јесте делатно расположење, испуњено (πεποιωμένη) благодаћу Онога Који је по природом Добар.

Тако, дакле, онај који моли гностички хлеб он се расположен моли, после којега и онај који иште дневни хлеб, због нужде (=потребе) природе, и он ће се на исти начин расположити, опраштајући дужницима дугове, пошто је познао да је по природи смртан, и надаље сваки дан, због неизвесности, очекује оно што је по природи, и по произвољењу (=слободној вољи) предухитрује природу, поставши добровољно мртав за свет, сходно речи која каже: „Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање“ (Пс.43,23 =Рм.8,36), и зато се мири са свима, да са собом не понесе ниједно обележје неваљалости садашњега века (=света), одлазећи ка нестаривом (=вечном) животу, и да од Судије и Спаситеља свих добије, за оно што је овде претходно молио (προκέχρηκε), исту награду. Јер је обадвојици ради сопствене користи неопходно чисто расположење према онима који су (им) нанели жалост; које (расположење) има такво расположење због свега, али не мање и због смисла преосталих речи (ове Молитве), које гласе: И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога. (Мт. 6,13).

Овим, дакле, показује Логос (=Христос) да, који потпуно не опрости онима што су (му) скривили, и Богу не представи чисто срце (своје), просветљено светлошћу измирења са ближњима, тај ће промашити благодат добара за која се моли, и по правди ће бити предат искушењу и зломе (=ђаволу), да би се научио да, грешећи, очишћује се, ослобађајући се својих клевета против других. Α искушењем назива сада закон греха (Рм.7,23-25), којега није имао први човек (Адам) кад је дошао у биће. Α злим (назива) онога који је тај закон умешао (=улио) у природу људи - (тј.) ђавола, који је обманом убедио човека да стремљење (την εφεσιν =наклоност, тежњу) душе пренесе са дозвољенога на забрањено, и да се окрене на кршење Божанске заповести, чега је дело (=резултат) било губљење оне по благодати дате (човеку) непропадљивости (τής αφθα ¬ ρσίας =бесмртности).

Или опет, искушењем назива добровољно сарасположење (=сагласност) душе према страстима тела, а злом онај по дејству начин који испуњује то страсно расположење. Но ниједнога од тога (двога) неће изузети Праведни Судија онога који није опростио дугове дужницима, макар то и површно тражио у (овој) молитви, него допушта (Судија) да се такав (још) и упрља законом греха, и оставља да (такав) груби и брутални по слободној вољи буде овладан од злога (=ђавола), зато што је срамне страсти, којих је сејач ђаво, претпоставио природи, које је Творац Бог. И такође не спречава ни онога који се добровољно саглашава на телесне страсти, и не избавља га од делатног извршења тог начина расположења према њима, зато што је такав природу сматрао мањом (=неважнијом) од непостојаних страсти (παθών ανυπόστατοι), и (такав је) старањем ο тим страстима пренебрегао ( ηγνοησε =игнорисао) природни логос, по којем је требао да се креће и да познаје који је (истински) закон природе, а која је, по слободном избору (својим) хтењем, а не природно, ова накнадно настала тиранија; и онога (човека) који је одржавајући овај (=закон природе) природним деловањима (исти) очувао, а онај (тирански начин) по слободној вољи одагнао далеко (од себе), и логосом сачувао природу, која по себи (=од Бога) постоји као чиста и неупрљана, без мржње и раздора, и да опет васпостави слободну вољу доприносећу природи, ништа не придоносећи накнадно од онога што логос природе не даје; и зато да одбаци сваку мржњу и сваки раздор са оним што је по природи сродно (тј. са људима), да би, говорећи ову Молитву (Господњу), био услишен, и дуплу, уместо просте, од Бога примио благодат: ону за опроштај нанетих (му од других људи) грехова, и ону која га заштићује и избавља од будућих (грехова); не допуштан (такав од Бога) да упадне у искушење, и не остављан да буде поробљен зломе (ђаволу), за ово једно (добро): што је са готовошћу опраштао дугове ближњима.

Зато, дакле, и ми - да мало скраћено обратним путем поновим смисао свега реченога - (треба) да: ако желимо да се избавимо од злога и не упаднемо у искушење, верујемо Богу, и опраштамо дугове дужницима нашим. Јер, вели (Господ), „ако не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш Небески неће опростити вама“ (Mт.6,14-15), те да не само добијемо опроштај за (наша) сагрешења, него и да победимо закон греха, не остављани (од Бога) да паднемо у (=греховно) искуство његово (=тог закона греха), и да његовога (=греховног) злог родитеља змију (=ђавола) згазимо, од којег молимо (у Молитви Господњој - задња прозба) да се избавимо, (a y свему томе) предвођени испред нас Победитељем света (Јн.16,33) Христом, Који нас наоружава законима заповести (Својих), и законито, кроз одбацивање страсти, повраћа љубављу природу (нашу) самој себи; и (такође) према Њему, Који је Хлеб Живота и мудрости и знања и праведности, покреће незаситно нашу склоност (τήν ομεξιν), и испуњењем Очеве воље чини нас саслужитељима Анђела, нас који животним понашањем пројављујемо добро подражавање небеског (бого)угађања; и отуда опет, узводи нас на врхунац Божанских стварности - као Оцу Светлости (Јак.1,17), и чини нас заједничарима (κοινωνούς) Божанске природе (2Петр.1,4) благодатним удеоништвом (τή κατά χάριν μεθεξει =заједништвом по благодати) Духа (Светога), п o којем (заједништву) бићемо деца Божија, и Самога Самоделатеља ове благодати (αύτουργόν της χάριτος) и Очевог п o природи Сина, Свецелога свецели, без ограничења, носићемо пречисто, од Којега, и кроз Којега, и у Којем имамо и имаћемо и биће и кретање и живот (ДАп.17,28).

У ову, дакле, тајну обожења (της θειόσεως τό μιιτήριον) нека нам гледа циљ ове Молитве (=Оченаша), да познамо каквима нас је, уместо каквих, учинио кеносис (=снисхођење) Јединороднога (Сина) у телу, и одакле и где - нас који смо добили најниже место од свих, у које нас је (најниже) место тежина греха свалила - Он уздигао силом Човекољубиве руке (Своје); и већма заволимо Онога Који нам је тако мудро припремио овакво спасење; и да кроз оно што деламо покажемо Молитву испуњену, те се пројавимо да заиста проповедамо Бога, по благодати Оца, а не да се срамним страстима јасно покажемо да злога (ђавола), који свагда покушава да господари природом, имамо за животног оца, те (тако) испадне да смо уместо живота добили смрт. Јер бива (тако): да сваки (од њих) [то јест Бог и ђаво], даје преступницима оно што сам има: један (=БОГ) - дајући вечни живот онима који Га љубе, а други (=ђаво) - чинећи смрт онима који му се приближавају потчињавањем добровољним искушењима.

Jep , пo (Светом) Писму, двострук је начин искушења: један (начин) је уживајући (=лагодан), други болан; први је добровољан, а други је невољан. И први је родитељ греха, за који нам је, по науци Господњој, заповећено да се против молимо, говорећи: „И не уведи нас у искушење“; и: „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт.26,41). Други пак (начин искушења) је казнитељ греха, кажњавајући навођењем невољних болова (нашем) грехољубивом расположењу, које (искушење) ако неко поднесе, и нарочито ако није клинцима злобе (=гунђања, пакости) пробадан, тај ће чути великога Јакова (Апостола) како гласно говори: „Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење провереност, a провереност нека усавршава дело“ (Јак.1,2-4). Α обадва искушења, и добровољно и невољно, злонамерно окружује зли (ђаво): једно (искушење) сејући и надражујући душу телесним задовољствима, покушавајући да нашу наклоност удаљи од Божанске љубави; a друго (невољно искушење) мудријашки ( αοφιοτικώς =софистички) изазива хотећи да болом повреди природу, да би насиловао душу, исцрпљену слабостима болова, те покренуо мисли ка окривљавању Творца (за ове болове).

Но ми, познавши намере злога (2Кор.2,11), молимо се да (нам) не дође добровољно искушење, да не бисмо стремљење (τήν εφεοαν =склоност =тежњу нашу) удаљили од Божанске љубави, а невољно (искушење) када Божијим допуштењем наиђе, да храбро поднесемо, те да се покажемо да спрам природе препостављамо (само) Творца природе (Бога).

Нека буде да се сви ми, који призивамо Име Господа нашег Исуса Христа, избавимо од садашњих уживања злога (ђавола), и ослободимо се од будућих болних (ствари) удеоништвом у видљивој ипостаси будућих добара, (τη μεθέξει της κατ είδος των μελόντων αγα ¬ θών ϋποσταο ως =заједништвом у познатљивој стварности) (Јевр.11,1), која ће нам се (стварност) јавити у Самоме Христу, Господу нашем, Јединоме, са Оцем и Светим Духом, слављеноме од све творевине [у векове векова]. Амин. КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК

[Шумадинац]

Оче наш
Који си на небесима
Нека се свети име Твоје
Нека дође царство Твоје
Нека буде воља Твоја
на небесима као и на земљи
Хлеб наш насушни дај нам данас
И опрости нам дугове наше
као што и ми опраштамо дужницима нашим
И не уведи нас у искушење
Но избави нас од злога.

ОЧЕ НАШ КАО ОСНОВА ДРУШТВЕНОГ УРЕЂЕЊА

(На ову тему први је у новије време писао руски друштвени делатељ и писац Н. Непљујев. Ми се овде користимо донекле, само донекле, његовим погледима и схватањима)

Замислите колико се милиона пута посведневно очита ова молитва Господња од стране хришћана у целоме свету. А тешко да их има много којима и на ум пада да се у тој, по изгледу тако простој и краткој молитви од непуних 70 речи, садржи цела једна друштвена наука. Онима који се својим силама највише муче око уређења људског друштва као и онима који громогласно траже друштвену правду, предлажу ново уређење на место старог, обарају један строј друштвени и замењују га другим — њима баш најтеже пада на ум, да оно што они траже налази се у Оченашу. Многи од њих, који се праве сувише мудри својом сопственом мудрошћу, сматрају Оченаш молитвом за децу, сладуњавом молитвом којом се од Бога иште једва што више преко слатких шећерлема. Међутим, у тој краткој и сажетој молитви изречене су највеће стварности што постоје, одређен однос човека према тим стварностима и дат основни устав уређења људског друштва, јединствени у свету, истинити, праведни и непроменљиви устав.

Да почнемо одмах са излагањем, па ти, читаоче, с пажњом саслушај, разумом расуди и срцем усвој истине које ти не предлаже непријатељ но највећи Пријатељ, и твој и васцелог рода људског; не предлаже смртан човек но победоносни и живи Спаситељ; не предлаже неко ко је био и прошао, слично многим другим законодавцима, но Онај за кога је речено: Христос јуче, данас и навек.

ОЧЕ НАШ...

Хришћанине, кад изречеш ове речи, тим признајеш да је твој Отац небески у исто време и Отац твога слуге и надничара, твог болесног суседа и самртника. Јер ти је заповеђено од Сина Божјег, врховног Откривача истине о Богу и о људима, да кажеш Оче наш а не Оче мој.

Па кад признајеш, да је твој Отац у исто време Отац и твога слуге и надничара, и болесног суседа и самртника, зар није јасно да тиме признајеш, да си ти брат њихов и да су они браћа твоја?

Две мисли и два осећања. Прва мисао: очинство Божије; друга мисао: братство синова Божјих. Прво осећање: синовска љубав према Оцу; друго осећање: братска љубав према браћи. На ове две основе и велике мисли и из ова два велика и основна осећања произилазе дела и односи угодни Оцу и угодни браћи.

Ако ти хришћанине, будеш свакога час држао у своме уму оне две основне и велике мисли, и свакога часа стражио над срцем својим да се у њему не охладе она два основна осећања, сва ће твоја дела бити добра и чиста као што је добра и чиста вода што тече из доброг и чистог извора. И твој цео живот биће песма, која ће се благосно слагати са песмом браће твоје око тебе. Тако ће онда друштво људско бити уређено најбоље и најидеалније, што се да замислити и пожелети.

Ако ли ти читаш Оче наш, а о Богу као Оцу не мислиш, и своје суседе сматраш туђинцима, сва ће твоја дела бити наопака, твој пут биће Каинов пут, твој живот мутна вода из мутна извора, твој свршетак као Јудин свршетак.

Зовеш ли пак се хришћанином а Оче наш уопште и ке читаш, онда си као путник на мору без компаса и без поларне звезде, - на бури, у тами, у очајању, с изгубљеним сазнањем одакле, како и камо путујеш.

КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА...

Тамо где је Отац наш, тамо је и Отаџбина наша. Незнабошци који виде свога родитеља једино у овом материјалном свету, било као човека, или као реку (Ганг, "Мајка Ганг" - кажу Хиндуси) или као сунце (стари Мисирци) или месец (Асирци, Арабљани) или огањ (Персијанци), не могу ни веровати у неку другу Отаџбину до у земаљску. Но ми Хришћани сазнали смо од Господа Христа за истинског свог Оца који је на небесима, следствено и за Отаџбину која је на небесима. Отаџбина је благо велико, а Господ је рекао: " Где је благо ваше, ондје је и срце ваше ." Је ли благо наше на небесима, ондa и срце наше мора бити на небесима. Из овога следује да ми можемо свој земаљски живот уредити тако само ако га не сматрамо главним него припремним животом. Наши друштвени односи лако се даду довести у склад, ако ми брижно мислимо о преласку - и то врло скором преласку - у нашу небеску отаџбину. Они који се срцем нису лепили за земљу најбоље су уређивали друштва људска на земљи. У манастирским општежићима, где су живели монаси разног језика и из разних земаљских отаџбина, а где је број братије понекад премашао 10.000, уређење друштвено било је колико просто, толико савршено. Сви су они искали најпре царства небеснога, и њихово мало царство земаљско без муке се доводило у ред и поредак, какав се ретко постиже и међу најближим крвним рођацима.

У наше време многи не могу да спавају бринући како да уреде цео свет као једну фамилију, међутим, разводе се са женом и суде се са децом својом. Ни двоје дакле не могу заједно, а хоће милионе да организују у једну заједницу! Докле год Хришћани не схвате у смртној збиљи, да је прави Отац њихов и права отаџбина њихова на небесима, и докле год све благо своје буду гледали на земљи, прилепљени свим срцем уз то бедно благо, дотле ће Хришћански народи све звучније викати о друштвеном уређењу, а корачати све дубље из хаоса у хаос.

НЕКА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ...

Нека се сви наши послови у овом прелазном животу освештају именом Божјим. Нека наше друштвено уређење буде насловљено и покривено именом Божјим.

Име је што и личност. Ко свети име, свети личност тога имена. Ко дакле свети име Оца небеснога, тај свети Његову личност. Нека сви наши послови буду споменици достојни Имена Божјега. Нека наше друштвено уређење има за циљ свећење Имена Господа Бога, како у великим линијама тако и у ситним појединостима. Јер је Бог највиша стварност, вечна и свеобимна, те свако друштво уређено насупрот тој стварности представља безумну илузију и хаос, што опет доводи људе до очајања и самоубиства.

