Мала прича о једном типичном Енглезу.
(Извадак из радног матерјала)
Злодух из машине и последњи хабзбурговац
- Случај Роберта Вилијама Ситон-Вотсона
Најмоћнији страни чинилац у балканским пословима била је Велика Британија.
Енглези су били(и остали) преоштро, преко границе политичког интереса, може се рећи - патолошки, оријентисани против Срба. Јавно мњење острвске империје као и читава њена елита били су крајње негативно расположени према Србији и Србима. Британска краљица Викторија чак је изјавила да су православци на Балкану гори од Турака муслимана. Премијер империје Дизраели је сматрао да Словенима не треба дати управу над народом јер они нису способни за тако нешто.
За све невоље на Балкану криви су Срби! Србија и Црна Гора биле су, по Енглезима, криве и за бугарско страдање од Турака, чак и за Кримски рат! Херцеговачки устанак је, ван сумње, “изазван споља, непотребном попустљивошћу Порте”... Даље сазнајемо да „источни хришћани спадају у најгоре врсте у оквирима целог човечанства”... Балкански хришћани су међусобно хронично завађени и да су им недостајале лепе особине које су красиле муслимане – „трезвеност, честитост и истинољубивост”.
Шта је далековида британска визија сазнајемо од тамошњег парламентарног депутата Хенберија (Robert William Hanbury), и не треба се ни мало чудити што његове визије неодољиво подсећају на поруке које нам, ево сто педесет година касније, улимативно-претећи стижу са Запада. Хенбери је „ишчекивао” „време у коме ће словенско становништво ући у политички живот Европе, и када ће оно бити[b] [/b]велика јужна брана против Русије, јер не постоји народ који са већим незадовољством од Јужних Словена гледа на руски продор ка југу”. Није оспоравао да је „у овом тренутку Русија једина велика сила која им помаже”, али се „надао” да ће помоћ ускоро почети да им долази и од Енглеске.
Заиста, због свега што је чинила и чини Србији, Британско острво је заслужило да буде одвучено на сред океана и потопљено за сва времена.
[u]Miloš Ković[/u]PARLAMENT UJEDINJENOG KRALjEVSTVA O BOSNI I HERCEGOVINI (1876)
[u]https://www.academia.edu/56299449/PARLAMENT_UJEDINJENOG_KRALjEVSTVA_O_BOSNI_I_HERCEGOVINI_1876_[/u]
Тај британски утицај, тако мотивисан и тако суров, без обзира на одређене контроверзе, можемо свести на једну персону драматис - Роберта Вилијама Ситон-Вотсона[b].[/b] Наиме, нема балканске каше у којој овај, номинално “слободни стрелац”, "институција из сенке ка импровизовању политичких координата деловања[b]"[/b] није био и мирођија и запршка током читаве прве половине ХХ века и нема пречанског фронтовца који није седео на његовом канабету. На страницама своје Нове Европе, Милан Ћурчин, познати међуратни војвођански националиста, ће описивати Ситон-Вотсона као „најистинољубивијег публицисту и најнезависнијег политичара у Европи“, „најдостојнијега и најблагороднијега међу свима, човека који је живот посветио истраживању истине и борби за правду и правице“, који је за стварање Југославије „стекао више заслуга, он један, него сви ми Југословени скупа“.
Ситон-Вотсону се не може порећи манир џентлмена, милосрдност и демагошко умеће. Све у мери британског империјализма, ни педаљ преко тих интереса. Међутим, Ситон-Вотсон је био задрти хабзбурговац са неизлечивим расистичким предрасудама према Србијанцима. Отуда, пре рата се о Србијанцима изјашњавао погрдно, за време рата благонаклоно (и помагао је, не може се спорити), да би се одмах по завршетку рата вратио својој почетној зло-мисли.
