ВЕЛЕБИТСКИ "УСТАНАК"
Као први покушај ослобођења Хрватске од колонијално-окупаторског српског режима,
Велебитски устанак – 1932. представља кључ,
без којега се сувремена повијест Хрвата никако не може разумјети
у својој најдубљој еманципацијској димензији.
(Недјељко Кујунџић, 1992.)
У том усташко-антифашистичком озрачју („први пуцањ у онодобни неправедни версајски поредак“)
– изравно пред ВЕЛЕБИТСКИ УСТАНАК (1932.), као иначица стара хрватског поздрава –
проникао је слободарски антифашистички поклич ЗА ДОМ СПРЕМНИ.
И стога, одлучно устајући против југо-комунистичкога и србо-четничког фашизма,
касније нимало случајно, преузимају бранитељи (драговољци) ДОМОВИНСКОГ РАТА (1990.-1995.).
Марио Јареб
"С Велебита Анте кличе
Зубља горе, пушке оре:
Бјежте псине, преко Дрине,
Хрвати се за Дом боре!"
др. Миле Будак (1934.)
»Ал усташе отворише врата,
куда бјежи кухарица Ката«
(Из песничког описа "Личког устанка",
народног песника Блажа Пишчевића из Брушана)
Прву терористичку акцију извео је припадник правашке омладине Мијо Бабић, 22.марта 1929. године, када је убио загребачког новинара Тонија Шлегела, изузетног југословенског унитаристу и власника водеће новинске издавачке куће у Краљевини. Током истраге дошло је до хапшења низа правашких активиста, али је директни извршилац успео да умакне и придружи се Павелићу у емиграцији. Даље терористичке акције настављене су 1929. године да би се од 1930., а посебно од 1931. године, почеле проводити широм земље, чиме су хтјели изазвати страх код режима, али и упознати свјетску јавност с постојањем усташког покрета и његовим циљевима.
Новохрватски повијесничари дају врло креативна тумачења политичког контекста усташког тероризма.
"У рујну 1932. године организирали су се припадници организације Хрватске револуционарне организације усташа, усмјерени против српског фашизма[i].[/i] Вођа усташа био је хрватски народни заступник, правник др. Анте Павелић. Иако ће повијесна гибања Анту Павелића довести на чело НДХ, политички контекст збивања 1932. године треба јасно одвојити од онога што ће услиједити у 2. свјетском рату."
Или, у ортодоксној про-усташкој интерпертацији:
“Када се узме у обзир све што је познато о усташком покрету, па и оно што су о том покрету мислили хрватски и југославенски комунисти у доба прве Југославије, онда је посве јасно да и повјесничари с трунком осјећаја за елементарну логику морају, насупрот нелогичним режимским псеудо-повјесничарима, закључити да усташки покрет у своме настанку није био никакав фашистички покрет него протујугославенски и протувеликосрбски, а прохрватски национални покрет с чијим су се основним идејама слагали комунисти и подржавали га.
Ако се унутар усташког покрета могло појавити да су неки појединци били фашисти, то нипошто не значи да је читав покрет настао као фашистички. Кад би било тако онда би се и онодобне хрватске комунисте могло сврстати у фашисте. Осим тога већина хрватског народа била је уз усташки покрет у смислу тежње за властитом државом, али није прихваћала фашизам.”
Дакле, тероризам декларисаних ултранационалиста и шовиниста који и не крију "дубоку мржњу на Србе", под сизеренством италијанског фашистичког режима и немачких нациста, представљао је праведни акт хрватске "жудње за слободом". (sic!) Политика усташког терора, провођена под паролом »очувања чисте хрватске нације«, како су усташе ту своју мисију називали, требала је биолошким уништењем жидовског и српског становништва истријебити земљу од »нехрватских елемената«. И то је био сушти антифашизам у хрватској иначици? Одвећ је све то парадоксално и одвећ гнусно.
Али, да погледамо след догађаја, с обзиром да терористички акт у велебитској забити Хвати доживљавају као иницијацију свог антифашистичког слободарства и вапијућег домољубља, кључ (или пре калауз) за улазак међу еманциповане народе.
Војно увежбавање се вршило по усташким логорима који су били распоређени диљем Европе, од којих су најважнији: Јанка Пуста у Мађарској (лето 1931.), Бовењо у Италији (почетак 1931.) и Липари у Италији (1934.). Такође се оснивају и логори у Данској, Аустрији и Немачкој. У Хрватској су се налазиле војне формације у Копривници (која је имала везу с Јанка Пустом) и подручју Далмације (где има девет усташких скупина), а преко Задра, Ријеке и Јанка Пусте пребацују се људи и оружје.
