[Ђорђе Ивковић]

ПРИЧЕ ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ - ПОЛИТИКА КАО МУШКА СТВАР

 

 

 

 

Политика је некада била мушка ствар. Доказано. Помињемо пар случајева који су у своје време узбудили јавност. Ради сећања, а може да буде за размишљање.

 

 

СЛУЧАЈ ПРВИ: ПОСЛАНИЦИ ЖИВАЦА ЧЕЛИЧНИХ

 

 

Представник Дамјан Арнаутовић, од раније познат у свим кафанама од Смедерева до Београда, је 1936. у парламент ушао после целоноћног банчења, а затим је извукао револвер и покушао да нанишани на Милана Стојадиновића.

 

 

Према стенографским белешкама седница 6. марта 1936. почела је у 10:45, а главна тема била је расправа о буџету за 1936/1937. Седницом је председавао Стеван Ћирић, председник Народне скупштине. Након формалних тачака око усвајања записника реч је добио председник Владе Милан Стојадиновић. Док  је он говорио, често је прекидан добацивањем посланика опозиционе Југословенске националне странке (ЈНС) Дамјана Арнаутовића, који се прво налазио на галерији, па је касније прешао у посланичке клупе. Више пута је упозораван на недолично понашање од стране председника Ћирића, а једном му се обратио и сам Стојадиновић. Два посланика владајуће већине Воја Јанић и Милоје Сокић су наглас констатовали да Арнаутовића треба удаљити јер је очигледно пијан. У моменту када је Стојадиновић спомињао кнеза Павла уз одобравање већине посланика усклицима: „Живео кнез Павле“, Арнаутовић је узвратио са: „Живео краљ Петар“. Упутио је провокацију Јанићу који му је на то одговорио. Арнаутовић је извадио револвер из унутрашњег џепа капута и пуцао „три или четири пута“, а како се наводи „први пут у правцу говорнице“ за којом је био председник Владе. Неколико народних посланика прилази Арнаутовићу и разоружава га, након чега је изведен из сале. Ћирић је тада, из очигледних  разлога, прекинуо седницу. Након свега двадесетак минута, када је било јасно да даљих немира неће бити, заседање је настављено. Вође опозиције су у кратким говорима осудили злочин и честитали председнику што је из свега изашао неповређен и он је тада бурно поздрављен завршио своје излагање. У току истог дана у Управу града приведни су и народни посланици Јован Ненадовић, Мирко Урошевић, Василије Трбић, Драгиша Стојадиновић, Никола Кабалин, Радивоје Нановић и Драгољуб Иванић да би били саслушани у вези са догађајима у Скупштини. По сазнањима полиције они су у току ноћи 5. на 6. март били „у разним локалима са Дамјаном Арнаутовићем“.

 

Уважени посланик Арнаутовић је био толико трештен пијан да се у ствари не може са сигурношћу утврдити на коју је страну пуцао, око чега се још споре еминентни историчари.

 

Другооптужени у овом процесу био је Драгиша Стојадиновић (није у сродству с премијером), четник који је Гаврила Принципа пре него што је пошао у Сарајево учио да пуца.

Због промашаја Арнаутовићевог држимо да је оправдано било г. Д. Стојадиновићу одузети лиценцу инструктора пуцања.

Уследило је честитање рана председнику Владе са разних страна. Кнез Павле и књегиња Олга су посетили Стојадиновића у његовој вили на Топчидерском брду и први му честитали душевне ране. За њима су честитали и остала два краљевска намесника Раденко Станковић и Иво Перовић. Од странаца у извештају први се помињу председник чехословачке владе Хоџа и енглески посланик у Београду Кембел.

 

Затим су почели да стижу телеграми подршке.

Штампа је забележила и честитке председника бугарске и турске владе, француског министра спољних послова, као и посланика Пољске и Чехословачке у Београду. (Политика, 7. 3. 1936, 14). Посланички клуб владајуће ЈРЗ одмах је издао резолуцију којом се у шест тачака са гнушањем осуђује такав начин борбе од стране опозиције, даје подршка председнику Владе са којим чврсто стоје на „бранику народних слобода и истинског парламентаризма“ и тражи да се сви кривци и саучесници „злочина“ примерно казне. У првој тачки захваљује се Богу „што је спасао живот“ председника Владе „спречивши одвратан злочин који је унапред био припремљен“.

 

Коначно одржан је општенародни митинг подршке Вођи и осуде гнусних покушаја атентата.

 

Мушко решавање ствари настављено је у судници. Током суђења поред бројних ситнијих инцидената избио је и један већи. Наслов у Политици гласио је: „Приликом исказа сведока народног посланика г. Ђуре  Чејовића дошло је између њега и оптуженог Василија Трбића до пљувања у лице, до шамарања и до песничења које је оставило модре и крваве трагове“.

Тако, цењени заступници, мамурни, подераних ревера, разбијених носева и пуни буботки, дочекали су оштре пресуде и испраћени у Митровицу.

 

Највећи политички губитник у овој афери је министар г. Пера-Педер који је у тренутку атентата лакирао нокте у скупштинском toilettes. Међутим, Милан Стојадиновић је све представио као своје „гледање смрти у очи“ и да је баш истодобно генерал Пера-Педер тражио аудијенцију код кнеза намесника у време почетка заседања. То је логично протумачено као жеља да у тренутку када буде стигла вест о убиству буде поред кнеза и покуша да му наметне своју вољу, односно да он постане премијер уместо премијера.

 

После је друг Дамјан Арнаутовић у друштву социјалистичком био учитељ  у Кусићу и мирно живео до краја живота. 

 

 

СЛУЧАЈ ДРУГИ: ТРИБУНИ ЛАКИ НА ОБАРАЧУ

 

Душан Бошковић био богати велепоседник, познат по ароганцији, бахатости и склоности до насилништва безобзирном понашању.

 

Како је [i]пречански фронт[/i] наступио на територији Војводине, парадигматски сведочи један од првих скупова СДС-а у Банату. У Црепаји је Светозар Прибићевић покушао да се обрати народу заједно са Душаном Бошковићем. Црепајани су тада били жестоки Срби, добар део њих је потицао из фамилија које су се доселиле из Ердеља где никако нису заборавили да су одувек били Србаљ, а одлично су знали какво је било Бошковићево држање пре ослобођења. Против скупа СДС се окупила маса присталица радикалне странке, бесна због доласка Душана Бошковића кога су памтили као „мађарона“ и [i]логоша[/i]. Викали су: „Иљен Дуда“, „Доле Дуда“ и „Доле Прибићевић“. Демонстранти су чак јавно изложили карикатуру Душана Бошковића на којој је представљен како вуче звоно, са натписом: „У спомен на 1916. годину“. Тиме су подсетили да је Бошковић избегао мобилизацију, и током Првог светског рата није поделио судбину својих завичајаца сакривши се код једног свештеника као звонар. На овом скупу је Душан Бошковић пред противницима из џепа извадио револвер, испуцавши из њега све метке у ваздух. На том скупу је Душан Бошковић успео да физички насрне на радикалског народног посланика, солунца, угледног професора панчевачке гимназије и градоначелника Панчева Лазара Шуваковића и на препад га изудара. Већ тада се показало ко је Душан Бошковић и каква је природа његовог политичког карактера. Прилог о покушају одржавања митинга СДС у Црепаји објавило је  београдско „Време“ 22. новембра 1926. г.

 

Нема сумње да је његовом успешнијем политичком деловању штетила чињеница да је он био један од ретких адвоката у Југославији који се није устручавао да пред Судом националне части ревносно брани, не само оптужене за сарадњу са окупатором, већ и оптужене Немце за ратни злочин. Tо није било време кад се у Југославији правда заснивала на посвећености поштовања правне науке и законских прописа. Иначе, мржња према Немцима је тада у целој Европи, код већине људи угушила и најмању самилост према припадницима овог народа. Ту мржњу је било лако усмерити и према онима који су као адвокати, уважавајући своју професију одбијали да дају допринос овој колективној хистерији. Тако је и Дуда Бошковић, после константних оптужби у штампи и партијским конференцијама, на својој кожи осетио гнев разуларене светине. Наиме, не обазирући се на ове оптужбе, као и чињеницу да су људи у послератној Југославији губили главу и за много безазленију сарадњу са окупатором од Андраша Фехера, он је овога упорно бранио од смртне казне и доживео срамотно пребијање, које је штампа ради додатног понижења детаљно описала. Излазећи из зграде Окружног суда у Панчеву, пошто је како наводи новинар „Слободне Војводине” пред мајкама и очевима обешених родољуба бранио злочинца Фехера, неколико стотина људи је поред полицајаца који су га наводно штитили, физички насрнула на Дуду Бошковића. „Маса је раскинула обруч и почела да удара Дуду Бошковића који је био оборен на земљу.

То је трајало свега неколико тренутака. Поновном одлучном интервенцијом милиција је успела да разбије масу народа и да Дуду Бошковића изудараног, спроведе до његове куће.” (Слободна Војводина, 3. октобар 1945.)

[Ђорђе Ивковић]

ДАН КАДА ЈЕ БЕОГРАД ПОЦРВЕНЕО ОД ОСЛОБОЂЕЊА

Опет су  васколики лефтарди и антифе, вечни стражари на бранику, баштиници традиција НОР, нетремице будни чувари братства-јединства и зенице ока, лучоноше новог човека, настављачи традиције брисања личког блата са чизама о постељину Београђана, портири пламена револуције, хероји осме офанзиве и ослобођења кућа од власника кућа, спречаватељи ревизије историје и откопавања гробница, неговатељи култа Капиног и Крцуновог мародерства, тамничари Србије, сви лепи млади и храбри, оцрвенели Београд "прославом" своје окупације престоног града коју зову "ослобођењем".
Ево, хвале се, седамдесет девети пут!

Ко вас је звао да ослобађате Србију, па да се и данас тако к****те, док гледамо мучену нашу Србију коју својим замусаним црвеним марамама у црно завили?

Ко беху ослободиоци Ђедиња иза совјетских тенкова, јадна вам мајка фабијанска?

Пропалице, убице, усташе и домобрани, белосветски пробисвети, неписмени кркани.

Какав им је вођа био, још су добри.

Што се једном не изјасните, сви ви чувари његове славне прошлости, да ли је Тито био педофил?

Да преведем ако не разумете питање: Јел` Тито ј*** клинку од тринаест година на почетку своје славне комунистичке каријере? Јес или није?

Јесте.

Па је после и ту јадну девојчицу, Пелагију Белоусову и њену настављачицу у свом ј***чком си-вију, Ану Кениг, одрукао НКВД.

Не једну, него две своје жене окапавао милицији да су овакве и онакве, ради потреба револуције!

И та џукела је "највећи син"?

То ослободиоци Београда?

Они дигли устанак па победили?

 

Да вас научимо једну ствар:  Та багра није дигла никада нигде устанак. А није да нису хтели. Под геслом "идемо да се бијете!". Како сами кажу - "чували кадрове за другу фазу револуције".

Ево овако:

Четврти конгрес КПЈ 1928.– Коминтерна тада предвиђала да се Краљевина налази пред буржоаско- демократском револуцијом и да се на том територију требају створити национално независне државе. Комунисти су Краљевину СХС звали [i][b]'[/i][/b]'србијанском монархијом''. Сукладно наредбама Коминтерне партијско је водство по успостави диктатуре издало директиву за оружани устанак.

Нико се мрдно није.

Половином фебруара 1929. Комунистичка партија је на проглашење шестојануарског режима, потпуно погрешно процењујући сопствену величину, снаге и број присталица у земљи одговорила поновним позивом на устанак[i][b].[/i][/b] Професионални револуционари КПЈ левитирали су ношени веровањем да ће радничке и сељачке масе као и сви не-српски народи за које Југославија била „тамница народа, версајска творевина, земља српског империјализма“ као један полетети за њима у крвави бој за рушење државе. Упућује је “историјски” проглас свеколиком радништву и сељаштву:

„Једини излаз из ове кризе за радничку класу и сељаштво је оружана борба – грађански рат против владавине хегемонистичке српске буржоазије. Никаква парламентарна ни демократска комбинација, нити владе,избори и пацифистичка очекивања нису у стању да испуне ниједан захтев радничке класе, сељаштва и угњетених народа. За радничку класу нема солуције осим оружане борбе“!!!