Трајна наклоност према Хабзбурговцима мање је, ипак, потицала од културних афинитета, а више од стратешких потреба Велике Британије. Хабзбуршка монархија је, наиме, по његовом мишљењу, била најбоља брана против продора било које од две велике, супарничке силе, Немачке и Русије, у средњу и југоисточну Европу. На тај начин Ситон-Вотсон је постао један од родоначелника важне традиције у британској политичкој и историографској мисли. Утицајни британски писци и државници Аустроугарску су доживљавали пре свега као гарант равнотеже снага и стратешку препреку пред нараслим снагама Немачке и Русије. Из истог угла они су касније гледали и на Краљевину Југославију, па чак и на Титову Југославију. Из те традиције потиче и позната опаска Алена Тејлора о[i] [/i]Титу као „последњем хабзбурговцу“.
Као и у случају Аустроугарске, Ситон-Вотсонове представе о Србији биле су последица и стратешких интереса и културних предрасуда. Његови текстови о Србији били су препуни оне врсте потцењивачког, империјалног дискурса према "инфериорној цивилизацији", коју је Едвард Саид назвао „оријентализмом“, а Марија Тодорова (као и Палмиро Тољати), још одређеније, „балканизмом“. У Јужнословенском питању, опширној расправи објављеној 1911, Ситон-Вотсон је наде београдских интелектуалаца да ће Срби и Хрвати бити уједињени у једној држави, са престоницом у Београду, под династијом Карађорђевића, назвао „пансрпском идејом“, која „можда и може да буде привлачна за шовинисте из краљевине Србије; али нико ко је имао прилику да упореди Београд и Аграм неће поверовати да ће било који Хрват, па и образовани Србин из Монархије, такве идеје дочекати са ентузијазмом. Тријумф пансрпске идеје значио би тријумф источне над западном културом, и био би фатални ударац за напредак и модерни развој целог Балкана.“ Јавни живот Србије су, по мишљењу Ситон-Вотсона, красили „корупција, стагнација због сукоба партијских фракција и притиска наоружавања (које је оптеретило буџет, а да није постигло жељени циљ)“.
Ми ћемо се усудити да "најистинољубивијег, најблагодарнијег, најзаслужнијег, најнезависнијег" џентлмена г. Ситон-Вотсона оценимо као лажљивца, клеветника и шовинисту. Политичке промене које су 1903. уследиле сменом династија и доласком на власт Петра I Карађорђевића, довеле су до политичке стабилности и економског опоравка земље. Право гласа имао је већи постотак становништва него рецимо у Немачкој, Италији и Енглеској, а штампа је, за ондашње прилике, уживала значајну слободу. Упркос царинском рату и анексионој кризи, друштво се модернизује, регулише се социјално законодавство, јача задругарски покрет, евидентан је напредак у науци и култури. Велика школа у Београду 1905. прераста у Универзитет, чија се научна достигнућа и предавачи налазе на европском нивоу. Дакле, све супротно од приказа "најистинољубивијег".
Ситон-Вотсон је чак поздравио хабзбуршку анексију Босне и Херцеговине 1908, јер је она „срушила мит о аустријској декаденцији“ и доказала да је Аустроугарска „моћна и напредна држава“. Тај догађај требало је да, по мишљењу Ситон-Вотсона, ојача позиције Загреба, као средишта југословенског покрета, око кога би се окупиле Босна и Херцеговина, Далмација и Славонија. У оквиру тријалистичког преуређења, Загребу би припала улога трећег државног средишта Монархије. Тврдио је да је „култура Аграма већ сасвим супериорна у односу на културу Београда“. Од Срба из Босне и Херцеговине тражио је да престану да „гледају у Београд са заслепљеним обожавањем“ и да напусте „ропске и неосноване наде у Београд“. У томе би им, по његовом мишљењу, помогли културнији Срби из Хрватске. И Србија и Црна Гора би, штавише, могле ускоро да схвате да би им било боље да се прикључе цивилизованијој и напреднијој, тријалистичкој Аустроугарској.