Ако име Божје не представља главни ауторитет у једном хришћанском друштву, онда тај ауторитет замењен је значи неким именом човечијим. И ми заиста видимо у наше дане, како многа друштвена уређења носе име једнога човека, који је то уређење прописао и увео. И докле буду трајало то уређење - а то је од данас до сутра -држаће се имена тих људи у части; то јест светиће се имена њихова место свећења имена Божијега. После њих биће друкчија друштвена уређења, и држаће се у части и светити друга нека имана људска. Народи ће се пребацивати из једног чуна у други на бурном мору, док ће лађа са Божијим именом стајати украј њих и чекати, да се измучени путници пребаце у њу.

НЕКА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ...

Царство Божје не може се разлучити од царовања Божјег. Царство долази заједно са царем. Била би бесмислица ишчекивати царство а одбацити цара. У црквеној молитви "Царју небесни Утјешитељу" верни просе Цара Духа да дође: "доћи и усели се у нас". Смисао обеју молитава је јасан: царство Божје доћи ће онда када и Цар Бог дође.

Просећи царства Божјега ми уствари просимо најсавршенију власт; а просећи долазак Цара Бога ми просимо долазак најсавршенијег владара над собом.

Створитељ наш већ влада потпунце почетком и свршетком нашег земаљског живота; зашто Га не би пустили да Он влада и на целој животној линији између почетка и свршетка? Он је господар рођења и смрти; нека Он господари и над свим временом између рођења и смрти.

Рећи ће неко: како то да толико хиљада људи скоро две хиљаде година посведневно изговарају молитву: нека дође царство Твоје, међутим царство Божје још није дошло? Несумњиво дошло је; дошло је и царство и Цар појединим душама, што значи многим милионима правих хришћана. Само оно није још дошло да се види и осети у друштвеном поретку света. Није постало непоколебљивим, признатим и усвојеним основом друштвеног поретка. А што се то није догодило, кривица је како до оних који уопште не читају Оченаш, тако и до многих оних који га читају сваки дан а боре се за царство земаљско, грабе се за власт над земљом и народом, одбацујући у пракси власт Божију и хотећи узети ову у своје руке.

НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА НА НЕБЕСИМА КАО И НА ЗЕМЉИ...

У небесном духовном свету, у који ћемо, ако Бог да, и ми прећи, влада савршена воља Божја. Но та владавина воље Божје није силом наметнута него њу духови светлости драговољно усвајају, покоравајући своју вољу са велико ревношћу вољи Божјој као јединој непогрешној. И друштво звезда, мрави и пчела, уређено је једино вољом Божјом. Била би потпуна бесмислица уређивати друштво људи насупрот и -мимо воље Божје. Том бесмислицом, нажалост, руководе се многи савремени уређивачи људског друштва. Они доносе законе за људе без обзира на закон Божји, којим је објављена воља Божја. Отуда беспоретци, неправде и раздори, хаос и очајање, незадовољство и рат сваога против свакога.

Не треба много памети па се уверити, да само Онај који је створио људе најбоље зна зашто их је створио, то јест зна циљ живота људског на земљи. Међутим ми видимо да друштва људска покушавају често да уреде баш они људи, који јавно одричу сваки циљ животу људском на земљи. Заснивати друштво људско само на вољи људској значи заснивати га на бесциљности, незнању и неправди. Ја се радујем да чиним вољу твоју, о Боже мој; закон твој у срцу је моме ( Пс. 40, 8), рекао је онај цар који се увек горко кајао кад је ишао само за својом вољом.

Ако ти, читаоче, као хришћанин желиш не само да ти будеш добар хришћанин него и да цело хришћанско друштво буде хришћанско, онда знај да то може бити искључиво и једино ако се воља Божја узме за основ уређења тога друштва. А у чему је воља Божја, то је јасно откривено од Христа, који је открио и све циљеве.

ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС...

Као што не говоримо Оче мој, тако не говоримо ни хлеб мој. Отац је заједнички свима синовима Божјим, и дарови Очеви су заједнички. Ово је први морално-економски принцип за друштвено уређење; морални јер признајемо, да је хлеб од Бога, и економски, јер хлеб што Бог даје припада свима.

Хлеб наш насушни просимо ми од хлебодавца Оца небесног. Зашто је речено насушни? Зато да би били скромни и не тражили никакав луксуз. Наше телесне потребе треба да ограничимо на оно што је најнеопходније, по речи апостолској: "а кад имамо храну и одећу, овијем да будемо довољни" (I Тим. 6, 8). Јер луксуз упропашћује тело, упропашћује душу, упропашћује целога човека. Ово је други морално-економски принцип; морални, јер нас штити од луксуза и покварености; економски, јер хлеб треба да стигне за све нас.

Дај нам данас. Зашто просимо од Бога хлеб само за данас? Зато што сутра можемо не бити у овоме животу. Зато што знамо да нисмо ми господари живота него Створитељ наш. Још и зато, да би се тргли од нагомилавања непотребног богатства за неизвесно сутра а остављали браћу своју гладну данас. Гладнога нахрани, жеднога напој, нагога одени. Ове заповести Божје не може нико испунити ко из страха за сутрашњицу гомила више од најпотребнијег. Ово је трећи морално-економски принцип; морални, јер се бар њиме ослобађамо брига које је Творац узео на себе; економски, јер спречава данас глад једних спречавајући нагомилавање за сутра других. У ове три речи изречена је већа и боља друштвено-економска наука него у многим ученим књигама и фантастичним теоријама. А што је главно ова друштвено-економска наука има моралну подлогу и ауторитет божански, што сав остали свет нема.

И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА НАШИМ...

Има људи који читајући Оче наш изостављају други део овог искања / као што и ми опраштамо дужницима нашим/. Боје се обавезе. Међутим Бог одлучно тражи од нас ту обавезу. Он ће нама опростити онако како ми будемо опраштали. Но лудо је бојати се оне обавезе и онога услова. Јер ми бескрајно више дугујемо Богу него што нама може сав свет дуговати. Ми Му дугујемо и живот, и разум, и здравље, и светлост, и кишу и све што имамо, што знамо и што можемо. У Јеванђељу је учињено сравњење наших узајамних дуговања према нашем дуговању Богу као 100 гроша према 10.000 таланата. И најзад, кад узајмљујемо ми узимамо Божје од човека, а кад враћамо, ми враћамо опет Божје човеку. Јер на крају крајева све је Божје, по речи праведника: "го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити" ( Јов. 1,21).

Учени богослови прави су кад мисле, да се под дуговима разумевају греси људски. Ми молимо Бога да нам опрости грехе наше према Њему као што и ми опраштамо грехе људске према нама. Сасвим тачно. Но и дуг и грех означавају неки мањак у животу човечјем. И за дуг и за грех тражи се наплата. Но и једно и друго може бити нама опроштено од Бога ако ми праштамо дужницима својим. "Дајите у зајам не надајући се ничем, каже Христос на другоме месту. Ако ти врати, прими ако ли не може да врати, опрости му. Јер и ти никад не можеш вратити дуг Оцу Небеском.

У бескрајно сложеној и замршеној науци о финансијама ова наука је једини излаз, једино решење. Подај, и даће ти Бог. Опрости, и опростиће ти Бог.

И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ...

Кушати значи испитивати. Да није греха, не би било ни кушања. Свакога куша његова сласт која га вуче и мами, сласт рађа гријех а гријех рађа смрт, каже апостол Јаков. Бог је стављао на испит веру Аврамову, целомудреност Јосифову, трпљење Јовово. И они су сви добро положили испит. Но ми се осећамо слаби и молимо Бога да нас не ставља на испит, јер ћемо пасти и пропасти. Земаљска власт и телесна жеља чим се зачне у људима, људи изгубе визију свеопштега Оца небеснога, и падају у очајну и убитачну себичност: почињу светковати име своје изнад Божијег, ишту царство земаљско место небеског, својом вољом потискују вољу Божију, хлеб наш називају хлебом лично својим, просе од Бога милост а према својим дужницима остају немилостиви до краја. Кроз то цело друштвено устројство почињу се колебати као зграда од сталног земљотреса. Спаси нас, Боже, од свих оних искушења! И не уведи нас у искушење - у позитивном смислу речено значи: спаси нас од искушења! То јест: спаси нас од нас самих!

Ова молитва је од огромног значаја по одржање правилно уређеног друштва. Њом људи признају своју немоћ, да одрже сва она добра од Бога за која се моле у претходним молитвама. Ако и приме све оно зашто су молили Оца свог небесног, у страху су да по немоћи својој све то не злоупотребе и не покваре. Бдите и молите се, рекао је Христос на другом месту, да не паднете у напаст, то јест у искушење. Када синови Оца небеснога заснују друштво како су желели, морају непрестано бдити да се не погорде те не припишу себи оно што им је од Бога даровано, и морају се непрестано молити Оцу небесном, да се даровано не умањи и не прекрати.

НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА...

Овим се молимо Оцу небесном, да нас избави од сатане, који је носилац свакога зла, крвник људски од почетка, лажа и отац лажи (Јов. 8, 24). Он заслепљује људе, и заслепљене води их од илузије ка илузији, како у личном животу тако и у друштвеном. "Окрените карте, учините револуцију, осветите се својим непријатељима, створите још једну радикалну друштвену промену, и имаћете рај, и бићете као богови!" Тако од памтивека шапће људима сатана "државник". И људи су га по хиљаду пута послушали, по хиљаду пута пролили братску крв, похулили на Оца свог небеског, и по хиљаду пута, разочарани, падали у очајање. А да се не би очајници досетили, ко је главни кривац, крвник људски је поново дошаптавао очајницима: "Криви су ти и ти људи; удрите њих; промените власт, окрените точак друштвени још једном; учините још само један корак, и ви сте богови, и рај је ваш!" И тако се точак окреће у једном месту, ронећи све дубље у блато, док људи понављају сатанску лаж о "прогресу."

Докле год човек буде сматрао човека као извор зла друштвенога а не сатану, дотле ће место братољубља владати братоненавист и братоубиство. А да је сатана главни узрочник зла показао је Спаситељ тиме што је први сукоб и обрачун у спасавању људи Он имао са сатаном на Гори Искушења.

У претходној молитви: и не уведи нас у искушење , ми се молимо Богу да нас сачува од нас самих, док у овој последњој ми се молимо, да нас избави од злога, то јест од онога који на свакој клизавици искушења чека људе са својим отвореним чељустима.

У једном Хришћанском друштву палог брата треба сматрати као човека у искушењу, и цело друштво је дужно молити се Оцу небесном, да га поврати од искушења и спасе од сатане. И ово по примеру Христа, који рече Петру: Симоне, Симоне, ево вас иште сатана да би вас чинио као пшеницу. И ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лука 22,31).

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

[Шумадинац]

ОЧЕ НАШ У МОЛИТВЕНОМ ТУМАЧЕЊУ


Оче наш мили, благи и добри, допустио си и мени грешном да те могу назвати Оцем; и мене си примио у број синова Твојих и очинском љубављу обраћаш се моме непокајаном срцу, мојој нечистој души и зовеш ме сином. Нисам достојан да се назовем син Твој, јер Те животом мојим изневерих. Нисам достојан са послушном децом Твојом ни да станем па Те молим: прими ме као слугу да и ја будем у дому Твоме. Оче свети, освети душу моју да би била место за Тебе. Оче милости, напој милошћу моју сурову душу да и ја будем милостив. Оче праведни, дај правде и у мене да и ја неправедни право радим у животу моме са браћом. Оче истине, оживи ме по истинитој речи Твојој. Учини, Оче добри, да истина увек буде на срцу и у устима мојим. Оче многомилостиви, дај и мени милосрђа да га осетим, познам и другима указујем. Оче добри, у моју злу душу ули доброту Твоју да бн се очистнла. Оче љубави, Који си из љубави све видљиво и невидљиво, па и мене створно, дај љубави Твоје души мојој обраслој коровом зла, мржње и злобе да би умео да осетим преизобилну љубав Твоју да би Те славио и браћу моју, сву децу Твоју волео.

Оче наш, Који си на небесима уздижем молитвени глас мој Теби, отвори уму моме небо Твоје да Те назрем, да Те видим, да Те нађем дођем и паднем пред подножије престола Твога вапећи за милост, јер сам као блудни снн. О, Оче на небесима, Који си и свуда, кроз ум мој плету се разне земаљске мисли, а у срцу се пенуше многобројне жеље овога света, како ћу се бедник, уздићи Теби, како ће моћи молитва моја допрети на небо? Пођем, душа ми полети к Теби, ум ми се почне да узвисује, али ме земаљско привезује и многобројна сила духова пакости испод неба, оно што је испод Тебе и слабије од Тебе, стане на пут молитви мојој. Научи ме Оче, Који си на небу како да дођем до неба, до Тебе. Очисти душу моју, пречистим Духом Твојим и спусти у њу небо Твоје, Царство Твоје. Дај, Оче небески, видела души мојој. Лутам мислима по васиони, по небу, где да Те нађем, Оче, Који си свуда и на сваком месту свакога тренутка. Осетих да је право место у коме се Ти настањујеш душа људска. Отварам широко душу и срце моје, ох: Свезнајући, Који то знаш дођи јој, спусти се, прихвати ме Твојом свемоћном десницом и поведи ме небу Твоме, јер сам немоћан без Тебе.

Сабери све мисли и све жеље моје, као што сунце сабира све погледе људске. Ох, Оче Који вечито светлиш светлошћу непојамном, ограни у замраченој и замрзнутој души мојој обасјај је и загреј је, да се и у моме срцу свети име Твоје.

Нека се свети име Твоје Оче Свети од века до века кроз сву вечност. Нека Те слави све што дише: нека Те љубе сва деца Твоја. Оче свети, душа моја још не свети и не слави име Твоје целим бићем собом целом. Ох, Боже многомилостиви, ради Твоје славе Ти не желиш да Те ја светим и прослављам, јер шта ћу ја у коме мрак царује допринети слави Твојој. Него хоћеш да нас осветлиш и обасјаш: Твојом светлошћу мрак из душе наше да сузбијеш кроз слављење наше имена Твога. Изведи, Светодавче, из тамнице душу моју на светлост Твоју, на Твоје видело право и обасјај је. Ох, Оче свети, ја још не знам шта је у души мојој, јер у њој тама царује. Само према Твојој светлости јасно се виде сва зла и сви становници њени, а много их је. Од Твоје светлости сви ће побећи из душе моје. Обасјај и ум мој да из њега изађу зла која у моме мрачном уму царују и тада ћу моћи познати Оца свога Тебе, јер бејах Те заборавио, али још не могу да Те познам као што треба. Обасјај срце моје, да би многе жеље које у њему благују ишчезле, обасјај га Оче свети, да би осетило топлоту љубави и доброте Твоје и непрестано узносило хвалу и славу имену Твоме да би ја бедник светио име Твоје. Тада Господе Боже нека и у душу моју дође Царство Твоје.

