[Милослав Самарџић]

Реч "прозукло" изгледа да са се више не користи.
Онда је била прилично честа.

[Ђорђе Ивковић]

Губе Срби многе речи. Са изгубљеним речима сужава се и памет.
Временом, јављају се нове речи. Али, то су туђице, рогобатно утрпане у српски језик. Туђе речи, туђа памет.
Но, држим да је битније да се у последња два текста, који нису моји већ су настали пре четрдесетак година, можемо суочити са ликовима и делом првих ћација у Србији (1946.), и са портретом типичних напредњака, који је настао 1987. године.

[Шумадинац]

Нимбусе, ове године на Равној Гори био је нови и млађани председник СПО-а. Родом је из Лике. Ватрени европејац. Ништа без Пречана 

[Ђорђе Ивковић]

Нимбусе, ове године на Равној Гори био је нови и млађани председник СПО-а. Родом је из Лике. Ватрени европејац. Ништа без Пречана 

Т`гата перголема! 

[Бенито]

Нимбусе, ове године на Равној Гори био је нови и млађани председник СПО-а. Родом је из Лике. Ватрени европејац. Ништа без Пречана 

Мислио сам да је он пореклом из Коцељеве или околине.

[Ђорђе Ивковић]

ТОКСИЧНА АДОЛЕСЦЕНЦИЈА

Овен Купер је тренутно најбољи глумац на свету. На драматичан начин одбранио је лик детета-убице Џејмија Милера у препотентној серији "Адолесценција". 
Преко друштвених мрежа наметнуто је снажно друштвено очекивање да је свак дужан да се замисли око те серије, па ћу се осећати тескобно ако не испуним ту толико важну друштвену задаћу.
О серији "Адолесценција" све се зна, тако да је сувишно препричавање. Сада је општи напор да се тачно уочи кад се ко ослонио о зид јер се осећа несигурно и зашто, како је ко кога погледао у тој и тој ситуацији те и те минуте и секунде серије и зашто. 
На мене је почетак серије деловао шокантно, како је даље ишло моје интензивна пажња је сплашњавала, док се није, о срамоте моје!, пред крај расплинула у досади. Признајем, па нека ми се суди: не подносим мелодраме (као што сам "флеке" добијао и од несносне серије "Мућке"). Ето, отворио сам се.
Ну, прелазимо на ствар:

Ја бих, онако српски (чули си за српску реч "инат"?) стао у опозит према наметнутом већинском медиокритетском разумевању приче, ризикујући да будем проскрибован као "токсични мушкарац из маносфере" илити, народски, "мушка свиња".
У питању је недоречена и недовршена антимушка ујдурма. Недоречена је и недовршена јер аутори нису имали чиме да је дорекну и заокруже, па су радије оставили нама да лупамо главу око свега. Они су ишли на голи ефекат, и постигли су га. Доста од њих. 
Није до краја јасно тотално негирање кривице од малог убице. Слали једно другом "емотиконе", "пиша ти је мала", "девац", даска", тамте-вамте и оде живот. 
Али, аутори одмах експресивно намећу где је "чвор": ми видимо да су синови изразито набилдованих очева - полицијског инспектора на случају и оца Џејмијевог, губитници, неуротици и хистерични злочинци на мах. Није остављена никаква сумња: дете упишано од страха тата грли својим огромним бицесима и трицепсима (праштајте, нисам записао минуту и секунду кад се емотиван тренутак догодио). Да се зна ко је у ствари крив.
Да у серији, која намеће скоро докуметаран приступ, инспектор "бауља" у истрази као је његов рад оценио син, иначе петнаестогодишњи тинејџер са психосоматским тегобама због вршњачког малтретирања, који се појавио као "Deus ex machina" да рашчивија набилдованом тати психолошку позадину убиства која је везана за "инцел" и систем порука помоћу "емотикона" (тако дознајемо и да су нам се младенци вратили у доба афричког сликовног писма, пиктограма, десет хиљада година уназад, дакле, што даље од нас) је наивно, да не кажем блесаво. Тако озбиљан полицијски систем какав је енглески, сигурно има специјалисте за малолетничке крвне деликте, који одлично познају тематику, тако да би полиција одмах почела од тумачења дечакових ИТ порука. Инспектори би добили убицин социограм са свим његовим комуникацијама. Уместо тога, серија користи наративни трик који више служи драматичном ефекту него реалистичном приказу истражног процеса.
Или, у трећој епизоди, психијатар (жена) се плаши нашег малог јунака и, сасвим непрофесионално, показује тај страх као нека теткица из комшилука. Њена реакција је заиста проблематична—ако је већ представљена као искусан стручњак, онда би требало да има професионалну дистанцу и способност да рационално процени ризик. Њено понашање више личи на карикатуру страха него на стварну психолошку процену. (Обашка, врсна експерткиња се у интервјуу са Џејмијем бавила искључиво односом син-отац, као да маме нема). У тим моментима које публика која зобље кокице види као најдраматичкније и катарзичне (што може, ако "Адолесценцију" прихватимо као турску серију а не ангажовану урбану драму), ауторска конструкција се распада и даље гледамо мелодраму са фарбањем комбија.
У серији и око серије се сусрећемо са мноштвом ново-израза, као у Орвеловој "1984". "Инцел", "маносфера", "емотикони", "токсични маскуларитет". У том крајње скученом и ограниченом контексту се траже узроци агресије и убистава код омладине. По ауторима, а и шире.


