[Шумадинац]

О ПРАВОСЛАВНОЈ ПСИХОТЕРАПИЈИ И ПСИХОЛОГИЈИ

Главни принцип православне психотерапије је исповедање Православне вере и увођење њене спасавајуће Истине и духовне чистоте у процес лечења. Психотерапеути, сусрећући се са душом свог пацијента морају имати осећај страхопоштовања јер сваки човек је владар највећег дара Божијег – светиње душе која представља образ и подобије Бога Творца.
***
ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА И ПСИХОЛОГИЈА ЈЕ…

Трепетни однос пун поштовања према, по образу Божијем створеној, души сваког човека који се обратио за помоћ.
Светоотачко наслеђе (духовни савети и учења светитеља Православне Цркве од првих векова до данас – прим.прев) је основа православне психотерапије, у њему се налази све неопходно и за лечење душе и за њено спасење. Саветовање у православној или, како често називамо, светоотачкој психотерапији представља пре свега сусрет у Христу. Чак и ако пацијент није хришћанин, православни лекар не сматра тај сусрет као случајност, већ је дужан да се са највећим поштовањем односи према души тог човека и учини све што је у његовој моћи.

Карактеристична одлика православне психотерапије је хришћанско милосрђе, саосећање праћено умећем коришћења психотерапеутских и медицинских знања. Свети Лука Војно-Јасенецки је у вези са психотерапијом писао следеће: „Психотерапија која се састоји у разумном, тачније духовном дејству лекара на болесног – опште је признат метод који често даје предивне резултате у лечењу многих болести“. Овде треба издвојити јако важну ствар: суштина психотерапије је заиста, не толико у речи, колико у духовном.

Светоотачко наслеђе је темељ православне психотерапије. У светоотачком учењу налази се све неопходно и за лечење душе и за њено спасење. Зато би било и неразумно и погрешно не обратити се овој духовној ризници.
Мислим да терапијско психотерапеутско деловање треба да поседује хијерархију циљева: од почетних као што су умиривање пацијента, давање наде, отклањање симптома обољења, до главних – покретање пацијента на унутрашњи раст, духовни развој, његово окретање према непролазним вредностима. По мом дубоком убеђењу, у случајевима када је психотерапија могућа, она треба да постане „мостић“ ка Православљу.

Нашим пацијентима је пре свега неопходно пружити љубав и душевну топлину. Знања су потребна да бисмо ту љубав боље пренели. Један од најважнијих задатака православне психотерапије је помоћ човеку (пацијенту) у освешћивању психолошких страсних механизама болести или конфликтне ситуације.
Тешко је у потпуности оценити улогу православне психотерапије у рехабилитацији људи који страдају од наркоманије, алкохолизма. Основни задатак психотерапеутских напора ће бити формирање односа према наркоманији и пијанству као према греховним болестима.
Може се рећи да ће истински ефикасна и корисна бити само она психотерапуетска помоћ која води ка Христу и спроводи се од стране лекара или психолога који се сам каје и исправља сопствени живот. У том случају ће реч стручњака бити ојачана благодатном силом Божијом и утешиће болесног, указаће пут ка Ономе Који је Истина, Пут и Живот!

Психотерапија може помоћи човеку да боље разуме себе, свој душевни склоп, дубље преиспита једну или другу конфликтну ситуацију, да стиша немир. Међутим, ниједна психотерапија нема силу да савлада грехе и страсти у човековој души – то је, уз услов да сам човек уложи сопствени труд у том правцу, могуће само Господу.

За човека који је себе посветио психотерапијском раду важно је да има сопствене духовне вредности које би дефинисале његов рад са пацијентима. Без сопствене, додајмо – православне, духовне платформе – неће бити у стању да разликује ситуационе (психосоцијалне) и биолошке узроке обољења од егзистенцијалних. Ако се на пријему нађе човек чија душа стреми Господу православни психотерапеут је дужан да му у томе помогне. Он наравно не може постати замена за свештеника, он му само преходи, предстљвајући понекада „зид“ који спречава пацијента да упадне у још већа искушења и грехе – пијанство, блуд и самоубиство.

Циљ православног свештенства је спасење душе, а православне психотерапије – лечење душе.
Око термина „православна психотерапија“ било је јако пуно спорова и дискусија. Мени су, например, говорили: „Зашто спајати науку и религију? Сутра ћеш говорити о јудејској хирургији или будистичкој стоматологији!…“ Наравно, хирургија је увек хирургија, што важи и за стоматологију. Али, ево у чему је суштина:
Психотерапија је област бриге о души. Тај терапеутски метод се може поредити са лечењем душе душом, са дубинским психолошким деловањем на душу и личност пацијента. Убеђен сам да у основи многих психичких растројстава и психолошких проблема стоји грех, поробљеност душе греховним страстима. Ако говоримо о терапији душе, онда је истинска терапија повезана са преображајем човекове душе, очишћењем његовог срца од греховних страсти. Религиозна одредница психотерапије указује на коришћење не неког неодређеног уопштеног религиозног искуства, већ искључиво православне духовности. Ето зашто се и користи термин православна психотерапија.

Противници говоре: „Православна психотерапија не може да постоји јер верујући лекар не сме да намеће своја религиозна убеђења другим људима, јер и друге религије имају право на постојање.“

Ово нису лака питања.

Изнећу своје мишљење. Чини ми се да ако је лекар-психотерапеут верујући православни човек онда ће се и његова лекарска пракса заснивати на хришћанским вредностима. И у његовом опсегу метода лечења неће бити медитације, хипнотичких трансева и томе слично што разара душу пацијента. Разумљиво је такође да ће православни лекар говорити о вери и духовности само са људима који желе да слушају о томе. Убеђено верујући да је Истина само једна и да се она налази у Светом Православљу верујући доктор неће предлагати „на пробу“ догмате других конфесија и религија. На тај начин православни лекар ће имати и православну психотерапију.

Главни принцип православне психотерапије је исповедање Православне вере и увођење њене спасавајуће Истине и духовне чистоте у процес лечења. Психотерапеути, сусрећући се са душом свог пацијента морају имати осећај страхопоштовања јер сваки човек је владар највећег дара Божијег – светиње душе која представља образ и подобије Бога Творца.

ДИМИТРИЈЕВ АВДЕЈЕВ

[Шумадинац]

ПСИХОЛОГИЈА СТРАСТИ


Реч “страст” чује се у нашем говору тако често због тога што има исувише много значења. Размотримо неке особености њене употребе.
Широки спектар употребе овог појма у свакодневном говору, у свакидашњици, отежава његову примену у научној терминологији где он има унеколико другачији смисао. У животном или уобичајеном схватању појам “страст” — јесте снажан доживљај обично праћен заслепљујуће сјајним емоционалним испољавањима и бурним радњама. Поред тога, по уобичајеном схватању страст као стање човека има позитивну конотацију: страшћу се често назива љубав, говори се о страсти да се у нечему победи, такође и о страстима спорта.
Међутим, у хришћанској антропологији и аскетици, “страст” има у потпуности супротан морални смисао којим ћемо се и ми овде руководити. Реч “страст” у хришћанском схватању овога појма поседује неколико значења.
Страшћу се назива свако страдање, како људско, тако и богочовечанско — Страдање Исуса Христа. Када се говори о непорочним страстима Христовим које је Он добровољно узео на Себе, мисли се на врло конкретне ствари. Пре свега, то су природне страсти – страдања која су произашла из Христове људске природе: глад, жеђ, умор, бол, смртне муке и Његове душевне страсти (страдања душе) због пребијања, шамарања, издаје, распећа…

По другом значењу ове речи — то је страдање човека услед дубоког незадовољства, или због веома снажно доживљене незадовољне потребе, због страха, панике, очајања, љубоморе — једном речју “страствености”. Дакле, као што видимо и схватање страсти као страдања, такође је разнолико.
По трећем схватању страсти, које користи древнохришћанска антропологија — то су природне страсти. То су страсти које се у савременој психологији називају човековим потребама, природним хтењима, како духовним, тако и телесним. Такво схватање природних страсти срећемо и у древних аутора, као например код Преподобног Исаака Сирина: „Свака страст која служи на корист дарована је од Бога. И страсти телесне положене су у тело на његову корист и напредак. Такве су и страсти духовне” . Управо тако пише и Преподобни Симеон Нови богослов: „Две су врсте страсти: страсти природне (телесне) и духовне. Природне страсти су безусловно неминовне. Човек је заробљен њима по природној неминовности, не самовољно” . О томе пишу и свети Теофан-Затворник, епископ Игњатије Брјанчанинов, као и Епископ Варнава у његовом „Искуству Светости”. Управо то схватање страсти као природних потреба и хтења човекове душе и човековог тела, чува се и до дан данас.
Међутим, ми се сада нећемо бавити ни првим, ни другим, ни трећим значењем ове речи. Ми прелазимо на четврто значење појма “страсти” као порока, као греховне навике, као склоности ка греху.

Овде треба направити разлику између СТРАСТИ И ГРЕХА.

Појединачни греховни поступак као чињеница човековог понашања такође нас сада не занима због тога што се он састоји из масе других психолошких узрока.
Овде ћемо сада говорити о страсти као моралном пороку, као човековој постојаној унутарњој склоности ка греху — страсти према човеку, страсти према било каквом нарочитом стању. Разноврсност страсти је толико велика да списак од осам главних страсти можемо проширити на десетине, па и на стотине .
Дакле, говорићемо о страсти као о порочној навици, као о непрестаном стремљењу човека према било каквом свом континуираном греховном поступку. При том ми човекове страсти посматрамо не само као грех који он чини против Заповести, већ и као патолошку појаву у човековом понашању и човековој души, а она се јавља као болест душе.

Једно од главних питања у хришћанској антропологији страсти је питање о пореклу страсти у човеку: да ли је она својствена човеку по природи или је му је убачена споља од стране некога или нечега, заражавајући га.
Из првих векова хришћанске науке преовладало је мишљење о томе да је човек саздан као бестрасан — то учење је општеприхваћено. Такође, Преподобни Исаак Сирин пише: „Јер је душа по природи бестрасна”.
Но, исто тако је прихваћено и становиште о томе да је страстност присутна у човековој душиод најранијих тренутака његовог постојања. Преподобни Макарије Египатски је писао: „Јер постоји некаква скривена скверна-прљавштина и некаква сувишна тама страсти кроз Адамово преступљење која се раширила и преовладала по свом човечанству упркос чистој природи човека и то-нешто, заједно помрачује и скрнави — и тело и душу”.