Директиве о оружаној борби издавало је руководство које се налазило у Бечу.

Руководство је 1929. одлучило да се сви водећи комунисти пошаљу у емиграцију како би се сачували за партију, док је та иста партија истовремено позвала народ на оружани устанак: „Ја сам одбио да испуним такву одлуку“.
                   Сима Марковић, током саслушања у НКВД

 
Опет ћорак.

Симу Марковића убило као шпијуна.

Југословенски комунисти (право речено: антијугословенски комунисти) нису одустајали од дизања устанака у сарадњи са ортодоксним фашистима против “војно-фашистичког” српског  режима. Тако је 1932. године припреман оружани устанак комуниста и федералиста у Црној Гори, и у ту сврху набављано је оружје из фашистичке Италије. Према замисли главног стратега Адолфа Мука, једног од југословенских комунистичких вођа, циљ устанка је био директно припајање Црне Горе Совјетској унији.

И овај пут је устанак неславно пропао пре него што је и почео.

Када се узме у рачун и Други светски рат, схватамо да комунисти никада нису подигли ни један устанак. Или им је јако слабо ишло од руке.
Оно што комунисти у својој митолошкој историји називају “Седмојулским устанком” у Србији, било је убиство два жандара у типичном комунистичком/терористичком стилу, ван сваког војног контекста. Ван озрачја што би казале браво-комшије.

Устанци у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори су били спонтани српски отпор, које је КПЈ приписала себи.

У Македонији, пошто КПЈ својих кадрова није имала, делегирани из Коминтерне политички секретар ПК КПЈ Методије Методије Шаторов - Шарло, тешки бугараш, одбио је да дигне устанак и издао паролу да се све сакупљено оружје преда бугарским окупационим снагама. Тзв КПЈ Македоније, припојио је Бугарској КПЈ.

У Македонији је Шаторов рехабилитован и улице носе његово име, а у Словенији је “Дан устанка 22. јули”, укинут, тако да устанака ни у тим крајевима нема.

Збиља, знате ли како је плануо устанак у Словенији? То је најбизарнија прича... за мене Словенци су цареви капејотског циркуса.
 

...И, сваког 22. јула, мајор ЈНА Франц Жнидаршич би, у парадној униформи, постројио свој батаљон и уз звуке химне, у ставу мирно салутирао застави – одајући тако почаст Дану устанка народа Словеније и првом испаљеном метку на окупатора, у дану неуспелог покушаја сопственог убиства.

Лик постројава ЈНА на дан када је извршен атентат на њега, док је био окупаторски слуга!!!

Победили у устанку који нису ни дизали.

И такви донели слободу у Србију?!

Нисте ви ослободиоци, ви сте последњи окупатори.

[Ђорђе Ивковић]

О ФЕНОМЕНУ ИСТОРИЈСКОГ АУТОРЕВИЗИОНИЗМА


- децембар 10, 2023

Иван Рибар на заседању Сабора Федералне државе хрватске, 1944.

Т
Траје грчевита борба ортодоксних неокомуниста, лефтарда и колоритних антифа против ревизиониста, а у заштити историје. Но пасаран, подли ревизионисти!

Како та залупана братија види историјски ревизионизам, цитирамо једног Чувара ватре [1]:

...када је реч о појави историјског ревизионизма или псеудоревизионизма – како га неки аутори називају – на делу није плуралност приступа и тумачења, већ потпуно "ново" читање и писање историје, са мало или нимало уважавања за чињенице које се, једноставно, гурају у страну, прећуткују, бришу, а веома често и конструишу. Најчешће се то догађа по окончању великих и оштрих друштвених сукоба – националног, регионалног и/или глобалног карактера – када победничка страна настоји да направи радикалан и потпун отклон у односу на претходни поредак. Историјски ревизионизам тада постаје снажно манипулативно средство којим се, одстрањивањем или преокретањем "иритантних" чињеница из прошлости, оправдавају и настоје "историјски" засновати новоуспостављена власт и поредак. Битке око прошлости не тичу се само, нити понајвише, ње саме и њеног изворног тумачења; оне су, готово увек, у функцији данашњих битака за (пре)расподелу политичке и укупне друштвене моћи, јер "онај ко контролише прошлост, контролише будућност, онај ко контролише садашњост, контролише прошлост" (Георге Orwell, 1984).

Међутим, будући да је "рад" на преради прошлости отежан дубином и распрострањеношћу историјског памћења у којем су левица, комунизам и социјализам неодвојиви од антифашизма,(sic!) преостало је да се неутрализовањем, разарањем, пражњењем садржаја појма антифашизам левици одузме најважније легитимацијско упориште и историјско утемељење. Уместо антифашизма, појма који је подразумевао активно супротстављање фашизму, уводи се, ставља у први план и апсолутизује фигура жртве. Друштвени контекст, стране у сукобу, њихови циљеви и понашања прекривају се дубоким наслагама магле...

До сада је историја обасјавана сунцем, сад ће ревизионисти неприкосновене истине да  обришу и замене мраком и лажима.

Тако комуњаре.

Ја бих овом приликом у историјско-ревизионистички дискурс увео још једну парадигму - ауторевизионизам. Ауторевизионизам се "догађа по окончању великих и оштрих друштвених сукоба – националног, регионалног и/или глобалног карактера – када победничка страна настоји да направи радикалан и потпун отклон у односу на претходни поредак", а наш ауторевизиониста се нађе на победничкој страни.

Као пример расног ауторевизионисте, наводимо случај велеуваженог, широко поштованог, "без мрље", Др Милана Рибара. Ево, овако:

У вези  политичког карактера Др Иван Рибара [2] кључно је оно што се не наводи у официјелним биографијама. Драгољуб Јовановић  [3] је Рибара окарактерисао као “бршљан политичара”: Поређење са бршљаном, биљком пузавицом која се пење у висину ослањајући се на јача и виша стабла добро одсликава политичку каријеру Ивана Рибара. Као млади правник, Рибар бива изабран за посланика Хрватско-угарског парламента, али крајем Првог светског рата приступа покрету за уједињење Јужних Словена. У новоствореној држави Рибар, члан Демократске странке, улази у парламент. Као Хрват југословенске оријентације неколико година председава скупштини.

Под његовим председништвом усвојени су Видовдански устав, Закон о заштити државе, Обзнана и други акти који су касније сматрани реакционарним и фашистичким.

Не треба сумњати да је Др. Иван Рибар касније, у својој црвеној фази, дао пуни допринос раскринкавању тих злочиначких, не-народних, великосрпских аката, које је лично донео као председник Скупштине Краљевине СХС.

Непрекинути ланац Рибаревих председавања скупштинама наставља се током рата и у Титовој држави. Заједничко у том ланцу јесте то што Рибар никада није имао одлучујућу власт, већ се његов главни адут састојао у господственом ауторитету и говорничком дару.

Но, да видимо како сећање држи поштованог Др Ивана Рибара [4]

О последњој седници Сабора Хрватске пре рата пише овако:

Како сам као народни заступник морао 28. листопада [1918.] отпутовати у Загреб, да би могао присуствовати сједници од 29. листопада [1918.], било ми је тешко када сам у Врпољу на жељезничкој станици дознао, да је једини посљедњи воз отишао дан прије и да је саобраћај до Брода прекинут, пошто су се машинисте, ложачи и кондуктери са возова сви разбјегли; једни јер су били Мађари, други из страха, што су војници враћајући се са фронта, пуцали на возове. Тако ја нисам присуствовао тој посљедњој сједници Хрватског сабора 29. листопада 1918. године...

Кад, међутим, у својим послератним сјећањима насловљеним [i]Из моје политичке сурадње[/i][i] [/i][i](1901-1963)[/i], др. И. Рибар  наводи да је био присутан на сједници Сабора Хрватске, Славоније и Далмације 29. листопада 1918. у Загребу, када је проглашено развргнуће свих државноправних веза с Аустријом и Угарском, те проглашена Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Детаљно даље описује да је “у пратњи раздрагане омладине" кренуо кући, у Ђаково.

А шта се у те сате догађало у његовом Ђакову? Велики немири, паљевине, пљачке... то се догађало. О тим драматичним моментима Др. Иван Рибар пише пре рата овако [5]:

...сљедећи дан с Божом Матијевићем (вођа зелено-кадерашке банде "Коло горских тића", кога је на том месту заменио саборац Јово Чаруга) и Народном стражом сам обишао “све улице, завирисмо у дворишта газда гдје смо наишли на пуна кола џакова брашна напљачканог у магазинима млинова, а на периферијама затекосмо стотине и стотине [i]клатежи[/i], која се увлачила у куће и радње отимајући све до чега су дошли. Све их је стража Боже Матијевића застрашила и растјерала пуцањем увис из пушака. На подручним путевима и цестама застала рогата стока, свиње, коњи истјерани из стаја властелинства. Разумљиво, међу војницима који су се обрачунавали са силницима налазили су се и сумњиви типови, а који су, користећи опћи метеж и нереде, пљачкали, отимали, крали, брзо превозили опљачкано и украдено на сигурна мјеста у оближњим шумама. Др. И. Рибар, у својим сјећањима објављеним у Ђаковачком листу опис ових догађаја проширује на сљедећи начин: “Другог дана растјерао је одред [Б. Матијевића] гомиле Цигана и разних сумњивих људи из цијелога котара, који су дошли с колима и коњима, да би крали по кућама и дућанима и товарили украдене ствари.

Исто сећање после Другог светског рата:

....журио сам до жељезничке станице да бих ухватио послијеподневни брзи воз до Брода да стигнем што прије у Ђаково, гдје су по добивеним вијестима, као и у другим славонским мјестима, избили пожари, разарања, убиства, покренута од стране угњетаваних, обесправљених и осиромашених за вријеме рата[i],[/i] нарочито од војника који су се враћали са фронта, а зеленокадровци из шума својим кућама, у знак револта против насиља, корупције, безакоња и богаћења вршених на штету чланова њихових породица од стране опћинских и котарских чиновника и слубеника и оних који су се са овима заједно богатили користећи ратно стање. [...]”

Због нереда и обуставе даљњег промета, од Брода је сељачким колима продужио путовање у Ђаково. Др. И. Рибар тврди, да је Ђаково било “обасјано пожаром када сам му се приближавао, а неколико трговачких радњи заједно са кућом је сагоријевало... тражио сам споменутог већ Божу Матијевића зеленокадровца и с њим сам покушао да алармирам ватрогасце да би погасили још увијек пламтећу ватру; и кад нам је успјело, под пријетњом стријељања, сакупити их, констатирало се да немају воде. Срећом почела је киша падати.

У трећем сећању уваженог Др Рибара он тврди да нити је ишао у Загреб, нити је падала киша... A сазнали смо што до сада није било у комунистичком дискурсу: да су "угњетаване, обесправљене и осиромашене за вријеме рата,... које су... у знак револта против насиља, корупције, безакоња и богаћења вршених на штету чланова њихових породица од стране опћинских и котарских чиновника и слубеника и оних који су се са овима заједно богатили користећи ратно стање" предводили клатеж и гомиле Цигана. До сад је наратив био да су овакве узбуне предводили комунисти, напредни омладинци и свесни радници. И то без пљачке и паљевине јер, као што знамо, комунисти су стрељали за једну јабуку, недај Боже шал.

Но, нама није циљ да утврђујемо да ли је 28. листопад 1918 над Ђаковом падала киша, или је лично наш јунак уз помоћ "Црвеног Боже", угасио ватре, али јесте наш циљ да покажемо како функционише ауторевизионизам, идеологема коју препознајемо код сваког комунисте.

****
[1] Мило Петровић Време ревизионизма или неодољивост прекрајања историје
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/c...ZAVNOH.JPG

[2] Др Иван Рибар
https://istorija-jugoslavije.bosnianforu...biografija

[3] Драгољуб Јовановић
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D1...%B0%D1%80)

[4] Драган Станковић[b] [/b]Бршљан политика др Ивана Рибара
[u]https://www.politika.rs/scc/clanak/401222/Br-sljan-po-li-ti-ka-dr-Iva-na-Ri-ba-ra[/u][u] [/u]

[5]  Vladimir Geiger: Skica za povijest Ðakova i Ðakovštine u vrijeme Drave Slovenaca, Hrvata i Srba, 29. listopada - 1. prosinca 1918.
[u]https://hrcak.srce.hr/file/294707[/u]

[Ђорђе Ивковић]

КОАЛИЦИЈА ЈАДНИХ И БЕДНИХ

Окончани су ваљда најсрамотнији избори у морибунд-Србији.