Нека дође Царство Твоје, о Царе свети, и усели се потпуно у душе људске, јер Царство Твоје, по речи Сина Твога, унутра у нама је. Усели Царство Твоје, Оче милостиви, Царе свети, у све људе да сви буду поданици Царства Твога, да га сви носе у себи и за њега да залажу и душу и живот свој. Има одметнуте деце Твоје, непослушних поданика као и сам што сам, који не знају за Царство Твоје, већ мисле да је земаљско царство једино. Дај да познамо благодати Царства Твога које је вечно: дај Господе, срцима нашим Царства Твога или бар наде на њега. О Царе вечни, уђи у душу моју и изагнај из ње цара привременог, цара таме, греха и свакога зла и зацари се Ти, Који љубиш све, Који прашташ, Који утешаваш бедне, Који болесне и сироте обилазиш, Који си милостив и добра дела чиниш: усели се Ти, Царе мој и Боже мој који царујеш вавек. Тада, Царе добри, милостиви, свемоћни, свезнајући, истинити и праведни, са мном чини шта хоћеш. Нека буде воља Твоја са мном у свему.

Нека буде воља Твоја и на земљи међу људима као и на небу међу Анђелима, Оче наш, Царе свети. На небу све Силе, сви Свети, сви Анђели и све помиловане душе у свему слушају вољу Твоју, а не своју. Учини, Оче свемоћни, да и на земљи буде тако. Људи се одвраћају од воље Твоје и врше вољу своју, коју им је наметнуо цар зла и таме, па зато Твоју вољу одбацују. Твоју вољу многи, Господе, и не разумеју па испитују шта ћеш Ти са њима чинити и прижељкују добар живот у вечности, па тако исто и овде на земљи, а не испитују како Твоја воља хоће да људи живе и Теби угоде. Молим Те, Господе, дај ми да познам тај део воље Твоје, који ми говори о томе како да се исправим у животу, како да волим ближње како да поступам у пословима мојим, а поврх свега како Теби да угодим. Оно што ће ми се десити, не од моје воље, него по Твојој вољи нека буде. Ја не знам шта је за мене добро, а шта није. Нека буде воља Твоја у мени, Господе, да и ја познам и покорим јој као слугу господару, моју вољу. О вољо моја, нека те нестане пред вољом Онога, Који види сваку мисао твоју и сваку намеру твоју. Нека Твоја воља загосподари мојом вољом: Нека не чини ништа како ја хоћу, него како ти хоћеш, Господару душе моје. Оче наш, не дај мојој вољи да се развије и одведе душу моју у пропаст, него проткај вољу моју Твојом у свима пословима мојим, у свима мислима мојим, у свима жељама мојим сваког дана и сваке ноћи до краја мога живота на земљи. Али о, Оче наш, нека Твоја воља буде у свима људима на земљи тако као што је и на небу. Да; Господе, да се покори наша воља Твојој, да би могли стати пред Тебе и завапити.

Хлеб наш потребни дај нам за данас. Хлеб наш потребни дај данас и нама, Оче, храниоче целе васељене. Молимо Те, Оче благи, не дај срцу моме да мисли о сутрашњем хлебу, да се брине како ће и шта ће, ако сутра не буде хлеба. Не дај, Господе, да брига о земаљском животу обузме грешну душу моју, а да заборави о небеском животу. Не дај, Господе, да само мислим о телесном хлебу, а не о душевном. Овде, Дародавче, можда си Ти рекао да молимо за душевни хлеб, а ја грешни, који се једнако бринем о земаљском хлебу, и не знам шта тражим, Ти ми говориш да тражим данас хлеб за душу - благодати Твоје - ја заблудели тражим га за тело. О како сам далеко од праве истине, зато Те молим данас да нахраниш душу моју Твојим небеским хлебом, правим јелом и напојиш је правим пићем. Јединородни Сине Божји, Господе Исусе Христе, Ти си овде мислио на душевни хлеб, па си зато и рекао да се молимо да га за данас добијемо, а не и за сутра. Помози моме плиткоумљу да разумем да си овим рекао: ако се данас молимо Отац благи појиће и храниће душе наше духовном храном. Ако хоћемо да нас и сутра свемоћна рука храни потребно је и сутра читати молитве и вапити, јер ће Отац благи уливати благодат у душу оних који му се моле. О Боже милостиви, вапим и молим милосрђе Твоје, да данас појиш благодаћу душу моју, да би помоћу ње испуњавао вољу Твоју и осећао Царство Твоје у себи. О мудрости неиспитљива и недокучива, која нас учиш да свакога дана призивамо Оца свесветога, да освети душу и срце наше и очисти га од онога што би у њега ушло.

Опрости ми благи и мили Оче, што сам мислио да Ти овде говориш о хлебу земаљском. Тако сам мислио, а бунио сам се у себи: како Господ говори да не треба бринути ни о чему, ни храни, ни о оделу, већ само о правди и Царству Божјем, а овде у самој молитви Он нас учи да тражимо хлеба за данас, да бринемо о јелу. Сада, Оче благи, видим да сам грешио, јер земаљски хлеб Ти не дајеш да имамо само колико за данас него често пута и за целу годину. О, Господе, како је Твоја брига о телу нашем обилна и велика, а нама остављаш да се свакодневно бринемо о душама нашим и да непрестано молимо за душевну храну?

Молимо Те, дародавче и храниоче Боже, дај нам моћи и снаге да увек можемо бринути и вапити за душевну храну, а за телесну Ти сам бринеш и о томе као и о свему другом нека буде воља Твоја.

И опрости нам дугове наше. Сада тек видим да сам много грешио пред Тобом, па и самом молитвом. Кајем се и обећавам да ћу бити бољи, да ћу управити живот мој по Твојој вољи, која прво чини у човеку који хоће да се преда њој, да се покаје од свега зла свога. Осећам, Оче добри, да је то почетак воље Твоје. Дај ми да још више осетим то и из дубине душе своје покајем се, јер видим сва зла срца и ума мога при светлости науке Твоје. О, Господе, дођи и опери црну и усмрделу душу моју, опрости ми дугове моје.

Сећам се, Господе, и ја својих дужника, а Ти си рекао да ћеш опростити нама.

Као што и ми опраштамо дужницима својим. О, Боже милостиви, све опраштамо свакоме, ма како зла да ми је учинио. И ако ме је вређао, мене зла човека, ја сам још више вређао Тебе, праведна и милостива. И ако ме је крао, и ја сам то исто чинно од Тебе, мислећи да Ти не видиш. И ако ме је грдио и ружио јавно или тајно тако сам ја недостојни према Теби поступао, мислећи да Ти не чујеш, а много пута говорио сам: све једно, нека чини Бог шта хоће са мном. Ма како зло да ми је учинио, опраштам му, јер сам ја према Теби много већа зла чинио. Мрзи ме ближњи мој, ја сам мрзео и њега и Тебе, свађа се и прети ми, ја сам се и са њим свађао и са Тобом, грдећи и ружећи и њега брата свога и Тебе Бога мога. Рекао ми је увредљиву реч, ја сам му рекао две и поред тога неправедно сам роптао и на Тебе Који си благ; мојих грехова је, чини ми се, као песка на обали морској, а брат ми је учинио зала једва за једну шаку песка. Ја опраштам свима све што ми је ко учинно и молим Ти се о, Милосрђе вечно, смилуј се и гресима мојим и гресима ближњих мојих, смилуј се свима нама и опрости нам наше грехе по великој милости Својој, а не по правди, јер ако по правди узасудиш мени јадном станиште биће пакао огњени.

Молимо Те, Господе Боже, Оче добри многомилостиви, опрости нам све наше грехове и грехове ближњих наших, опери нас благодаћу Твојом, очисти, чувај нас Твојом свемоћном руком да не упаднемо у грех поново.

И не уведи нас у искушење него нас избави од зла. Не наведи душе наше у искушење, Оче свемоћни. Слаба је душа моја, а кнез овога света снажан је противник. Како ћу се одржати против њега кад сам прах, кад сам ништа. Знам да многи људи својом кривицом падају у искушење, па кад пропадну у искушењу тада хуле на име Твоје и говоре да си Ти неправедан. Сачувај душу моју, Оче свети, од искушења да ја у њих не падам мојом кривицом. Ухвати ме за руку и избави ме, јер непријатељ наваљује да ме поново ували у глиб страсти и греха. Он поново хоће да ме окаља и многобројни су начини његових превара које моје смртно око не може опазити. Не допусти благи, многомилостивн Оче, да паднем у коју замку сатанину, већ ме Ти Твојом руком спречи и задржи. Када Ти сам, Господе свезнајући, хоћеш да уведеш у искушење душу моју, не остави ме мени самом, јер ћу пропасти. Буди са мном у свим невољама и тегобама мојим, крепи устрепталу душу моју, гаси разбуктале страсти душе моје, одагнај мисли нечисте и жеље, и ја ћу Те славити вечно.

Паклени противник душа нашнх на сваком кораку гледа да нас спотакне и од Тебе одвоји, вечна љубави наша, а ми призивамо Тебе да нас спасеш у часу, када навали на нас непријатељ, да избавиш душе наше од зла. Не дај, благи Господе, да се на брата срдим кад се он гњеви на мене. Дај да га волим, кад ме он мрзи; дај да се молим Теби за оне који ме гоне; дај да благосиљам оне који нас куну, грде; дај да добро чинимо свима ма они нама и зло чинили; дај да у свему испуњавамо вољу Твоју и заповести свете Твоје. Јер знамо, благи Спаситељу наш, да је Твоје Царство и сила и слава ва век векова. АМИН.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

[Шумадинац]

КРАТКО ТУМАЧЕЊЕ ''ОЧЕ НАШ''


'' ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА". Ове речи напомињу души да је Господ Бог наш и Створитељ - Бог Отац - Творац света, Цар неба и земље који седи на Небесном Престолу и управља свом васељеном - Прво Лице Свете Тројице.

" ДА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ, ДА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ". Нека се прославља Твоје свето име и на небесима и на земљи, и нека освешта нас који призивамо име Твоје. Да буде нама, грешнима, царство Твоје - блаженство у вечном животу, а царство Твоје у срцима нашим, слобода од сваког греха и пунота сваке врлине.

"ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА И НА ЗЕМЉИ КАО ШТО ЈЕ НА НЕБУ". Све се у нашем животу одвија по промислу Божијем и по вољи Божијој. Са дубоким смирењем у молитвеној усхићењу душа вапије ка Небеском Оцу:

"Са страхом Божијим и молитвено стишан стојим пред Твојом светом вољом и мени недокучивим Судовима Твојим. Нема у мени жеље, осим жеље да испуним вољу Твоју свету. Научи ме да будем покоран и послушан духовном оцу до саме смрти, јер верујем да његовим посредством Ти откриваш мени вољу Своју.

Не допусти ни за један тренутак да се испуњава воља моја, која је грех разнолики: самољубље, злоба, мржња, завист, гордост. Господе, даруј ми благодат да свагда испуњавам вољу Твоју, која је љубав према свима (и према непријатељима) и светост наша".

"ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС". Отац Небесни штедро нам раздаје милости своје сваки дан. Шаље све што је неопходно за наш земаљски живот. Он не заповеда да бринемо о будућем, о сутрашњем дану, већ само о оном најнеопходнијем - насушном хлебу за дан (овај). Заповеда пак да се највише бринемо о Хлебу Небесном који храни и уводи душу у живот вечни, то јест да водимо бригу о честом причешћивању Светим Животворним Христовим Тајнама - Пречистим Телом и Часном Крвљу Христа Спаситеља.

Са неизрецивом радошћу и благодарношћу Оцу Небесном душа вапије у умилењу: "Подај нам сваки дан Хлеб Овај! И Пиће Ово! Да, засићени (испуњени) Тобом, узмогнемо без спотицања прећи жалосни пут живота нашег и да освештани, просвећени, обожени Тобом, уђемо у Одају (Ложницу) Славе Твоје ради вечног славословља пресветог имена Твога.

"И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ". Љубављу обилни (љубвеобилни) Отац Небесни опрашта нам све наше исповедане грехе, погрешке животне, безакоња под условом да се и ми с љубављу односимо према свим људима, да и ми искрено опростимо свима и све, да не осећамо ни према коме не само злобу, увређеност, него ни огорченост.

Изговарајући ове речи молитве Господње душа се испуњава побожном благодарношћу Богу за Његово свеопраштање и љубав према нама, грешнима, и за то што нам Својом благодаћу помаже да и ми опраштамо све нашим увредиоцима, да опраштамо свима дужницима својим и да их волимо.

"И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ, НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА (НЕЧАСТИВОГА)". Са детињом простотом и поверењем душа се приљубљује уз Бога у нади на Очинску бригу и заштиту у искушењима која наилазе на нас од нечастивог (лукавог), злог духа. Жесток и подмукао је лукави кад иште као жртву себи човечије душе које су немарне за своје спасење, које не пазе на себе, не воде бригу о свом срцу и поступцима. Такви олако упадају у препредену клопку, у мрежу злог духа и овај их, гута и осуђује на вечну муку.

Увиђајући своју немоћ и слабост (беспомоћност) против зле силе, душа изговара ове речи молитве са нарочито дубоким чувством у којем се сједињује и бескрајна вера и нада на помоћ Оца Небеснога, и смирено осећање своје ништавности, недостојности, немоћи, и пламена љубав према своме Саздатељу, Спаситељу, Покровитељу, Добротвору - Богу.

СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ

[Шумадинац]

ТУМАЧЕЊЕ МОЛИТВЕ ГОСПОДЊЕ ОЧЕ НАШ

Предговор молитви Господњој

Господња Молитва, браћо моја, садржи по Светом Максиму седам високих тема: теологију, усиновљење, равночасност са Ангелима, насладу живот a вечнога, повратак природе људске у првобитно стање (=[ αποκατάστασις , престанак закона греха, и укидање тираније ђавола. Теологију, пак, и усиновљење садржи почетак молитве, ''Оче наш''; јер нас истовремено учи да је Бог, с једне стране Отац Сина, и исходник (= προβολεύς Светог Духа, а са друге, Отац наш по стварању и благодати и ми синови Његови.

Равночасност са ангелима, пак, садрже ове речи: ''Да буде воља твоја како на небу, (тако) и на земљи'', преко којих молимо да се сјединимо са ангелима, и као што се на небу врши воља Божија од Ангела који су на небу, тако треба де се врши и од нас земних.

Насладу вечног живота садрже ове речи: ''Хлеб наш насушни дај нам данас''. Повратак у првобитно стање (=[ αποκατάστασις и јединство природе показује ''и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим'', јер, када ми опраштамо својим непријатељима, сједињујемо се (са њима) и више се не раздвајамо због разлике мишљења и склоности.

Удаљавање греха од нас објављује ''и не уведи нас у искушење'', овим речима исказујемо да не упаднемо у искушење које произлази од закона греха. Укидање тираније ђавола назначују ове речи: ''Него нас избави од злога''. Названо је, пак, молитвом ово учење Господа нашег, јер садржи све што људи од Бога треба да ишту, и све што пристоји да Бог даје људима.

Молитва се, пак, дели на три (дела):
а) на славословље и опевавање Бога,
б) на благодарење Богу ради доброчинстава које нам је учинио, и која нам чини;
в) на молбу за отпуштење грехова наших и остале браће наше, и на друге разне молбе; док се Господња молитва дели на седам (делова) као што смо напред казали.

Зашто на седам?

Зато што човек у овом седмичном веку има допуштење да од Бога иште и да добија, у осмом, пак, веку, дакле у будућем, немамо могућности да то чинимо, јер тада више није време делања, већ узвраћања према учињеном.

*
* * *
*

ПОГЛАВЉЕ 1

УВОД

ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА.