*****
Остало:

https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...-post.html

[Коле Којот]

Занимљив текст. Када сте већ поменули ту серију, ево један другачији поглед на њу:

Адолесценција, мини серија
(линк: https://markusmaki.wordpress.com/2025/05...ni-serija/)

Добро је, само четири епизоде. Довољно је. Тема, екстремно занимљива, све што се бави децом, нарочито у модерним временима заслужује пажњу. Као и обично, серија не нуди решење, али прилично добро презентује проблем. Дијагноза је дата скоро при крају четврте епизоде када отац и мајка дечака убице од 13 година, признају једно другом да не знају шта је требало боље да ураде, да до тога не дође, али не знају шта. И на крају, отац, након 13 месеци од дана злочина први пут улази у синовљеву собу и налази плишаног меду на кревету, кога увлачи испод постељине, брижно га покрива, љуби га, помази га по глави, и тражи од њега опрост што није знао да буде бољи отац.

Зато ја нудим решење. Оно што је урадила жена психолог док је установљавала ментално здравље малолетног убице пред суђење, да, практично одлуче да ли да га задрже у лудници или да га пошаљу у затвор, то је обавеза сваког родитеља. Нова времена, нови захтеви пред родитељима. Није довољно децу само хранити, облачити, пазити их да не сломе руку, или да из не згази ауто, већ је далеко важније имати реалну везу са дететом. Ту реалну, праву везу, једина особа која је успоставила, то је тај психолог, који је разоткрио све. Проблем једном схваћен, чак је баналан, али као и свака ствар, ако дете нема с ким да разговара, ситница, за час постане крупница.

Мајка и отац су били банални родитељи, чак неуки родитељи, који су се питали где су погрешили, купили су му компјутер, слушалице, радни сто, и мајка је дете виђала често како до један иза поноћи и даље гори светло у дечјој соби, али како су мислили шта има компјутер да науди неком, деца нешто трабуњају преко мрежа, свакако му не прети опасност као да се на пример скита са неким хулиганима улицом, пропустили су читав спектар тананих мисли и осећаја, које да су имали ту линију комуникације са дететом, на време би препознали о чему се ради, и бура би се угасила у чаши воде.