Волео бих да су ово последњи "избори", да се не мучимо и не срамотимо више. Часније је бити прави роб него добровољни роб.

Гледали смо идолопоклоничко приступање бабускара и дедускара прогушаних мозгова ћоравој кутији. Не зна се ко је ћоравији - полумртви гласачи који последњом снагом и дрктавом руком боду листић у рупу, или сама кутија још од Тите останула.

Гледали смо колоне "босанчуга" (како незване двосатне суграђане назваше домаћини) и гарагана, спровођених до бирачког места, да се не изгубе у страном граду. Зборно место Арена. 

Вучић је јамачно убеђен да је геније зато што може толике своје пара-земљаке мигом да доведе у Београд да пркосе домороцима. Дугорочно, једнако јамачно, се тако ствара и неповерење међу народом. А ли, није он ту да мисли дугорочно, него да коначно упропасти државу. 

Оци њихови, тих двосатних Београђана, нису били витезови, него су били само верне и покорне аустриске слуге и робови, који су се утркивали ко ће бити ревноснији ћесарев шуцкориста, идеалнија лакејчина и ауто-подводач. Да нису такви не би о овом прљавом послу долазили. Аустриски кундак, за којим и данас искрено уздишу, био им је најмилији! Па када све то знамо, зашто се онда Он не би користимо у Србији тим златним, вековним искуством покојне мајчице Аустрије? И, што се ми ту нечему чудимо?
 
Онда је његова екселенција Кристофер Хил изјавио: Лепо је видети редове гадних малих штрокаваца на биралиштима, који користе демократско и уставно право да гласају!

Изјава Хилова се није свидела патриотском, главоатоме и шиљатоухоме, српском свету.

Залуд главати српски свете сад бугариш!

Залуд кликћеш "Америка пропала!"

Хил вас је лако натерао у стадо, и има право да буде задовољан кроткошћу вашом. А то што блејите у небо, то пасторални призор чини веселијим.
 
Уз њих иде гомила ружних смутљиваца сакривени иза "шеталице" "Србија против насиља". Дошло време да србском народу нека унца-унца калаштура и буџетиране локал-бадаваџије на жици са амбасадама, у Престоном граду соле памет и уче га правом патриотизму. И ти учитељи су они, чији су оци пунили песћа гробља србчадима.  
 
За њиовом (пошто су је ауторизовали као лично своје духовно имање), џиберском и бадаваџијском, западном културом, београдски гласачки колективни дрипац рида и уздише, – а имао би, сваки од њих понаособ, да попије најмање пет литара рицинуса, да се прочисти и очисти од оних фантастичних „републиканско-човјечанских идеја” и бубица, будући да су те "вредности" много интересантније и остварљивије у причи из хиљаду и једне ноћи, док се у стварном животу, ево пред нашим очима, представљају као монструм, хад и ледени децоубица!
Трули, зли, гадни, дегенерисани и излапели Запад је њихов политички пут.
Они ће да реше "ову Србију". Они ће да ликвидирају насиље у школама. Како?
- Признаће "геноцид" у Сребреници.
Добро, шта даље?
- Признаће независност Косову.
Добро, шта даље?
- Ући ће у НАТО.
Добро, шта даље?
- Испуниће све норме за пријем у ЕУ.

У вези тог фамозног пријема у ЕУ, видна је промена у "наративу"- више не говоре о "пријему", већ само да треба да испунимо норме. Неће да признају да нема говора о пријему, нити га је икад било, већ само о бесконачном низу уцена. Али, они су намерни да све те уцене, и оне уцене које ће тек бити испоручене, покорно изврше. За наше добро. Преко наших грбача и гркљана. У том испуњавању преко србских леђа и гркљана је њихова мисионарска мисија.

Па, опет, добро, и шта даље?

- Кљукаћемо децу социјалистичко комунистичким бомбонама, учићемо их о дивотама југословенске цркотине,  изобразићемо их да су псећи бракови улимативна модерност а тата и мама великосрбска реакција и мрачњаштво.

И тако ћете да уведете ред и искорените насиље у школама?

То ћемо од вас да урадимо, да вам буде јасно кметови, а ми ћемо бити идеални туђински кулучари, бриселски верглаши,  и добровољне бесплатне слуге на свом рођеном огњишту! Мртва деца су наше средство. И шта нам можете, бедни Срби? Цркните што пре да и вас побацамо на ђубриште историје.

За комендијантску тачку у изборном циркусу прилику је добио шашави Др Бранимир Несторовић, експерт теоретичарских завера и весељак у тингелтангел (према народном имену неугледног плесног локала, у којем се тобоже плеше на ударце о лимене плитице и звукове прапораца) ТВ-ток-шоу емисијама. У седамдесетој својој години почео да се бави политиком. Коначно је препознао Бизмарка у Себи. Његов успех је из истог регистра из кога се јефтини прцмољак Јована изборила да буде најшерованија водитељка. Ономад нас је једну полу-сезону забављало Бели Прелетачевић, сад ћемо гледати како се сениор Несторовић претвара у јадника.

Мој најдубљи утисак о изборима је из предизборних дана. Чуо сам овако: једна девојка се вратила с посла кући. Села је на кауч и почела да плаче. Шта јој се десило. Пролазила је поред Спенса и наишла на велику групу, више хиљада, Вучићевих "сендвичара". Тај јад и та беда који је виделе је сломио. Није то само у мусавој и дроњавој одећи, у прљавој, масној коси. Јад и беда је у њима. Њихова лица су тупа и ругобна, поглед је празан. Као да се питају "где смо ми ово"? Ту неки цигански "забавни парк", те мере снагу ударца, мувају се около унезверено. Чује се неко церекање и мумлање. "Зар је то мој народ?" - јецала је девојка.

[Ђорђе Ивковић]

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА ПРЕД ФАЈРОНТ



- децембар 22, 2023
 

Синиша Ковачевић, у тренутку када је сазнао
да је у родном селу Шуљаму добио 3 (три) гласа

ЗЗавршени су избори `23. због којих нам уши горе од стида, а желудац од муке.

Гаулајтер Хил се зајебава с нама, те нас као теши:

Хил је у утешном обраћанњу својим Србима рекао је и да је потребно да земља има "једну врсту отпорности" да би могла да се "поврати из ових тренутака" након избора, када учесници "нису веома задовољни једни другима".

Како је нагласио, избори су "стрес тест" за демократију и то важи за сваку земљу.

Хил је навео и да се Влада САД радује наставку сарадње са Владом Србије по питањима од обостраног интереса.

"Ово наравно укључује регионална питања, али и жеља Србије да у потпуности постане део породице Западних народа", рекао је Хил.

Додао је да постоји много ствари које Србија мора да постигне да би била спремна за ово путовање, а једна од њих је владавина права.

Што се нас тиче, у току је постизборност, што би рекао гузати деда Басара. Постизборност сажима све облике кафанског ликовања, успијања, свађе, сеирења, бугарења, штрајкове глађу, протесте младих и бунтовних, пендрекања, постављања смислених питања надлежнима, посипање пепелом и прихватање одговорности.

Овај напис посвећујемо једном политичарском пороку који нашим вођима влада једнако у победи и поразу - слепој и безобалној уображености. Та огромна сујета их очито држи у стању менталне обармлости и политичке каталепсије.

Како да нешто промене и покрену напред кад ништа не виде од себе јединственог?

Конкретан случај је размена последњих порука пред фајронт између моје маленкости и нашег уваженог драмског писца и политичара у достојанственој оставци, Синише Ковачевића.

Елем, на свом Х налогу, г. Ковачевић је објавио своју оставку у странци због изборног неуспеха. Ту уследише поруке подршке и охрабрења фанова. Ја сам пак упутио критику, указавши да је оставка неважна ако нема спознаје да је срљање у изборе катастрофална одлука са непоправљивим последицама, те да учесници избора не сносе одговорност само због неуспеха својих странака већ, изнад свега, због свог активног учешћа у пропасти Србије, а избори несумњиво јесу неопходни увод у ту пропаст.

На то је од г. Ковачевића стигло неколико приватних порука коју нећу задржати у тајности због њиховог јавног значаја.

Порока прва:

Odakle Vama i ideja i pravo da Vi meni tim tonom drzite lekciju?Neinformisani,intuitivni i drski.

Покушах да му лепо објасним да је крив, да је фатално забрљао, на шта су ми стигле још две поруке:

Порука друга:

Sa mnogo vise autititeta od Vaseg upozoravao na moralnu,politicku i demografsku propast Srbije,prvi put uhapsen 82 godine,ucestvovao u vim pobunama i demonstracijama,nikad na vlasti i nikad ni na jednoj dinekuri,zabranjivan kao autor,ponizavan i da mi jedan anonimus drži lekcije.Sram Vas bilo.

Порука трећа:

Trideset godina sam školovao studente,napisao dvadest drama,sedam romana,prevođen sam na osam jezika i Vi meninkazetecda sam ja odgovoran za propast Srbije.

Sa mnogo vise autititeta od Vaseg upozoravao na moralnu,politicku i demografsku propast Srbije,prvi put uhapsen 82 godine,ucestvovao u vim pobunama i demonstracijama,nikad na vlasti i nikad ni na jednoj dinekuri,zabranjivan kao autor,ponizavan i da mi jedan anonimus drži lekcije.Sram Vas bilo.

Ту сам ја дигао руке од објашњавања, јер се не сме неко ко је написао двадесет романа, седам драма, који је превођен на осам језика, и ко је толико пропатио због политичког ангажмана, подсећати да је обећавао кад они дођу на власт да ће све да преокрену, ршум имају да учине. И реваншизам! Има бре да спроведу реваншизам. Да су онда улетели у нерегуларне и погибељне изборе као гуске у маглу, те су доживели нешто за шта је и оцена "фијаско" еуфемизам.

 

Или је овакав резултат мањих пропуста у кампањи:


11. ИЗБОРНА ЛИСТА НАРОДНА СТРАНКА – СИГУРАН ИЗБОР. ОЗБИЉНИ ЉУДИ – ВУК ЈЕРЕМИЋ, ДР САНДА РАШКОВИЋ ИВИЋ, СИНИША КОВАЧЕВИЋ, ВЛАДИМИР ГАЈИЋ, МАРИНА ЛИПОВАЦ ТАНАСКОВИЋ
Гласова укупно:
33.426
Проценат освојених гласова:
0.88

 

Шта је ово, рођаци? Шта урадисте и себи и народу, тако политички небулозни?
 

Али, није тај изборни резултат најпоразнији по нашег драмосера Синишу. У свом родном селу Шуљаму, он и његова Народна странка освојили су три гласа. Па имаш ли ти, несретни и по затворима од `82. мучени Синиша, превођени на осам језика, у Шуљаму рођака, пријатеља, комшија, поштовалаца лика и дела, можебити неке прве љубави? Ниси коначно могао, кад сте већ тако лудо загазили у изборну баруштину, да одеш тамо један дан и људе частиш пред буртом да гласају за тебе? Да још чекираш коју гајбу пива, под условом успешног изборног резултата?

 

Та ја се никада нисам кандидовао на председничким изборима, али сам једном приликом добио четири гласа. Не хвалим се, само кажем.

 

Коначно на некој објави са истом тематиком, усудио сам се да оставим следећи коментар, не помињући Шуљам:

 

Том човеку дајете и по 90.000 лајкова за једну објаву, а на изборима мученик добије 30.000 гласова.

 

Муњевито, као да је вребао негде, Синиша је реваншистички реаговао.

Порука четврта:

Iš bote naprednjački.

 

И ту се огласио фајронт.

 

Од сутра, на реду је путовање. Без возног реда, по обичају.