Сви Свети оци ово потврђују: „Страсност у човеку потиче од првородног греха и од личних грехова свакога човека и преноси се кроз поколења”. Према томе, хришћанском антропологија уставновљава да је страст повезана са греховним начелом у човеку, а никако са његовом природом као таквом. По свом првосазданом устројству, човекова природа је била бестрасна. Могућност да се “зарази” страстима изазвана је у човеку услед његове повређене природе. Сви се ми рађамо са могућношћу да примимо страсти и да оболимо од њих. Не треба да нас изненађује чињеница да се страсти налазе у човеку још пре тога него што он постане способан да спознаје своје грехе и да се за њих каје.
На основу оваквог разумевања страсти не може бити ни говора о томе да оне могу бити у некаквом смислу оживљене или одухотворене. Страст није биће које поседује сопствену вољу, активност, снагу како би заробила човека. Већина правослвних мистика и богослова на ово даје негативан одговор.

Страсти — то нису духови, страсти — то су духовно-психичке појаве које се јављају у души човека, настају и могу се излечити. То су производи човекове душе, а не самостална духовна бића, слично злим духовима – демонима. Нико од отаца или учитеља Цркве није страсти сматрао духовним бићима.
Сада када смо објаснили да страст није део човекове природе, већ да се страсност јавља саставним делом човековог постојања али не од када је створен, већ тек после његовог грехопада, појављује се логично питање: одакле потичу страсти?

Целокупна хришћанска антропологија признаје да је узрок страсти грех. Но, у исто време, ми говоримо о томе да у човековој природи нема такве порочне страсности — да ли овде постоји противречност?

Већ смо говорили да постоји још једно поимање страсти — страсти као урођених природних потреба и хтења: страст се појављује на основу човекових природних потреба, или, по терминологији древних отаца, на основу природних страсти.

Према томе, противприродне страсти ничу на основу природних страсти. Било које човеково хтење — природно телесно или духовно, социјално или културно — сам човек може преобратити у страст. Ово је веома добро познато човеку који је ступио на духовни пут свога усавршавања и свога развоја. Владика Антоније Сурошки говори како је и саму побожност, саму веру могуће довести до страсти. Примери за ову појаву су: фанатизам, патолошко греховно стање засновано на добром, честитом, чак и на благодатном делу.

А како долази до тога да се природна кретања у човеку претварају у греховну навику? По томе испада као да је човекова природа склона да се преобраћује у своју супротност, у некакво разарајуће и безусловно греховно начело?

Постоји неколико становшта о томе како се то догађа. Сједињујући богословски и психолошки прилаз овој теми, може се рећи да се под страстима подразумева устаљена навика или тенденција која се образује током извесног времена као резултат унутарњег делања. Страст се не појављује пред човеком као некакав демон да би се уселио у њега — она настаје од ствари сасвим прихватљивих и природних, као што су потреба да се једе или пије. Особине као што су опрезност и будност, претварају се у неповерљивост и бојажљивост, а потом у агресију, среброљубље, и слични примери. На тај начин страст настаје неприметно путем природних психолошких механизама наше душе.

Сасвим је јасно да наш живот не може бити идеалан и слободан од греха. Од детињства човек је окружен многобројним и различитим греховним примерима. У великој мери грехом нас заражава и сама култура. Греховне навике ми усвајамо у породици — родитељи често у детету одгајају најизопаченије облике опрезности и будности, у толикој мери да једноставно буде чудно што се код детета такав страх није развио, иако су родитељи све чинили у том правцу. Извесне навике, на пример, навика да се претерано једе или много пије, родитељи се често труде да развију до несхватљивих размера, до некаквог хипертрофираног функционисања, васпитавајући децу на вишкове хране и образујући у њима навику према изобиљу и ономе што је преукусно. Још је више за чуђење да нека деца ипак после свега тога не стекну такву навику у себи.
На тај начин, у тренутку сазревања личности особа се налази у стању испуњености огромном масом разних греховних склоности — још увек не страсти, већ само склоности. Те склоности се постепено и неприметно претварају у страст. Код једног човека се образују једне, а код другога — друге страсти. Неко је прилично отпоран према развитку одређене страсти, а код другог се та страст пројављује чак и када није било тог погодног миљеа којим се она подстиче.
Овде се показује индивидуалност природе сваке особе, тенденције њене личности, њена слобода избора. Ми овом приликом нећемо детаљно разматрати те механизме. Међутим, очигледно је да се оно што је природно преобраћа у противприродно, оно што је првобитно била потреба се преображава у страст кроз чињење греха услед низа погрешно постављених циљева, погрешних ставова, лажних правила, укључујући ту и социјалне, културне, па чак, понекад, и искривљене моралне или етичке норме. Уверен сам да наш јавни морал образује код људи страсне навике. Чак и тражење истине и правде може довести код човека до стања страсти, и оболелост и у клиничком смислу.
Према томе, настанак и формирање страсти — јесте сложен механизам који се пушта у погон неприметно, прво путем греха, а потом на основу природе.

Размотримо сада са психолошке тачке оно што је добро познато хришћанској аксетици. Приказ развоја страсти који је негде у исто време настао на Истоку од стране Евагрија Понтијског, а на Западу од Јована Касијана Римљанина, исто као и шема настанка осам главних страсти подразумева следећих седам стадијума:


1. стадијум — “ПРИЛАЗАК СТРАСНЕ ПОМИСЛИ” (прилог или напад). То још није грех већ неко узбуђење човека које је несвесно, а може бити још и неприметно. Када објашњава шта је то прилог (напад), свети Исаак Сирин наводи следећу аналогију: Када у води видиш кругове од каменчића који је ту упао, ето то је то: таласање, узнемиреност због нечега. Камен се не види, кап кише се не види, али кругови на води од капи и камена — виде се. Ето такав је прилог или прираженије (напад или удар). То је некакво узбуђење чула које не привлачи пажњу човека који не види узрок том узбуђењу. У том случају оно већ почиње да “дејствује” у души. Овде нема греха, али има извесног повређивања човекове моћи опажања (руски – воспријатија) — то је извесна мањкавост у поређењу са опажањем коју имају светитељи због тога што су светитељи примећивали прилоге још пре него што су они могли изазвати узбуђење у души човека. То значи да човек дозвољава прилогу да настане услед немоћи своје опажајне способности.

2. стадијум, назива се сочетаније („УЛАЗАК У РАЗГОВОР СА ПОМИШЉУ“ , спајање са њом). У овом стадијуму човек прима то осећање, односно, том осећању је дозвољено да приступи унутарњем психолошком делању. Оно почиње да дејствује. Психолози би то назвали опажајним процесом. Аскетика овај стадијум посматра као неки преломни тренутак: код неискусне душе – душе без опита, (спајање) још увек не добија своју моралну оцену. Човек је већ схватио о чему се ради, али он још увек не зна како да се према томе односи. Он још није одговорио себи на питање: „Да ли је то грешно?” — ако је у питању аскеза. Ако дотични човек нема никакво интересовање за аскетски подвиг, тада за њега овај стадијум, исто као и први, пролази неприметно, не оставља за собом никаквих трагова борбе.

3. стадијум у овом приказу назива се саизвољење (СВЕСНО ПРИХВАТАЊЕ ПОМИСЛИ, СЛАГАЊЕ СА ЊОМ) . Овде већ сама реч указује на појачано дејство воље. Овде, како говоре подвижници, почиње разговор с помислима. Расправа и поређење — то је већ когнитивно делање (сазнајно поступање), где грешка ума, или грешка у погледу постављеног циља, или пак заборављање на Божије Заповести, или просто духовно неискуство, или пак уопште одсуство икаквих вредносних система у човековој души, по природи гарантује његов пораз. Управо се на овом стадијуму у потпуној мери укључује човекова одговорност за то што се у њему појавило: да ли је то жеља, потреба, или просто некакав спољашњи уплив. Овде већ наступају слобода и воља, те овде по природи ствари настаје и одговорност. Према томе, управо се на овом стадијуму може оправдано говорити о греховном поразу или победи врлине.

4. стадијум — је БОРБА. Она је тако названа због тога што управо на том ступњу човек већ тачно зна наравствену (моралну) карактеристику помисли која је у њему поникла. И управо овде, у пуном смислу те речи, почиње борба добра и зла. Овде веома често долази до подељености човекове свести: може се или не, да ли је то нешто дозвољено или је недопустиво, морам или желим, хоћу или могу. Сви видови управо те борбе која настаје на овом стадијуму познати су човеку од давних времена и јављају се као тековина његове културе и унутарњег развитка.

5. стадијум равоја страсти — то је НАВИКА. Навика настаје када човек чини одређену ствар не први пут. Он сада, не само да се привикава на чињење тог дела, већ и чини тај одређени грех. На том стадијуму слаби борба и долази до навике чињења тога греха.

6. стадијум — плењеније (РОПСТВО, ЗАРОБЉЕНОСТ). Помисао, или већ то нешто што је новонастало у човековој души, лишава човека слободе. Човек се налази под утицајем и дејством помисли. Он није слободан. Подвижници су овакво стање описали на сличан начин.

7. стадијум – СТРАСТ САМА ПО СЕБИ. Шта је то? Нећу се овде позивати на светоотачке описе и класификације страсти, већ ћу дозволити себи да предложим извесно одређење, које, са моје тачке гледишта, просто констатује стање ствари, премда се и у томе налази покушај објашњења. Уза све то, ради се о психолошком, а не о светоотачком објашњењу.

Страсти — то су аутономни психички комплекси који подразумевају менталне, емоционалне, мотивационе, вољне и објектне структуре, способне да доминирају у души, одређујући понашање човека и утичући на различите стране душевног живота, на психичку структуру понашања човека.
Важно је истаћи да је страст — аутономна и због тога је она крајње постојана и дуготрајна. Човек управо и стреми ка постојаности и аутономности. Са страшћу је тешко борити се због тога што је она одељена од душе човека, од његове воље, од његовог ума, његовог хтења — страст као ствар по себи, заштићена је од утицаја воље и ума.
Страст је разарајућа због тога што она замењује самостално и слободно понашање човека. На месту природе ниче страсност. Ово је могуће показати на великој количини примера, када човек уместо тога да се насити, да нахрани своје тело, он заправо угађа страстима. Уместо да адекватно одмори своје тело, он спава много више него што му је потребно. У вези са сексуалним страстима не морамо посебно ни говорити: савремена култура је еротизирана и сексуализована.
На тај начин разорност страсти огледа се пре свега у томе што она замењује човекове природне потребе и заузима њихово место.

Страст се преобраћа не само у навику — она постаје црта личности.

Људи који још нису ступили на пут аскетске борбе, дубоко су уверени да то и јесте црта њиховог карактера или својство њихове личне природе. А заправо, страст, мада је и веома древна, ипак је у односу на човекову природу — нешто што је касније настало.
Најзад, поменимо и последњу карактеристику страсти:

Страст увек доводи до страдања и патњи због тога што је или незасита, или агресивна у односу према човеку. Као страх, као неутољива жеђ, она нагони човека да пати, изазивајући немир и униније (чамотињу), угрожавајући емоционални део човекове личности као и остале патологије људске душе.

ЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ЛОРГУС

[Шумадинац]

САРАДЊА СВЕШТЕНИКА И ПСИХИЈАТРА ЈЕ НЕОПХОДНА

Да ли је потребно да свештеник уме да разликује духовну болест од психичког поремећаја? Да ли духовник може да забрани медикаментозну терапију? Да ли се треба обратити за помоћ неверујућем психијатру? Теме као што су психичка обољења, узроци њихове појаве и методе лечења изазивају мноштво питања, како у друштву генерално, тако и у православној средини. Ова компликована тема обавијена је мноштвом митова и стереотипа, чијим се разоткривањем неуморно, већ ево скоро четврт века бави православни лекар-психијатар, ДИМИТРИЈЕ АЛЕКСАНДРОВИЧ АВДЕЈЕВ.

– Димитрије, какво је Ваше мишљење, колико је важно за свештеника да познаје основе психијатрије, да ли је савременом свештенику неопходно да разликује духовне болести од душевних (психичких) поремећаја?

– Одговарајући на ово питање може се дуго образлагати колико је ово важно и неопходно, наводити много аргумената „за“ и тако даље. Желео бих да наведем једноставан пример из сопствене праксе који даје исцрпан одговор на Ваше питање. Скоро ме је звала једна жена и рекла: „Ових дана нам је дошао свештеник из храма да нам освети стан. Била сам кући са дететом. Свештеник се помолио, осветио наш стан а затим ме је одвео на страну и рекао да можда моје дете има здравствене проблеме и посаветовао ме да се обратим Вама за савет. Рекао ми је да је читао Ваше књиге, слушао Ваша предавања. Ја сам, наравно, и сама примећивала да са психом мог детета нешто није у реду али нисам сама желела себи да признам то.“ Ова жена је дошла у ординацију заједно са дететом. И свештеник и мајка су били у праву. Дајући прву дијагнозу детету послао сам га на хоспитално лечење. Родитељи у оваквим случајевима веома страхују, боје се лечења, последица. Умирио сам мајку и дао јој практичне савете. Након пар месеци жена ме је поново позвала, рекла да је дете прошло лечење, да му је много боље и да ће сада бити под контролом лекара. Речима: „Хвала Вам докторе и хвала свештенику“ завршила је разговор. Видите колико је ово важно. Таквих случајева је много, када свештеник први примећује болест и тактично саветује особи да се обрати лекару за помоћ.

- У питању је заиста сарадња свештеника и лекара? Значи ли то да су прошла времена када на исповести свештеник прекорева човека који болује од депресије за страст унинија (чамотиње) и говори му да појача пост и молитву?

– На жалост, та времена у вези са депресијом и унинијем су још увек присутна. Пре неколико дана ми је у ординацији била жена из Краснојарска. Сибирски град, велики, развијени. Растојање између Краснојарска и престонице је прилично велико. По овдашњим ценама, долазак у Москву за становницу Краснојарска је скуп подухват јер, како се испоставило, она нема велика примања. Како се она нашла у мојој ординацији у Москви? Испричала ми је да већ дуго времена пати од унинија, апатије. Често је свештенику говорила о свом стању и након још једне исповести саветовали су је да иде у Тројице-Сергијеву Лавру да јој „читају молитве“. Да, наравно, могло је да се претпостави да је страст унинија изазвана нападом демона. Међутим, нико из њеног окружења није чак ни помислио да она може бити болесна. И ето, жена која је прешла хиљаде километара, дошла је у Лавру, живела тамо у гостионици и дошла на Чин изгнања злих духова. Она је ту дошла са надом да ће јој постати боље али се њено стање није побољшало. Она у потпуном очајању долази у моју ординацију. Сат времена разговора, клинички преглед довели су ме до недвосмисленог закључка да је код ње у питању ендогена депресија, то јест, обољење које се јавља на физиолошком нивоу и мало зависи од духовног стања. Одредио сам јој терапију која је сада већ почела да даје позитивне резултате.
Поводом „читања молитава против злих духова“ желео бих да посебно кажем. Нисам свештеник и не усуђујем се да постављам духовне дијагнозе, али бих ипак желео да се обратим свештеницима: униније (чамотиња) може понекад бити последица психичког обољења. Поставите себи питање да ли човек има духовну болест или је у питању ипак психичка болест? Болест може да се покаже на различите начине: у облику бунцања, маничних стања, компулзивних стања, чамотиње, страхова, губитка памћења, такође и да се манифестује слабошћу, губљењем снаге, апатијом, брзим замарањем. Такво стање особе се не може објаснити једино духовним разлозима!

- Сигурно је да нестручном човеку није лако разликовати једно од другог. Да ли можете дати савет како разликовати на пример депресију од унинија (чамотиње)?

– Присетимо се одломка из „Основа социјалне концепције Руске Православне Цркве“. У овом документу нема дела који је посвећен болестима очију или хирургији, али постоје делови о психијатрији и наркологији. И то није случајно, јер Црква има своје мишљење о узроцима психичких обољења. Таквих узрока има три: биолошки јер је још Преподобни Јован Лествичник говорио да такве болести могу да се јаве из „природе“. Друга два узрока су духовне врсте: греховне страсти и демони који себи налазе „склониште“ у недрима сваке страсти.
Постоји танка граница између унинија и депресије коју је важно разликовати. У првом случају је у питању поробљеност душе греховним страстима (унинија и туге), у другом случају је болест коју је потребно лечити методама савремене медицине (депресија). Молити се, обраћати се Господу за помоћ потребно је у оба случаја. Међутим, у другом случају потребна је и помоћ лекара. Да би неко био у стању да разликује једно од другог потребно је да се заинтересује за ову тему, да прочита нешто. У правцу помоћи верујућим људима и свештеницима написао сам чак и књигу „Униније и депресија: сличности, разлике, лечење“. Важно је и неопходно разликовати их јер је у првом случају потребно пронаћи грех и покушати са исцељењем духовним средствима, а у другом случају је у питању болест коју је такође потребно лечити и медикаментима. Најважније је да овде нема никаквог супротстављања, већ напротив, треба да постоји синергија, као два крила птице, сарадња лекара и свештеника.
У пракси то може изгледати рецимо овако. Замислите људе у реду за исповест. Уморни свештеник стоји у исповедаоници. Прилази му девојка са тужним очима, обореним ниско, каје се због непрестаног унинија, због тога што јој се не живи, јављају јој се мисли да заврши са животом. И ту се код свештеника покреће, да се изразимо језиком медицине диференцијална дијагностика: да ово није болест? Да ли овој девојци треба да се укаже да она можда има психичко обољење? Посебно је то актуелно сада, у време пролећа када депресија има тенденцију да се појача.

- Многи православни хришћани имају духовнике. Да ли се сусрећете са појавом да неки духовници не благосиљају својој духовној децу да пију лекове, а особа је болесна и лечење јој је неопходно?

– На велику жалост, сусрећем се. Прилично често свештеници не дају благослов за лечење, рођаци оболеле особе се не слажу са лечењем. На питање: „а зашто?“, и једни и други дају исти одговор: „упропастиће га“.
У друштву су се формирали чврсти негативни стереотипи о лекарима-психијатрима, о психотропним препаратима. Постоји мишљење да ће таблете обавезно дезорганизовати личност, направити „биљку“ од човека, како говоре многи противници медикаментозног лечења. Међутим, у томе и јесте елементарно непознавање суштине деловања медикаментозних препарата. Заиста, позитивни ефекат многих лекова у психијатрији наступа кроз заштитно успоравање нервног система. У томе се састоји особеност лечења психичког поремећаја.
Да би ово било разумљивије навео бих следећи пример: замислимо да смо хоспитализовали свог рођака због операције слепог црева. На операцији су му, наравно, отворили трбушну дупљу. А неко може рећи: „Замислите, они су му распорили стомак!“ Али свима, па чак и људима који нису лекари је јасно да је неопходно да се направи рез на стомаку да би се уклонило слепо црево. Није могуће пружити помоћ на други начин. Исто је и са препаратима које одређујемо – лечење није могуће без заштитног успоравања. Иако наука не стоји у месту и у том правцу је урађено много. Сада се појављују нови препарати који не делују негативно на психу. Међутим, у сваком случају болесном човеку је лечење неопходно јер стручно и на време започето лечење представља одличну рехабилитацију, одличну ремисију, а понекада и потпуно оздрављење.
Што се тиче савета неких духовника, ускраћивање благослова за лечење психичких поремећаја је грешка. Разумљиво је да се многе црквене особе саветују са духовницима у вези са животно важним питањима. Душевно здравље је једна од таквих тема, тим пре што сваке године број психичких поремећаја вишеструко расте. Зато се моје православне колеге и ја трудимо да до свештеника донесемо основе пастирске психијатрије. И у Русији и у иностранству сам говорио и говорим на пастирским семинарима, у богословским институцијама, пишем текстове и књиге на ту тему. Савременом свештенику је важно да буде упознат са овом проблематиком, посебно зато што мноштво психичких поремећаја не захтева клиничко, медикаментозно лечење, јер су изазвани греховним немоћима, страстима које су поробиле људску душу. На пример, данас је нашу земљу буквално запљуснуо талас самоубистава, на велику жалост, дечијих. А познато је да је самоубиство проблем не болесних, већ здравих људи. У овом случају је недопустиво бавити се експанзијом психијатрије. Често се узроци самоубистава налазе у неразумевању смисла људског живота, у одсуству духовности, понекада и у очигледно греховном начину живота. Главно „лечење“ ове болести састоји се у проповеди Православља, уцрквењењу, васпитању деце у духу хришћанског вероучења. Поремећаји у којима доминирају греховне страсти представљају један од најважнијих узрока код великог процента – управо 80% од укупног броја психичких обољења. Међутим, говорећи о њима, не сме се заборавити и на преосталих 20%.

- Димитрије, није тајна да се многи људи боје психијатара. А верујући људи још желе да се лече и код православног лекара. Међутим, не може се често наићи на специјалисте који исповедају Православље. Да ли се можемо лечити код неверујућег лекара.