1. Велико је, ваистину, браћо моја, милосрђе Господа нашег, необјашњиво је човекољубље које је показао и показује према нама незахвалнима и Доброчинитељу неблагодарнима. Јер не само да нас је, пале у грех, својом безграничном добротом подигао, него нам је и законе молитве предао, које и Богу одводе и људском роду су корисне да не бисмо случајно опет из безумности пали у иста сагрешења. Због тога, као што је исправно, од самог почетка молитве уздиже ум наш до најузвишенијег поглавља Теологије, показујући свога по природи Оца, Творцем све видиве и невидиве творевине, и усиновљење, кога смо се (ми) Хришћани удостојили, називајући га по благодати Оцем.

Јер, пошто се Господ наш Исус Христос оваплотио, дата је власт свима који су у њега поверовали да кроз Свето Крштење постану чеда и синови Божији, као што говори Богослов Јован: ''Даде им власт да буду чеда Божија, онима који верују у име Његово''. (Јн. 1, 12). Док апостол Павле овако пише: ''Јер сте сви синови Божији вером у Христа Исуса''. (Гал. 3, 26). И опет: ''А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: Ава, Оче!'' (Гал. 4, 6). Дакле, сви верни и православни чеда сте Божија вером, благодаћу Исуса Христа. И опет, пошто сте чеда Божија, Бог је у срца ваша послао и вашег оца по благодати, Светог Духа Сина свог, који тамо унутра тајно зове: О, Оче, Оче наш! Ради тога Господ нам поручује како да се молимо Оцу нашем по благодати, да бисмо увек до краја били чувани благодаћу усиновљења, да бисмо, дакле, били чеда Божија не само по препорођању и Крштењу, него и по делу и пракси. Јер свако ко не чини дела духовна, достојна препорођења свише, него сатанска, тај није достојан да Бога назива Оцем својим, већ ђавола, по речима Господа нашег: ''Вама је отац ђаво, и жеље оца свога хоћете да чините''. (Јн. 8, 44).

Заповеда нам да Га називамо Оцем да би нас, с једне стране, обавестио да смо се препорођењем божанског Крштења родили као истинска чеда Божија, а са друге, да треба да чувамо и особине, дакле, врлине Оца нашега, ганути на неки начин због овог сродства које имамо са Њим, као што Он сам говори: ''Будите, дакле, милостиви као и отац ваш што је милостив.'' (Лк. 6, 36). Дакле, будите сажаљиви према свима, као што је и отац ваш према свима сажаљив. И Апостол Петар: ''Зато опасавши бедра разума свога, будите трезвени, сасвим се надајте благодати која ће вам се донети откривењем Исуса Христа. Као чеда послушности не поводите се за пређашњим жељама из времена вашега незнања, него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети јер сам ја (Бог ваш) свет. И ако зовете оцем онога који, не гледајући ко је ко, суди свакоме по делу, проводите у страху време вашега странствовања.'' (1Пт. 1, 13-17.). А Велики Василије говори да је: ''одлика рођенога од Духа, да постане попут њега(=Духа) у датој мери, од кога се и родио. Јер рођено од тела тело је, а рођено од Духа дух је''. (Види у: Шта је одлика Хришћанина).

Дакле, својствено је ономе који је рођен о Духа Светога, да по могућности постане сличан Духу, од кога се и родио, као што је и писано, да онај који је рођен од телесног оца, и сам је тело, дакле телесан, онај, пак, који се роди од Духа Светог, и сам је Дух, дакле духован.

И треће, називамо га Оцем, зато што смо се, пошто смо поверовали у самог Јединородног Сина Божијег, измирили са Богом, небеским Оцем нашим, (ми) који смо претходно били непријатељи Његови и чеда гнева. Говорећи, пак, ''Оче наш'', објавио нам је да смо ми који смо препорођени Светим Крштењем, сви права браћа, и чеда једног Оца, Бога, и једне Мајке, Свете Источне, Апостолске и Католичанске (=саборне) Цркве.

Треба, дакле, да волимо једни друге као права браћа, како нам заповеда Господ говорећи: ''Ово је заповест моја: да љубите једни друге...'' (Јн. 15, 12, 17). По бићу, дакле по саздању и стварању, Бог јесте и назива се Отац свих људи, и верујућих и не верујућих; дакле имамо обавезу да љубимо све људе, јер су почаствовани и створени од руку Божијих, а да мрзимо само злобу и безбожност, а не створење Божије. А по добробитију (= ε # υ ε @ ιναι , дакле, по пресаздању, треба ми православни Хришћани више да волимо један другога, јер смо двоструко сједињени, и по природи и по благодати.

Сви људи се, пак, деле на три (реда): на праве слуге, на лажне слуге, и на лукаве слуге, непријатеље и противнике Бога. А праве слуге су они који исправно верују и са страхом и радошћу врше вољу Божију; лажне слуге су они који ипак верују у Христа и примили су Свето Крштење, с тим што не извршују Његове заповести; док трећи, међутим, иако су и они као творевина Божија слуге, лукави су, непријатељи и противници Божији, иако су веома болесни и не могу ништа да учине. То су они који су поверовали у Христа, па касније пали у разне јереси. Заједно са овима прибрајају се и други, неверујући и безбожници.

Међутим, ми, који смо се удостојили да постанемо слуге и синови Божији по благодати кроз препорођење и Свето Крштење, да не постанемо опет слуге непријатеља нашег ђавола, падајући вољно у његове зле воље, да не постанемо слични онима, о којима Апостол пише да су били ''живи ухваћени од њега(=ђавола), у вољу његову.'' (2Тим. 2, 26.).

Дакле, ухваћени у замку ђавола, да врше вољу његову.

Али, пошто је Отац наш на небесима, и ми својим умом треба да гледамо на небо, тамо где је отаџбина наша, горњи Јерусалим, а не доле на земљу, као свиње, него на Њега, нашег сладчајшег Спаса и Владику, и на небеске лепоте Раја.

Не само у време молитве, него у свако време и на сваком месту треба наш умо да буде на небу, да се, овде доле, не би расејавао пропадљивим и пролазним стварима.

И присиљавајмо себе сваког дана, као што говори Господ, да се ''царство небеско са напором осваја, и подвижници га задобијају''. (Мт. 11, 12), дакле, царство небеско је тешко (освојити), и који себе присиљавају, они га и задобијају, помагани Богом, који хоће да икона Божија у нама буде сачувана читава и чиста, и тако, мало по мало, од иконе усходимо, колико је могуће, и до подобија, освећивани од Бога, и светећи божанско име Његово на земљи, и говорећи у молитви:

ДА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ.

*
* * *
*

ПОГЛАВЉЕ 2

2. Да ли, тобоже, име Божије није Свето, па због тога треба да молимо да се освети? И како ово пристоји? Зар Он није извор светости? Зар се Њиме не освећује све, што је на небесима и што је на земљи? И како нам сада заповеда да светимо име Његово? Име Божије је само по себи Свето и Пресвето и извор је светости, и чим се призове, освећује све оне ствари због којих се призива, и никакво увећање светости или умањење не прима. Међутим, Бог хоће и воли да се име Његово слави и од свих створења Његових, као што говори Пророк и Псалмопевац Давид: ''Благословите Господа сва дела Његова'' (Пс. 102, 22). Он ово захтева не толико због себе, колико да би се ова (дела) Њиме осветила и да би се прославила. Због тога, што год да чинимо све треба да буде у славу Божију, по Апостолу који говори: ''Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините'' .(1Кор. 10, 31), дакле, било да једете, или пијете, или било шта друго да чините, све да чините у славу Божију, да би се и од нас име Божије светило.

Свети се онда, када чинимо дела добра и света, као што је и вера наша света. И тада видећи људи наше добро живљење, верни Хришћани прослављају Бога, који нас умудрује и оснажује да чинимо добро, а неверни долазе у познање истине, видећи да наша дела потврђују веру нашу, као што нам и Господ заповеда, говорећи: ''Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима'' . (Мт. 5, 16).

Као што се, у противном, због нас хули међу незнабошцима, по Апостолу: ''Јер се име Божије због вас хули међу незнабошцима, као што је написано.'' (Рим. 2, 24; Ис. 52, 5), што доноси велики пакао и страшну опасност, јер људи мисле, и то свакако неверујући, да нам Бог заповеда да тако чинимо. Да не би, дакле, проузроковали Богу пркос и срамоту, а себи вечни пакао, требало би да се побринемо да, заједно са правом вером и благочестивошћу, имамо врлински живот и делање. А врлински живот је да извршавамо заповести Христове, као што Он сам говори: ''Ако ме љубите, заповести моје држите'' , (Јн. 14, 15). Да би се кроз држање заповести Његових показивала љубав коју имамо према Њему, и да се вера утврђује. Јер, говори божанствени Златоусти : ''Ако нико не може Исуса да назове Господом осим у Духу Светоме, утолико више није могуће стећи веру сигурну и укорењену (=утврђену), осим у Духу Светоме. Како нам је могуће да пригрлимо помоћ Духа и да је убедимо да остане са нама? Добрим делима и животом изврсним. Као што се светлост лампе одржава уљем, а када се оно потроши и лампа се гаси, тако и благодат Духа, када имамо добра дела, и милосрђа многог изливеног, остаје у души попут пламена уљем одржаваног; а када их нема, повлачи се и одлази... Одржавајмо огањ Духа изобилним човекољубљем и појачаним милосрђем, да не бисмо по питању вере претрпели бродолом; а вера, пак, да би остала непоколебива потребује помоћ Духа и ишчекивање, а помоћ Духа, чистим животом и делањем изврсним свагда са нама остаје. Дакле, ако желимо да имамо веру укорењену (=утврђену), потребно нам је чисто живљење које ће убедити Духа да остане и да утврди њену силу; јер нема, не постоји онај који има нечист живот, а да се и у вери не колеба. И да научите, ово је истинито, да и дела зла уништавају постојаност вере. Чуј шта Павле говори пишући Тимотеју. Да се, каже, као војник бори добром борбом, имајући веру и добру савест, (а добра савест се рађа из исправног живота и дела исправних), од које неки удаљени, о вери говори, доживеше бродолом''. И опет на другом месту: ''Корен свакога зла је среброљубље, којем се предавши неки застранише у вери. Јеси ли видео да су због тога и они претрпели бродолом, а и ови су застранили, јер су први добру савест одбацили, а други се у среброљубље обукли? Као они који о свему исправно промишљају, потрудимо се око изврсног живота, да би нам плата била двострука; једна, припремљена због дела за наплату, а друга због непоколебивости у вери: што је храна за тело, то је живљење за веру. И као што се природа тела нашег не може одржати без хране, тако ни вера без добрих дела; без дела, пак, вера је мртва''. (Јак. 2, 26), (том 9, беседа 55).

Многи су искусили веру и били су Хришћани, међутим, пошто нису имали добра дела која прате веру отпали су од спасења. Ми се, међутим, за оба постарајмо, и за веру и за добра дела, да бисмо без страха могли да говоримо остатак молитве:

ДА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ.

*
* * *
*

ПОГЛАВЉЕ 3

Будући да се људска природа својевољно предала у ропство човекоубици ђаволу, тога ради нам Господ наш заповеда да молимо Бога и Оца нашег да нас ослободи од горке тираније ђавола. На другачији начин ово не бива, осим, ако царство Божије дође нама, дакле Дух Свети, да би истерао из нас тиранина непријатеља, и да Он (=Дух Свети) завлада у нама. Јер савршенима приличи да траже царство Бога и Оца, пошто су достигли у савршенство духовног узраста; (ми) који још увек имамо грижу савести због егоизма, не можемо ни да отворимо уста да затражимо ово, него треба да молимо Бога да пошаље Духа Светог, да би нас просветио и оснажио на свету вољу Његову и на дела покајања, јер говори часни Претеча: ''Покајте се, јер се приближило царство небеско'' . Као да нам говори: Људи, покајте се за зла која чините, и припремите се да примите царство небеско, дакле, самог јединородног Сина и Логоса Божијег, који је дошао да завлада и спаси цели свет. Ради тога треба да говоримо по Светом Максиму: ''Да дође Дух Твој Свети да нас сасвим очисти, и тело и душу, да постанемо достојно станиште, да бисмо примили читаву Свету Тројицу, да убудуће Бог царује у нама, у срцима нашим, као што је и написано: ''Царство Божије унутра је, у вама'' (=Лк. 17, 21), у срцима вашим. И на другом месту: ''Ја и Отац ћемо доћи и настанићемо се у њему''(Јн. 14, 23), дакле, у ономе који љуби заповести моје; а не више да станује и да царује у нама грех, као што говори Апостол: ''Да не царује, дакле, грех у вашем смртном телу, да га слушате у похотама његовим''. (Рим. 6, 12).

И тако оснаживани присуством Светога Духа, чинимо вољу Бога и Оца нашег небеског, и без стида у молитви говоримо:

ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА, КАКО НА НЕБУ, ( ТАКО ) И НА ЗЕМЉИ.

*
* * *
*

ПОГЛАВЉЕ 4

Не постоји ништа друго блаженије и мирније ни на небу, ни на земљи, од тога, да неко твори вољу Божију. Еосфор (= ђаво ) је био на небу, међутим, не хотећи да твори вољу Божију, сурвао се у ад. Адам је био у Рају, као цар поштован од читаве творевине, али, будући да није сачувао божанску заповест, пао је у крајњу невољу. Дакле, свако ко не жели да чини вољу Божију, сасвим је горд. Зато праведно проклиње Пророк Давид такве, говорећи: ''Запретио си гордима, проклети су који скрећу од заповести Твојих'' , и ''горди безаконоваху до краја'' . (Пс. 118, 21; 25).

Због тога Пророк указује, да је узрок безакоња гордост, и опет, узрок гордости је безакоње. Зато је немогуће да неко међу безаконицима нађе смиреног човека, и опет, човека који чува закон међу гордима, јер је гордост почетак и свршетак свакога зла. Воља Божија јесте да се ослобађамо зла, и да чинимо што је добро, као што говори исти Пророк: ''Клони се зла, и чини добро'' . А добро је оно што је посведочено Светим Писмом, и од стране Светих Отаца Цркве, а не оно што свако понаособ безумно говори, што је много пута и штетно и човека одводи у пропаст.

Ако ходимо по световним навикама и сагласно жељи свакога, ми хришћани се ни по чему нећемо разликовати од безбожних народа који немају закон и Писма, нити ћемо се разликовати од оних људи, који су живели у време безвлашћа, као што је записано у књизи Судија: ''Свако је чинио оно што је право у његовим очима, јер не беше цара у те дане''. Зато су и Јевреји, када су, из зависти своје, хтели да убију Господа нашег - Пилат је хтео да га ослободи, јер није налазио на њему никаквог узрока за смрт - међутим, они су одговорили и казали: ''Ми имамо закон и по закону нашем он треба да умре, јер себе Сином Божијим гради'' . А ово говорећи лагали су. Јер, где се у закону налази да треба да умре онај ко је желео да себе назове сином Божијим, док, свакако, божанско Писмо назива људе боговима и синовима Божијим: ''Ја (Бог) рекох: Богови сте, и синови Вишњега сви.'' (Пс. 81, 6). Говорећи, дакле, ''закон имамо'' , лажу, јер тај закон не постоји.