[Бенито]

Слушај, Нимбусе! Знам да си био за ДСС и Коштуницу, али морам да Ти ово речем:
Синиша Ковачевић је слагао кад је написао да никада није био на синекури. У време владавине ДСС, када је и Синиша Ковачевић био њихов угледни члан, снимљена је једна ТВ серија. Колико се сећам, имала је назив "Горки плодови". Ту је Синиша Ковачевић био сценариста и редитељ, али и продуцент. После приказивања ове серије, која је брзо заборављена, (као и остала његова дела), дошло је и до скандала, јер се сазнало да је продуцент мало више лапнуо новца од РТС. Знам да је од првог уплаћеног новца, који је РТС дао њену као извршном продуценту за прве трошкове, одмах купио џип у вредности од 60 хиљада евра. И друге неке глупости је направио са новцем, али је то препеглано због добрих односа Коштунице и Тијанића, и временом заборављено.
Да не причамо о томе како никада није забрањиван, него промовисан као писац, а многа његова дела су нанела велико зло српској култури, од оног где унижава Светог Саву до оног где велича Милана Недића. Увек са добрим и јаким леђима у српској култури.
Он је један од огромних промашаја Вука Јеремића и због таквих се и повукао са места председника странке коју је и основао.

[Милослав Самарџић]

...због тога су и пукли.

[пек.]

Сад гледам шта је тај снимао једино се сећам "Илије Певца" друге филмове ако сам гледао заборавио сам.

[DIDzM]

Тај случај са три гласа поред његове пропасти показује нажалост и пропаст народа. Која додуше није нешто ново.
Показује колико су рођаци и комшије спремне да пређу преко тога и да ипак гласају по неком диктату.
Као у мом месту за време Милошевића када су људи пре гласали за његовог представника иако је кандидат опозиције био доктор код кога су сви ишли да се оперишу, среде неки проблем, нађу решење. Кад је требало да га гласају нису сви потрчали а имали су итекако моралну обавезу.

[Ђорђе Ивковић]

Знам ја случај да је мајка гласала против рођеног сина.

У случају С.К. имамо три ствари:

1. И поред свих покушаја (и не само код њега) нико од опозиционих политичких актера није образложио, или бар није читко образложио, зашто су у опште излазили на изборе, кад су знали шта ће да буде? Кад су знали, а ипак пристали, што се сад буне? Сва је прилика да су превеслани око Београда, чија је каса једини смисао њихове борбе против режима, или су рачунали на сигурне три столице у Парламенту да се сликају на ТВ. Сад хоће срце да им пукне. А не смеју да кажу да је до превеславања дошло уз Хилов осмех. И сад не знају куд ударају. Једни дају оставке, други би да гину на барикадама (по принципу "идемо да се бијете"). Мало ће да пате па ће "прихватити реалност".

2. Ко хоће да се бави политиком, мора имати јасну слику политичке ситуације. Три месеца грмети о "реваншизму чим се дође на власт", па добити тако јадан број гласова, дође му више као психички поремећај а не политичка наивност.

3. Лично: Толика концентрација сујете у једном човеку је невероватна. Пошто сам ја анонимус, што је тачно, шта се таква громада бави са мном? Још ми реферише шта је све постигао у животу. Та има то на Википедији, како не бих знао и без његове презентације си-вија? Али, треба му да се испрси још једном. И што све то није написао у јавној полемици, не да ми шаље приватне поруке, јбт.

Наш културни простор је пун таквих напаћених политичких дисидената, који не успевају да распродају све што произведу, од потражње. Како онда има, не мало већ десетоструко, мање присталица него фанова требао би он да одговори. Али, неће. Убрзано пише нови роман који публика ишчекује са крајњим нестрпљењем.

[Ђорђе Ивковић]

 ОТВОРЕНИ ПРЕЛОМ КАРАКТЕРА

 

Последњег дана још једне гадне године, после бескрајних 365 дана понижења, пузања и најцрњег записа епохалне српске мизерије, Мариника је сркнула прву кашику супе.

 

Данас, у недељу, 31. децембра 2023 године, Мариникино прво сркање супе је ударна вест. 

Председник Странке слободе и правде Драган Ђилас изјавио је данас да се потпредседница те партија Мариника Тепић, која је 12 дана штрајковала глађу, осећа добро и да је почела са уношењем минималних количина хране.
„Анализе крви су у складу са чињеницом да није уносила храну 12 дана. Прима инфузију и почела је са уношењем минималних количина хране – једна кашика супе на сат времена, рекао је Ђилас за ФоНет.

Можда је стварно гладовала сво то време, не тврдим да није, још мање да јесте, само не видим сврху тог перформанса, за који се знало да ће се срећно завршити без икаквог резултата. Штрајк глађу Мариника је започела након избора за које је знала да ће бити беспризорно отети - не покрадени већ отети, те да нема никакве наде да може доћи до промене власти. Што се дакле штрајка глађу тиче, могла га је, са истим снажним мотивима започети и окончати још ономад када су протести почели, сетићете се зашто - сигурно не због њихових небулозних избора и  шмирантског политичарења.
Међутим, са првом кашиком супице није завршена сага о Мариники. 


У просеку, сви су гладовали...



Пренемагање у бесмислу инспирисало је редакцију листа `Данас`, да Маринику Тепић прогласи личношћу године.

[font=helvetica]Личност године Данас: Достојанствена и храбра – откуд таква снага у Мариники Тепић?

Само они који не прате помно чуде се откуда таква снага у овој крхкој жени упечатљиво лепих великих очију из којих исијава искреност коју сведочи и својим смиреним и одлучним тоном и гласом и када јавности разоткрива и саопштава и најружније афере, криминалне радње, па и злочине ове власти учињене сопственом народу.[/font]
Стоицизам и достојанственост који Мариника Тепић демонстрира носећи се са свим овим ситуацијама, али и непоколебљивост и истрајност у борби против свега што је јавности открила као наказно лице ове власти, сада се потврђује и у њеном штрајку глађу.
Сама је истакла да је кардиолог похвалио рекавши јој да је та „врста одлучности и издржљивости у глави“.
Како политичарка у Србији треба да се бори показала је још пре више од десет година на месту покрајинске секретарке за спорт и омладину.
За материјал који је био део првих часова сексуалног образовања у Војводини чланови Демократске странке Србије тврдили су да „промовише хомосексуалност“ и да би због тога Тепић требало да поднесе оставку на место секретарке.
Одбранила је материјал и остала на функцији.
Ову функцију обављала је као чланица Лиге социјалдемократа Војводине.
Упркос томе што злонамерни њено политичко деловање желе да поистовете са популарном дисциплином „прелетања“ у српској политици, Мариника Тепић је, мењајући странке, остала доследна.

Тако `Данас` о Тепићки.
Негде у запећку јавности, у медијском карантину, без испољења трунке саосећања било чијег, особито не људскоправашких шампиона васколике емпатије, у чамотињи, претрајава Милован Бркић. И он је протествовао против  Вучићевог режима, и он је штрајковао глађу. Па ипак, друкчија је то прича од Мариникине.

Милован Бркић Отворени прелом душе
Из свог стана, кога Управа за извршење кривичних санкција третира као притворску јединицу, јер су им судије Апелационог суда у Београду, укидајући пресуду Вишег суда, којом сам због „позивања на насилно рушење уставног поретка" осуђен на годину и два месеца затвора, 13. септембра укинуле притвор и замениле га забраном напуштања стана (кућни притвор), која мера је тежа од боравка у затвору. Укинуле су и пресуду, као незакониту. Али су ме оставиле у притвору.
Дозвољено ми је да идем на физикалну терапију у Клиничком центру Србије, јер сам једва жив изведен из ЦЗ-а. Физикална терапија се одвија у скученом простору. Мучну атмосферу поправљају физиотерапеути, пристојни момци, девојке и госпође, које с примерном пажњом покушавају да покрену згрчене шаке, прсте, колена, стопала, након повреде, а често и прелома. Госпођа, физиотерапеут, уз широк и срдачан осмех каже ми да је моја „бољка" тежа, јер је код мене видљив отворени прелом душе. Пажњу јој увек привуче „наногица" на мојој десној нози, којом Управа за извршење кривичних санкција прати моје кретање.
И док се, уз помоћ штапа, враћам у „притворску јединицу", сусрећем на улици људе који су погружени, одсутног погледа, без осмеха са забринутим изразом лица. Млађарија се бори да заузме седиште у аутобусу, не обазирујући се око себе! И они су одсутни у свом свету.
У стану, „притворској јединици", дозвољено ми је да гледам ТВ, али без кабловске, без интернета, да не смем да примам никог у стан, да не смем да користим телефон! И гледам ТВ да се уверим докле смо стигли и да ли има лека мојој души са „отвореним преломом". Дневно, по неколико сати, са свих телевизијских станица са националном фреквенцијом кези нам се њушка српског диктатора који нам обећава брда и долине, који прети да, ако он и његови не победе, нама нема спаса.

У овом случају редакција `Данас` коментарише случај М.Б. са дозом фине ироније:

У саги око Милована Бркића извесна само једна ствар
“Имајући у виду чињеницу да не можемо да саопштимо ниједан податак из здравственог картона М.Б, јер би то било кршење Закона о заштити података о личности и Закона о здравственој заштити, редакција Таблоида циљано узнемирава јавност изношењем овакве једне неистине. Оно што је истина јесте да је притворено лице М. Б. у среду у поподневним сатима из Окружног затвора превентивно пребачено на даље праћење у Специјалну затворску болницу.

Милован Бркић од редакције `Данас` највише што може да очекује је да буде смештен у сагу. Номинацији за личност године не може да се нада. Није он тај формат.
Без сумње, језиво је ћутање јавности о обрачуну власти с Милованом Бркићем. Тако кажу и ретки међу грађанистима.
Па зашто је то тако?
Она је достојанствена и храбра. Сви се чуде откуда таква снага у овој крхкој жени? Упечатљиво лепих великих очију из којих исијава искреност коју сведочи и својим смиреним и одлучним тоном и гласом и када јавности разоткрива и саопштава и најружније афере, криминалне радње, па и злочине ове власти учињене сопственом народу. Њу красе стоицизам и достојанственост...да не набрајамо даље. Скромно ће о себи да је та „врста одлучности и издржљивости у њеној глави“. Толика је одлучност и издржљивост у њеној глави да је деци у школама наметнула рекламу LGBTIQA+, што ће рећи настраности и жгадије сваке врсте, како су је оптужили из (старе) Демократске странке Србије, којој је припадао и њен муж.
Милован Бркић не поседује ни један од тих дивних атрибута.
Милован Бркић нема упечатљиво лепе и велике очи. Напротив, ружан је.
Не исијава искреност.
Није крхак, него је инвалид.

Није стоик, него је шећараш.
Не припада каквој националној мањини, или особитој групи са листе позитивно дискриминисаних.
Није штрајковао глађу зато што је то радио Ганди, па за њим наши политичари и политичарке, већ у очајној борби да се избори за право на голи живот.
Није педер, чак не учи децу да је добро бити педер.
Не заклиње се у "геноцид", како чини Мариника.
Са села је. 
Ствари међутим стоје још много горе по Милована Бркића. Он је исувише живописан карактер са парановинарске субсцене. Он је  паранормални лик за мултинаменску употребу. Писац штивца из соја баздећих (пост)милошевићевских ђубретара. Тужни дилетант и доживотна универзална пришипетља...
Тако Бркића цени, мање-више отприлике тачно, Теофил Панчић. 
Са тих разлога, умашћено акрибично крме и пљувач Србије далеког домета, Т.П., је одбио да дâ било какву подршку мученом Бркићу. Неће он, вели Богољуб који Бога нема, полушколовани полуинтелигент са чела муњеног и јајарског жирија НИН-ове награде, тог сметлишта српске дегенерисане полит-коректне прозе,  да од сеоских луцпрда прави узор-мученике и корифеје Слободе.
Није слобода за сељаке и луцпрде!!! - поручује нам урбани Бушманин Теофил Панчић.
И ту је жива рана нашег отвореног прелома. Не хвалим ја Милована Бркића. Такав је - какав је. Моје уверење је међутим да према једнаком трпљењу треба да имамо једнак став, а према већем трпљењу више саосећања. Према силеџијама отпор какав заслужују. Ја се зато гадим лицемерства лажних човекољубаца. Одбијам да се устројим  иза наметнутих нам  корифеја треће генерације квазиљевичарске дистопијске демократије и лефтардије, малоградског  бушманлука на НАТО-вој кинти.
Бољи ми је народ са отвореним преломом душе, него грађани са отвореним преломом карактера.