– Као прво, не треба се бојати лекара-психијатара. Наравно, боље би било лечити се код верујућег лекара. Међутим, хајде да раздвојимо неке ствари. Постоји психијатрија, психотерапија и психологија. Ако говоримо о помоћи лекара-психијатра онда ова врста помоћи не подразумева бригу о души. У великој мери је у питању помоћ стручњака, клиничара која је усмерена на дијагностику психичких поремећаја и њиховом отклањању уз помоћ биолошке терапије, медикамената. То јест, помоћ клиничког лекара није и помоћ души што не могу да кажем за психотерапију и психологију. Зато је у одређеним ситуацијама потпуно допустиво обратити се за помоћ психијатру који није црквена особа. Међутим, његова помоћ мора бити строго професионална. Данас је законски забрањено лекару-психијатру да на било који начин утиче на религиозна осећања човека, на угрожавање религиозног достојанства. Ако лекар почне нешто да исмева, да говори, на пример, да се скине крст – знајте да је то једноставно недопустиво. Постоји закон који штити права психички болесне особе које налаже да се чак и у болницу, ако је неопходно, може позвати свештеник.
Међутим, у психотерапији и психологији је потребно бити веома пажљив. Овде говоримо о бризи која се указује души и ту није свеједно којим методама и начинима ће стручњак помагати. Ја не бих отишао на консултацију код психолога који не исповеда православну веру. На срећу, данас у Москви и многим областима такође има све више и више православних психолога и психотерапеута. Многи имају саветовалишта при храмовима и ова тенденција ме радује. Дакле, ако постоји могућност, изаберите верујућег стручњака и побрините се за своје душевно и духовно здравље.

[Шумадинац]

ДУШЕВНА БОЛЕСТ И ПОСЕДНУТОСТ НИСУ ЈЕДНО ТЕ ИСТО


У секуларном друштву и медијима често се користи термин „лудило“ или „полудео“ како би заправо објаснили да нека особа има неко психичко обољење, На тај начин стигматизују саме особе које се боре са својом психичком болешћу а такође се изазива зазор код других људи који имају психичких тегоба да потраже психолошку и психијатријску помоћ (јер не желе да буду „лудаци“ или „поремећени“).
С друге стране, секуларна (атеистичка, која није базирана на истинама православне вере и духовности) психологија, с обзиром да не признаје и не препознаје трочлану структуру човека на дух , душу и тело , те да поједине болести могу бити и духовне природе, свако духовно обољење (па чак и саму поседнутост) стављају у кош са психичким поремећајима и намећу медикаментозно лечење које у таквим ситуацијама не може да помогне.
У црквеној средини, пак, често се догађа да се о свим психичким обољењима говори као о запоседнутости злим духовима.

Православни психијатар из Русије, ДИМИТРИЈ АВДЕЈЕВ, у овом тексту појашњава тачан и правилан став Православне Цркве о пореклу обољења, као и о неопходности да сви људи који по свом позиву и служби долазе у ситуацију да помажу људима у проблему, морају познавати разлику између душевних боелсти и поседнутости како би могли да упуте људе на право место за помоћ.


***
У августу 2013. године одјекнула је вест о убиству свештеника Павла Аделгајма. Медији су пренели да је свештеника убио мушкарац којег је примио у свој дом: хранио, духовно бринуо о њему. Човек је убио свештеника и ранио себе. У медијима и у црквеној средини су у вези са тим почела да се појављују различита мишљења и текстови. Особу која је извршила овај страшни злочин описују и као психички болесног али и као поседнутог. Колико су ови појмови, психичка болест и поседнутост, слични?

Ово питање представља и тему нашег разговора са познатим православним психијатром, Димитријем Авдејевим.


– Димитрије, молим Вас да нам објасните – да ли психичка болест и поседнутост представљају синониме?


– Далеко од тога да су душевна болест и поседнутост увек једно те исто. Испред мене се налази један православни часопис и у њему наслов текста: „Неопходна су правила за контакт са полуделима“. Претпоставља се да су у питању правила за контакт са болесним људима. Након два реда у тексту се уместо речи „полудели“ користи реч „поседнути“. А затим пасус ниже опет реч „полудели“. На крају текста аутор износи мишљење да већини поседнутих није потребна духовна помоћ већ неодложна хоспитализација. Све је помешано! Поседнутом човеку је управо неопходна пре свега духовна помоћ, док је болесном потребно лечење, понекад и хоспитализација. Замислите само како ће реаговати верујући човек који је психички оболео а који чита овај текст? Да ли можете да замислите његово душевно стање? Знам за мноштво случајева када психички оболели људи своју болест доживљавају као крст који им је послао Господ, захваљују Богу за невољу која им је послата. Они расту духовно, моле се, исповедају и причешћују. Зато треба прво промислити пре него што се овако нешто напише или каже!


- Заиста, потребно је не само размишљати већ и познавати тему о којој се пише. Када су у питању неке овако осетљиве теме знање недостаје понекад, не само новинарима, већ како ми се чини, и неким свештенослужитељима.


– Људи знају, рецимо, да је рану неопходно очистити и обрадити јодом. Ако је у питању висока температура, сви знају да је потребно позвати лекара, попити аспирин. Посекао си прст – ставићеш завој. То је такође добро познато. Међутим, о психијатрији не знају апсолутно ништа. Верујући људи понекада постају жртве, нећу презати да ово кажем, неких псеудо-духовних савета и благослова. Познат ми је случај када је мајка са својом болесном ћерком, психијатријским инвалидом другог степена отишла до једног свештеника по савет. Свештеник није благословио ћерку да се лечи медикаментима. Њих две су поверовале том свештенику. Другог дана се њено стање драстично погоршало. Мајка и њена кћи су дошле по савет код мене. Ја сам се, наравно, залагао за наставак лечења. На то су ми одговориле: „А шта са благословом свештеника?“ Заћутао сам. Они су са вером ишле код тог свештеника (о њему се пронео глас) и ево какав је резултат настао. Посаветовао сам им да још једном оду до тог свештеника чим му толико верују и да се позову на мишљење лекара-психијатра. Ако ни то не помогне, могу да се обрате и надлежном епископу у циљу разјашњења ситуације.


- Да ли у Цркви постоји неки општеприхваћени поглед на природу душевних болести?


– Постоји документ који је прихваћен пре тринаест година на Архијерејском Сабору са називом „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“. Један од одељака овог документа посвећен је психијатрији, тачније, односу Цркве према узроцима психичких поремећаја, као и начинима лечења болесних. Подсећам да Црква издваја три главна узрока (три главна правца) из којих се развијају психичке болести: човекова природа, греховне страсти и демони, то јест, издвајају се индивидуално-биолошки, духовно-психолошки и демонски узроци јављања патологије психе. Веома важно је да се ови узроци не мешају. Ако је пред нама болесна особа, онда је пре свега потребно да се она лечи. „И дај мјесто љекару, јер и њега је створио Господ, и нека се не удаљује од тебе, јер ти је потребан“. (Прем. Сир. 38:12) У мери оздрављења (када је то могуће) духовна помоћ ће расти, а медицинска се смањивати. Рођацима болесне особе је потребно да знају макар уопштено особености клиничке слике и тока конкретне болести. Неопходно је покушати са уочавањем неких предзнакова акутне фазе болести да бисмо „звонили на сва звона“, ступили у контакт са лекаром, а духовника замолили да појача молитве за болесну особу. Ово је јако, јако важно. Осврнимо се сада поново на трагедију која се догодила, на убиство протојереја Павла Аделгајма. Да је свештеник исправно проценио да се пред њим налази психички болестан човек све би могло да буде другачије. Наравно да је било потребно да се предузму одређене мере безбедности.


- На пример, какве?


– Није требало примити тог човека код себе у дом, излажући опасности и себе и укућане. По тврдњи очевидаца,понашање младог човека је било неадекватно. Зато је могло да се посумња у психичко обољење и потражити помоћ психијатара. У таквим случајевима духовник и лекар треба да раде заједно. Непрестано говорим о неопходности изучавања, макар и кратких основа психијатрије од стране будућих пастира. Зашто говорим о пастирској психијатрији? Ради се о томе да пастир може бити први човек или један од првих људи који ће ступити у контакт са болесном особом. И од свештеника у том тренутку много зависи. Овом питању се не придаје значај који је потребан. На пример, човек на исповести може да се каје због стално присутне чамотиње док истовремено може боловати од депресије. На првој етапи му је неопходна медицинска помоћ. По мери оздрављења „тас на ваги“ овакве помоћи ће се смањивати, док ће духовна расти. Постоје и друга психичка обољења која могу да се сакрију, трансформишу, „преобуку“ у духовно лоше стање.


- Рекли сте да је важно да се пастир снађе и схвати где су духовни проблеми у питању, а где проблеми психичког здравља. Како свештеник да се снађе у овоме? Где може наћи детаљније информације?


– Потребно је да се изучи предмет о коме говоримо. Он се може звати и различито, могу бити или „Основе пастирске психијатрије“ или „Питања клиничке психијатрије“. Покушао сам да саставим малу књигу (садржи у себи петнаест предавања) у којој је материјал изложен на доступан начин: „Формирање хришћанског односа према психичким обољења – изводи из предавања“. Постоји и друга литература на ту тему.


- Знам да често имате предавања и ван граница Русије за свештенике, психологе, лекаре. Да ли и у Русији имате слична предавања?


– Да, заиста, у последње време често одлазим да говорим ван земље. Више пута сам говорио и у другим Помесним Православним Црквама. И у Русији имам предавања сличне тематике али су данас некако мање почели да се интересују за ова питања, има мање и позива. Међутим, проблем је прилично актуелан. Навео бих само неке бројке:

– на 100 000 становника наше земље има од 2500 до 3000 психички болесних људи;
– 30 особа на 100 000 становника свој живот завршава самоубиством;
– 70 000 младих особа сваке године умире у Русији од наркотика.


Психичко здравље људи не представља само уско-медицинску тему. То је у суштини један од најважнијих државних проблема који задобија изузетно важан социјални значај. Црква не треба ћути и она и не ћути, али је потребно да говори још гласније. Сарадња свештеника и лекара (верујућег лекара, на пример) мора бити довољно интензивна, активна, блиска. У друштву је по могућности неопходно формирање правилног односа према питањима душевног здравља и никако се не смеју убрајати сви психички болесни људи у групу поседнутих злим духовима и слати се на читање молитава за истеривање демона. Потребно је да се ово јасно разуме. Текст о коме сам говорио на почетку представља типичан пример како не би требало писати: поседнути, ђавоимани и психички болесни се користе, авај, као синоними.
Постоји и други проблем: „етикету“ полуделих покушавају да залепе многим злочинцима. Неки Виноградов је крајем прошле године пуцао у своје колеге на послу и чули су се гласови да је у питању шизофреник. А није тако. Данас је он већ осуђен. Или Американац Адам Ланза који је приредио страшан покољ у школи, који је убио десетине деце. И његов злочин су покушали да објасне само психијатријским мотивима. То није исправно. Својевремено сам написао књигу која се зове: „О психичким поремећајима и патологији духа“. У многим случајевима у питању је управо „патологија духа“. У питању је дубока повређеност човекове душе. Бавити се експанзијом психијатрије у тим случајевима није дозвољено. Важно је да све буде на месту и у право време. Потребно је да се болесна особа прегледа и да се покуша са указивањем помоћи. А када, на пример, адолесценти пребију бескућника или када тринаестогодишње девојчице иду улицом са пивом и цигаретом у рукама, када непрестано псују – у питању више нису психијатријски проблеми, већ проблеми одсуства духовности, породице и васпитања.