Овако, дете препуштено свакаквим претеривањима, манипулацијама, па и отвореним хорорима које се могу наћи на Интернету, није у стању да се носи само са свим тим, и може да дође до овако трагичних исхода. Не, није истина да родитељи морају да имају факултетску диплому психолога, да се понашају као судски вештаци. Судски вештак мора бити изузетно образован, јер он данас анализира случај малолетног убице, сутра нешто сасвим десето. Родитељи имају пар деце код куће, знају њихову ситуацију савршено, то им омогућује да чак иако су само водоинсталатери могу да знају све. И да организују живот, тако се неко мора бавити децом. Наиме, серија се потпуно погрешно фокусира на оца који ради од 6 ујутру до 8 увече, но мајка се стално извлачи. Где је она била за све то време? Па, радила је и она, дакле обоје су били ван куће, а деца, проводе ноћи на Интернету. На крају и мајка и отац плачу и питају се шта су могли боље? Па заиста је банално, боље су могли да питају децу шта гледају на Интернету, да имају разне програме за филтрирање садржаја итд.

Држите ме за реч, не бих се зачудио да је ова серија снимљена по наруџбини неке власти, која фином пропагандом спрема нови пакет цензуре на Интернету, наравно да заштити децу, али у ствари да додатно повећа тиранију свима. Као, пошто су родитељи објективно спречени да знају шта им деца гледају на Интернету, онда мора мамица држава да штити децу. Као, први пут би било тако нешто.

Дакле, решење је, мајка или родитељ по избору седи код куће и бави се децом, док други родитељ доноси ресурсе у кућу, и са децом се разговара о свему, нарочито о стварима на Интернету.

Осим ове, веће теме, серија нуди и споредну, али ипак важну тему, а то је стање у државним школама. Ако ово што смо видели није тотални распад, не знам шта је. И похађање те школе је наметнуто законом, ко не пошаље дете у тај пакао, брижне чике из социјалне службе одузимају децу. А онда у таквој школи, где су добра деца присиљена да буду са багром, та багра само појачава неке зле феномене са Интернета, па се тако измишљају проблеми који то уопште нису. Мош мислити, дечко од 13 година, нема девојчицу. Па? Од када је света и века, то се сматрало нормалним, али како постоји 200 врста булизма у државним пакловима, постоји и тај да се хиперсексуализује све, и онда нешто што уопште није проблем, него нормална појава у природи, постане тако велика траума код неких дечака, да су спремни и да убију.

Али, ко је приморао жену да ради? Држава. Ко је наметнуо и направио такву школу? Опет, држава. И онда ће и решење за то донети држава. Већ смо видели на почетку да дечка који се упишао у гаће од страха, у 6 ујутру хапси анти-терористичка полицијска јединица, која упада силом у кућу без најаве, разваљује врата, шокира све укућане, Дарт Вејдер полицајци бацају све на земљу да би ухватили велику друштвену опасност, малог упишанка. Јесте, имали су снимак да је веома насилан, 7 убода ножем, све то стоји, али анти-тероризам за такве случајеве, то је симптом полицијске државе у којој живимо. У бедном нашем комунизму, који је је све био него благи систем, на врата би зазвонио познати Брка Милиционер, испричао би родитељима о чему се ради, онда би ухватио за уши клинца и ставио у свог плавог Фићу. А доказ да је било бесмислено слати Црне Корњаче на балавца је и тај да му нису чак ни лисице ставили док су га возили у марици, дакле објективно није био никаква терористичка опасност.

Но, гледајте то и као позитивну чињеницу. Свако прекомерно показивање силе показује слабост владара. А да не говорим да 40 минута прве епизоде који до досаде и до детаља показују како пажљиво и са тактом третирају ухапшеног, потпуно се све то може у воду бацити након шока да ти банда маскираних и наоружаних људи упада у стан наоружана до зуба. Мораће, пре или касније да налете на неког ко не толерише такве ствари, па ће изрешетати, с правом, читаву јединицу, јер то и јесте једини природни одговор на тако висок и непропорционалан ниво државног насиља. А све то, адвокат дечака када разговара са родитељима, реши у једној реченици, као после ћемо о томе. Нећемо после, него ћемо одмах о томе. То није никаква фуснота, то је један од најкрупнијих проблема којим се серија не бави.

[Ђорђе Ивковић]

Жабица у сосу од капитулације  - гастрополитичка сотија у три чина

(Из Нимбусовог подрума  — где светлост не залази, а истина не излази.)