Видиш, драги, да су своју завист и злобу учинили законом. О томе говоре Премудрости Соломонове: ''Нека наша сила буде закон праведности'', и, ''поставимо заседу праведнику'' (Пр. Сол. 2, 11, 12), дакле, учинимо нашу моћ законом, и ухватимо праведника у скривену замку. Мада је у Закону и Пророцима писано да Христос треба да дође, да се оваплоти и да умре за живот и спасење света, али, не по намерама ових безаконика.

Дакле, да се и нама не би десило исто, пазимо на заповести Господа нашег, и да не ходимо ван писаног. А заповести Његове нису тешке, као што говори Јеванђелист Јован. Али, пошто је Господ наш на земљи беспрекорно чинио вољу Оца, ради тога треба да га молимо да нам даје снаге и да нас просвећује да и ми на земљи чинимо свету вољу Његову, као што на небу чине свети Ангели; јер, ''без Њега не можемо чинити ништа'' . (Јн. 15, 5). Као што се Ангели без противречења покоравају свим Божанским наредбама, тако и сви ми људи треба да се покоравамо божанској вољи, која је садржана у Писмима (=у Светом Писму), да би на земљи међу људима био мир, као што је и на небу међу Ангелима, и да бисмо могли са смелошћу да Му говоримо: >>>

[Шумадинац]

ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС.

*
* * *
*

ПОГЛАВЉЕ 5

На три начина се хлеб назива насушним (=[επιούσιος.). А да бисмо, када се молимо, знали који хлеб иштемо од Бога и Оца нашега, погледајмо разлику сваког појединачно.

Прво се хлеб насушни назива овај обичан хлеб, телесна храна, који се сараствара =συγκηρν~αται) у састав (=ο[υσία) тела, да развија и снажи тело, да не би умрло. Зато не треба да тражимо јела ради раскалашности и уживања тела, за шта апостол Јаков говори: ''Иштете и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите'' . (Јак. 4, 3). И опет: ''Наслађивасте се'' , каже, ''на земљи, и живесте раскалашно; ухранисте срца ваша, као на дан заклања'' . (Јак. 5, 5).

Али, и Господ нам говори: ''Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада'' (Лк. 21, 34), дан онај последњи.

Тога ради, треба да иштемо само неопходну храну, јер Господ, снисходећи нашој немоћи, заповеда да иштемо само хлеб насушни, а не што је сувишно. У том случају није требало да каже: ''Дај нам данас''; а ово ''данас'', објашњава божанствени Златоуст као увек . Дакле, место је усиљено.

Божанствени Максим назива тело пријатељем душе, коју Проповедник поучава да не служи телу обема ногама; дакле, да нема много старања о њему, него само једном ногом, и то мало пута, да се не би догодило, каже, да се ( тело ) насити и устане на душу, и учини она иста зла која нам чине демони, непријатељи наши.

Чујмо и апостола, који говори: ''А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао'' . (1Тим. 6, 8-9). [1]

Неко ће, међутим, рећи: пошто нам Господ заповеда да од Бога тражимо неопходну храну, нека дакле седим безбрижан и беспослен, очекујући од Бога да ми да да једем. Томе одговарамо, да је друго брига и старање, а друго рад. А брига је расејаност и узнемиреност ума за много (Лк. 10, 41), док је рад, да неко ради, да сеје, дакле, или да се користи другим умећем. Да се не брине, међутим, и не заокупља свој ум, него да сву своју наду и бригу полаже само на Бога, по Пророку Давиду, који говори: ''Пренеси на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити'' . (Пс. 54, 23). Бригу животне исхране, дакле. И ако се неко, опет, нада у дела руку својих, или у своје трудове, или у људе, чуће пророка Мојсија, где у закону говори: ''Који иде на рукама (=шапама), нечист је'', и који има много ногу, нечист је , ''и који иде четвороношке по свему је нечист'' . (3Мој.11, 27;23). Дакле, ко се узда у своје руке нечист је. А, по Светом Нилу, на својим рукама хода, пак, онај ко сву своју наду полаже у руке, дакле, у рукодеље и своје умеће; четвороношке хода онај који се нада у чулне ствари, и својим умом је посвећен старању о њима; а који има много ногу, јесте онај, који се са свих страна држи за телесне ствари, и који их са обе своје руке и свом снагом својом грли: ''На рукама хода онај који се у руке узда, и који сву наду на њих полаже. Четвороношке, пак, који се узда у чулне ствари, и који бављењем њима сасвим одвлачи владарствено чуло (= ум). А много ногу има онај који се држи телесних ствари, којима је са свих страна окружен, или који се грчевито хвата за телесне (ствари)''. ( Беседа о подвижништву , поглавље 14). А Пророк Јеремија проклиње таквог човека, говорећи: ''Да је проклет човек који полаже наду на човека и на њега ослања тело мишице своје (=утврђује на њему своју силу), а од Господа се одвраћа срце његово. А да је благословен човек који се узда у Господа, и биће Господ надање његово'' . (Јер. 17, 5).

Људи, зашто се узалудно узнемиравамо? Пут нашег живота је кратак, као што Пророк Давид говори Богу: ''Гле, педљима си поставио дане моје, и састав (=ипостас) је мој као ништа пред Тобом. Али, све је таштина, сваки човек жив. Заиста, као у слици ходи човек, али се узалуд мете; сабира у ризницу, и не зна коме ће их сабрати''. (Пс. 38, 6). Дакле, гле Господе, учинио си дане моје толико краткима, колико један длан руке. И састав моје природе је ништа пред вечношћу Твојом. Међутим, не само ја, него и све друго ташто је, и сваки човек који живи на свету. Наравно, у овом животу јадни човек се налази не истински, него као једна насликана слика. Уз све то, мање - више, узалуд се, узнемирава и у ризнице скупља злато и сребро, а не зна, несрећник, за кога скупља. Призови се памети, човече, и немој да по читав дан као луд трчиш због многих брига, и немој, опет, да увече седиш и рачунаш ђаволске камате и друго, и да готово читав живот твој пролази у рачунима Мамона, дакле у богатству неправде, и да чак ни један слободан сат не налазиш да помислиш на грехе своје, и да плачеш. Зар не чујеш Господа нашег, који говори да ''никоме није могуће два господара служити'' и ''не можете служити Богу и Мамону''! Да служи, дакле, Богу, а да служи и неправедном богатству. И, зар ниси чуо где говори, за семе које је пало у трње, да се угушило и није донело никакав плод? То јест, да је реч Божија пала у старања и бриге за богатством, и није донела никакав плод спасења? Зар не видиш овог и оног богаташа, који су чинили слично томе што и ти чиниш, док нису сакупили много богатство, а затим га је (= богатство ) Бог одувао из њихових руку, и изгубили су га, а заједно са њиме изгубили су и ум свој, и сада иду вансебни, као ђавоимани? И праведно им се догодило, јер им је богатство било Бог, и били су умом својим приковани за њега. Дакле, чим је отишао њихов Бог, са собом је понео и ум њихов.

Чуј, човече, Господа нашег, који говори: ''Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа кваре и где лопови поткопавају и краду'' . (Мт. 6, 19-20). Ово треба да чиниш, да од Господа не би чуо онај жалосни глас који је рекао богаташу: ''Безумниче, безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити''? (Лк. 12, 20).

Дођимо Богу и Оцу нашем, и сву бригу живота нашег пренесимо на Њега, и Он ће се постарати по речи нашој, као што говори врховни Петар; и приступимо Њему, као што нас и Пророк зове, говорећи: ''Приступите Њему и просветлите се, и лица ваша неће се постидети'' (Пс. 33, 5), зато што сте у време невоље остали беспомоћни.

Гле, уз Божију помоћ, рекосмо о једном начину ( поимања ) насушног хлеба.

Друго, хлеб насушни је реч Божија, као што каже Божанствено Писмо: ''Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих''. (5Мој. 8, 3; Мт. 4, 4).

Реч Божија је, пак, читаво учење Светог Духа, дакле, цело Божанско Писмо, Старо и Ново. Из овог Писма су као из источника потекли сви Свети Оци и Учитељи наше Цркве, који нас напајају најчистијим пићем богонадахнутог учења свог, чије учење и списе треба да примамо као хлеб насушни, да не би умрла душа наша од глади за речју живота пре но што тело умре, као што се то и Адаму десило, јер је преступио божанску заповест.

Они, пак, који не само да неће да слушају реч Божију, него и друге спречавају, било речима или својим лошим примером, такође и они, који не само да не сарађују да би се отвориле школе и друга слична дела, преко којих напредују деца Хришћана, него и спречавају оне који хоће да помогну; још и они свештеници који запостављају и не уче своје парохијане ономе што је потребно за спасење, и са њима они Архијереји који не само да не уче своје стадо заповестима Божијим и другим ( стварима ) неопходним за спасење, него и својим лошим животом постају препрека и узрок пропасти најпростијих Хришћана, сви ови ће наследити оно ''уе''! и ''тешко вама''! Фарисеја и Књижевника, јер затварају Царство Небеско пред људима, и нити они улазе у њега, нити оне који траже пуштају да уђу. (Мт. 23, 13,14; Лк. 11, 42-44, 46-47).

Ради тога ће као лоши икономи (= управитељи, домаћини) бити лишени старешинства над народом. Треба, пак, и учитељи који уче децу Хришћана, више да их васпитавају добронарављу (=χρηστοήθεια, добром моралу). Јер, каква је корист ако неко научи граматику и другу наставу из философије, а потом буде неморалан? Какву корист могу да му изазову? Или какав напредак може да учини такав, било у духовним, било у политичким ( стварима )? Наравно, никакав.

Да Бог, дакле, не би и за нас рекао оне исте речи које је устима Пророка Амоса рекао за Јевреје: ''Гле, долазе дани, говори Господ, и послаћу глад на земљу, не глад за хлебом, нити жеђ за водом, него глад за слушањем речи Господње''. (Амос 8, 11). Они су то, на крају, доживели због свог непокајаног настројења. Да и нама, велим, не каже ове речи те нам се деси таква најтрагичнија несраћа. Пробудимо се сви из тешког сна равнодушности и нахранимо се речју и учењем Божијим, свако колико може, да не умре душа наша најгорчом и вечном смрћу. Ово је други начин ( поимања ) насушног хлеба, који је толико неопходнији од првог, колико је живот душе неопходнији од живота тела.

Треће, хлеб насушни јесу тело и крв Господњи, који се толико разликују од речи Божије, колико сунце од зрака. У Божанском Причешћу сав Богочовек сунце улази и меша се (=συγκιρν~αται и сједињује (=ζυμώνεται) са целим човеком, ( Он ) који осветљује, облистава и освећује све душевне и телесне силе и чула човекова и пресаздаје га из трулежности у нетрулежност.

Због тога, углавном, и из особитог разлога хлебом насушним се назива Божанско Причешће пречистог тела и крви Господа нашег Исуса Христа, јер очувава и одржава суштину (==ο[υσία) душе, и оснажује је на творење владичанских заповести и сваке друге врлине. Ово је истинска храна душе и тела, као што говори Господ наш: ''Тело моје, истинско је јело, и крв моја истинско је пиће''. (Јн. 6, 55).

Ако ли неко сумња да се хлебом насушним назива тело Господа нашег, нека чује шта говоре о томе свештени учитељи наше Цркве. Прво, Нисијаца светило - божански Григорије говори: ''Ако ли некада (грешник), као блудни син дође себи, ако пожели очеве хране, ако се поврати богатој трпези, на којој је многи насушни хлеб који храни Господње најамнике; а најамници су они који са надом обећања (Царства Небеског) виноград Господњи обрађују''. (Слово на његовој хиротонији).

А Свети Исидор Пелусиот говори: ''Молитва, коју је Господ предао (=учио), ништа земаљско нема, већ све небеско и душекорисно, па и оно што се чини малим и чулним: а свакако, ради се о божанској речи, по мишљењу мудрих отаца, која бестелесну душу храни, и сараствара се и смешта, на неки начин, у њену суштину (= ο[υσία), зато се назива насушним, јер назив суштине више одговара души, неголи телу''.(= Посланица 281, други део ).

Божанствени Кирило Јерусалимски, пак, говори: ''Обичан хлеб није насушни, док овај Свети хлеб јесте насушни, и насупрот оном, овај суштину душе изграђује. Овај хлеб се предаје у сав твој састав на корист тела и душе''. (Катихеза 5).

Божанствени Максим говори: ''Прихватимо, пак, који тако по молитви живимо, да је хлеб насушни и животворни за храну душа наших, и за одржање дарованог нам благостања, по речи коју је казао: ''Ја сам хлеб који сиђе с неба, и који живот свету даје, и нама који се хранимо то бива, увек сходно врлини и познању које имамо''.( тумачење молитве Оче наш ).

А Јован Дамаскин каже: ''Овај хлеб је првина будућег хлеба, који је насушни (и увертира будућег века); а насушни, пак, значи или будући, тј. (хлеб) будућег века, или онај који узимамо за одржање наше суштине; и да није тако, и да јесте, очигледно је реч о телу Господњем''. (Књ. 4, поглавље 14). У вези са тим и Свети Теофилакт каже: ''Тело Христово је хлеб насушни, за који молимо да се без осуде причешћујемо''. (Тумачење Јеванђеља по Матеју, поглавље 6).

Будући да Оци говоре да се Тело Господње назива хлеб насушни, не искључују обичан хлеб који се даје ради састава нашег тела; јер и он је дар Божији, и , по Апостолу, ниједно јело није презрено ни забрањено, када се са благодарењем Богу узима и једе: ''Ништа није за одбацивање када се прима са захвалношћу''. (1Тим. 4, 4)

Међутим, пошто се , пак, и овај обичан хлеб погрешно назива насушни, не углавном зато што снажи само тело а не душу, већ углавном и уопште хлебом насушним се назива тело Господа нашег и реч Божија, јер снаже душу и тело (као што се то многима својевремено догодило, као Пророк Мојсије, који је четрдесет дана и ноћи постио не једући телесне хране. Такође и Пророк Илија, четрдесет дана, а у новој благодати (=Новом Завету, прим.прев. ) многи свети су много пута, без хране живели само речју Божијом и Светим Причешћем, за много дана). Зато је нама који смо се удостојили да кроз Свето Крштење примимо духовно препорођење, неопходно да ту духовну храну стално једемо, са топлом љубављу и скрушеним срцем, да бисмо живели духовни живот и да се чувамо неоштећени од отрова духовне змије, ђавола. Јер и Адам, да је од ове хране јео, не би умро двоструком смрћу душе и тела. (5Мој. 4, 24).

Треба да једемо овај духовни хлеб, али не без припреме, јер се Бог наш назива огњем који спаљује. И оне који једу Владичанско тело и пију пречисту крв са чистом савешћу уз истинску исповест, очишћује, просвећује и освећује. Тешко, пак, онима који се недостојно причешћују неисповеђени, јер Свето Причешће спаљује и штети душе и тела њихова, као што се десило и ономе, који је ушао на свадбу, како говори Свето Еванђеље (Мт. 22, 11-12), немајући одело достојно свадбе, дакле дела и плодове достојне покајања.