ЗАКУП ПУСТАРЕ ЈАНКА - чим је закупио пусту, што је учинио под именом Емила Хорват, а на које је име гласио лажни пасош, који су му издали Маџари, прва је Перчецова брига била да организује снубљење емиграната за табор, који је имао намјеру да на томе имању уреди. У томе су му послу главни помагачи били др. Бр. Јелић у Њемачкој и Лука чулић, бивши бријач и комунист у Белгији. - Из мемоарских белешки Јелке Погорелец.
Јелка Погорелац је оставила сведочанство о стварном стању у логору Јанка-Пуста. Насиље, тучњаве, мучења сваке врсте, сплеткарења, бекства и гоњење са псима... Сведочи о једном атентату (на Мија Селетковића), самоубиству (Јосип Жарко), убиству (убица Густав Перчец лично)... У свему, Јанка Пуста је била архетипски котао за производњу најгорих садиста.
Опсједнутост крвљу и насиљем убрзано достиже митолошке размјере те се тако ствара озрачје за геноцидне злочине на подручју НДХ .
Припреме за устанак у Хрватској почеле су средином 1931. године. Одлука о подизању устанка донесена је на састанку у Spittalu у Аустрији, на којем су судјеловали усташки емигранти Анте Павелић, Густав Перчец и Вјекослав Servatzy. План је био да почне у Лици, јер је из Италије (Задар) преко Велебита најлакше било допремити оружје и муницију. Човјек за везу у замљи био је Андрија Артуковић, адвокат из Госпића, челник терористичке организације „Хрватска национална омладина”. Почетком 1932. у Бечу Павелић даје Артуковићу десет милона лира помоћи за организацију побуне. Артуковић подноси извјештај: „Припреме се успјешно одвијају, ситуација је повољна, организовано је усташко језгро, на чијем је челу Јуца Рукавина, бивши аустроугарски официр. Може да се рачуна на 3.000 људи, које само треба наоружати”. Разрађени су детаљи устанка. Циљ је био да се прошири по Хрватској, док би Далмацију требало препустити окупацији фашистичке милиције. Овај податак очито говори да је Павелић још тада прихватио да Далмација у будућности припадне Италији.
Јурај (Јуцо) Рукавина је имао једну од веома важних улога у устанку. Он је посјетио велики број села да би задобио подршку локалног становништва у подизању устанка. Усташе су шириле пропаганду да Италија подржава хрватску независност, и да ће усташе помоћи Италијанима да освоје подручја у близини Триглава и планина око Љубљане, док ће Италијани њима дати Ријеку и Трст.
Италијанске власти су усташама дале дозволу са покрену акцију. Прије него је почела права акција, Челник усташке скупине у Госпићу Артуковић, заједно с Марком Дошеном, побегао је у Задар.
"Устанак" је започео 7. септембра 1932, када је десетак костимираних усташа с наоружањем пребачено са италијанске територије, преко Задра.
Усташки вођа Анте Бркан био је одговоран за пренос оружја из Италије преко Задра, који је тада био дио Италије. Почетком 1932. године први контигент оружја је пребачен, док је велика количина оружја стигла у августу. Тада су оружје из Италије пребацили петорица усташа, који су кренули из Задра брзим стројним чамцем ‚Аница’, који је био у власништву четворице браће с отока Ижа и који су се такођер бавили и кријумчарењем. У брод је без знања власника укрцано „око двие тоне стрјељива, самокреса разних врсти, око 300 кг. екразита (јаког експлозива), паклених стројева и брзометних пушака ‚Рода’. Усташа Вукић из Трпња, који је у Задру имао неку врст виноточја, прописно је напио Ижане, да нису могли нити на ногама стајати. Када су Ижани дошли из виноточја, оружје је већ било укрцано у унутрашњости брода. Пијани Ижани су лежали као кладе на прамцу брода. С њима су били Баришић, Баљак, Шарлија и Јуре Девчић, док је на крми, за кормилом, стајао Иван Девчић с једним од Ижана, који је био мање пијан.
Даље су сандуци са наоружањем преношени ручно, за шта је ангажовано око шездесет носача плаћених наводно по сто динара, и запрежним колима.
После окупљања и неколико дана увежбавања десет убачених усташа уз подршку локалаца извела је напад на малу жандармеријску постају у велебитском селу Брушане, покрај Госпића.