Први чин: Гаће доле, али само једне

Читамо наслов. 
Не у жућкасом таблоиду, већ у извештају који се шепури као истраживачки. 
„Вучић ухваћен са спуштеним гаћама.“ 
Сазнајемо:

" (тазе постављени директор УГ Стен)...Милер је додатно појаснио да је свестан колико је Вучић незадовољан и колико притиска јер још увек није сменио Александру Суботић, директорку Унитед Медиа, али да из све снаге ради на томе и да му је потребно још мало времена." 

Мало даље:

"Најсликовитији коментар на ту ситуацију је дао Дру Саливен, један од оснивача Пројекта за извештавање о организованом криминалу и корупцији (OCCRP) захваљући којима смо и добили садржај спорних разговора, а који гласи: `Српски председник Вучић и његов медијски послушник Владимир Лучић ухваћени су спуштених гаћа`."  

Слика је жива, узбудљива, готово еротска у свом замаху голе ироније. 
Али, као и у свакој лошој фарси, истиче се само један гологузан или голокуран, која вам је страна дража.
На једној карикатури, оштроперог нашег моралног шибаџије приказан Вучић: 
Сам против свих. Он, са исуканим калабастером и гаћама на туфне, наспрам свих њих, што пере у њега и камере и своје разрогачене очи.
Испаде, по овом нашем чувеном карикатуристи, несвесно али испаде, да се он Вучићу диви. Да му се подсвесно жели.
А где су остали?
Где је у том еротском игроказу мр. Стен Милер да се покаже испред УМ? 
Камо остали актери — директори, новинари, западни ментори?
Негде у дубокој позадини, како и приличи, Урзула фон дер Лајен, са својим змијским телом?

Они стоје са стране, нису у кадру, нису у оптици. Нема их у наративу.
Европски џентлмени, уредно закопчани, напудерисани, чврсто везаног учкура.
Једино што нико није приметио: Вучић и они  — исте капуте носе. Капуте што се на исту страну откопчавају.

Други чин: Ко мрџга новинаре?

У другом чланку на исту тему, Наташа Латковић, новинарка и уредница на порталу Нова.рс., сведочи : 

“Видели смо да су се новинари Н1 и Нове који су се нашли у хотелу Бристол третирани на понижавајући начин од стране свог директора, да их обезбеђење избацује, задржава… Да не одговара на питања, уместо да их позове за сто са њима да поразговарају”

Ерго, по сопственом чемерном признању, наше љубезне независне новинаре који професионално раде свој посао, мрџга и ћушка физичко обезбеђење њихове рођене фирме. 
Тако улазимо у сазнање да они у својим фирмама регистрованим у Луксембургу и другим европским земљама најразвијеније демократије и највиших медијских стандарда имају унутрашње Ћације, који их киње и шутају кроз врата на свеж ваздух.
Биће да су ти Ћацији, млађи, лепши и паметнији од наших, доместик ћација, зато што су европски?
И нико не виче „гаће доле!“ за њих. Зашто? Јер су гаће .brand. За овдашње еурофанатике и лефтарде, таје европски гаћански brand је свето место. Молитвено.
 
То ће бити "независно новинарство"? 
Да! Само, њихово се слободарско новинарство мери степеном кроткости. Степеном способности да се достојанствено отрпи завртање ушију од свог директора и његових батинаша. Понижавање. Не у канцеларији, већ у улазном холу, да буде транспарентно.
Залуд после гордог поношења. Њихова се новинарска храброст завршава на вратима сопствене фирме.

Трећи чин: Жаба је сервирана
И тако... Гледамо:

Обе те медијске "стране", УГ и УМ, су две главе на истом телу.