- Неки људи сматрају да психички болесне особе није неопходно лечити, већ им треба читати молитве. Шта можете рећи по том питању?


– Као прво, то зависи од самог свештеника. Многи свештеници овим проблемима прилазе веома припремљено. Међутим, далеко је да сви имају јасну представу о природи психичких поремећаја. На пример, познат ми је случај када је један свештеник одлучио да ће само духовним средствима помоћи човеку. Укинуо је болесном човеку лечење, а након одређеног времена болесник је извршио самоубиство. Други случај се догодио у Румунији. Тамо је на суд доспео један јеромонах који је глађу изморио до смрти једну монахињу претпостављајући да ће јој таквим постом помоћи. Како сада разумем она је имала тежак облик шизофреније. Као резултат овог „духовног“ експеримента монахиња је умрла.

Навео бих цитат из „Основа социјалне концепције“: „Црква разматра психичка обољења као један од знакова опште греховне повређености људске природе. Издвајајући у личности духовни, душевни и телесни ниво структуре личности, Свети Оци су разликовали болести које су се развиле „од природе“ и немоћи које су изазване од стране демонског деловања или које су представљале последица страсти које су поробиле човека.
У сагласности са овим разликовањем, у истој мери је неоправдано свођење свих психичких обољења на симптоме поседнутости што за собом повлачи неосновано спровођење чина изгона злих духова, као и покушај лечења било којег духовног поремећаја искључиво клиничким методама...“
Уочите како је тачно речено. Још једном понављам да се не сме пренебрегавати психијатријска помоћ. Међутим, ни духовни проблеми не треба да се решавају пилулама и инјекцијама. Надамо се да ће се, уз Божију помоћ, ситуација изменити на боље.

- Хвала Вам пуно.

– Захваљујем и ја Вама за интересовање за ову тему.

[Шумадинац]

КАКО ИЗЛЕЧИТИ ДУШЕВНИ БОЛ


Бол је нешто што је познато свима. Бол може бити различит: физички и унутрашњи или душевни (у психологији се такав бол назива психоалгијом). Сваки бол представља тежину, мучење и страдање. Бол доживљавамо као сурову казну, неправедност, зло… Бол је нешто што желимо да прекинемо. Како дакле то учинити?


КАКО СЕ ОДНОСИТИ ПРЕМА БОЛУ?


За почетак, хајде да разумемо да бол заправо није зло. Бол представља крајње средство које постоји у нама и приморава нас да се побринемо о себи. Не бисмо доживели данашњи дан да нема бола.
Да нема бола не бисмо осетили кварење зуба тако да бисмо их касније све изгубили.
Да нема бола никоме не би пало на памет да лечи повреде, преломе и унутрашње болести. То значи да бисмо живели само до прве озбиљне болести. Не осећајући бол, не бисмо схватили да са нашим организмом нешто није у реду, не бисмо тражили помоћ лекара.
Бол је наш највернији помоћник који чува наш живот, наше благостање. Бол предупређује лоше последице, скреће нам пажњу да код нас нешто није у реду и тражи да то исправимо.


КАКО РЕАГОВАТИ НА БОЛ?


Шта бисмо рекли када бисмо видели следећи призор… Особа која је купила нови, скупоцени аутомобил, опремљен одличним алармом буди се ноћу јер је аларм веома гласан. Не трудећи се да пронађе разлог зашто се аларм упалио, почиње да ломи сигнализацију. Њено мишљење је да је крива управо сигнализација која јој ремети сан. Нису криви лопови који проваљују у ауто нити сама особа која је лења те зато не жели да изађе и да види о чему се ради или да позове полицију. Не, крив је аларм! Наравно да овакву особу нећемо сматрати превише интелигентном (да не кажемо нешто друго).

Или друга ситуација… Особа трпи бол без обзира на то што му сви око њега препоручују да се одмах обрати лекару јер сматра да јој смета само бол. Трпи га на почетку, а затим покушава да га загуши аналгетицима. Бол наставља да се појачава и на крају се испоставља да се особа одмах обратила лекару, добила би помоћ без озбиљних последица по организам. Међутим, сада су непријатне последице пред њим. Да ли је интелигентан такав човек?
Да, ми се често понашамо слично таквим особама када страдамо од душевног бола. На жалост, разлог свог душевног бола ми често не желимо да видимо. Из неког разлога неразумно трпимо, страдамо, мучимо се, долазимо до очајања (све до самоубиства), покушавамо да разним средствима загушимо бол, да се боримо са њим, да га заборавимо, све чинимо само… не слушамо сигнал нити исправљамо узрок бола.
Људи код којих је душевни бол толико велик да желе да се ослободе од тог бола самоубиством подсећају на особу која се бори са алармом и упозорењима, а не са истинским узроком. Тело нас у таквим случајевима не боли! То је исто као када особа има чир на желуцу и покушава да га излечи ампутацијом ноге!…


КАДА ДУША БОЛИ ЗНАЧИ ДА НЕШТО ИПАК НИЈЕ У РЕДУ?


Нормалан човек у потпуности сагледава да није бол сам по себи тај који нас омета да живимо већ да је у питању узрок који изазива појаву бола. Зато се, када нас нешто боли, у организму трудимо да пронађемо место и узрок бола. Ако постоји нада да узрок може да се исправи сам онда чекамо, трпимо, узимамо аналгетике, а ако видимо да узрок остаје и бол не пролази онда идемо на дијагностичке прегледе и уз помоћ одговарајућег специјалисте исправљамо тај узрок. Ако боли бубрег идемо код нефролога, ако боли грло до оториноларинголога, ако боли желудац до гастроентеролога, ако је срце у питању до кардиолога.


КОМЕ СЕ ОБРАТИТИ АКО БОЛИ ДУША?


Када боли тело, знамо да од нервних завршетака на месту болести у одговарајући део мозга долази сигнал о тој дисхармонији. Одакле и где долази сигнал у случају душевног бола? Да ли сте некада размишљали о томе?
Не? Због чега је то тако? Потребно је добро се замислити над тим…
Можда сигнал на непознати начин долази у мозак? Можда долази у срце, јер понекад и оно боли од немира? Можда је соларни плексус средиште духовног бола?

Не. Наука одлучно и једногласно тврди да човекова свест није локализована у телу, то јест, никакав сплет нервних ћелија, чак ни мозга не може да испуни и не испуњава функцију онога што називамо људском свешћу. У скоријем периоду ћемо објавити чланак на ту тему са мноштвом навода ауторитетних извора високе и непристрасне науке.

Дакле, ако сте заклети материјалиста и у потпуности одричете постојање душе, невидљивог света и свега што је повезано са тим можемо вас обрадовати: вас, дакле, ништа не боли. Јер сагласно науци у материјалном телу нема свести што значи да не може ни бити душевног бола. Зато сада можете почети да се радујете – на исти материјални начин као што и патите – и да завршите читање овог текста.

Са осталим читаоцима кренућемо – у свет људске душе.

Психологија је наука у чијем самом називу се налази признање постојања душе (психа – душа, логос – знање), која је међутим изгубила много од када је одбацила сам појам душе. То јест, психологија поставља себи за задатак да лечи душу коју је престала да признаје, али никакав други смислени појам није увела. Ситуација је једноставно апсурдна. Како је могуће лечити орган ако не признајеш да постоји и ништа о њему не знаш? То је разлог зашто традиционална психологија у случају душевног бола може практично увек само да слегне раменима. Уз помоћ савремених фармаколошких препарата интензитет душевног бола се може ублажити, уз помоћ психотерапеутских техника скренути пажња са бола и научити да се са њим живи, на одређено време могуће је чак и заглушити тај бол, међутим, без обзира на огромно искуство које је савремена психологија сакупила за протеклих више од педесет година она није у стању да утиче на искорењивање узрока који доводи до тог најснажнијег, бола.

ОД ЧЕГА БОЛИ ДУША? (Одмах ћу рећи да не говорим о случајевима тешких психичких болести као што је рецимо шизофренија, који се сусрећу код људи који покушају самоубиство у приближно 20% случајева).
Као што тело боли када га нечим повредимо или му не пружамо неопходно исто је и са душом. Шта је неопходно души?

Један од савремених свештеника пише:

„Сви знају да игнорисање дубинских стремљења људског духа рађа ту саму извитопереност људске природе која се традиционално назива грехом и која представља извор болести. Зато је за болесног човека најважније помирење са Богом, успостављање разрушених или изгубљених особина људског духа. Помирење са Богом представља покајање, препознавање свог греха, своје одговорности за сопствени живот, одговорности за стање у које је особа довела себе и стремљење, жеља да се отпочне нов живот помирењем са Богом и добијањем опроштаја од Њега.

Црква је одувек повезивала болест са унутрашњим стањем човека, са људским грехом. Зато у основи црквене Тајне Јелеосвећења за исцељење болесних лежи молитва за опроштај грехова. И без обзира да ли прибегавамо Тајни Јелеосвећења или идемо да се лечимо прво што треба да урадимо јесте да постанемо свесни своје одговорности, свог греха и воље Божије у вези са нашим оздрављењем.

Грех није реч која је у моди. Можда се тако схвата јер људи којима је стран црквени живот под грехом схватају нарушавање некаквих правила која су неопходна Богу, а никако не нама самима. Јер мото савремености је – „узми све што ти живот пружа“. А ето, сада од нас из неког разлога нешто траже што нам се, наравно, не може свидети…
Реално гледано, грех представља злочин против сопствене душе. Ако направимо аналогију са телом то би било као да не храните своје тело, већ га сечете га ножем, укуцавате ексере у њега, поливате киселином. Бог је овде налик на доброг доктора који стоји поред, са спремним медицинским инструментима и препаратима и моли нас да што пре прекинемо да мучимо себе и приђемо Њему да нас исцели.
Ако макар мало обратимо пажњу и преиспитамо себе свако може да примети како му постаје непријатно на души када учини нешто лоше. На пример, ако се разљути на неког, уплаши, увреди неког, узме мито, не буде милостив према некоме, превари супругу. У мери у којој се гомилају слични поступци души постаје све теже и теже и ми заборављамо шта је истинска, чиста, дечија радост.

Покушавамо да заменимо радост примитивним задовољствима која нас не радују, већ само отупљују. А душа се суши и боли све јаче и јаче…
И када се догоди неки важан догађај у нашем животу, на пример неки велики губитак нама чак ни на ум не долази да је огроман бол који се навалио на нас на неки начин у вези са нашим грешкама. Међутим, управо је тако. Бол у различитим кризама људских односа изазван је нашом осветољубивошћу, мржњом или сујетом. Бол услед раскида љубавних односа би много пута био мањи када сами односи не би били помрачени вређањем и егоизмом. Бол услед смрти блиске особе удвостручава се роптањем на Бога, итд.