Они, пак, који слушају сатанске песме, безумне разговоре, празнословља и друге такве смешне ствари, нису достојни да слушају реч Божију. Као и они који живе у греху, они не могу да се причесте и да се насладе бесмртног живота, кога је узрок Свето Причешће, јер се њихове душевне силе умртвљују жалцем греха. Јер, као што удови човечији, уколико су причастиви животној сили, примају и живот од душе; ако, међутим, неки уд иструне или се сасуши, не прима више живот, јер животна сила не пролази у мртве удове, тако и душа живи уколико прима од Бога животну силу, а пошто згреши и постане непричастива животној сили, тада јадна умире смрћу душевном, а са временом пошто и тело умре, цели несретни човек губи се у вечном паклу.

Казали смо, дакле, трећи и последњи начин на који се хлеб назива насушни, који нам је толико неопходан и користан, колико нам је неопходно и корисно и Свето Крштење. Због тога треба да хитамо и често приступамо Божанским Тајнама, да се причешћујемо овим хлебом насушним, који иштемо од Бога и Оца нашег, са страхом, истовремено и љубављу, када се већ каже данас . Данас , пак, три ствари значи. Прво, значи сваки дан, друго, цели живот сваког човека понаособ, и треће, цели овај овдашњи седмични век. У будућем веку не постоји данас и сутра , већ је читав тај век један вечни дан. Знајући, дакле, Господ наш, да у Аду нема покајања, и да је немогуће да после Светог Крштења као људи не грешимо, ради тога нас учи да говоримо Богу и Оцу нашем:

И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ, КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ.

*
* * *
*

ПОГЛАВЉЕ 6

Пошто је и горе навео за Свети Хлеб Светог Причешћа, да се не би свако усуђивао причешћивати се једноставно и било како, без припреме, због тога нам сада говори да прво треба да се измиримо са Богом и браћом нашом, и да тада прилазимо Божанским Тајнама, као што на другом месту каже: ''Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој'' . (Мт. 5, 23-24).

Уз то Господ наш овим речима молитве образлаже и друге три ствари. Прво, оне који имају врлину подстиче да буду смиреноумни, као што на другом месту говори: ''Тако и ви, када учините све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити''. (Лк. 17, 10). Друго, саветује оне који после Крштења греше да не падају у очајање. И треће, овим објављује да жели и воли да један према другом будемо сажаљиви и милостиви, јер ништа друго више не уподобљава човека Богу колико милосрђе. Због тога, како желимо да се Бог односи према нама, тако и ми треба да се односимо према браћи нашој. И да нико не говори: ''Тај ми је много згрешио и не могу да му опростим. Јер, ако се помислимо колико ми сваког дана, сата и трена Богу грешимо и Он нам опрашта, толико много и неупоредиво више од сагрешења браће наше; самоправда (α[υτοδικαιοσύνη) Божија управо хоће да упореди и покаже сличним, са једне стране, наша (сагрешења) са безброј таланата, а са друге, (сагрешења) наше браће са сто динара, који су ништа наспрам наших (сагрешења). Према томе, уколико опраштамо браћи нашој у малим и ситним стварима у којима су нам криви, не само устима, како уобичавају многи, већ из свег срца - и Бог нама, наравно, опрашта велике и небројане ствари за које смо му криви. Уколико, пак, не опраштамо сагрешења нашој браћи, никакве користи немамо од других врлина, за које мислимо да их имамо.

Зашто кажем да немамо користи од својих врлина? Ни греси наши не могу да нам буду опроштени, као што Господ одлучује говорећи: ''Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша''. (Мт . 6, 15). Опет, о ономе који није хтео да опрости свом другару робу, говори: ''Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова''. (Мт. 18, 32-34).

Многи говоре, да се преко Светог Причешћа опраштају греси. Други, пак, противећи се говоре, да се не опраштају, него само преко исповести. Ми, међутим, кажемо да је припрема исповешћу и исправљањем неопходна за отпуштење грехова, (али неопходна је) још и употреба Светог Причешћа, дакле Свето Причешће, будући да не можемо ни једноме ни другоме да придамо сву ( важност ). Као што је прљавој хаљини, пошто се опере, потребна и топлота сунца да би је осушила од влаге, јер ако остане мокра трули и човек не може да је обуче; или као рану, пошто је неко очисти од црва и одсече што је иструлело, не може да је остави без мелема, исто тако и грех, пошто се опере и очисти исповешћу, и исправљањем се одсеку његове трулежи, неопходно је и Свето Причешће да би га сасвим сасушило и као мелем излечило; јер опет долази у прво стање и човеку буде потоње горе од првог, као што говори Господ. (Мт. 12, 45).

Зато је неопходно да исповешћу предочишћујемо себе од сваке прљавштине и свакако од злопамтивости, и да тада прилазимо Божанским Тајнама. Јер, као што је љубав пуноћа и савршење читавог закона, тако је злопамтивост и мржња поништење и одбацивање читавог закона и сваке врлине. Желећи да представи злобу злопамтивих писац Прича говори: ''Путеви злопамтивих воде у смрт''. (Прич. 12, 28), и опет: ''Који злопамти безаконик је''. (Прич. 21, 24). Дакле, злопамтиви трче и завршавају смрћу. Да.

Овај горки квасац злопамћења имао је у себи и несрећни Јуда и због тога је тада, пошто је узео залогај, у њега ушао сатана. (Јн. 13, 27). Уплашимо се, браћо, осуде и пакла злопамћења и опраштајмо браћи нашој, било и да су нам криви, не само када желимо да се причестимо, него и увек, као што нам заповеда Апостол говорећи: ''Сунце да не зађе у гневу вашем'', дакле, када сунце залази да вас не затиче у гневу и мржњи према брату вашем. И опет говори: ''Не дајте места ђаволу'' (Еф. 4, 26), дакле, не пуштајте ђавола да улази у ваше речи, да бисмо са смелошћу могли да говоримо и остатак молитве.

И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ.

*
* * *
*

ПОГЛАВЉЕ 7

Господ наш нам са једне стране поручује да молимо Бога и Оца нашег да нас не уведе у искушење, а са друге Пророк Исаија у име Божије говори: ''Ја, који сам створио светлост и саздао таму, који саздајем мир и градим зло''. (Ис. 45, 7). И Пророк Амос попут тога: ''Хоће ли бити несрећа у граду, коју Господ није учинио''?(Ам. 3, 6).

Због ових речи, дакле, многи од неуких и неутврђених падају у разне помисли о Богу. Да нас, тобоже, Бог доводи у искушење. Зато нам апостол Јаков разрешава недоумицу говорећи : ''Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша ; јер Бог је непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога, него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара''. (Јак. 1, 13-14).

Искушења се људима дешавају на два начина. Један је, пак, пожудан (=]ηδονικός) , и због тога бива нашом вољом и, истовремено сарадњом демона, док је други жалостан и болан, и зато нам се чини горак, јер бива без наше воље; том начину садејствује ђаво.

Ова два начина искушења Јеврејима су практично уследила. Будући да су они својом вољом изабрали искушење пожуде, злоупотребили су богатство, славу, и слободу, и пали у идолопоклонство. Због тога је Бог допустио да дође на њих све супротно, дакле, сиромаштво, срамота, ропство, и остало. И истим тим залима их страши да би се вратили у покајање.

Различне врсте казни Божијих Пророци називају зла и зло, као што смо горе казали, јер све што људима изазива бол и злопаћење људи уобичавају да називају зла, која у истину нису таква, него се таквим чине суду људском; дешавају се, пак, не по претходној, већ по потоњој вољи Божијој, ради наказања и добра људског.

Док, Господ наш, спајајући први начин, дакле пожудан, са другим, дакле, горким и тескобним, назива оба једним именом - искушење, јер се преко њих искушава и испробава настројење човека. Да бисмо, међутим, то боље разумели, требало би да знамо, да се ствари деле на три (категорије), на добре, лоше и средње. А добре су: целомудреност, милостивост, праведност, и све такве које никада не могу да постану лоше. Лоше су, пак: блуд, нечовечност, неправедност, и све друге сличне, које никада не могу да постану добре. Док су средње: богатство и сиромаштво, здравље и болест, живот и смрт, слава и беславље, сласт и бол, слобода и ропство, и друге сличне, које се никад не називају добрим, а ни лошим, и настројење човека их употребљава како жели.

Људи средње деле на два, и једне називају добрим, јер их воле, као на пример богатство, славу, уживање и остале; друге, пак називају лошима, јер их не воле, као сиромаштво, бол, срамоту, и њима сличне. Ради тога, ако волимо да нам не дођу оне за које мислимо да су лоше, не чинимо оне које су истински лоше, као што нам саветује Пророк: ''Не дај нози твојој да се спотиче, нити ће задремати чувар твој''. (Пс. 120, 3). Дакле, о, човече, немој ходити ни у једно зло ни у један грех, и наравно, Анђео који те чува, неће допустити да ти се деси никакво зло.

Говори, пак, и Исаија: ''Ако хоћете и послушате ме, добра земаљска јешћете; а ако нећете и не послушате ме, нож ће вас појести''. (Ис. 1, 19-20). Дакле, ако хоћете да послушате моје заповести, уживаћете у добрима земаљским, ако ли не желите да ме послушате, усмртиће вас мач непријатеља ваших. И опет, ако не слушамо, говори нам истим Пророком: ''Ходите у светлост огња свога, и у пламен који сте запалили''. (Ис. 50, 11). Дакле, идите у ватру и огањ злих и пакла, коју сте запалили својим гресима.

А ђаво се, пак, против нас прво бори искушењем пожуде, јер зна да се лако приклањамо њему, и уколико нађе нашу вољу послушном његовој вољи, удаљује нас од благодати Божије која нас чува, и тада од Бога тражи дозволу да подигне против нас горко искушење, дакле, тескобу и несреће, да би нас, из велике мржње према нама, потпуно уништио, и да би помоћу многих несрећа учинио да паднемо у безнађе. Уколико, пак, не нађе нашу вољу да следи његову вољу, тј. да чинимо искушење пожуде, опет подиже друго, не би ли уз помоћ многих тескоба успео да нас присили да чинимо његову злу замисао.

Зато нам Апостол Петар поручује говорећи: ''Будите трезвени и бдите, јер супарник наш ђаво као лав ричући ходи, и тражи кога да прождере''. (1Пет. 5, 8). Бог му то допушта, или по дозволи, ради испробавања, као код праведног Јова и код других светих, као што то говори Господ својим ученицима: ''Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу''. (Лк. 22, 31), или по допуштењу Божијем, као код Давида, због греха који је учинио, и код Апостола Петра због преузношења, или по остављању од Бога, као код Јуде и код Јудејаца.

Прва искушења, по дозволи Божијој, која се дешавају светима, долазе од зависти ђавола, да би се свети показали праведни и савршени и да би још више просијали као они који су победили противника. По допуштењу, пак, бивају ради спутавања и одсецања греха, који је учињен, или се чини, или ће бити учињен. Док, по остављању од Бога, имају за узрок грешни живот човека и његово зло настројење, и бивају ради његове коначне пропасти.

Ми, дакле, не само да бисмо требали да у себи, као од отрова лукаве змије, бежимо од сладострасног и грешног начина искушења него, ако и без наше воље дође, да га уопште не примамо. У телесна искушења, пак, да гордошћу и дрскошћу не уваљујемо себе ризикујући, а да молимо Бога да нам она не дођу, ако је Његова воља, и да му благоугодимо без искушења. Ако ли дођу, да их примамо са сваком благодарношћу и радошћу, као велике дарове. Само то да молимо, да нас оснажује да победимо кушача до краја, јер то објављују речи ''и не уведи нас у искушење'', да нас не остави, дакле, да побеђени паднемо у ждрело духовне аждаје. Као што нам на другом месту Господ говори: ''Бдите и молите се да не паднете у искушење''. (Мт. 25, 41). Дакле, да не будете побеђени од искушења, јер дух је бодар, али је тело слабо.

Међутим да нико ко чује да треба да избегавамо искушења, не измишља изговоре за грехе и, када дођу искушења, да не истиче да је болестан и друго слично. Јер ако се у време нужде уплаши искушења и не супротстави се, одриче се истине. На пример, ако дође време да неко буде мучен за веру, или да се одрекне истине, или да остави праведност или милостивост, или неку другу заповест Христову, ако се, рецимо, преда ради страха од телесног искушења, и храбро се не супротстави, нека зна такав, да нема удео са Христом, и узалуд се назива Хришћанином, ако се не покаје са горким сузама. Јер није подражавао истинске Хришћане, дакле мученике, који су пострадали вере ради, божанственог Златоустог, који је пострадао праведности ради, Преподобнок Зотика, који се намучио милосрђа ради, и многе друге које није време да спомињемо, који су претрпели премнога страдања и искушења закона ради и заповести Христових ради, које и ми треба да чувамо, да би нас ослобађале, не само од искушења греха, већ и од лукавог, по молитви:

НО ИЗБАВИ НАС ОД ЛУКАВОГ.

*
* * *
*

ПОГЛАВЉЕ 8

Лукави је, по превасходству, сам ђаво, јер он је узрочник и породитељ сваког греха и творац сваког искушења, од чијег се дејства и подмуклости учимо да молимо Бога да нас ослободи, верујући да нас неће пустити да будемо искушани преко наших снага, као што говори Апостол: ''него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети''. (Кор1. 10, 13). Дакле, Заједно са искушењем даће нам и снагу да га можемо поднети. Неопходно је, међутим, да не заборавимо да му са смирењем кличемо:

ЈЕР ЈЕ ТВОЈЕ ЦАРСТВО И СИЛА И СЛАВА У ВЕКОВЕ. АМИН.

*
* * *
*

ПОГЛАВЉЕ 9

ЕПИЛОГ

Знајући, Господ наш, да је људска природа као маловерна увек раслабљена, теши нас говорећи: Будући да имате таквог Оца и Цара, силног и преславног, не сумњајте у све што у своје време иштете од Њега, само немојте да заборавите да му досађујете, као што је она удовица досађивала безаконом судији, говорећи Му: Господе избави нас од нашег противника, јер је Царство Твоје непролазно, сила непобедива и слава недокучива. Као силан Цар, наређујеш и кажњаваш непријатеље наше, као преславни Бог, прослављаш и величаш оне који Тебе славе, и као човекољубиви и брижни Отац, љубиш и волиш оне који су се Светим Крштењем удостојили да постану синови Твоји и да те из свег срца воле, сада и увек и у векове векова. Амин.

Епилог Господње молитве

Цела Господња молитва се, пак, дели, са једне стране, на девет делова, према девет чинова Анђела небесних, јер читава ова молитва узводи човека у занимање и достојанство Анђела; а са друге, на три (дела): на увод или пролог, на седам молби и на епилог; јер Бог је три Личности, Отац, Син и Свети Дух; јер је три реда праведних по причи о семену: једни доносе плодове по сто, други по шездесет а трећи по тридесет; јер су три сагледавања (θεωρίαι ) по Оцима, сагледавање чулних створења, сагледавање умних ( =духовних ), и сагледавање Свете Тројице; јер су три врсте дрвета биле у рају, с једне стране да живи добро, а са друге, да живи добро и вечно. И због још многих других ствари које су означене тојичним бројем.