[Ђорђе Ивковић]

РАЗВОЈ АУТОШВИНИЗМА У СРБА НА ПРИМЕРУ ЈЕДНЕ ДИНАСТИЈЕ 
/НАП: Радна или "пилот" верзија/

"Одлазак из куће без земље"
Новак Прибићевић

Светозар Прибићевић

  (https://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?ID=50294)
Дарко Гавриловић  ВРЕМЕ ПОЛИТИЧКОГ САЗРЕВАЊА СВЕТОЗАРА ПРИБИЋЕВИЋА 1875-1905 )

Светозар Прибићевић (Костајница, 1875 - Праг, 1936) је најкориснији хрватски идиот.

Привржени су му били, пре свега, Срби из Хрватске, код којих је успео да створи чврсто упориште и изгради ауторитет који му је омогућавао да се, све до пред крај политичке каријере, с пуним поверењем ослања на тај део српског народа. О томе најбоље сведоче резултати парламентарних избора на којима су се централни делови српског етничког простора у Хрватској – Лика, Банија, Кордун, западна Славонија, опредељивали за Демократску, односно Самосталну демократску странку.

Његов развојни пут ишао је завојитим стазама од ватреног србинства до јаросног антисрбијанства. Светозар Прибићевић је драматичан пример политичког слепила, националне дегенерације, трибалног непотизма и  мегаломанске амбиције. Речју, Прибићевић је парадигма аутошовинизма.

[i]Светозар Прибићевић као огорчени противник хрватско српске нагодбе[/i]

Задојен снажним српским идејама Милутин Прибићевић дао је сину име по Светозару Милетићу. У том духу започео је своју политичку каријеру.
file:///C:/Users/batai/Downloads/461-Article%20Text-737-1-10-20130402.pdf

Овако Прибићевић у младости:

»Слога или споразум може бити ондје, гдје свака страна може од својих интереса жртвовати, гдје може попуштати, слоге може бити између Нијемаца и Маџара, који су се погодили, како ће власт подијелити, што их је запала, те су ту слогу прозвали дуализам, слога би се могла покушати између Нијемаца и Чеха, јер их на њу упућују животни њихови интереси итд. [i][b]но између Хрвата и Срба не може бити говора о слози[/i][/b]«. (1897 г )

Хрватска опозиција колеба се још увијек између реализма младе хрв. генерације и старчевићанске догматике старијих. А ова догматика буквални је хрв. превод с оригинала мађарског. Њезина је садржина основана на држ.-правном гледишту, које је по свом извору аристократско, по својим средствима антикварно-политичко, а по својим циљевима ултра-шовинистичко. И као што мађ. држ. правна теорија утапа немађарске народе у јединствени политички народ мађарски, тако и хрв. држ. правно гледиште брише српски народ, да га упије у пол. народу хрватском.“

Светозар Прибићевић, Нови Србобран, 3 / 5 (18). 1 1905,

Истовремено, Стјепан Радић, Светозаров друг и политички саборац из младости:
 

[b]„...на све Хрвате и на све Србе, а[/b][b] не само на Хрвате и на православне у банској Хрватској. Сви православни у Банској[/b][b] Хрватској нису наиме пориетлом Срби, Срби су само Сриемци.“[/b]

Због оваквог става према Србима дошло је до његовог дугогодишњег разлаза са Прибићевићем, који је у „Новом Србобрану“ правилно оценио да се „програм сељачке странке не обазире на српско питање“ и да је „главна ствар у том, да ли Хрвати мисле водити рачуна о посебним српским тежњама, које су основане на свијести српског народа у својој посебној народној личности, на љубави српског народа према свом народном имену.“ Међусобна оптуживања Прибићевића и Радића наставила су се и током 1905. године, а у једном од својих одговора Радићу, Прибићевић одлично анализира „Стипин заокрет“:

„...његово приближавање Франку, јер тврди да су у Србији Срби, а у Хрватској да нису баш Срби, али кад се они због вјере зову Србима, не треба их у томе сметати. Стипица је издао начело јединства хрватског и српског народа, којему је био склон од 1898.“

Нови Србобран, 183 / 31.8 (13.9) 1905

Две недеље касније формирана је "хрватско-српска коалиција".

[i]Светозар Прибићевић као последњи патриота Монархије[/i]

Иако је престолонаследникову насилну смрт изазвао само један човек, и то човек који се изјашњавао као Србо-Хрват, из организације која није била само српска и која није носила ничег анти-хрватског, у очима хрватским злочинац је био цео српски народ, па су се они свом жестином  оборили на његове представнике, позивајући чак на обрачун са српством у Хрватској. Мета њихових вербалних напада био је и сам Светозар Прибићевић, српски првак, као и цела породица Прибићевић.
Хрватски историчар Богдан Кризман забележио је једну информацију, добијену од инжењера Богдана Шафарића: маја или јуна 1915, када се Б. Шафарић налазио у Загребу, у својству официра 25. домобранске пешачке пуковније, човек који се представио именом Светозара Прибићевића дошао је у ађутантуру да се пријави као ратни добровољац. Његов захтев је прихваћен, он је положио заклетву и добио свој ратни распоред.

[i]”...[/i][i]Молећи овај сабор Ваше Величанство, да у данима тешке борбе за велику будућност благоизволи примити премилостиво овај израз вјерности и патриотскога настојања цјелокупнога народа нашега, живо жели, да Бог милостиви штити, одржи и очува Ваше Величанство, узвишену краљицу, пријестолонасљедника и цијели владалачки дом, како би дивном снагом, која Ваше Величанство краси, могло вријеме мира употребити за пробитак својих народа оном краљевском милошћу и љубави, коју из сваке ријечи Вашег Величанства Ваши народи са усхитом осјећају као навјештај сретне будућности.[/i]

[i]Бог штити Ваше Величанство и прејасни владалачки дом!”[/i]

[b]У Загребу, дне 9. ожујка 1917.[/b]
Сабор краљевина Хрватске, Славоније и Далмације«

[i]Светозар Прибићевић у транзицији из патриоте Монархије у српског патриоту[/i]

Остале су запамћене његове речи изговорене у истом Сабору већ 17. децембра 1917. које сведоче о Прибићевићевој лукавости:

[i]„Ми морамо бити на чисто с тим, да је народна коцентрација само једно[/i][i] [/i][i]средство за нашу политику, да би концентрација имала да буде само једна метода и једна[/i][i] [/i][i]тактика, јер може бити и друге тактике, друге методе у нашој политици, методе подјеле[/i][i] [/i][i]улога и у нашој јавности није још расправљено питање, да ли је боља метода подјеле улога[/i][i] [/i][i]или метода концентрације.“[/i]

(Софија Божић БРАЋА ПРИБИЋЕВИЋ У ВЕЛИКОМ РАТУ [u]https://www.arhivvojvodine.org.rs/zbornici-radova/3mk/SofijaBozic.pdf[/u] )

Како се Хабзбуршка монархија ближила крају, бројећи последње дане, тако је Прибићевић иступао све отвореније у улози борца за југословенско уједињење. Прилика за предузимање конкретних потеза у том правцу указала се када је основано политичко представништво Словенаца, Хрвата и Срба у  Аустроугарској, Народно веће.

На седници Хрватског сабора 29. октобра 1918., поново је баш Светозар Прибићевић поднео предлоге прихваћене претходног дана на седници Средишњег одбора, додајући да се они не темеље на принципу легитимитета, него на начелу народног самоопредељења, те да се, у смислу тих предлога:

[i][b] [/i][/b][i][b]„...наша независна потпуно суверена држава протеже на читавом нашем народном[/i][/b][i][b] [/i][/b][i][b]територију од Соче тамо до Солуна“[/i][/b]. 

Прибићевићев предлог прихваћен је једногласно, а затим је Сабор признао врховну власт Народног већа, на чему је први човек Хрватско-српске коалиције, такође, инсистирао претходног дана.

[i]Светозар Прибићевић као велико-србијански прозелит[/i]

Србија је била утолико достојнија поверења јер је, према Светозару Прибићевићу, [i]“могла, да је хтела, можда и са[/i][i] [/i][i]много мање жртава решити питање нашега народног уједињења, да га је хтела[/i][i] [/i][i]решити у ужем смислу”[/i]. Под решењем у “ужем смислу” С. Прибићевић је подразумевао обнављање предратне Краљевине Србије или, пак, уједињење српског народа којим би били искључени Хрвати и Словенци. Будући да се није одлучила за ову парцијалну варијанту већ за уједињење “цјелокупног нашег троименог народа”, Србија је “претрпјела највеће муке и патње, које позна историја [...]”

[i]“[/i][i]...[/i][i]проста [/i][i]је [/i][i]обмана[/i][i] [/i][i]народа, да се с Радићевом[/i][i] [/i][i]странком може консолидовати јединство народа[/i][i] [/i][i]и државе”, као и да “ко двадесет година као Радић заступа идеју, да су[/i][i] [/i][i]Хрвати народ сасвим различит од Срба и да хрватски суверенитет мора[/i][i] [/i][i]доћи до израза не заједно са српским, него сасвим независно од њега, тај[/i][i] [/i][i]не може,[/i][i] [/i][i]одједаред, преко ноћи, постати сарадник на послу консолидације[/i][i] [/i][i]јединства”[/i].

И годину дана касније, после закључивања радикалско-радићевског споразума, Прибићевић је наглашавао:

[i][b]“[/i][/b]Стјепан Радић[i][b] никад у своме животу није одржао ниједан споразум!”[/i][/b]

[i]Светозар Прибићевић као хрватски прозелит[/i]

Током 1927. године Светозар Прибићевић је интензивирао стигматизацију свих политичких потеза који су повлачени у Београду.  Вукићевићеву владу звао је “србијанском”, владом “чисте и неприкривене хегемоније” и демагошки “упозоравао”: “Политика која се води из Београда мора бити за свакога једнака. Не смије држава да за један крај буде мати, а за други маћеха”.  Прибићевић се рапидно приближавао основној тези хрватских национал-шовиниста, лансираној већ у првим данима по ослобођењу – тези о великосрпској хегемонији. Вођа западних Срба се за две године како је изгубио власт до те мере изобличио и похрватио да је постао већи Хрват од Радића. Ишао је тако далеко да је од Срба у бившој Аустро-Угарској стварао засебан политички народ, кога је одвајао од браће Срба из Краљевине Србије. Почео да намеће тезу да различити крајеви или различити делови народа једне државе могу имати и различите спољнополитичке  интересе, те да, приликом доношења аката којима се регулишу односи с иностранством, треба имати одобрење управо оног краја, односно дела народа који ће најнепосредније сносити последице тог чина.

Другим речима, сваки део народа треба да се поведе за својим партикуларним интересима, до отцепљења. 
Колико је некада био екстреман и силан у односу на Хрвате, хапсећи њихове вође, сада је с истом жестином нападао Србијанце.
Као што се раније представљао као најбољи познавалац Хрвата, сада се сматрао најпозванијим у критици Србијанаца. Био је радикалнији, рекосмо, и од самог Радића, који није морао да преваљује преко усана тако оштре речи.

[i][b]"Србијански режим је најгори, најпокваренији и најнедостојнији режим под небеским сводом"[/i][/b]. - С Прибићевић

[i]
Светозар Прибићевић као морална громада[/i]

Његово полазиште било је да земљом влада “политичка банда” – ружна и непримерена синтагма којом је етикетирао политичаре из Србије – која је завела систем неједнакости или, другим речима, систем тзв.[i][b]  “великоср[/i][/b][i][b]бијан[/i][/b][i][b]ске хегемоније”[/i][/b]. Непрестано се надмећући са политичарима из Србије, Прибићевић је увелико прелазио границе доброг укуса, олако се служећи нетачним информацијама (реч "лаж" нећемо употребити). На промотивном збору СДК у Загребу 22. јануара 1928. у свом говору образложио потребу заједничког фронта [i]"цивилизованог света" против Београда, у којем се управљачи понашају као "варвари"[/i].