Дакле, закључак је следећи: душевни бол нам сигнализира да са душом нешто није у реду, да смо можда негде повредили своју душу и да је потребно да се исправимо.

ГДЕ ЛЕЧИТИ БОЛ ДУШЕ?

Ако се никада нисмо бавили својом душом сматрајући да се духовни живот састоји у посети позориштима и читању романа неопходна нам је помоћ у лечењу душевног бола јер сами нећемо успети да изађемо на крај.

Где отићи када душа боли? Где се обратити за помоћ?

Наравно, најбоље је обратити се тамо где прецизно лече. То мора да буде место које има проверене традиције лечења, инструменте и услове за лечење и најважније – на милионе излечених болесника.
Заправо, главног и јединственог Лекара душевног бола смо већ поменули. Видео сам стотине људи који су се излечили од душевног бола. И сви они су били у потпуности излечени само на једном месту и само код јединственог Лекара. Та болница је – Црква, а Главни Лекар у њој – Господ Бог!

То је Лекар који не лечи за новац, који то чини без користи и са великом љубављу. Тај Лекар чека особу којој је лоше јер је увек спреман да пружи своју руку помоћи. Код Њега нема одсуства и паузе за ручак. Он је увек спреман да приступи лечењу ваше душе.

Тај Лекар лечи не вештачким, већ вечно живим, провереним и веома ефикасним лековима. Никада никоме није одбио помоћ, али неће почети да вам се намеће, неће вас наговарати да се лечите код Њега јер тај Лекар уважава вашу слободу и избор и није му потребна реклама. Тај Лекар једноставно искрено жели да вам помогне јер вас воли. Он рачуна на ваше поверење у Њега и испуњавање Његових савета са ваше стране.
Ако ви још увек имате мало поверења и из тог разлога се бојите да Му се обратите сетите се да ништа не ризикујете. Ви увек можете да завршите са собом чак и само након годину дана духовног живота. Заиста, немате ништа да изгубите.

КАКО БОГ ЛЕЧИ ДУШЕВНИ БОЛ?

Заједно смо већ дошли до разумевања да је бол изазван нарушавањем душевних потреба. Дакле неопходно је да се тај бол лечи задовољењем тих потреба.

Не верујте да списак људских потреба, који је далеко раширен и практично канонизован од стране популарних психолога (попут најпознатије Масловљеве пирамиде потреба) међу којима су само-остварење, признање, социјални статус, комуникација, приврженост за људе (афективна везаност) заиста представља оно што је потребно човеку. Чак и ако сагласно са тим списком имате 100 од 100 поена, нећете бити срећни. Јер срећна је особа која је задовољила душевне потребе које се ипак разликују од поменутог списка.

Заправо, главна и једина потреба душе је љубав. А Бог и јесте љубав. Приближавање Богу увећава љубав. Удаљавање од Бога кроз грехе умањује љубав и повећава душевни бол.

Дакле, души нису потребне некакве трице. Њој је неопходан Сам Бог и само Он може да задовољи њене потребе. А Он је спреман да нам Себе да. Господ жели да нам дарује Себе и кроз то нас избави од бола и нашу душу просвети љубављу.

Молитву пореде са дахом живота или са храном за душу. Ко се молио тај је осетио истинитост ових поређења из сопственог искуства. Наука није могла да опипа нити да измери супстанцу која улази у душу приликом молитве. Црква ту супстанцу назива благодаћу. Молитва представља најбржег исцелитеља душевног бола.

Исто тако неопходни извор благодати за човека представља Причешће Телом и Крвљу Христовом.


Овај текст није богословски, ми само желимо да вам укажемо на јединствени и истинити пут исцелења душе од бола. Зато ћемо у вези са великим чудом Причешћа рећи само да су плодови тог Чуда несумњиви и осетни. Велик број људи које лично познајем се избавило након Причешћа од најтежих психичких растројстава, болести тела, очајања, депресије, а једном је практично на моје очи, жена оздравила од меланома (веома тешког малигног тумора). Причешћу претходи исцељујућа Тајна покајања – исповести. За време исповести човеку се праштају сви греси које исповеди. Из његове душе као да се извлаче ексери које је забијао у себе, исцељују се све ране које је нанео себи.

Савест постаје чистија. Да ли се још увек сећате како је добро на души када је савест чиста?

Могуће је задовољити се краткотрајним ефектом, тј. позитивним исходом одређене кризе. Међутим, ускоро ће доћи нова криза можда тежа од претходне. Ако не желите да осећате бол, ако желите да живите у љубави и радости неопходно је да непрестано бринете о души.

Неопходно је да научимо себе да души пружамо све што јој је неопходно и да не чинимо оно што је рањава. Ово захтева измену наших навика. У питању је дуг процес који захтева сталну пажњу и напор. Међутим, у мери у којој ћете уз помоћ Лекара проналазити сопствене грешке и исправљати их у дубини своје душе тежина ће вас напуштати, осећање истинске радости ће испунити вашу душу.

Највећи део посла нећете радити ви, већ онај свевидећи, Лекар Који нас воли а кога ми уопште не ценимо. Од вас се једино тражи да примите тај чудесни дар исцељења.

Ако желите да будете телесно здрави неопходно је да бринете о хигијени. Ако желите да будете душевно здрави и ту је такође потребно да чувате хигијенске норме. Професор Зураб Кекелидзе, заменик директора Државног научног центра социјалне и судске психијатрије В.П.Српског, је говорио: „Постоји појам психохигијене. Немој чинити оно што нарушава психичко здравље! Прочитај Десет заповести, тамо је све написано! А ми не познајемо те законе и стога чинимо гомилу глупости!“

О томе нам говори искуство генерација које су живела пре нас. Они су то одлично схватали, видели, осећали резултате, предавали сопственој деци.
И немојте да грдите бол, не жалите се на њега и не мучите се више већ идите и лечите га.
Желим вам успех у томе.

МИХАИЛ ХАСМИНСКИ

[Шумадинац]

О НЕДОСТАТКУ САМОПОУЗДАЊА

ЈА СЕБЕ СМАТРАМ НАЈГОРИМ ОД СВИХ. ДА ЛИ ЈЕ ТО ДОБАР ХРИШЋАНСКИ СТАВ?


„Ја сам потпуно безвредан. Мени ништа не полази за руком. Није ни чудо што ме нико не воли.” Неретко се срећу људи који овако размишљају. Психолози их називају људима са ниским самопоштовањем. Међутим, ако се мало боље размисли, могло би се рећи да управо тако ми који смо хришћани и треба да мислимо о себи? Зар није у томе разлика између самозадовољног фарисеја и незадовољног собом митра-цариника? Није ли то одраз смирења?


СМИРЕЊЕ КАО ИЗГОВОР

По сведочењу свештеника, међу парохијанима се заиста веома често и редовно срећу људи са ниском оценом сопствене вредности и ниским самопоуздањем. Такве особе увек сумњају у себе, воле да траже благослов и за најбезначајнији корак и веома, веома су заокупљени својим несавршенством. Када се од тах људи затражи помоћ, прва њихова реакција је — страх.

Једном приликом је један свештеник замолио једну парохијанку која уме да чита црквенословенски:
– „Помози за певницом, преузми ти да читаш мало данас!”
– „Не, шта Вам је! Ја ужасно лоше, страшно лоше читам! Нећу моћи! Ја се , оче, не усуђујем!”

Дакле, иако такво понашање изгледа као смирење, има ли оно суштински има било какве везе са духовним животом?
Према мишљењу доктора психологије, професора Виктора Слободчикова, такво омаловажавање себе често представља – не смирење, већ болесно психолошко стање:

Оно се изражава у одбијању предузимања неке активности — из страха да се не испадне неспособним, да се не изгледа глупо у очима других, да се не испадне неспретним, малоумним, неискусним. Таква особа чини све како би избегла ситуације где постоји вероватноћа да доживи неуспех.
Да би се заштитила од тако страшних ствари, из страха особа са себе скида одговорност: “Ја сам слаб, нисам стручан, нећу ја то успети”. Међутим, све је то само пред људима. Када га нико не види — када дође кући и затвори врата – тада нема више ни трага том ниском самопоуздању!
У чему се, дакле, право смирење разликује од ниског самопоуздања?

Према запажању протојереја Бориса Левшенка, свештеника московског храма Светога Николаја у Кузњецкој Слободи и шефа катедре догматског богословља Православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета, ради се о томе да је:

„Човек са ниским вредновањем себе превише оптерећен мислима о себи, стално је преокупиран самим собом. За разлику од тога, смирени човек је једноставно заузет чињењем неког дела. Смирени човек прихвата своје несавршенство са надом на Божију помоћ, а особа са ниским самопоуздањем ту своју несавршеност проживљава на патолошки начин, размишља о томе како није у стању да испуни било каква очекивања других, а често и завиди онима који ће то урадити боље од њега. Човек који има смирење он, унутар себе, душом стоји пред Богом, а човек са ниским самопоуздањем — душом стоји пред људима”.

Најчешће, доживљај своје безвредности крије нешто управо супротно од тог уверења: мора бити онако како ја хоћу. А уколико не испадне тако – и само тако, значи да ја нисам ни за шта.

Протојереј Борис Левшенко наставља:
„Са чиме се најчешће сусрећемо?
— “Како бих желео да будем чувени научник, али у мојој глави нешто није како треба”.
— “Како бих желео да наступим на Олимпијади! Та, куд ћу ја тамо!…”;
— Или ми дај све — или ћу у супротном све одбити и због тога ћу само патити”.

А по Виктору Слободчикову:
„Са духовне тачке гледишта, то је управо представља гордост, само окренуту наопако:
– `Ја сам такав човек да, то – нешто, морам да имам али га немам`.
Такође и мисао:
– `Па, одједном ће сви приметити да ја и нисам баш нешто нарочито паметан`,
је несумњиво од гордости”.

Такви људи неретко имају нездрав однос не само према себи, већ и према другима. По Екатерини Бурмистровој, дечјем и породичном психологу: „Смирена особа је склона да опрашта другима, није агресивна, док за особу са ниским самовредновањем важи да, уколико сретне некога ко је по њеном мишљењу још гори од ње, тада се то претвара у изливе агресивности. И тада нестаје то лажно смирење: “Аха, види њу! Дошла је у цркву у панталонама! Ни свећу није упалила !!!”

Човек наизглед смирен, и истински смирени човек, потпуно другачије ће реаговати при сусрету са злом.