При томе се посебно трудио да у тој држави за Хрватску, која се у рату нашла на страни Аустроугарске и Немачке, обезбеди равноправан, па чак и бољи положај него за Србију, која је своје савезништво са Антантом плаћала огромним људским жртвама. Већ у октобру 1914, у једном меморандуму за Форин офис, заговарао је стварање југословенске државе, али не на основу, како каже, „освајања српске армије“, него, слично устројству Аустроугарске, на основама нагодбе између Срба и Хрвата. Ситон-Вотсон је при томе наглашавао да би се...
Цитат: „са сигурношћу могло предвидети да ће цивилизованији Хрвати и Словенци ускоро преузети вођство у политичком животу и мисли нове државе од њихових галантних, али примитивнијих српских саплеменика“.
Његов је став био овај: кад би владари Монархије успели ујединити у једну територијалну јединицу све хрватске и српске земље — Хрватску, Далмацију, Босну-Херцеговину и Војводину -, кад би могли њиховом становништву осигурати материјални и културни напредак, онда би та југославенска земља имала тако неодољиву привлачну снагу да би Краљевина Србија морала да се некако придружи, а можда и да уђе у Монархију. У одбијању сарадње србијанских политичара с Монархијом, и оних српских политичара из Монархије који су све своје наде усмерили према Београду, видео је очајну одлучност једнога трулог режима да брани свој опстанак.
Ситон-Вотсон је без сумње поседовао велику политичку разборитост. Шестог августа 1914. писао је својој супрузи:
Цитат:»Решења која сам дуго година предлагао (Јужни Словени, Мађари) умрла су природном — или боље речено, најнеприроднијом — смрћу прекјуче у поноћ. Од данас надаље велика српска држава је неминовна, а ми је морамо створити. Далмација, Босна, Хрватска, Истра морају бити уједињене са Србијом.«
Умео је Ситон-Вотсон и да похвали Србе, када се похвала слагала са британским војним напорима:
Цитат:Сада би требало да кажем нешто о српској војсци. Код њих су војска и народ једно, на начин који је нама, на нашем острву, сасвим стран. Сенка страшног злочина почињеног пре дванаест година је угрозила репутацију војске, а оно што су странци потпуно превидели је брзо распламсавање сасвим новог духа у њеним редовима, све док сјајне победе над Турцима у балканским ратовима, и не мање инзванредне победе над Бугарима, не пружише јасан доказ о томе.
Са задовољством је касније уочио да је бољшевичка револуција измакла Пашићу тло испод ногу, и ојачала позиције Југословенског одбора.
Ситон-Вотсон је писао да су се он, Стид и Еванс супротстављали, у исто време, и „неинтелигентном српском шовинизму“ и италијанским претензијама на источне обале Јадрана. „У исти мах, имали смо да сузбијамо склоности Г. Пашића и руских конзервативаца за стварање једне чисто православне државе, која би Хрвате и Словенце оставила њиховој судбини.“ Ситон-Вотсон и Супило били су уверени да су Пашића занимале само Босна и Херцеговина, део далматинске обале и Црна Гора, и да је био спреман да се нагоди са Италијом. Другим речима, грозили су се стварања Велике Србије.
Ситон-Вотсон се и након убиства краља Александра и доласка кнеза Павла на позицију намесника, залагао за очување југословенске државе, уз подршку хрватским захтевима и "компромис" са српском страном. У једном меморандуму, написаном у септембру 1936, после посете Југославији и сусрета са кнезом, приметио је да је стање у земљи повољније него икада јер је Београд коначно пристао на федерацију.
Већ у поодмаклим годинама, Ситон-Вотсон се у новом светском рату поново ставио у службу своје земље. Био је шеф секције за Југоисточну Европу у новинарској и истраживачкој служби Форин офиса, члан Политичког обавештајног одсека и Главног одбора за политички рат.