Да би подвукао ту антисрбијанску линију, омаловажавао је допринос српске војске за ослобађање земље, тврдећи да су у томе подједнако учествовали и "југословенски" добровољци, чија је снага, по њему, била једнака целокупној снази српске војске, па ако Србијанци говоре о Кајмакчалану, "онда је он и наш" Тако је, на пример, пласирао податак (у истом говору у Загребу 22. јануара 1928) да је на Солунском фронту било 28.000 југословенских добровољаца и још само толико бораца српске војске. Уосталом, говорио је:

[i][b]"Колико кошта та ваша српска крв, па да је платимо!"[/i][/b]

На ову неподношљиво циничну тврдњу Светозара Прибићевића, с правом је огорчено реаговао Станислав Краков:

“[i]...[/i][i]И данас када сви народи славе своје ратне победе као народне светиње, данас када[/i][i] [/i][i]славе победе и они који их немају, данас сваки политичар у Краљевини Срба, Хрвата и[/i][i] [/i][i]Словенаца, кога скину са власти, као први одјек своје повређене амбиције баца се погрдом[/i][i] [/i][i]на Кајмакчалан и кајмакчаланске гробове.[/i][i]..[/i][i]Зар још икада прочитасмо говор кога Алзашанина у коме се подсмехнуо битци на Марни[/i][i] [/i][i]или крвавом Вердену?[/i][i] З[/i][i]ар толике године искушења целог једног народа, зар толика просута крв, зар мучеништво[/i][i] [/i][i]и смрт стотина хиљада не дају право да затражимо поштовање оног што и дивља[/i][i] [/i][i]племена поштују, да затражимо мир нашој Голготи и нашој прошлости? ...Да ли се у Београду или у Загребу унео у политику Кајмакчалан? Да ли смо се ми икада[/i][i] [/i][i]подсмехнули вешалима босанских мученика,[/i][i] [/i][i]интернирању Срба из Војводине? Да ли смо[/i][i] [/i][i]ми и једном били мародери?[/i][i]![/i]”

Политички преображај вође Срба у Хрватској, Светозара Прибићевића, од сарадње са србијанским странкама до сарадње с Радићем, доживљен је у Србији болно. У Београду, на централном тргу, организован је протестни митинг, на којем су Прибићевића бранили припадници организације југословенских интегралиста, "Орјуне" и њен челник Добросав Јевђевић, потоњи четнички војвода.
У време освајања Кајмакчалана 1916. године, "југословенских" добровољаца није ни било на Солунском фронту. Не могавши да демантује такве чињенице, Прибићевић је нешто касније изјавио да му је циљ био да докаже да...

"Кајмакчалан припада свима, а не само Србији, а ко тако не мисли "ставља се на чисто освајачко гледиште".

Колико је Прибићевић отишао далеко у свом новом хрватском домољубљу и слепој мржњи на Србијанце може да илуструје његова оцена будућег поглавника најодговорнијег за геноцид над његовим родом:

[i][b]”Анте Павелић је умерени политичар, жртва диктатуре Краља Александра” - [/i][/b](С. Прибићевић “Диктатура краља Александра”)

[i]Светозар Прибићевић, до последњег даха[/i]

Пред смрт, у избеглиштву, Светозар прибићевић признаје да је био аустроугарски велеиздајник, као и брат му Милан. Истицао је коректан поступак аустроугарских власти према ухапшеницима у "Велеиздајничком процесу", насупрот бруталности југословенског режима према политичким противницима, укључујући и њега самог.

»Треба уважити, да су оптужени Срби заиста водили антидржавну пропаганду, да су и срцем и душом, а неки и јавним својим радом, заиста били велеиздајници, да је револуционарни статут Милана Прибићевића о савезној југословенској федеративној републици заиста постојао, да су неки оптужени знали за тај статут и да је он имао да служи као база њихове акције, и да је све то са гледишта тадашњег кривичног закона заиста представљало велеиздају.«

Пред смрт, Светозар Прибићевић је из избеглиштва 1933. упутио знаменито [i]Писмо Србима[/i]
[u]https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/zabavnik/3328550-sta-je-vodja-srba-iz-hrvatske-porucivao-srbiji-1934-ili-dogovor-s-hrvatima-ili-katastrofa-za-oboje[/u][u])[/u] 

“...Ја сам особно за државну заједницу Срба, Хрвата и Словенаца, која би се оснивала на начелима једнакости и правде, како то траже загребачки закључци /= Пунктације/ од 7. студенога 1932. Сматрам да хрватско питање треба тако ријешити да се у оквиру државне заједнице осигура хрватска држава...  Али, као човјек слободног духа и као истински демократ, [b]ја морам изјавити да би Срби морали поштовати и признати вољу Хрвата и одлуку чак и у случају кад би се они изјаснили против сваке заједнице са Србима[/b], а за своју потпуну и неограничену самосталност ... Не могу замислити ни за један час ту могућност, да Срби ратују са Хрватима зато, што ови неће да живе заједно с њима, да Срби огњем и мачем наметну Хрватима заједничку државу. Такво држање осрамотило би Србе за сва времена као насилнике и угњетаче, а с друге стране не би било никакво дефинитивно решење проблема, јер би Хрвати употребили прву згодну прилику, први међународни сукоб, да такву наметнуту државну заједницу оборе. И зато је најбоље, најмудрије и најправедније што Срби у питању односа према Хрватима могу да учине, да им пруже бели лист, да на њему испишу своје захтеве. Сваки други пут и решење значило би вечите међусобне трзавице, сукобе и ратове, који би на крају крајева свршили катастрофално за обоје.

Подсетићемо, ово је писао исти онај Прибићевић који је био једна од главних препрека давања пуне слободе хрватском опредељењу, односно ампутацији Хрватске. Питање у вези "белих листова" је и зашто Прибићевић не препоручује исти поступак Хрватима - да Србима пруже бели лист, да на њему испишу своје захтеве?
У изгнанству, Светозар Прибићевић живио је прво у Прагу, 1932. се преселио у Париз, и умро је у Прагу од рака на плућима 1936, у скоро навршеној 61-вој години живота. На погребу у Прагу истицао се између осталих и вијенац забрањене Комунистичке партије Југославије, због његове антифашистичке борбе у емиграцији. На црвеној траци било је исписано: „Борцу за Демокрацију — КПЈ.“


Спомен плоча Светозару Прибићевићу тамо где Срба више нема

Премда је умро неке четири и по године прије Хитлеровог напада на Југославију, Светозар Прибићевић је добро припремио своје људе. Његове присташе у Банији, на Кордуну и у Лици смјеста су листом приступиле Народно- ослободилачкој борби. Године 1944. био сам дописник цјелокупне америчке штампе при Врховном штабу у Дрвару, а са мном је био дописник цијеле енглеске штампе. У мају те године у Дрвару Тито је казао нама двојици у интервјуу за америчко-енглеску штампу, да „је Самостална демократска странка практички, у својој цјелини, вођена већином својих вођа, приступила народно-ослободилачком покрету на самом почетку“. (Овај интервју је објављен и на српскохрватском у књизи „Јосип Броз Тито, Борба за ослобођење Југославије“, Култура, Београд, 1944.)

Кости Светозара Прибићевића пренијете су 1968. о државном трошку из Прага и сахрањене у породичној гробници у Београду. У исто доба подигао сам му спомен-плочу на брду Св. Духа у породичном селу Главичанима недалеко Двора на Уни. На ковчегу у Београду био је и вијенац Предсједника Републике, са златним словима на црвеној траци: „Јосип Броз Тито — Светозару Прибићевићу“.

Стојан Прибићевић

Сахрањен у "породичној гробници у Београду"?! Чињеница да породична њихова гробница није у завичају већ у Београду упечатљиво говори о резултату политике за коју су се Прибићевићи генерацијама борили. Не знамо за кога је то већа казна - за Светозара Прибићевића који је Београд толико мрзео или за Београд.                                                                                                      
Stojan Pribićević Poznati Banijci: Braća Pribićevići - Svetozar Pribićević
https://banija.rs/banija/14109-poznati-b...cevic.html
Ма колико бранио Анту Павелића и народ хрватски, то није омело ни Анту Павелића ни народ хрватски да изврше покољ над родом Прибићевића.

Бачко село Кишкер године 1922. добија назив Прибићевићево по Светозару Прибићевићу. Овај назив ће се задржати до 1933. године, када је замењено називом Бачко Добро Поље.
Данас, у етнички очишћеној Хрватској, постоји награда[i]  Српског народног вијећа[/i] (СНВ) [i][b]"Светозар Прибићевић" за унапређење хрватско-српских односа[/i][/b].

[Ђорђе Ивковић]

Адам Прибићевић

 Адам Прибићевић (Костајница, 1880 — Виндзор, 1957), Светозарев брат.

У оцени разлика Србијанаца и Пречана, осим разлога социјалне природе, на разлику у менталитету утицао је, сматрао је [b]Адам Прибићевић[/b] (https://banija.rs/poznati-banijci/15317-...cevic.html), и другачији психолошки склоп човека са запада и човека с истока. Слично Милану Радеки, и он је, наиме, тврдио:

[i]“Први је осећајнији, топлији, непосреднији, занесенији [/i][i]суптилнији и префињенији [/i][i]и мање егоистичан,[/i][i] [/i][i]док је други леденији, сувљи, резервиранији, реалистичнији и себичнији.[/i][i] [/i][i]Код првог превлађује срце, код другог је доминантна страна разум”[/i].

Затим, Адам Прибићевић је регистровао, као значајну за разумевање односа између “пречана” и “Србијанаца” и – разлику у култури.

[i]“Културнијег вређа свака суровија геста са стране мање културног, свака  манифестација просташтва, увреда, нечистоће, јавашлука” – упозоравао је. “Мање културан опет у свакој гести културнијег осети жалац потцењивања, и кад томе нема места. [...] Ко није живео дуго и у тесној вези с људима ниже културе, никад не може схватити довољном мером колико је овде потребно штедети њихову  осетљивост. А да ли смо је увек довољно штедели? И није ли то једини наш грех, ако нисмо?”[/i] – питао се Адам Прибићевић - [i]третирајући Србе из Србије као оне који су у културном смислу инфериорни[/i].

Можда је Шумадинац баш зато постао толико [b]ускогруд Србијанац[/b]” – размишљао је најмлађи Прибићевић – “што га је та Србија толико скупо дошла, те је воли изнад свега, као што се воли сваки плод неизмерних мука држећи да јој цене нема, као ни онима, који су је у таквим околностима створили. А он је бескрајно воли, толико воли, да се нигде на нашој нацијоналној територији не осећа код куће осим у својој Србији, и да ником другом, као у некој патолошкој љубомори, не да ни примирисати у њу”.

Адам  Прибићевић је, наиме, у примитивизму уочавао онај фактор за који је  карактеристично “одсуство мере, прецењивање себе, јордам, пауњење и шепирење, хвастање и разметљивост, поза и лаж”. Дух победе он је означио посебном синтагмом: “победнички менталитет”. То је било, сматрао је, својеврсно пијанство које је захватило не само војску и професионалне  политичаре, већ целокупан народ у Србији; управо у њему се најмлађем Прибићевићу привидео разлог некаквог [i]“грандоманског презира према[/i][i]  [/i][i]‘ослобођеном робљу које се обезобразило[/i]’ [...], према њиховом физичком и моралном интегритету, према њиховом раду и тековинама”. Сама, пак,  хегемонистичка политика била је, у интерпретацији Адама Прибићевића  заљубљеника у село и рурални начин живота, производ менталитета градског становништва. Да би то боље објаснио увео је појам “чаршија”, под којом је подразумевао житеље урбаних центара: трговце, занатлије, чиновнике итд. Управо је “чаршија” после уједињења, према његовом мишљењу, повела хегемонистичку политику и то из два разлога: због империјалних амбиција и због егзистенцијалног страха. Другим речима, чаршија је кренула у аргонаутски поход, како је то сликовито формулисао Адам Прибићевић, будући да је уочила могућност експлоатације нових крајева, [i]“нањушила златно руно пречанско”[/i]; с друге стране то је био једини начин да заустави талас демократије која је, како је он веровао, успостављена у западним крајевима земље још под Хабзбурзима и која је претила да угрози њен привилегован положај у односу на сељачке масе у самој Србији.