По Виктору Слободчикову: „Ако је шеф битанга и хуља, ако обмањује и вређа потчињене, истински смирени човек ће се заложити за друге, док човек са ниским самовредновањем никада неће ући у сукоб. Истина, ако он иде у цркву свој страх ће сакрити наводном смиреношћу: `Не судите – да вам се не суди`. Али, зар је то смирење – да пролазимо мимо зла?”


НЕДОВОЉНО ХВАЉЕНА ДЕЦА

Најчешће, лош однос према себи повлачи се још из детињства. То је случај са децом која расту без родитеља, или пак са децом из несрећних породица, где родитељи не маре за њих. Очево напуштање породице, по мишљењу психолога, веома умањује самопоштовање детета због тога јер је дете уверено да ако би оно – дете, било довољно добро, тада тата не би отишао.
Међутим, такав човек може одрасти и у потпуно срећној породици поред родитеља који га воле, али у суштини поред родитеља који су, истина, заборавили да га похвале, али зато нису заборавили да га критикују.

Породични психолог и мајка много деце (осморо њих), Екатерина Бурмистрова, објашњава:
„Мало дете изграђује себе и своје самопоштовање на основу реакција родитеља. Људи са ниским самопоуздањем јесу људи чији су родитељи сматрали да је хвалити дете у принципу неправилан приступ, или су се пак заносили поправљањем дечјег понашања (које је готово увек проблематично), критиковали не само понашање као такво, већ су и упућивали критике на личност детета: `Чим си учинио нешто лоше — ти ниси добар.`
Отидите на дечије игралиште и чућете како тамо нека бака — и то она која воли! — говори из срца: `Ти си лош дечак! Не волим те више!` — због тога што је дечак некога тамо пецнуо или гурнуо”.
Плашећи се да хвале дете, родитељи понекад мисле да на такав начин спречавају код њега развој гордости, а да подстичу развој смирења. Али, то често доводи до управо обрнутих резултата: не видећи позитивних оцена за своје понашање, дете дубоко у себи не може са тим да се помири. То се тада често претаче у изопачени, нпр. бунтовни, или обрнуто, у патолошки страшљив облик понашања, у непрестано упоређивање себе са другима.

На основу проучавања од стране психолога Екатерине Бурмистрове, родитељи под смирењем детета понекад подразумевају беспоговорну послушност или када се дете плаши да изрази своје мишљење, или пак покушавају да га васпитају помоћу насиља:

„Сусретала сам се са случајевима када су покушали да му усаде смирење батинама и грдњом: `Смири се, твој грех се зове гордост`, — али, таквим начином васпитања се пре може однеговати увређеност и озлојеђеност него нешто друго. Смирење се не сме натурати — њему се може научити само на примеру сопственог живота”.

На смањење самопоштовања детета веома снажно утиче и његово упоређивање са вршњацима који су од њега способнији, послушнији, вреднији итд. По Екатерини Бурмистровој: „Сви се људи рађају са различитим способностима. Упоређивање са другима увек рађа осећање да код тебе није све у реду. Упоређивање детета могуће је само са њим самим — данашњег са јучерашњим. Дете не треба да сумња у то да је са њим све у реду, да је он најбољи за своје родитеље — нпр. да је он најбољи старији син који постоји! Сматра се нормалним да дете у предшколском узрасту треба да има чак и високо самопоштовање, наравно – не без граница. Потом, када дете пође у школу где оно за учитељицу неће бити најбоље, где ће морати да успоставља односе са другарима из разреда, да напредује у свим предметима, то самовредновање ће се кориговати. Дете ће само увидети за шта је способно. Тако ће његова, у почетку, повишена оцена сопствених вредности и способности одиграти улогу заштитног оклопа који га чува од наглог падања мишљења о својим способностима. Таквом ће детету бити лакше да учи”.

По протојереју Борису Левшенку: „На основу свог педагошког искуства, уверио сам се да је веома важно не само указивати на недостатке, већ и запажати врлине, притом, не само код деце већ и студената, па и код одраслих. Увек је боље одушевити се оним што је човек нешто здраво усвојио, да је нешто савладао, а ако нешто пак није успео, исказати саосећање у вези са тим. Дешава се да ће следећег пута особа то урадити десет пута боље”.

Улазећи у доба пубертета дете са ниским самопоштовањем може постати или плашљиво, или агресивно — „напорно”.

По Екатерини Бурмистровој: „Управо таква деца упадају у лоша друштва. Њима одговара било која заједница у којој су прихваћени. Они мисле да нису довољно добри да би бирали, те дакле, ако су изабрали њих — с тим се мора сагласити. Тада им је већ много теже помоћи него малишану-предшколцу”.

Директор дечијег дома у граду Нерхете, протојереј Андреј Вороњин, осмислио је свој метод рехабилитације такве деце: „Како би се код ”напорне“ деце обликовала адекватна представа о самима себи треба их поставити у некакве екстремне услове. Док човек не доживи такав унутрашњи потрес, његово схватање о свету, другим људима и о самоме себи је изузетно ограничено. Зато смо штићенике нашег дома повели у својеврсни поход. Са десетогодишњим дечачићима, били смо на Елбрусу, пењали се на Белуху, на Сабљу (Субполарни Урал), где је температура и до минус 30, минус 40. То је скијашки марш; само до планине иде се три дана, спава се тако што се закопава у снег…”
Одлазе само добровољно, но желећи увек више него што су у стању. Тек, после таквог похода деца се просто препорађају: „После десет дана тешког похода деца се препороде тако, како их, наравно, не можеш изменити ни за десет месеци. Раније, наша су се деца осећала као да су закинути за нешто у односу према другој деци. А ево, када одлазе у поход они се тада `усправљају` — схватају да они у овом животу понешто и могу. Старији почињу да се брину о млађима. Међутим, иако током похода немамо никакве часове Закона Божијег, ми наравно све што се дешава објашњавамо увек по јеванђеоском кључу. А то што се тамо доживи, одмах формира одређени систем вредности и координатни систем”.

НЕ ОЦЕЊУЈ ТУЂУ ВРЕДНОСТ!

А шта чинити са одраслима који су утонули у мисли о својој промашености и безвредности? Такође их успињати на Елбрус? Или им пак повисити самопоштовање слањем код психотерапеута?

Професор Слободчиков сматра да, ако човек направи одмак од тих својих психолошких проблема у пространство духовног живота, тада тај проблем губи на својој оштрини:

„Пред Богом нема појмова у смислу `ја сам добар` или `ја сам лош`. Постоји само наша недостојност пред Њим. А све разлике за које се ми хватамо у овом свету — да ли је неко учен или неук, глуп или мудар — ту су неважне. Ту не може бити ”адекватне самооцене“. То је онда највећа гордост — давати оцене о себи и другима, рангирати људе. Коначну истину о нама и о другима зна једино Бог!”
Али, зар хришћанин не би требало себе да сматра за безвредну особу која је најгора од свих?

По протојереју Борису Левшенку: „У светоотачкој литератури срећу се описи у којима су Свети говорили о себи: ”Сви ће се спасти, а само ћу ја због својих грехова пропасти“. Али ту напросто нема упоређивања себе са другима. Овде дакле нема: `Ја сам гори`, већ: `Ја сам грешан`. Моја воља чини све супротно од онога шта од мене хоће Господ и због тога се ја нећу спасти”.

Ми не смемо себе сматрати безвредним јер сми образ (лик) Божији. Како ми онда можемо образ Божији сматрати за нешто безвредно? Сасвим је друга ствар то што смо ми дужни да видимо у себи оно зло са којим се треба ухватити у коштац и молити се Богу за снагу у тој борби. Тако и митар-цариник када се молио, говорио је управо о томе да је он грешан и молио Бога за милост. Фарисеј пак, благодарећи, испунио се гордошћу због тога што је почео себе да узвисује над другима”.

Подсетимо се речи апостола Павла:
„А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не знам ништа на себи; но зато нисам оправдан, али Онај који мене суди Господ је.” (1 Кор 4, 3-4).

Управо је ово образац здравог хришћанског односа према себи — и то је потпуно супротно од неразумне и душевно поремећене мисли о томе како ми немамо ничега доброг „у поређењу са другима”.

Митрополит Антоније Сурошки је писао о таквом лажном смирењу: „То је једна од најразорнијих ствари; оно доводи до одрицања у себи онога добра које постоји, а то је напросто неправда у односу према Богу. Господ нам даје и ум, и срце, и добру вољу, и одређене околности, као и људе којима се може учинити добро, али то добро треба чинити са свешћу да је оно — добро, не наше, већ Божије”.

Људима који су подложни унинију (меланхолији а понекад има све одлике депресије, прим.уред.) управо због сматрања себе ништавним, протојереј Андреј Вороњин подсећа на поздрав древних хришћана који гласи „Радуј се!”:

„Ако ми губимо ову радост, ми тада престајемо бити хришћани и постајемо некакви философи који се служе хришћанском терминологијом ради оправдавања сопствених грехова и неспособности. А хришћанство — то је радост! Да, наравно, има ту и суза, и покајања, али то је већ због односа са Богом, а не као плод нашег ума. Осим тога, ономе који је усредсређен на мисли да је он — безвредан, ја свагда говорим: `Христос је умро за тебе! Да ли ти уопште имаш представу о томе колико си ти вредан за Бога?`

ИНА КАРПОВА

[Шумадинац]

ЗДРАВО И БОЛЕСНО У РЕЛИГИОЗНОМ ДОЖИВЉАЈУ

„Морамо да рачунамо са незрелошћу људи као неоспорном чињеницом...“
К. Г. Јунг

У сталној потреби да осмисли свој живот, оснивајући породицу и продужавајући се тако у потомству, урођеним или стеченим даром бирајући занимање које је заволео, опредељујући се за неку Идеју (која се, нажалост, може брзо да претвори у идеологију), човек, по моме мишљењу, најдубље и најистинитије остварује себе у религиозном доживљају, откривши тако у себи, вероватно најстарији архетип у људском роду – homo religiosus.

Заступам тезу многих хришћанских патролога да људи без Бога у себи нема, мада је цео људски живот, често, упорно тражење Бога, за неког освешћено, за многе друге – непрепознато тражење. Отуд и бива, да је за једне бог – откривени Бог (превасходно у све три монотеистичке религије, deus apertus), за друге – скривени бог (deus absconditus) за треће – вера је у њима да Бога нема (тзв. атеисти, људи, најчешће од детињства неким или нечим оштећени).

Шта одлучује да ли ће човек открити Бога (у себи, природи, другом човеку), да ли ће остати човек на путу, или ће цео живот провести без Бога, не налазећи Га, ни у породици која га није испунила, ни у професији која га је изневерила, најмање Га налазећи у некој идеологији која је, заправо, погрешно тражена Идеја? Оно што знамо је да се Бог не може наћи у нацизму или бољшевизму, у насилним револуцијама, у згртању новца, у идолима сваке врсте. Мојсије нам и данас, после дуже од три хиљаде година, силази са Синаја са Таблицама закона у рукама, ревносно гневан, видећи нас како опет једном играмо око „златног телета“. А Исуса Христа, и после две хиљаде година, опет једном (или без прекида), распињемо на Крст, јер уместо од Бога понуђене слободе, тражимо једино хлеба (увек актуелна легенда о Великом инквизитору код Достојевског).