Погледај, пак, драги, чудесну премудрост Господа нашег, који, будући да зна да три ствари спасавају човека: вера, пракса (= дела ) и теорија ( =сагледавање ), (јер прво неко верује по чувењу ([εξ [ακο~ης), друго извршава заповести путем праксе, и треће, бива удостојен сједињења са Богом духовним ( =умним ) чулом и вешћу кроз сагледавање, дакле сагледатељном вером окуша оно исто што је вером по чувењу поверовао); јер то Господ зна, кажем, и чудесном премудрошћу је саставио ову Господњу молитву. Увод је, пак, почео од поглавља теологије и утемељио га на вери. Потом је додао молбе које се односе на праксу и извршавање заповести, док је епилог, опет, запечатио истим поглављем теологије и вере, јер Он је Алфа и Омега, почетак и свршетак спасавајућих се верних.

У молитви је, пак, а не у другој врлини, садржао Господ ово учење: прво, јер је названа час и време, јер су га Апостоли замолили да их научи како да се моле, друго, јер се свака врлина молитвом постиже; и ако неко тачно проучи, наћи ће и љубав, која је врхунац свих врлина, праћена увек молитвом; молитва љубављу почиње и савршава се, и опет, љубав се молитвом оснажује и савршава.

СВЕТИ МАКАРИЈЕ КОРИНТСКИ

[Шумадинац]

МОЛИТВА ГОСПОДЊА

Најсавршенија молитва коју употребљавамо у дому и храму је м о л и т в а Г о с п о д њ а. Она се зове тим именом јер је њу предао својим ученицима Господ Исус Христос као образац молитве.

Како гласи молитва Господња из Јеванђеља?
„Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу. Хљеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла. Јер је Твоје царство, и сила, и слава у векове векова. Амин."

Шта садржи молитва Господња?
Најпре, призив или поздрав, затим седам молби, и на крају слављење.

Како почињемо?
Почињемо призивом Бога, називајући га „Оче наш."

Зашто не кажемо „Оче мој"?
Једино нестворени, али рођени Син Божји Исус Христос има право да Бога зове „Оче мој" а ми, створени и усвојени синови и кћери Божје самопрегорном жртвом Христовом, имамо част да Његовог Оца зовемо Оче наш (Јн. I , 12).

Има ли још који разлог да зовемо Бога својим оцем?
Постоји велики друштвени разлог. Христос жели да се љубимо међусобно као браћа. Али само они који признају једнога оца, могу се сматрати браћом.

To значи: када називамо Бога својим Оцем, доследно се међусобно зовемо браћом, зар не?
Сасвим тако. Нема братства где нема заједничког очинства.

Зашто не зовемо Бога „Наш створитељ"?
Зато што је Бог створио све ствари, али Он је више него Творац, Он је Отац свих људи, који су препорођени Духом Светим и стога су постали „деца Божја". Тако више нису створења већ деца.

Зашто кажемо: „Који си на небесима"?
Зато што истинити Бог вечно борави на небу, тј. изван времена и простора, а није ограничен земљом као лажни богови идолопоклоника, поклоника природе и људи.

ПРВА МОЛБА

Која је прва прозба у молитви Господњој?
„Нека се свети име Твоје".

Какву жељу изражавамо овом молбом?
Молимо од Бога помоћ да се Његово име поштује међу људима и да се држи за свето изнад сваког другог имена у свету. У Старом завету када је Бог био познат као Творац и Судија, људима је било забрањено, „да узимају име Божје узалуд" . Кроз нови закон о љубави ми смо обавезни да чинимо много више, тј. да проносимо у свом животу и свугде около нас поштовање најсветијег имена свог Оца, да чак и умиремо за то име, као што су умрле миријаде хришћанских мученика.

ДРУГА МОЛБА

Која је наша друга молба у молитви Господљој?
„Нека дође царство Твоје".

Какву жељу изражавамо овом прозбом?
Молимо Божју помоћ да небеско Царство Свете. Тројице у Јединици буде остварено у нашим душама, у нашим породицама, у нашем народу и у целом свету.

Може ли се ово рећи јасније?
Као што су Отац, Син и Свети Дух једно у вечној хармонији, мира, сили и слави, тако исто желимо да наш разум, срце и воља буду јединствени, као божанска стварност чије су слике наше душе. Какав је оригинал, таква да буде и слика. Како можемо знати да је Царство Божје дошло? „Царство Божје је правда и мир и радост у Духу Светоме" (Рим. XIV , 17). Када видимо да је ово остварено у нашим душама, и тако исто међу људима около нас, можемо бити сигурни да је дошло Царство Божје.

ТРЕЋА МОЛБА

Како гласи трећа молба у молитви Господњој?
„Да буде воља Твоја и на земљи као и на небу".

Какву жељу изражавамо овом молбом?
Молимо Божју помоћ да зауставимо у себи колебање између Бога и Сатане, између добра и зла, и да се потпуним одбацивањем Сатанине воље можемо предати Очевој вољи, као што је Господ наш Исус Христос учинио молећи се у Гетсиманској башти: „Нека буде Твоја воља, а не моја". (Марко, XIV , 36).

Зашто кажемо: „Као што је на небу"?
Зато што се на небу анђели и светитељи свим срцем и пуним радости покоравају вољи Божјој Божја воља је њихова воља, што их чини вечно срећним. To је оно што ми молимо и за нас на земљи.

ЧЕТВРТА МОЛБА

Како гласи четврта прозба у молитви Господњој?
„Хлеб наш насушни дај нам данас".

Какву жељу изражавамо овом прозбом?
Прво, ми њом изражавамо своје уверење да без Божје силе и милосрђа не можемо живети ни један једини дан; Друго, пошто можемо сваког дана умрети, моли.мо да нас спасе безумннх жеља да скупљамо богатства за недогледну будућност, док наши ближњи могу да умру у жељи за свакидашњим хлебом. Другим речима, молимо Бога да нам да ни више ни мање него што нам je потребно.

На коју се овде врсту хлеба мисли?
На две врсте: материјални и духовни хлеб, јер ниједан од ових не можемо добити без Божје благо-дати и милосрђа. Материјални хлеб расте из земље, а духовни долази с неба. Први je за тело, a други за душу. За материјални хлеб je Христос рекао: „Не живи човек само о хлебу..." (Мат IV , 4), а о духовном хлебу Он je рекао: „Ја сам хлеб живота који сиђе с неба, ко једе од овога хлеба, живеће вечно" (Јн. VI , 51). Тако наш насушни хлеб првенствено je сам Христос, а други хлеб je само додатак овоме.

ПЕТА МОЛБА

Како гласи пета прозба у молитви Господњој?
„И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим".

Какву жељу изражавамо овом молбом?
Молимо Божју помоћ да се савладамо и опростимо ближњима преступе које су учинили против нас, како би и Он могао опростити нама наше грехе. Речено je такође из истих усана: „Ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше". ( Ma - rVI , 14, 15).

ШЕСТА МОЛБА

Како гласи шеста прозба у молитви Господњој?
„И не уведи нас у искушење."

Какву жељу изражавамо овом молбом?
Молимо Бога да се сети наших људских слабости и не шаље на нас тешке напасти ради нашег учвршћења нити да дозволи ђаволу да нас куша у невољи.

Каква је разлика између Божјег пробања и ђаволовог кушања?
Заиста врло велика. Када Бог пушта на нас разна страдања, Он то чини у намери да ојача наше врлине, као када се комад гвожђа стави у ватру и постане челик. Ђаво. сасвим супротно, куша нас неким грехом или покором у намери да нас учини горим, нечистијим, слабијим, и на крају да нас потпуно одвоји од Бога и сасвим упропасти.

СЕДМА МОЛБА

Како гласи седма прозба у молитви Господњој?
„Но избави нас од зла".

Какве жеље изражавамо овом молбом?
Молимо Божју помоћ да нас ослободи од рђавих дела и рђавих делатеља. Као да се молимо: Сачувај нас, Оче, од рђавих дела и зашити од злотвора.

Ко је највећи злотвор од кога се молимо да нас Бог сачува?
Сатана. Сви греси и зла која из њих произилазе настају од Сатане. Стога овом прозбом молимо Бога, који је светлост и љубав, да нас нзбави од Злог, који је сам по себи тама и мржња.

ПРОСЛАВЉАЊЕ

Чиме се завршава молитва Господња?
Славословљем или доксологијом, која гласи: „Јер је Твоје царство, и сила, и слава кроз све векове. Амин."

Шта изражавамо овим славословљем?
Изражавамо своју веру у Бога као најмоћнијег и најславнијег Цара, који једини може испунити наше молбе. Зато Га величамо, славимо и љубимо.

Шта значи реч — Амин?

Амин је једно од Божјих имена. Господ је рекао св. ап. Јовану: „Тако говори Амин, сведок верни и истинити, почетак створења Божјега". (Откр. III , 14). Ми свршавамо сваку молитву и свако благодарење Богу овим именом: Амин. To је исто као да се каже: Бог, Истина. Такође приликом изрицања заклетве, ми завршавамо са Амин, што значи: Оно што кажем je истинито као Истина, или као Бог.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

[Шумадинац]

О МОЛИТВИ ГОСПОДЊОЈ

Постоји молитва која може да буде општа хришћанска молитва и образац за све друге молитве. То је - Молитва Господња (Оченаш).

Молитва Господња је молитва којој је Господ наш Исус Христос научио Апостоле и коју су они предали свима вернима.

Она гласи овако:
Оче наш, Који си на Небесима,
(1) да се свети име Твоје;
(2) да дође Царство Твоје;
(3) да буде воља Твоја и на земљи као (што је) на Небу;
(4) хлеб наш насушни дај нам данас;
(5) и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
(6) и не уведи нас у искушење,
(7) но избави нас од злога. Јер је Твоје Царство и сила и слава у векове. Амин (Мт. 6, 9-13).

Ради лакшег разматрања Молитве Господње, њује могуће поделити на призивање, седам мољења и славословље.

О ПРИЗИВАЊУ

Оче наш, Који си на Небесима,

По вери у Исуса Христа и по благодати поновног рођења ми се усуђујемо да Бога називамо својим Оцем. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који веру/у у Име Његово; који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн. 1,1213).

"Оче наш" треба да говоримо увек, чак и онда када се неко моли сам.

Ово стога, што по хришћанском братољубљу Бога треба призивати и од Њега треба молити добра не само за себе, него и за све.

У призивању треба говорити " Који си на Небесима" зато, да бисмо, почињући са молитвом, оставили све земаљско и пропадљиво, и да бисмо ум и срце узнели према Небеском, Вечном и Божанском.

О ПРВОМ МОЉЕЊУ

Да се свети Име Твоје;

Име Божије је свето и то, без сумње, свето само по себи (Лк. 1, 49).

Оно може да буде свето и у људима, тј. вечна светост Његова може да се јави у њима.

Ово бива на следећи начин. Као прво, када у мислима и у срцу имамо Име Божије, када живимо онако како захтева Његова светост, и када таквим животом прослављамо Бога; као друго, када и остали, видећи наш добар живот, прослављају Бога. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на Небесима (Мт. 5,16).

О ДРУГОМ МОЉЕЊУ

Да дође Царство Твоје;

У другом мољењу Молитве Господње реч је о Царству Божијем, тј. благодатном Царству које је, по Апостолу, праведност и мир и радост у Духу Светоме (Римљ. 14, 17).

Ово Царство за неке још није дошло у свој својој сили, а за неке уопште и није дошло, пошто у њиховом смртном телу још царује грех, и слушају га у похотама његовим (Римљ. 6, 12).

Оно долази скривено и духовно. Царство Божије не долази на видљив начин... Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17, 20-21).

Као Царство Божије Хришћанин може да тражи прослављење, односно потпуно блаженство за верне. Имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље (Фил. 1, 23).

О ТРЕЋЕМ МОЉЕЊУ

Да буде воља Твоја и на земљи као на небу;

Треће мољење казује како од Бога треба тражити да све што чинимо и што нам се догађа буде не онако како како ми то желимо, него како је угодно Богу.

Ово треба молити зато што ми често грешимо у нашим жељама, а Бог нам непогрешиво, чак и више него ми сами, жели свако добро и увек је спреман да нам ra дарује, ако то не спречава наша самовоља или тврдоглавост. Ономе који може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо, по сили која дејствује у нама, Њему нека је слава у Цркви (Еф. 3, 2021).

Ми молимо да се испуни воља Божија "на земљи" управо онако "као на небу", зато што на Небу Свети Анђели и блажени људи, сви без изузетка, свагда и у свему извршавају вољу Божију.

О ЧЕТВРТОМ МОЉЕЊУ

Хлеб наш насушни дај нам данас;

"Хлеб наш насушни" - то је хлеб који нам је неопходан да би нас било, да бисмо живели.

Мољење за хлеб насушни Богу треба приносити са оваквим мислима. Господ наш Исус Христос учи нас да не треба да тражимо више од "насушног хлеба", тј. од онога који нам је неопходан за јело, а такође ни од најнужнијег одела и обитавалишта; све што је преко тога и што није нужно, него служи за задовољство, треба препустити вољи Божијој; ако буде дато треба заблагодарити Богу, а ако не буде - не треба се због тога узнемиравати.

Заповеђено је да хлеб насушни тражимо само данас, тј. за овај дан, зато да се не бисмо претерано оптерећивали оним што ће бити у будућности, него да бисмо се уздали у Бога. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста je сваком дану зла свога (Мт. 6, 34). Зна и Отац ваш небески да вама треба све ово (тј. зна шта вам је потребно) (Мт. 6, 32).

Под изразом "хлеб насушни" може се тражити и све за душу. Јер човек се састоји од тела и душе, а душа је кудикамо важнија од тела, те се и за душу може тражити "насушни хлеб", без кога унутарњи човек умире од глади (Св. Кирил Јерусалимски, Мистагошка катихеза 4, 15).

Насушни хлеб за душу то су реч Божија и Тело и Крв Христова. Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Јер Тело Моје истинско је јело, а Крв је Моја истинско пиће (Јн. 6, 55).

О ПЕТОМ МОЉЕЊУ

И опрости нам дугове наше,

као што и ми опраштамо дужницима својим;

Под речима "дугове наше" у Молитви Господњој подразумевају се греси наши. Греси се називају дуговима зато што смо све добили од Бога и све смо дужни Њему, тј. све треба да потчинимо Његовој вољи и закону, а ако то не чинимо, онда остајемо дужници пред Његовим праведним судом.

"Дужници наши" - то су људи који нам нису дали оно што су по Закону Божијем били дужни; то су они који, на пример, нису показали љубав, него непријатељство.

На праведном Суду Божијем ми можемо да се надамо да ће нам дугови бити опроштени кроз заступништво Господа нашег Исуса Христа. Јер је један Бог, један и посредник између Бога и људи, човек Христос Исус, Који себе даде у откуп за све (1. Тим. 2, 56).

Ако од Бога молимо опроштај наших грехова, а при томе сами не праштамо другима, онда тај опроштај нећемо добити. Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 1415).

Бог нам не опрашта ако и ми не праштамо другима, јер кроз непраштање показујемо да смо зли и тако од себе удаљавамо благост Божију и милосрђе Божије.

Речи Молитве Господње " као што и ми опраштамо дужницима својим" непоколебиво захтевају да онај ко се моли ни према коме нема мржњу нити гнев, него да са свима има мир и љубав. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 2324).