Сведочење живог учесника
Према писаном сведочењу Ивице Абрамовића, непосредног учесника славног устанка и касније партизана, акција се одвијала овако:
...Послије пола сата били смо упознати да идемо на касарну јер да ће бити устанак у цијелој Хрватској.(...) Око пола ноћи смо се дигли, али је нетко рекао да бих ја (Абрамовић) требао ићи на касар, да видим да ли жандари спавају. Уговорен је знак, односно лозинка, ако жандари не спавају ја ћу зафућкати у прсте један дугачак и један кратки фићук, а ако спавају онда ништа. Прије тога добили смо Јерко Судар и ја мале револверчиће на коло с пет метака... Када сам дошао до касара, лагано ходајући (а нисам био тежак) пришуљао сам се до прозора гдје су спавали жандари Илија Петровић и Милорад Обрадовић. Чуо сам да један хрче а други дубоко спава, јер је прозор био отворен. Затим сам отишао до куће гдје је становао жандар Душан Шушњар (једно 300 метара даље). И ту је било све тихо. Тако сам обавио свој задатак извиднице...Ту смо чекали око 30 минута, а за то вријеме Паву Барића захватио је некакав страх, морао је мокрити сваких неколико минута, тако да смо се и смијали на његов рачун. Одједном је тако сјевнуло свјетло д а се видјело као дан, а у то се чула и јака детонација која је пробудила цијело село. Одмах су почели пуцати и викати, а чула се и експлозија бомбе. Нас тројица смо на хорук покушали поломити жице, али нису попуцале иако смо савили ступове до земље. Незнам тко је рекао — не иде, бјежимо. Повукли смо коноп и побјегли истим путем кући. Мој отац и мама били су будни и узнемирени, јер их је пробудила детонација. Сјећам се да је отац био љут и питао ме што је то, ја сам му одговорио да је почео устанак и да ће Хрватска бити слободна. Отац ми рече: »Мој синко не руши се држава с револвером, ту је војска и жандармерија«. На то сам ја изашао ван и већ се чуло викање од касара и пуцање. Ја сам стајао иза моје авлије, а ти су усташе ишли цестом и викали : »Живио Анте Павелић, живјела слободна Хрватска«, а онај пискутави глас који сам описао, Јоцкета Рукавина, викао је: »Живјела револуција, живјела Русија«.
...Сва врата су била разбијена и избачена, а неки су прозори били цијели, јер нису били чврсто затворени. На самим вратима била је поприлична рупа у каменој плочи, гдје је експлодирала паклена машина. Како то изгледа »устанак«, а пуца се крај прозора а не у прозор и врата! Виче се и галами а нитко ни близу. На собу гдје су била два жандара није испаљен ни један метак. Жандари су бачени с кревета на под. Једино је скоро страдала кухарица јер је истрчала на двориште, гдје је умало нису убили. Брушане је имало једног »пјесника« који се звао Блаж Пишчевић. Он је одмах спјевао пјесму о нападу, а ја сам запамтио само ово: »Ал усташе отворише врата куда бјежи кухарица Ката«.
Исто је тако било код стана Шушњара и Батинице. Пуцали су у зид а не у прозор или врата. Да се радило о неком озбиљном »устанку«, доста би било пет или десет метака и сваки би метак имао једног мртвог. Но није се радило о »устанку« него да се дигне галама и прашина.
Нас је ухватила паника, јер нисмо били организирани нити упућени у било што. Нисмо чак имали ни минут неког разговора о нашем држању и сналажењу.
Морам казати неколико ријечи о нама сељанима који смо судјеловали у тој акцији. Истичем одмах да нитко од нас није био никакав усташа, нити је ишта знао о њима. То је важно истаћи зато, што смо ми сви били радићевци, а за неке наше Дивосељане,а и друге, ми смо »усташе« и данас, иако је већина нас била у партизанима или иначе помагала Народноослободилачку борбу од првих дана! Сви смо мрзили Југославију и жандаре јер је краљ намјестио убиство Стјепана Радића.
Нас седморица, који смо ту ноћ били с такозваним усташама у акцији:
Јерко Судар, сељак, непунољетан (био је партизан)
Ивица Абрамович, кројач — трговац, старији малољетник (био је партизан)
Анте Шупер, постолар, малољетник
Јосо Барић, сељак, старији малољетник (симпатизер Н О Б - а )
Нас четворица нисмо били у војсци.
Паве Барић, сељак, пунољетан
Јосо Шупер, сељак, пунољетан (био је партизан)
Дане Бабић, сељак, пунољетан, а сва тројица служили су војску
Од нас седмеро, тројица смо извршили главни дио посла. Ја сам био извидница, Јерко Судар је подметнуо паклену машину, а Јосо Барић препилио је телеграфске жице према Госпићу.