Лагано, крчка се мала слатка жаба преливена сосом од карамелизованог лицемерства и интелектуалне капитулације са обилато додатим пелином. Ми, зомбирана публика, добровољно лоботомирана и кретенизована, зобљемо кокице, крекере и шарене брабоњке седимо на отоману забленути у екран. И, мртво-ладно прихватамо како "две стране", наизглед крвно завађене, кроз погана домунђавања иза великих сцена — дакако уз менторство западних пријатеља и никако друкчије —  долазе до "пословног споразума". Односно, гледамо рађање монструма у лајфу. Гледамо како ниче двоглаво чудовиште које лаје и уједа са обе стране. Обе главе су дивље и непријатељске, и ниједна глава не види даље од сопствене сенке. Обе урлају у исто време. Лажу и трују. Једна прети, друга заводи, а обе служе истом господару.
Свака жаба на крају проговори. Наша. из соса, наравно:

„Ја сам ваша вечера, ваше помирење, ваш споразум. Ја сам оно што кусате сваког дана. Не питајте ко ме скувао, јер сви су мешали кашику: и ваши, и њихови, и господари.“

И ми гурамо у себе ту кувану жабу у муљу, задовољни што је бар топла.

[Ђорђе Ивковић]

Узвраћеност Љубомира Живкова


- септембар 03, 2025

Међу онима који су се представили као студентски лојалисти обрели су се и случајеви као што је грађанин-професор Ломпар Мило, коме припаде част да говори на покојном Тргу покојног и однесеног из гроба Димитрија Туцовића, насели су, студенти, на професорову глагољивост и препреденост, али да је Европска унија благовремено стала уз студенте, можда би се на говорници указао и неки великодостојник Европске уније, можда бисмо на Славији слушали и симултани превод са енглеског, а не само мудролије о српској слави, српским светим територијама и о Српском Свету.

Узвраћена антипатија
Љубомир Живков02/09/2025
 
На Пешчанику се води интензивни окршај памфлетима њених аутора који су ЗА EU и оних који су ПРОТИВ Србије. Што му, окрени —  обрни, на исто изађе.
Наравски, то је типично глуматање "супротстављања мишљења". 
Ко је за оно, а ко је против овога.
Тим јаловим лапрдањима се хоће приказати да на Пешчанику влада живо слободоумље, и да је Пешчаник једна бујна "оаза нормалности", како себе одликују разне дружбе шизофреничара попут "Бетона", "Слободне Војводине" и друга опскурна буњишта.
Како је познато, Пешчаник уређују, ево деценијама, две бабетине, "освајачице слободе", чувене "две Цеце" — Светлана Лукић и Светлана Вуковић, заостале из Титовог Блока 45. Читав свој памфлетски живот те две бабетине нису макле из Титине ћораве кутије, по којој освајају слободу и као парафинске куглице чувају кутију од мољаца и црва.
И тако, пола Пешчаничана сад, по опробаном удбашком рецепту, подржава став EU да се подржавају протести јер је то грађанско право — док су ненасилни". Другим речима,  EU великодушно даје студентима (и осталом потлаченом народу у Србији) улогу пустињских керова — лајте кере, ал` каравани има да пролазе.
Друга половина исцурелих Пешчаничана разуме став  EU што подржава Вучића, "јер једино са њим у Србији може да се послује".
Ни једни ни други неће ни случајно приметити да EU беше одушевљена украјинском пронацистичком побуном са непатвореним нео-нацистима Бандеровцима у првим редовима, и прогласише је за демократски џихад. Па оценише: "Еуромајдан и Револуција достојанства имали кључни значај за развој Украјине, друштва и нације." Супротно, политичке халтере у Бриселу "забрињавају демонстрације у Србији јер попримају националистички карактер", који се огледа у понекој државној застави, те пароли "Нема предаје" и слично. Зато им је, како кажу, дражи један кардинални аутократа, насилник и дрипац, од студената који из очаја верглају бициклима три хиљаде километара да од њих, бриселских халтера, замоле подршку. 
Из овог привидног парадокса без по муке се мора извући закључак о нацистичком хабитусу  EU. Поготово би такав непорецив закључак морали из свег гласа обнародовати Пешчаникови декларисани антифашисти.
Али, они то не чине. Зато што лажу да су антифашисти. 
И зато што су абоненти на јаслама EU.
И зато што су лажни антифашисти на јаслама EU, сада на Пешчанику воде полемике зашто је Европа "успавана" и којим смо ми све националистичким неподопштинама допринели њиховом мртвилу.
У том лажљивом, квази-антифашистичком дискурсу, Љубомир Живков је преузео на себе мучну улогу ђавољег адвоката, који треба да покара EU.
***
Остало:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...-post.html