У посебној радио-поруци са ентузијазмом је поздравио преврат у Београду од 27. марта 1941. Његов син Хју у том тренутку се, као припадник британске тајне службе SOE, налазио у Београду. Слободан Јовановић сведочио је да је, у сукобима унутар југословенских влада у Лондону, Ситон-Вотсон подржавао Хрвате. Коначно, када се лондонско Југословенско друштво поцепало на два дела, прочетнички и пропартизански, он је постао председник оног дела који је подржавао партизане.
Британска влада, која се већ сасвим саживела са покровитељском улогом и положајем арбитра у српско-хрватским споровима, је од марта 1943. године почела да води политику "једнаког одстојања" или "двоструког колосека", што је значило практично признавање партизанског покрета, а у септембру те године и формално, слањем британског војног изасланика Фицроја Меклејна у Титов Врховни штаб. У децембру 1943. године, Ентони Идн ће у британском парламенту прихватити одлуке АВНОЈ-а. То је био део британске политике "компромиса", усаглашене са ставовима СССР, која је предвиђала "симбиозу народноослободилачког покрета и његових установа са грађанским антифашистичким снагама." Резултат те политике биће и Споразум Тито-Шубашић, 1. новембра 1944. године, који су "инспирисали Британци, а подржавали Совјети", и којим су признате тековине борбе за Југославију као "демократску федеративну државну заједницу."
Енглезима је изгледало природно да Хрвати траже аутономију, али су се чудили да Срби траже то исто. У сваком случају, и приликом Споразума Мачек-Цветковић и доцније приликом Споразума Тито-Шубашић, они су се понашали као да их одзиви Срба на те споразуме не брину много.
Енглезе, па ни Ситон-Вотсона, није узбуђивао ни хрватски геноцид над Србима.
Ситон-Вотсон је писао да је Титово решење националног питања обезбедило „пуну равноправност не само за Србе, Хрвате и Словенце, него и за Босну, Црну Гору и Македонију“. Национални програм КПЈ се, наиме, поклапао са предратним захтевима Хрвата, али и са, како је сам Ситон-Вотсон примећивао, погледима његовог блиског сарадника и пријатеља Артура Еванса. Слободан Јовановић забележио је да је Ситон-Вотсон „од свих енглеских публициста остао најдуже веран Титу, кога је на силу Бога хтео од комуниста начинити Југословенином“. Титови односи са Британијом су се, међутим, брзо покварили, па је и то, како сведоче синови Ситон-Вотсона, био један од разлога који су га навели да се коначно повуче на Универзитет у Оксфорду, а затим и у свој дом у Шкотској. Ту је и умро, у мају 1951. године.
Такав је био Роберт Вилијам Ситон-Вотсон, југословенска помајка и идол српске пречанске елите. Такав сој џентлмена, попут Вилијама Ситон-Вотсона су градили политичке прилике у којима је ваљало створити функционалну државу у којој би коначно били окупљени сви Срби.
http://www.nspm.rs/hronika/robert-siton-...alphabet=c
Роберт Ситон Вотсон (1915):
Цитат:Срби склони ударима депресије, али њихова способност да се поврате је невероватна
![[Слика: 417463608_18010713713503764_559124839362...e=65B8DD41]](https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t39.30808-6/417463608_18010713713503764_5591248393624760906_n.jpg?_nc_cat=104&ccb=1-7&_nc_sid=3635dc&_nc_ohc=wCsqU1GaNY0AX_zg0-e&_nc_ht=scontent.fbeg5-1.fna&oh=00_AfAdOes794EhjW3PifUwt0gRrWRbeO-Q-WPXnvL9cGpGDg&oe=65B8DD41)
![[Слика: Koz0040-thumb.jpg]](https://hellovojvodina.com/wp-content/uploads/2018/04/Koz0040-thumb.jpg)
![[Слика: Manastir-Kru%C5%A1edol-scaled.jpg]](https://media.casatravel.rs/2020/03/Manastir-Kru%C5%A1edol-scaled.jpg)