Адам Прибићевић је ипак изузетак у фамилији. За разлику од Светозара који се с годинама развијао у лево /НАП: ако се "скретањем у лево" може назвати приближавање великохрватским националистима и мржња на Србијанце/, Адам се с годинама развијао с лева у десно. Још непосредно пред рат, његова организација „Сељачко коло“ сарађивала је са југославенским комунистима, а крајем рата Адам је приступио Дражи Михајловићу. Како се то могло догодити? Адам је очито сачувао доста здравог разума. Није заражен политичким хрватством. Он није постао ни српски националиста, али је трезвеније и поштеније сагледавао ситуацију од својих многобројних рођака. Прво, Адама је тешко погодио совјетско-њемачки пакт од 1939. године. То је озбиљно пољуљало његову вјеру у комунисте. Није предвидио, да између Хитлера и Совјетског Савеза прије или послије мора доћи до рата. Друго, совјетски рат са малом Финском сасвим је уништио његову вјеру у комунисте. Треће, усташки покољи и насилно покатоличавање Срба у Павелићевој Хрватској поколебали су његову вјеру у могућност заједнице са Хрватима, те је постао више Србин него Југославен. [i]Није делио усташе од хрватског народа[/i]. Четврто, Адам је увијек био монархиста. Држао је, да су краљ и монархија симбол и саставни дио српске душе и српског народа. Држао је, да су краљ и монархија симбол и саставни дио српске душе и српског народа. Чак је у рукопису о Светозару Прибићевићу, који је оставио мени /НАП: Стојану/ по својој смрти, тврдио да је Светозар учинио погрешку што је 1933. у својој књизи „Диктатура краља Александра“ изашао против монархије, а за републику. Тиме је, рече, закрчио себи повратак у Југославију. Све је ово дјеловало да се Адам опредијели против партизана, а за Михајловића.
Из америчких извора тако сазнајемо  "...да су америчким авионом 10. аугуста 1944. долетели у Бари чланови политичке мисије Драже Михаиловића: Адам Прибићевић, Владимир Белајчић, Иван Ковач. Са њима је долетео и мајор Звонимир Вучковић, један од главних четничких команданата...."
Адам Прибићевић има улицу у Бусијама, избегличком насељу код Земуна. 

[u]https://banija.rs/poznati-banijci/15317-poznati-banijci-braca-pribicevici-adam-pribicevic.html[/u]
Stojan Pribićević Poznati Banijci: Braća Pribićevići - Adam Pribićević

[u]https://banija.rs/banija/14121-poznati-banijci-braca-pribicevici-vaso-valerijan-pribicevic.html[/u]
Poznati Banijci: Braća Pribićevići - Vaso Valerijan Pribićević

 Валеријан Васо Прибићевић

Валеријан Прибићевић (Дубица, 1870. Сплит, 1941.), други брат Светозарев, беше врло чудан поп.

Валеријан је био човјек "без непријатеља", бар како тврди хроничар Прибићевића Стојан Прибићевић, осим у вишим слојевима калуђера. Ови су ширили вијести о њему да иде по кафанама, да не пази на своју вањштину, да ријетко служи у цркви и да му вјера није дубока. Звали су га циником.

Али за разлику од Светозара, Валеријан је волио и самоћу. С времена на вријеме повукао би се у свој манастир, навукао мантију и ставио камилавку на главу, и постао сасвим други човјек. Ту је живио аскетски и са калуђерима јео само поврће без меса.

Данас би се таква повремена тиховања називала "детоксикацијом".

Валеријан је био "новотар". Залагао се за српски, а не црквено-словенски језик у цркви. Сам је јеванђеље у манастирској цркви увијек читао на српском. Био је за скраћену службу у цркви и за ложење цркава по зими. Заступао је раставу цркве од државе. Сматрао је највећом несрећом за цркву што се олтар свезао са пријестолом, а епископска палица са полицијским пендреком.

Иако калуђер, Валеријан је био реалиста са великим смислом за стварност и чињенице /НАП: То тврди синовац му Стојан/. С годинама, људи обично постају све конзервативнији. А Валеријан, као и брат му Светозар, што је бивао старији, постајао је све радикалнији политички, социјално и културно. Валеријан није читао духовну литературу јер "После Христа нема шта ново да се каже", али.. "Кад сам се 1931. у манастиру Јаску спремао за докторски испит у Београду, дотурио ми је литературу о првој совјетској пјатиљетки". (Стојан Прибићевић)

О Прибићевићима Јаша Томић пише:

"Браћа Прибићевић су удесили били с патријархом Георгијем, да се у Загребу оснује нова владичанска столица, да загребачки владика буде Валеријан Прибићевић, брат главног уредника "Србобрана". Но они иду и даље. После смрти патријарха Георгија мислили су да помогну Валеријана Прибићевића да дође за патријарха."

 
[u]https://banija.rs/banija/14113-poznati-banijci-braca-pribicevici-milan-pribicevic.html[/u]
Stojan Pribićević Poznati Banijci: Braća Pribićevići - Milan Pribićević

 Милан Прибићевић

Милан Прибићевић (Брод на Сави, 1877. - Монтре, 1937), рођени брат Светозарев, имао је сасвим друкчији животни пут, јер се борио у србијанској војсци током Балканских ратова и Великог рата. Био је уважен и поштован, стигао је до пуковничког чина. После свег лутања и све отворенијег скретања у лево и у антипатриотизам, “саветовао је брата Светозара да у писању `диктатуре Краља Александра` буде што радикалнији”, и том ћорсокаку се његов национални , а ускоро и животни пут, затворио.

Стојан Прибићевић - Gamma

[u]https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=310&cl=33[/u]

Dr Kosta Nikolić [i]„Mač revolucije" - OZNA u Jugoslaviji 1944-1946[/i] [i](2)[/i][i] [/i]Obračun sa "reakcijom"

Стојан Прибићевић ступа на сцену као друга генерација политичара клана Прибићевић.

Прибићевић др Стојан (Stojan Pribichevich; 1905—1976), новинар и публицист. Дипломирао на Правном факултету у Београду, на којем је и докторирао 1932 код Слободана Јовановића. С оцем Светозаром отишао у емиграцију (Париз, Праг). После очеве смрти (1936) одлази у САД, где је провео цео живот. Истакао се као публициста и новинар. Био један од шефова Титове пропаганде у САД. Истовремено, радио је за америчку обавештајну службу. У току II свјетског рата, својим новинским извјештајима из Лондона 1942/43. "потврђује да су истините вести о сарадњи Д. Михаиловића са Италијаним а и квислинзима, а да оружану борбу против окупа тора воде снаге НОП-а". /НАП: Цитирано из "Титових сабраних дела", шта год то подразумевало/. Као дописник Удружене америчке штампе, дошао на ослобођену територију Југославије и у ВШ НОВЈ у априлу 1944. Приликом десанта на Дрвар (25. маја 1944) био је заробљен од Немаца, па после неколико сати одробљен или пуштен. Послије 1945, у вријеме хладноратовског напада западне штампе на Југославију, остао је "привржен својој старој домовини", односно Титу.

Стојан Прибићевић, већ у писму од 15. јула 1943. год. препоручио да Американци у Југославији створе своју властиту обавештајну службу, како не би пуних шест месеци заостајали иза догађаја на Балкану и своја сазнања црпели из друге руке, а њих су стално претицали и Енглези и Руси. Turner McBaine, помоћник директора тајне обавештајне службе ОСС на Средњем Истоку, жалио се да не располаже ни једним јединим Србином, којега би могао упутити на териториј контролисан од партизана; сви расположиви српски регрути били су наиме присталице Драже Михаиловића. Gamma, таква је била у ОСС шифра за Стојана Прибићевића, много би помогао ако би му пошло за руком да пронађе барем пола туцета регрута, спремних за одлазак у партизане.

https://hrcak.srce.hr/file/280840

D U Š A N B I B E R N e u s p e h j e d n e misije Američki potpukovnik OSS Robert McDozvell u štabu Draže Mihailovića 1944. god.

Неки стручњаци у иностранству још увек су забринути због „српско-хрватског грађанског рата“. Уколико сам могао да видим, тај се „грађански рат“ води у њиховој машти, а не на терену. Ја не примећујем у Југославији никакву борбу између два народа, две вере, две покрајине, или две друштвене класе.
                         Стојан Прибићевић о приликама у Југославији 1944

( https://www.danas.rs/vesti/drustvo/gradj...sam-video/

Стојан Прибићевић Грађански рат нисам видео)
Ми ћемо приметити да се исте године, док Стојан Прибићевић "није видео" чак ни геноцид над сопственим народом, у партизанским редовима се догодио "Кордунашки процес", који га у свему демантује.
http://www.srpski-memorijal.rs/vesti/rts...skoj.html/
Стеван Костић Kордунашки процес, обрачун са српским патриотама или издајницима у Хрватској

По "ослобођењу" посебну пажњу требало је посветити и раду Српске православне цркве која је, како се веровало у ОЗНИ, била спремна на борби против новог поретка.

Зато је у првој фази, пре него што је учвршћена власт КПЈ, требало уверити врх СПЦ да нова власт према њој неће бити непријатељска. У том смислу је др Стојан Прибићевић, по налогу ОЗНЕ посетио митрополита скопског Јосифа (Цвијовића) заменика патријарха Гаврила Дожића. Прибићевић се трудио, да са митрополитом разговара „као верни син" СПЦ и представио се као „верни антититовац". Митрополиту је, између осталог, рекао да он осуђује усташки режим и Католичку цркву због злочина над Србима, као и да ће све елаборате и документа која о томе има СПЦ доставити будућој мировној конференцији.

Како видимо на примеру Стојана Прибићевића, у опште није морало да буде лоше у комунистичкој Југославији ако је неко амерички шпијун, под условом да ради и за Тита.

 Раде Прибићевић

Раде је такође транзициони Прибићевић. Транзициони, из краљевине у ФНРЈ, из Хрватске у Београд.

Видимо да је био политички истакнут и пре Другог светског рата. Из писма шпанског борца Радивоја Николића:

...Према вестима из Југославије, познато нам је да сте се тамо заузели свим силама за нас и за оне у Гирсу у Француској. Не попуштајте! Губимо здравље и време, а можда ако се не учини брзо може бити доцкан. Писали смо Мачеку, Будисављевићу, Драгољубу,[b] Ради Прибићевићу[/b], Љуби Давидовићу и многим другима а такође и многим млађим друговима. Раде Прибићевић и Драгољуб су нам одговорили и њихова писма су нам дала доста наде. 

https://www.vreme.com/vreme/kome-je-zvono-zvonilo/

Марко Фернандез Коме је звоно звонило
На Другом заседању АВНОЈ 1943. у Јајцу изабран је у Председништво, а у Националном комитету (влади), обнашао је дужност Повереника за грађевине.
По "ослобођењу", 14. травња 1945. налазимо Раду у Народној влади  Хрватске:

У Владу су као представници Комунистичке партије ушли др. Владимир Бакарић – предсједник Владе, и министри Вицко Крстуловић, Анка Берус и др. Младен Ивековић; представници ХСС-а били су Фрањо Гажи, потпредсједник Владе и министри Томо Чиковић, Александар Кохановић, Анте Вркљан и Јурица Драушник. Представници Српског клуба вијећника ЗАВНОХ-а у Влади били су др. Раде Прибићевић – потпредсједник Владе и министри Душко Бркић, Душан Чалић и Станко Ћаница-Опачић. Одвјетник др. Уликс Стангер ушао је у Владу као стари истарски „ванстраначки родољуб“.

Касније га налазимо као етаблираног дипломату ФНРЈ, амбасадора у Пољској (1947. - 1950) и Канади (1950-1952).

Новак (Радов) Прибићевић

Трансформација једног каријерног дипломате по кључу прибићевском:

- Рођен је 14. јуна 1938. године и Петрињи;
- убрзо се сели са мајком и осем и Загреб, где је провео највећи део својих школских и студентских дана;
- школу је похађао и у Пољској и Канади где је Раде Прибићевић, отац
Новаков, био амбасадор;
- још током гимназијских дана укључује се активно и политичка збивања
која се остати његова преокупација и љубав до краја живота;
- студије права завршава и Загребу;
- године 1960. долази и Београд на функцију председника Савеза студената Југославије; и Београду, где је засновао своју породицу, остаје мање-више
до краја зивота;
- године 1963. прелази и СК Савеза омладине где води сектор међународних веза; након тога постаје политички саветник и кабинету председника
Републике, Јосипа Броза Тита;
- као подсекретар и Савезном Секретаријату за информисање ради од 1969.
до 1971. године, одакле одлази и Хрватску па место Члана владе Републике Хрватске; /НАП: Ову загребачку мисију Новака Прибићевића у турбулентној години "хрватског прољећа" не помињу детаљније његово другови и биографи, а ни он сам се није касније бавио тим периодом свог живота./ 
- године 1973. се враћа и Београд и ради као подсекретар и ССИП-у;
- од 1977. до 1981. године је амбасадор СФРЈ и Аустрији. Дипломатску каријеру наставља и ССИП-у, одакле 1986. године одлази па дужност амбасадора
СФРЈ и Албанији; потом је помоћник савезног секретара за иностране послове;

Одједном, као да у њему нешто пуца, те од заклетог комунисте и омладинског генсека, у педесет трећој години живота постаје, свом душом и телом својим, преобраћеник и ватрени борац за западне вредности.