Ако онога ко има нешто против мене не могу брзо да нађем, или ако он не буде расположен за измирење, у том случају биће довољно измирити се са њим у срцу, пред очима Бога Који све види. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима (Римљ. 12, 18).

О ШЕСТОМ МОЉЕЊУ

И не уведи нас у искушење,

У Молитви Господњој под изразом "искушење" треба подразумевати такав стицај околности, код кога постоји реална опасност да ће доћи до губитка вере или до пада у тежак грех.

Таква искушења долазе од нашег тела, од света, тј. од других људи, и од ђавола.

Речима "не уведи нас у искушење" ми молимо, као прво, да Бог не допусти да до искушења дође, а као друго, ако је већ нужно да посредством искушења будемо испитани и очишћени, да нас не преда искушењу у потпуности и да не допусти да паднемо.

О СЕДМОМ МОЉЕЊУ

Но избави нас од злога.

Речима " избави нас од злога" ми молимо избављење од сваког зла које може да нас задеси у свету - јер од времена првог греха свет сав у злу лежи (1. Јован. 5,19) - а нарочито молимо за избављење од греха, и од лукавих наговора и клевета узрочника зла, духа злобе - ђавола.

О СЛАВОСЛОВЉУ

Јер је Твоје Царство и сила и слава у векове. Амин

Молитви Господњој додато је славословље, као прво, зато да бисмо Оцу Небеском, молећи од Њега милост, истовремено одавали достојно поштовање; као друго, зато да бисмо се, мислећи на Његово Вечно Царство и силу и славу, све више и више утврђивали у нади да ће нам Он даровати оно што молимо, јер је то у Његовој власти и тиче се Његове славе.

Реч "амин" значи "истина" или "нека буде".

Ова се реч додаје славословљу зато што се тиме показује да се молитва произноси са вером и без икакве сумње, како учи Апостол Јаков (Јаковљ. 1, 6).

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ

[Шумадинац]

.




• Оче наш, који си на небесима

Он је наш Отац. Нема ничег стварног у нама што не долази од њега. Ми припадамо њему. Он воли нас, будући да воли себе а ми смо његови. Међутим, он је наш Отац који је на небесима – не на другом месту. Уколико сматрамо да оца имамо овде доле, то није он, то је лажни бог. Ми не можемо направити ни један корак ка њему. Ми не ходамо вертикално. Можемо једино да окренемо наше очи ка њему. Нема потребе да трагамо за њим, само треба да променимо правац у ком гледамо. На њему је да тражи нас. Морамо бити срећни у сазнању да је он бесконачно изнад нашег домашаја. Тако можемо бити сигурни да зло у нама, чак иако преплављује читаво наше биће, ни на који начин не каља божанску чистоту, блаженство и савршенство.


• Да се свети име твоје

Бог једини има моћ да себе именује. Његово име је неизговорљиво за људске усне. Његово име је његова реч. А то је Реч Божија. Име било ког бића је посредовање између људског духа и тог бића; то је једино средство помоћу којег људски дух може да схвати нешто о бићу које је одсутно. Бог је одсутан. Он је на небесима. За човека једина могућност да оствари приступ к њему је кроз његово име. Оно је посредник. Човек има приступ овом имену, иако је оно такође и трансцендентно. Оно сија у лепоти и поретку света и оно сија у унутрашњој светлости људске душе. Ово име је светост сама; нема светости изван њега; зато нема потребе да се оно свети. Тражећи за њега да се свети ми тражимо нешто што (већ) постоји вечно, са пуном и потпуном стварношћу, тако да га ми не можемо нити увећати нити га смањити, чак ни бесконачним уситњавањем. Тражити да буде нешто што већ јесте, нешто што јесте реално, неизоставно, вечно, сасвим независно од наше молитве, то је савршена молба. Ми не можемо спречити себе да желимо. Ми смо направљени од жеље; али жеља која нас прикива доле за оно што је имагинарно, привремено, себично, уколико је натерамо да у потпуности пређе у ову молбу, може да постане полуга која нас истрже из имагинарног у реално и из времена у вечност, да би нас уздигла право из затвора сопства.


• Да дође царство твоје

Ово се односи на нешто што треба да се оствари. На нешто што још увек није овде. Царство Божије значи потпуну испуњеност читаве душе интелигентног бића Духом Светим. Дух дише где хоће. Ми можемо само да га позовемо. Не смемо чак ни да покушамо да га позовемо на одређен и нарочит начин да посети нас или неког другог посебно, или чак уопштено све, морамо само да га позовемо чисто и једноставно, тако да је наша мисао о њему призив, чежњиви вапај. То је као кад је неко екстремно жедан, болестан од жеђи. Он тада више не мисли о акту пијења у односу на себе самог, нити чак о акту пијења уопште. Он мисли тек на воду, на стварну воду као такву, али слика воде је као вапај из целог нашег бића.


• Нека буде воља твоја

Ми смо једино апсолутно, непогрешиво сигурни у погледу воље Божије која се тиче прошлости. Све што се догодило, шта год то било, у складу је са вољом свемогућег Оца. Појам свемогуће силе то подразумева. Будућност такође, шта год да би могла да садржи, једном када дође, доћи ће у сагласности са вољом Бога. Ми не можемо да нешто додамо нити да ишта одузмемо од ове усаглашености. У овом члану, зато, након узлета наше жеље ка могућем, ми опет поново тражимо оно што јесте. Овде се, међутим, не бринемо око једне вечне реалности као што је светост Речи, него око онога што се дешава у поретку времена. Ипак ми се молимо за непогрешиву и вечну усаглашеност свега у времену са вољом Бога. Након што смо, у својој првој молби, нашу жељу отргли из времена да би је приковали за вечност, преображавајући је тиме, враћамо се сада тој жељи која је и сама постала у извесној мери вечна, да бисмо је још једном применили на време. Након тога се наша жеља пробија кроз време да би пронашла вечност иза њега. То је оно до чега долази када знамо како да сваку остварену чињеницу, шта год она била, учинимо објектом жеље. Овде имамо нешто сасвим различито од резигнације. Чак је и реч прихватање сувише слаба. Ми морамо желети у погледу свега што се догодило да је требало да се догоди баш то и ништа друго. Тако треба да чинимо, не због тога што је оно што се десило добро у нашим очима, него због тога што је Бог то дозволио, и због тога што је покорност тока догађаја Богу, у себи апсолутно добро.


• И на земљи као на небу

Удруживање наше жеље са свемогућом вољом Бога требало би да буде проширено на духовне ствари. Наши сопствени духовни успони и падови, као и оних бића која волимо, требало би, чини се, да имају везе са другим светом, али они су такође догађаји који се одигравају овде доле, у времену. Из тог разлога они су детаљи у огромном мору догађаја и изручени су у океан повинујући се на неки начин вољи Бога. Пошто су се наши неуспеси у прошлости догодили, требало би и да желимо (да се јесте догодило) то што је требало да се деси. Морамо да продужимо ову жељу у будућност, за дан када ће она постати прошлост. Ово је неопходна исправка молбе да дође царство Божије. Морамо одсећи све остале жеље ради наше жеље за вечним животом, али требало би да сам вечни живот желимо са одрицањем. Не смемо чак да постанемо ни везани за невезаност. Везаност за спасење је чак опаснија него (свака) друга. Морамо да мислимо о вечном животу као што неко мисли о води када умире од жеђи, и ипак у исто време морамо желети да ми и наши вољени радије будемо лишени ове воде него да је примимо у изобиљу упркос Божијој вољи, када би тако нешто било замисливо.

Три претходне молбе односе се на три личности Тројице, Сина, Духа и Оца, а такође и на три поделе времена, садашњост, будућност, и прошлост.


• Хлеб наш насушни дај нам данас [хлеб који је натприродан – Пост 6, 5]

Христос је наш хлеб. Ми можемо да тражимо само да га имамо сад. Заправо он је увек ту на вратима наших душа, желећи да уђе унутра, премда не изнуђује нашу сагласност. Ако се ми сложимо са његовим уласком, он улази; непосредно чим смо престали да га желимо, он је отишао. Ми не можемо обавезати нашу вољу данас за сутра; не можемо направити са њим уговор по коме ће он сутра бити у нама, чак и упркос нама самима. Наш пристанак на његово присуство је исто што и његово присуство. Пристанак је акт; он може бити једино актуелан, а то значи у садашњости. Нама није дата воља која може бити примењена на будућност. Све што није ефективно у нашој вољи је имагинарно. Ефективни део наше воље истовремено има свој ефекат; његова ефективност не може бити раздвојена од њега самог. Ефективни део наше воље није напор, који је усмерен на будућност. Он је пристанак; он је брачно „да“. „Да“ изговорено у садашњем тренутку и за садашњи тренутак, али говорено као вечна реч, јер оно је пристанак на јединство Христа са вечним делом наше душе.

Хлеб је за нас неопходност. Ми смо бића која непрестано црпу своју енергију од споља, јер чим је примимо трошимо је кроз напор. Уколико наша енергија није обновљена свакодневно постајемо немоћни и неспособни за покрет. Поред стварне хране, у буквалном смислу речи, сви подстицаји су такође извор енергије за нас. Новац, амбиција, очекивања, украшавања, слава и знаменитост, моћ, наши вољени, све што нас поставља у способност за деловање је као хлеб. Уколико нека од ових везаности продре у нас довољно дубоко да би досегла витално корење наше телесне егзистенције, њен губитак би могао да нас сломи и да чак проузрокује нашу смрт. Ово се зове умирање од љубави. То је слично као умирање од глади. Сви ови објекти привезаности узети заједно са храном, у обичном смислу речи, чине свагдашњи хлеб овога света. Да ли ћемо га имати или не то у потпуности зависи од околности. У погледу околности ми не треба да тражимо ништа осим да буду у складу са вољом Бога. Не треба да се молимо за земаљски хлеб.

Постоји трансцендентна енергија чији је извор на небесима, и која се улива у нас чим ми то пожелимо. Ово је стварна енергија; она обавља радње посредством наших душа и наших тела.

За ову храну треба да се молимо. У моменту искања, и кроз саму чињеницу да је захтевамо, ми знамо да ће нам је Бог дати. Требало би да будемо неспособни да без ње прођемо и један дан, јер када наши поступци зависе једино од земаљских енергија, потчињених нужности овога света, ми смо неспособни да мислимо и чинимо ишта осим оног што (чине) и други. Инстикт самоочувања чини да ово настављање осећамо као нужност, и верујемо да је нужност исправна. Слични смо просјаку који је рекао Талирану: „Господине, морам да живим,“ и коме је Талиран одговорио: „Ја не увиђам да је то нужност.“ Наша личност у потпуности зависи од спољашњих околности које имају неограничену моћ да је сломе. Али ми бисмо пре умрли него да ово признамо. Са наше тачке гледишта равнотежа света је комбинација околности уређена тако да наша личност остане нетакнута и да се чини како припада нама. Све околности из прошлости које су раниле нашу личност изгледају нам као поремећаји равнотеже која неизоставно треба да буде поправљена једног или другог дана преко феномена који ће имати супротан ефекат. Ми живимо у ишчекивању таквих компензација. Близина смрти је застрашујућа углавном зато што нас присиљава да се суочимо са сазнањем да ове компензације неће доћи никад.


•И опрости нам дугове наше, као што ми опраштамо дужницима својим

Опростити дугове је (исто што и) одрећи се наше сопствене личности. То значи одрећи се свега што сачињава наш его, без икаквог изузетка. То значи знати да у егу нема ничега шта год то било, никакавог психолошког елемента или било чега што спољашње околности не би могле да пониште. То значи прихватити истину. То значи бити срећан због тога што ствари треба да стоје тако.

Речи „нека буде воља Твоја“ имплицирају ово прихватање, уколико их кажемо читавом нашом душом. То је разлог зашто неколико тренутака касније можемо рећи: „Опраштамо нашим дужницима.“

Опроштај дугова је духовно сиромаштво, духовна голотиња, смрт. Ако прихватимо смрт у потпуности, можемо тражити од Бога на нас опет оживи, прочишћене од зла у нама. Јер тражити од њега да нам опрости наше дугове је тражити од њега да избрише зло у нама. Опроштај је прочишћење. Сам Бог нема моћ да опрости зло које је у нама док оно остаје ту. Бог ће опростити наше дугове када нас буде довео у стање савршенства. До тада Бог опрашта наше дугове делимично у истој мери као што и ми опраштамо нашим дужницима.


• И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога

Једино искушење за човека је да буде препуштен сопственим ресурсима у присуству зла. Његова ништавност је тада доказана експериментално. Иако је душа примила натприродни хлеб у тренутку када га је затражила, њена радост је помешана са страхом пошто једино може да га тражи за садашњост. Будућност је и даље застрашујућа. Душа нема право да тражи хлеб за следећи дан, али она своју стрепњу изражава у форми преклињања. Са тиме завршава. Молтва почиње речју „Отац“ а завршава се речју „зло“. Морамо ићи од поверења до страха. Једино поверење може да нас оснажи да не бисмо пали услед страха. Пошто смо сагледали име, царство и вољу Бога, пошто смо примили натприродни хлеб и били прочишћени од зла, душа је спремна за истинито смирење које крунише све врлине. Смирење се састоји у сазнању да у овом свету читава душа, не само оно што називамо егом у његовом тоталитету, него такође натприродни део душе, који јесте Бог присутан у њој, подлеже времену и несталности промене. Мора да постоји апсолутно прихватање могућности да све у нама природно треба да буде уништено. Али ми морамо истовремено и да прихватимо и да одбацимо могућност да би требало да натприродни део душе ишчезне. Ово мора бити прихваћено као један догађај који би могао да наступи само у сагласности са вољом Бога. То такође мора бити одбачено као нешто крајње ужасно. Морамо се бојати овога, али наш страх би, да тако кажемо, морао да буде довршетак поверења.


* * *

Шест молби одговарају једна другој у паровима. Хлеб који је трансцендентан је исто што и божанско име. То је оно што доводи до контакта човека са Богом. Царство Божије је иста ствар као и његова заштита која нас покрива од искушења; царска је функција да штити. Опраштање нашим дужницима њихових дугова је исто што и потпуно прихватање воље Божије. Разлика је у томе што је у прве три прозбе пажња усмерена искључиво на Бога. У последње пак три, обраћамо нашу пажњу назад на себе саме да бисмо се принудили да ове молбе учинимо реалним а не имагинарним актом.

У првој половини молитве, почели смо са прихватањем. Затим смо допустили себи жељу. Потом смо је исправили враћајући се опет на прихватање. У другом делу ред је промењен; завршавамо изражавајући жељу. Само жеља је сад постала негативна; она је изражена као страх, због тога одговара највећем степену смирења а то је подесан начин да се заврши.

Оче наш садржи све могуће прозбе; не можемо замислити било какву молитву која већ није укључена у њега. То значи да молимо оно што је Христос молио за човечанство. Није могуће изрећи је одједанпут, обраћајући притом највећу могућу пажњу на сваку реч, а да се промена, инфинитезимална можда али реална, не одигра у души.



Извор: Simone Weil, Waiting for God, New York: Capricorn Books. 1959, 216–221.
Превод: Александар Суботић

[Mekenzi]

Zahumlje neveruje, da postoji još neko sa kilometarskim copy/paste tekstovima