[Ђорђе Ивковић]

Александар Јоцић, Између бола и наде

 

Сувише млад за тако велико и тако болно искуство.
Са непуних деветнаест година Александар Јоцић пред читаоца износи своју исповест, сведочанство о чуду опстанка, али и о борби која тек почиње онда када се у болничкој соби отворе очи.
Његова књига Између бола и наде је аутобиографско дело, али и много више од тога: то је белешка о људској издржљивости, о љубави родитеља, пожртвованости медицинског особља и о стрпљењу које траје годинама.
И опет, више од тога — о дубљем разумевању живота.
Са четрнаест година Александар је доживео несрећу која га је ставила пред границу живота и смрти. Лекари су говорили да је исход готово немогућ [font=Times New Roman]—[/font] „један у милион“.
Он је био тај један.
Мали дечак, склупчан у срцу таме — умотан у бол као у повесмо. Тако је почело.
Слушао је гласове око себе, али није могао да говори, ни да се помери. У тим данима, када је једина граница између њега и неба био прашњави плафон болничке собе и пригушено плавичасто светло неонке, родила се одлучност.
Његово казивање је чедно, без стилизације и украса, али управо у томе лежи снага: у непосредности и у простим реченицама које не глуме књижевност, већ доносе сведочанство.
У књизи се смењују тренуци очаја и бљескови судбине: када је први пут померио руку, када је хтео да ишчупа сонду, када је један добри Авганистанац из собе постао његов сапатник, када је први пут разговарао телефоном са братом. То су мале — а у ствари огромне победе.
Између бола и наде није велика књига по обиму, али је велика по ономе што доноси. Читајући је, имате утисак да је најбоље оставити је поред требника – вратићете јој се онда када вам понестане воље за борбу.
Јоцић је, можда и несвесно, исписао не само своју причу већ и једно опште место: подсетио нас је да је бол део људског пута, али и да је могуће устати. Вероватно ће се, како буде сазревао, враћати овој теми, али тада ће моћи да проговори и о другој, још страшнијој сенци [font=Times New Roman]—[/font] о усамљености. За сада, он је успео да изрекне оно најтеже: да бол не мора бити крај, већ почетак наде.
-----
Александар Јоцић — “Између бола и наде” 

Контакт: jocicaleksandar223@gmail.com.

[Ђорђе Ивковић]

Е мој друже београдски...



[Моја прва карикатура]

[Ђорђе Ивковић]

Пиксетова књига сенки: Туторијал из Пустаре


- септембар 11, 2025

„Ово није пораз, ово је обредни распад једне фудбалске илузије.“

Ово писање није анализа, није контемплација, није ни фикција — иако садржи све то.
У осам лекција, кроз фудбалску симулацију, ритуалну тактику и филозофски отпор, архивирана је нова школа: Српска школа фудбалске субверзије.
Овде се не игра фудбал — овде се фудбал разлаже, преправља, и памти. Чини небеским. Свака лекција је и чин и чинодејство. А ако ништа од овога не би помогло против Енглеза — помоћи ће против заборава.


Лекција 1 — „Играч више као концепт“ (Српска школа фудбалске субверзије)


Тема: Како увести додатног играча без кршења духа игре, уз кршење слова правила.
Кључни појмови:
Невидљиви креатор
VAR као митски антагонист
Тактичка паранормалност
Фудбал као симболички простор отпора
Циљ лекције: Разумети како се прекорачење правила може претворити у стратегију, а стратегија у културни чин.
Хипотетичка симулација: Србија са 12 играча против Енглеске.
Тактичка поставка:
• Стандардна 4-3-3 + невидљиви Самарџић као слободни креатор између линија.
• Самарџић добија улогу „сенке“ — не маркиран, не покриван, не евидентиран.