- крајем 1991. године престаје са активним радом, а и знак личног протеста и неслагања са ратном политиком која све више захтева ове просторе,
почетком 1992. напушта ССИП и активно се прикључује "у ситуацији необезбеђене егзистенције" бројним мировним и невладиним покретима и организацијама, до Грађанског савеза и Социјалдемократске уније, Београдског круга, "Наше Борбе" и "Данаса", редакције "Одговора", Европског покрета и Форума за међународне односе, Форума грађана Тузле и многобројних међународних организација и скупова. Истакнуту улогу играо је у ваљда најморбиднијој аутошувинистичкој удрузи у Србији, "Хелсиншком одбору за људска права".

Новак Прибићевић, дете из дипломатске породице, и сам дипломата: посланик бивше југословенске државе у Бечу и Тирани, државни секретар у Министарству иностраних послова... А затим, особа без посла. Писао је о рату у Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову. Питао се „Има ли резонанце“, како гласи и наслов његове књиге. Знао је да нема, али није одустајао. Тако је за собом оставио сведочанство о једном страшном времену и могућностима појединца у њему...

(Излагање на промоцији издања Хелсиншког одбора за људска
права у Србији, одржаној у Загребу 27. новембра 2009).

У интерпретацији Латинке Перовић Новак Прибићевић спада у сами врх "нежељене елите"…ово зато што је "сматрао да је за Србе у Хрватској адреса Загреб, не Београд.."

Такође, посебно се истицао познавањем сложеног косовског проблема, његове деликатности и уверавањем свих који су желели да га саслушају да решење тог вишенационалног проблема "неумољиво намеће потребу перманентне демократске еманципације". Сам преводи своју мистичну идеју, шта по њему значи "демократска еманципација": "...да се за Косово /НАП: без помињања Метохије/са неспорном албанском већином треба тражити рјешење и оквири југословенске федерације кроз статус равноправне федералне јединице".

Дакле, за Србе у Хрватској није решење "перманентна демократска еманципација" већ идење у Загреб, а за Шиптаре адреса није Београд већ "еманципација".

- Новак Прибићевић умро је 7. октобра 1999. године. Последњом адресом остао је у Београду, не у Загребу. Сахрањен као апатрид, јер није могао да добије, или није хтео, држављанство земље која се још увек звала Југославија и коју је часно представљао, како то само Прибићевићи знају.

https://pescanik.net/wp-content/PDF/lati...dec_09.pdf

O “NEŽELJENOJ” ELITI LATINKA PEROVIĆ 

https://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/...a%2002.pdf

novak pribicevic Imа li rezoсnance

 Бранко Прибићевић

Бранко Прибићевић (брат Новаков), професор Факултета политичких наука у  Београду (Двор на Уни, 12. 11. 1928 - Београд, 12. 03. 2003). Докторирао је на Универзитету у Оксфорду. Поред Београда, предавао је на Универзитету Џон Хопкинс у Болоњи и Универзитету у Љубљани. У иностранству се води као "хрватски политиколог". Написао је импресиван број квази-теоријских анализа "о нашем социјалистичком развоју", као примерице:

- Савремени међународни раднички покрет, Прибићевић, Бранко 1966

- Социјализам светски процес, Бранко Прибићевић 1979.
- Социјализам : успон и пад / Бранко Прибићевић 1991. 
Ми тешко можемо да замислимо да те скрибоманске апологије титоизму неко још чита, већ само констатујемо да постоје као артефакти једног дуготрајног државног и друштвеног симулакрума.
Бранко Прибићевић је био ригидни титоиста. Не комуниста, не социјалиста, већ титоиста. Између осталог, један је од иницијатора да Тито постане почасни доктор наука београдског Универзитета.

Бранка Прибићевића се помиње у вези студентских гибања 1968., када је академска омладина, после потпуног краха тзв. "привредне реформе", тражила више социјализма и обрачун са "црвеном буржоазијом" и "кнежевима социјализма". Као убеђени социјалиста он је бранио социјалистичку државу од њене социјалистичке опозиције, која је касније осим истих левичарских светоназора неговала и исти животни стил као и социјалистички кнежеви.

„Убили су бога у нама. То је био свиреп обрачун са генерацијом која је хтела да мисли својом главом“

– Ђорђије Ускоковић, тада студент Социологије, касније државни ухљеб и доживотни борац за права црногорских студената у Србији.
(http://www.nspm.rs/hronika/djordjije-usk...alphabet=c
Ђорђије Ускоковић: Црногорци у Србији

 https://www.scribd.com/document/62125843...Veliki-San
 ИВАН МИЛАДИНОВИЋ 1968 ПОСЛЕДЊИ ВЕЛИКИ САН

[u]http://www.republika.co.rs/432-433/28.html[/u]

40 godina posle »studentske ’68« Istorijsko pamćenje na ispitu

...Ситуација је у том погледу била непромењена све док је Жарко Булајић био на његовом челу. Одбијајући да нападне филозофе, он је поднео оставку на положај и чланство у Универзитетском комитету. /НАП: Следеће године постављен на место Председника владе Црне Горе!/Још увек се сећам последњег (за мене) састанка Универзитетског комитета (проширеног), на коме смо, опет, учествовали Михаило Марковић и ја (Светозар Стојановић). Заступали смо мишљење да акционе одборе као спонтано створене самоуправне органе не би требало укидати, што је иначе био ултимативан захтев виших партијских форума. Против нас је иступио Бранко Прибићевић, професор Факултета политичких наука. Убрзо после те седнице Градски комитет је распустио наше партијске огранке на Филозофском факултету, ми смо престали да будемо чланови СК, а Прибићевић је постао нови секретар Универзитетског комитета."

...Организовани су партијски састанци на којима су професори жестоко нападали студенте, у чему је предњачио проф. Бранко Прибићевић који је до тада иначе био јако популаран међу студентима. Бранко Прибићевић је тада био секретар Универзитетског комитета и био је један од главних организатора репресије против активиста ’68. године.

... Неки професори су се истицали до те мере да је то било крајње непријатно. Рецимо, Бранко Прибићевић је мени, знајући да ја имам неке везе с тим, рекао: »Ви никада нећете добити никакав атрактиван посао«. Испоставило се да ја нисам могао да добијем ни атрактиван ни неатрактиван посао.

Огњен Прибићевић

"Србија је изоловано острво у свету и нема теорије да као 1933. оде у фашизам. Сада поприма ауторитарне црте, али кад ће то да стане, није одредио председник СРЈ, већ свет"

Огњен Прибићевић, 1998.

За Бранковог сина Огњена Прибићевића (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/20...61706.shtm ), тривијалне препреке око атрактивних и неатрактивних послова нису постојале - њега су сва врата чекала широм отворена.

Рођен је 1960. у Београду. Националност - Србин /НАП: непроверено/. Верска опредељеност - није забележена.

Образовање - основну школу, гимназију и факултет завршио је у Београду. Студирао је на ФПН, дипломирао 1982, докторирао на, истом факултету, 1988. Посебно га занима прелаз од ауторитарних и комунистичких у демократска друштва, у Источној Европи и Јужној Америци.

Каријера:

- Први стални посао добио је 1984. кад је као најбољи студент генерације (просек 9,74) постао саветник (са двадсет четири године!) тадашњем председнику ЦК СК Србије Душану Чкребићу (као што је стриц Новак обнашао дужност Титовог саветника). Потом је био секретар Универзитетског комитета СКЈ на БУ. Све је било идеално до 1987. Примећен је као један од најближих сарадника покојног Драгише Павловића Буце. Пре и током чувене Осме седнице, није хтео да учествује у "стварању историје". Од тад му "тече" стаж "опозиционара".

- До Осме седнице био кадар СК у успону. Касније је бивао кадром у успону у СПО, ДОС, СНС и НВО.

- Од 1990. до 1998. сваке године добијао је истраживачке стипендије и боравио у иностранству. Тако је три пута по три месеца "гостовао" на Оксфорду, потом шест месеци у Бечу... Све време бавио се транзицијом ка демократији, то је била и главна тема његових предавања на универзитетима у Оксфорду, Принстону, Бечу, Питсбургу... (Научни радови објављивани су му у светским часописима). Године 1997. објавио је књигу "Власт и опозиција". У међувремену, од 1992. ради, иако је опозиционар, као виши сарадник на Институту друштвених наука.

Кад би се враћао с неке турнеје по свету, сетно је говорио: "Суштина наше изолације од света видљива је чим се седне у ЈАТ-ов авион и узме "Политика" у руке". За домаћу штампу често је коментарисао догађаје у бившој Југославији, ратна збивања и "преводио" шта нам то свет заиста поручује. С колегиницом из Америке написао је "Екстремну десницу".

- Кад је избио "последњи рат" (на Косову), сарађивао је са Вуком Драшковићем, вођом СПО-а на "једном пројекту". Тако је почела сарадња и постао је Вуков саветник.

- Члан у саветодавним органима угледних НВО.

- Члан радне групе Заједнице за промене East West Instituta iz New Yorka lggg - 2001

- Члан Академског борда Freedom House, New York, за публикацију Nations in
Transition 1999 -2003

- Сарадник Oxfrod Analityca Journal 2001 -2000.

- Помоћник министра спољних послова 2004-2005.

- Амбасадор Србије у Немачкој 2005-2009.

- Од 2013-2017 био амбасадор Србије у Уједињеном краљевству.

Према неким изворима, његово знање енглеског језика је прилично оскудно, а немачки језиком није владао, бар док је био амбасадор у тој земљи.

"У САД сам боравио истовремено кад и министар спољних послова СРЈ. И види се огромна разлика у квалитету мојих и његових саговорника - он је разговарао с представницима земаља за које овде већина није ни чула. За то време, имао сам контакте с представницима Беле куће и Стејт департмента".

Умео је тако г. Прибићевић да се похвали, мада не видимо на који начин је таква његова дипломатска продорност била пробитачна за Србију.

Огњен Прибићевић  је по вокацији еурофанатик, а у националним питањима модерни реалиста, што би значило да свима околним народима, полународима и племенима треба дати бели лист хартије да испишу своје захтеве према Србима. "Сваки други пут и решење значило би вечите међусобне трзавице, сукобе и ратове, који би на крају крајева свршили катастрофално за обоје". Тако се позиционирао тачно тамо где је стао његов прадеда Светозар.

 ***

После невероватних сто тридесет година непрекидног бављења политиком, изгледа да се са Огњеном окончава прибићевско политичко и национално прегнуће. Могли би одахнути да резултати нису тако поразни. Јер, њиховим упорним прегнућима постигнуто је да су Прибићевиће Хрвати искоренили у Хрватској, скупа са осталим Србима. Али Прибићевићи су, без обзира на то ужасно искуство, остали и као дођоши у Београду верни својој агенди из доба Пречанског фронта. Паралелно, у њиховом случају социјализам није био тежи већ лакши пут из капитализма у капитализам, будући да су црплели све привилегије владајуће касте у Титовој Југославији, али молићемо, то је њихова способност.

[Ђорђе Ивковић]

РЕДА МОРА БИТИ!

То бре мора да се воли.
То им је израсло у генима.
То је чудо од инстинкта. Тице знају где су југ и север, они где се ствара ред.
Они не могу без реда. Све их сврби кад нису у реду.
То се преноси с колена на колено.
Инстинкт за стојањем у реду код њих расте пропорционално са падом тестостерона. Са седамдесет и пет достиже се пуна зрелост чекача у реду.
Хвала ђеду на реду!
Простата је њихов највећи народни непријатељ.
Без реда нема среће у животу.
Ко иде преко реда, рђом капо док му је кољена!
Најслађи је врућ чај од нане у мразно јутро кад чекаш у реду.
Деда стојао у реду за бензин и детерџент;
Отац пред Јездом и Дафином за камату, макар је и недочекао.
Он у реду за ваучере.
Не брините, биће редова и за сина. Ако редова нема, направиће их.