Морам нешто рећи о »усташама« који су били питај бога од куда. Од њих 10 знам за пет имена: Рафаел Бобан — за НДХ усташки генерал, Иван Девчић — Пивац и његова браћа Круно и Никола Девчић и Јоцкета Рукавина. Имена оне друге петорице не знам, а никада нису нигдје ни објављена.
Нека нитко не мисли да су ти »усташе« били неки јунаци. Нису били одважни и куражни. Када су дошли на касар и навили паклену машину, која је требала за 15 минута експлодирати, онда су се стали препирати тко је заповједник, Бобан или Девчић —Пивац. Сат је откуцавао вријеме, а они се још нису могли сложити тко ће поставити паклену машину на касар. На то је Јерко скинуо обућу, узео паклену машину и однио је на праг касарне. Нитко се од тих »јунака« није усудио узети строј и однијети га, него су дозволити да то учини Јерко Судар, макар су знали да је ожењен и отац троје дјеце.
"Битка код Јадовна"
Тако је својеврстан службени усташки „повјесничар” усташтва Мијо Бзик поткрај 1942. године истакнуо како „народ с највећим одушевљењем чита виести о крвавом четовању велебитског усташког роја са оружницима диктатуре. Дјеловањем велебитског роја борба је задобила свој прави облик. Читав свиет започиње с већом пажњом занимати се за хрватско питање и усташки покрет.” Истодобно је Александар Жибрат у краћем раду Усташка војница истакнуо како се...
„...у јесен 1932. заори поклик с Велебита. Први усташки рој прелази у напад. Први војничари наступају Ликом и Приморјем. Одјекују велебитски кланци од усташких пушака, одјекује читави свиет хрватским питањем. Диже се усташка војска, да заувиек остане обрана свога народа. Темељ војнице је ударен.”
У Усташи већ 14. рујна 1932. описана је битка код Јадовна где су се сукобиле (…) усташе на Јадовном са патролом, која се је састојала од 30 жандара.
Нашли су се готово прса о прса, и жандарима није преостало ништа друго, него се упустити у бој. Настала је жестока паљба с обје стране, ну жандари су убрзо подлегли усташкој стројопушчаној ватри, (коју никако немогу да издржавају, и која их управо запрепашћује свагдје гдје до пуцања дође), те су почели узмицати. Са усташке стране био је тешко рањен усташа Стипе. Другови су га били понијели собом, ну будући је услијед тешке ране био изгубио много крви, замолио је другове, да га спусте на земљу и да се мало удаље. Нато је метнуо под себе ручну гранату, потегао запонац, и јуначки свршио. Од жандара су на бојишту остала три мртва, а велики је број тешко рањених.
У каснијим сукобима пало је још седам жандара. - према усташкој интерпретацији.
Недуго након тога укупан број наводно погинулих оружника у цјелокупном дјеловању на Велебиту у јесен 1932. у Усташи из листопада 1932. већ је повећан на 17, а томе су додана и два мртва лугара те чак 26 рањених оружника.
О чему је заправо реч? Након терористичког напада у Брушану, организована је потера за усташама.
Дана 14. рујна скупина од шесторо усташа кувало је ручак пред једном кућом у Јадовном, када их је открила опходња од троје оружника: „Патрола је одмах из непосредне близине припуцала на зликовце, те на мјесту убила усташу Девчић Стипана из Луковог Шугарја, срез Госпић, док су остали зликовци успјели побјећи изгубивши се у шуми. Према извјештају жандарма, међу побеглима има још рањених зликоваца.”
Оружнике је до усташа, који нису ни слутили да су откривени, довео сељак Миле Сензел из Трновца (по неким изворима добио је од вође патроле напојницу за информације које је пружио), који је опходњи „ишао у свему на руку и који је први опазио зликовце и бацио се на земљу, да га ови не опазе (…).” Нато је заповједник опходње поднаредник Станко Јаћимовић, „знајући да се зликовци налазе негде у близини”, „ишао напред незаклоњен и незаштићен и у потпуној неизвесности где се зликовци налазе и приближио им се тако на 15-17 корака те из стојећег става отворио паљбу на исте, прије него би ови могли и помислити било на какву обрану. Таковим неустрашивим и животу погибељним и присебним поступком натјерао је поднаредник Јаћимовић зликовце у дивље бегство, тако да су ови оставили на мјесту готово сву своју спрему (…).”
***
Наставак...