Остало:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...st_11.html

[Ђорђе Ивковић]

Правда по АВНОЈУ

 

На Пешчанику је објављен памфлетски чланак Драгана Марковине "Правда за АВНОЈ", у коме он иницијативе да се Одлуке АВНОЈ и званично укину назива "трагикомичним". Колико је аргументован и убедљив Марковина који рекреативно манипулише изразима "историјско право", "равноправност народа" и слично. Марковина је, резимирано навео све флоскуле и шупље популистичке тираде комунистичке пропаганде која не посустаје од 1924. године. Ако се његов чланак прочита уз труд и употребом средњошколске разине функционалне писмености, Марковина је само дао потврде да Одлуке АВНОЈ заиста треба укинути.
Ми ћемо се укратко позабавити само једним питањем  — директним последицама Одлука АВНОЈ по НДХ, односно Хрватску и Хрвате.
Често се говори о томе да ли је Хрватска после Другог светског рата сносила било какву „казну“ за усташке злочине, пре свега за Јасеновац и масовна страдања Срба, Јевреја и Рома. Ако се пажљиво погледају границе, демографија, економија и политички положај нове Социјалистичке Републике Хрватске, излази један парадоксалан закључак: уместо да буде кажњена, Хрватска је унутар Југославије добила значајне територијалне и економске добитке, као и висок статус федералне јединице. 
1. Територијални биланс

• Губици:
  
  • Из Бановине Хрватске (1939) или из НДХ (1941–1945) нису враћени делови западне и северозападне Босне и Херцеговине (око 9.000 km² и више стотина хиљада људи).
    
• Добитци:
  
  • Добијене су Истра, Ријека, Задар (који је био италијански), и Барања.
    
  • То је значајан геополитички плус, јер је Хрватска тако добила територијално заокружен излаз на Јадран и "историјске крајеве" које је дуго тражила.
    

Укупно: губитак делова у БиХ био је територијално и економски мање значајан од добитка Истре, Ријеке и Барање. 
2. Демографија

• У Бановини (и посебно у НДХ) Хрватска је имала велики број Срба као "унутрашњи фактор" који није прихватао хрватску националну државу.
  
• После 1945. Срби у Хрватској јесу остали конститутивни народ, али је њихов број био мањи него у Бановини (јер су остали изван нових граница – Книнска крајина је остала у Хрватској, али Босанска Крајина, Херцеговина и западна Босна нису).
  
• Тако је нова СР Хрватска унутрашње постала "компактнија".
  

3. Економија

• Губитак у БиХ: делови које Хрватска није задржала (нпр. Ливно, Дервента, Купрес) били су слабије развијени, углавном аграрни крајеви.
  
• Добитак у Истри, Ријеци и Барањи: то су била развијена подручја са индустријом, плодно тло и, што је најважније, стратешки морски излаз.
  
• Тако је економски биланс заправо био позитиван. 
  

4. Политичко-историјска димензија

• Уместо "казне", Хрватска је после рата унутар Југославије добила фактички награду у виду територијалног проширења и статуса републике.
  
• Објашњење зашто је то тако лежи у:
  
  • стратегији КПЈ да интегрише Хрвате у нови поредак,
    
  • потреби да се разбију "великосрпске" оптужбе и да се створи баланс,
    
  • међународним факторима (савезнички договори, слабљење Италије и анексија Истре).
    

 *
Историјски цинизам, непознат у савременој цивилизацији, је у томе што Хрватска, уместо да буде кажњена за Јасеновац и усташке злочине, из Другог светског рата излази са новим земљама, већом компактношћу, снажнијим економским потенцијалима и политичким правом које ће јој омогућити да касније разбије Југославију.

[Милослав Самарџић]

Не може се узимати као репер Бановина Хрватска, јер је била неуставна и та уредба из 1919. била би поништена, нпр. Светосавски конгрес је то тражио.
Него Савска и Приморска бановина.