Можемо само да претпоставимо шта одлучује у нашем животу, у свесном или несвесном тражењу Бога, у „Ишчекивању Бога“, како гласи наслов изванредне књиге француског религиозног философа Симоне Веј. Најпре је то, мислим, одређени породични стицај прилика, потом религија, односно хришћанска вероисповест земље у којој смо рођени и провели један део живота или и цео живот, затим релативно повољан или неповољан ток индивидуационог процеса, упорност Боготражитеља у нама (овај може да буде философ, научник, уметник, или и обичан човек) да превазиђе границе тзв. здравог разума – ваљда једине психичке функције између четири, од које потиче дубока сумња, а и неверовање у Бога. Очевидно је потребно да разум пређе у сферу ума, интуиције, наслућивања. И зар можемо, најпосле, или најпре, као верници, да заборавимо оно, некад, одлучујуће а и непредвидиво, исто онолико изненадно, колико и невероватно слетање голуба Духа Светог на човека који произведе тренутно преумљење! Међутим, као што треба да избегнемо искушење да у светитељима хришћанске Цркве уочавамо само оне међу њима који су целог живота били болесни, док су други остали здрави, прецењујући једне или друге, тако се треба чувати прецењивања једног од два најчешћа начина откривања Бога: изненадном метанојом (много ређим начином Божијег указивања човеку), или постепеним, мукотрпним, доживотним процесом индивидуације и/или обожења (далеко чешћим и „природнијим“ начином).

Стигли смо у нашем излагању (о религиозном доживљају и његовом практичном живљењу) до неопходног и значајног питања, и верника, и, много чешће, неверника, до питања о аутентичности религиозног доживљаја. Шта је, заправо, истинито, а шта лажно, шта је стварно, а шта илузорно – (за атеисте и неке агностичаре, све је у религиозном доживљавању измаштано, а онда, природном и увек јаком човековом аутосугестијом „потврђено“) – шта је здраво, а шта у религиозном искуству болесно? Покушаћу да као психијатар и психотерапеут одговорим на ово коренито и сасвим оправдано и природно питање, и верника и неверника. Надам се да чистећи детињу постељу од сумњивих додатака у њој, који прљају и дете и постељу, нећу избацити и дете, из превише ревносно очишћене постеље.

Треба најпре рећи да је религиозна сфера у људском животу најдубља, најфинија и најосетљивија сфера, између неколико других, значајних области сложеног људског живота, као што су нагонска, професионална, етичка, естетска област. Религиозна сфера је за верујућег човека зато најзначајнија и најосетљивија, јер је у религиозном доживљају сваког човека присутно његово најдубље биће, његова хипостаза, у ствари, његова боголикост, стална (иако не увек препозната) присутност Божијег духа у човеку (нешамах, у јудаизму, у „носу“ човековом када је овај Божијим захватом постао човек). Присуство Божијег духа у човеку, према јудеохришћанском уверењу, нераздвојно је од слободе у њему; Бог је створио човека у слободи и за слободу, не из нужности стварања, већ из непојамне слободне љубави Божије за свако стварање у космосу (од мрава и пчеле на Земљи, до нових звезда и галаксија у васиони)! Блиска нам је отуд интуиција Јиргена Молтмана (Jürgen Moltmann) да је Божије стварање: creatio prima, continua et nova! Човеку је Бог такође наменио стварање, у слободи одлучивања да ствара са или без Бога. Осетљивији људи у стању су да разликују човеково стварање са Богом, или оно које постиже без Њега. Чини се да смо на почетку XXI века суочени са разгранатијим произвођењем дела у којима све мање можемо да назремо Бога, све чешће, изгледа, „кнеза овога света“. Може ли се онда још говорити о стварању код човека, о стварању, као дару Божијем, али и као позиву човеку на сарадњу и пријатељевање са Богом (према Христовим речима из Јовановог Јеванђеља)?

Ако је, дакле, религиозно доживљавање у човеку оно што је најсветије у њему, јер је и непрестано дозивање Бога, али и непрестано позивање човека од Бога да Му се придружи у епифанији живота, онда неће бити места чуђењу ни изненађењу када будемо почели да откривамо много сенки, мрља, гуравости и свакојаких других изопачавања на првобитно светлом, а временом потамнелом лику Божијем у сваком човеку.

Одавно знамо: нема два иста човека, нити на човеку два истоветна отиска кажипрста, или једнаких линија на човековом длану; наука је данас доказала да нема два иста генома (ни два листа на грани, каже народ, нису иста). Религиозну и уметничку душу човекову ова разноликост, не само човека, већ сваког живог бића у природи може довести до таквог усхићења, да и онај најмањи међу људима, у присуству оваквог заноса, тренутно постаје (а онда трајно остаје или никад не постаје?) – стваралац, homo creator. Већину људи, нажалост, разноврсност живог света, нарочито различитост међу људима (други народи, расе, други језици, обичаји) збуњује и плаши. Агресија међу људима и почива највећим делом на ксенофобији, у ствари на непознавању другога (агресивна опасност међу људима расте када човек или народ одбије природну радозналост да се упозна онај други), а расте нада у мирно разрешавање сукоба када млади данас, у целом свету, уче друге језике који ће им омогућити упознавање, а онда, можда, и љубав према Другоме.

Споменута суштинска различитост међу људима које може да зближи или и сједини једино заједнички Дух Божији (све је остало у човеку различито и треба да буде различито јер се тако слави пуноћа Божија), испољава се, можда највећма, баш у религиозном доживљају. Одређени тип религиозности не одређује особине личности, већ особине личности одређују тип религиозности! Све откривене и скривене позитивне и негативне стране бескрајно сложеног људског бића – од његовог специфичног генома до бројних слојева његовог несвесног и свесног живота највидљивије су у његовом свесном и несвесном одношењу према Богу. Покушаћу да откријем оне неповољне или тамне стране манифестовања религиозног бића неког човека које замрачују чист Лик Божији у човеку, стварајући код људи збуњујућу представу о Богу и доводећи тако поједине до дубоке сумње у Божију присутност у свету и човеку. Која су то испољавања човека (прелазимо и остајемо само на тзв. религиозном човеку) која могу да изазову код људи сумњу, зебњу, страх, некад и одбијање „религиозног“ као таквог, а каткад и енергично одбацивање вере у Бога? Навешћу као пример само неке појаве које сам и као хришћански верник и као психотерапеут уочио код неких људи који за себе кажу, или су и уверени, да су верујуће особе. Неки међу овим људима били су убеђени да им се сам Бог јавио, други су говорили о својим необичним паранормалним способностима, док су неки прихватили хришћанску (православну) веру са неким својим особеностима које бих најрадије сврстао у подручје „абнормалности нормалних“. Избегао бих овом приликом опасност која може да одведе истраживача болесних, абнормалних и здравих манифестовања религиозног живота људи, у релативизовање религијских исказа о самом доживљају ових људи (не само у хришћанској, већ у другим светским религијама); усуђујем се, ипак, да кажем да као што је сваки човек јединствен, непоновљив и свој, такав је и као религиозан човек. Код сваког човека, једном речи, представа и доживљај Бога, друкчији су. Не доживљавам ову разноликост као угрожавајућу за човека, још мање као релативизовање Истине. Останимо, дакле, само на негативној страни овакве различитости религијског доживљаја која нам „квари“ идеалну слику Бога. Нећемо се овога пута бавити манифестним душевним болестима (психозама) и њиховом могућом везом са религиозним доживљајем оболелог. Подсетио бих, ипак, да нису ретки необични религиозни доживљаји на почетку схизофреног обољења (обично халуцинаторно-параноидне природе), који подсећају некад, садржајном дубином испољеног доживљаја, као и силином афективног пражњења, на религиозне архетипове из колективно несвесног, познате и забележене у митовима старих народа и цивилизација.

* * *

1. Ваља, најпре, рећи да на квалитет и интензитет религиозног доживљаја верника, несумњив утицај врши наш урођени темперамент: колеричан, флегматичан, сангвиничан и меланхоличан (ако и даље прихватамо Хипократову поделу). Тако, на пример, чини се да верских фанатика највише има међу урођеним колерицима, најдубље молитвених међу меланхолицима, променљивог и нестабилног религијског понашања међу сангвиницима, а релативно уравнотежених, највише традиционалних верника је међу флегматицима. Често доживотна подвижничка борба са својим темпераментом („природом“), спада у најтежу врсту борбе и међу манастирским људима и међу лаицима.


2. Верских, као и политичких фанатика (корени су им често истоветни), увек је било највише. Унутрашња заслепљеност ових људи спречава их да у тобожњој ревности за веру препознају абнормалну, некад и патолошку потребу да своје уверење наметну другом човеку. Узроке оваквог понашања, осим неких урођених неповољних црта карактера, треба тражити у претпостављеној „идентификацији са агресором“ (обично је то била лоша идентификациона фигура оца или мајке) као патолошком механизму одбране, као и бројним другим облицима извитоперености карактера стеченим у току раног детињства.


3. Јако осећање инфериорности које може да доживи дете у породици из различитих узрока (о коме је убедљиво писао велики психолог у XX веку Алфред Адлер), проузрокује одраслом вернику мноштво проблема. С једне стране, незајажљива (најчешће несвесна) потреба таквог верника да компензује некадашње осећање слабости, гони га у религијске подвиге којима није дорастао, који га, временом, исцрпљују и, на крају, разбољевају од неке психосоматске болести („џиновски захтеви“ неуротичара, према А. Адлеру). С друге стране, ово исто снажно осећање инфериорности код других људи који верују чини их несвесним жртвама њихове блиске околине (религијски и психопатолошки појам „жртвеног јарца“), уз продужен доживљај сопствене немоћи. Бог, Црква и религија примају се од таквих људи из страха од живота, они им постају „кућиште“, као најсигурнији заклон од искушења живота.


4. Осећање кривице, некад јако и дуго, прати годинама и верника и неверника, ретко освешћујући оваква осећања, а онда препознајући у њима, или стварно почињену кривицу (грех), или, на болестан начин, умишљену кривицу. Болесно осећање кривице код верника је „криво“ што се хришћанска религија од оваквих људи доживљава као непрестана Голгота или Велики Петак, јер се до радости васкрсења Христовог не сме да стигне, јер се на Њега нема право. Често исповедање једног истог греха, склоност скрупулама (претераној савесности), разни видови несвесног самокажњавања, мали су исечак разноврсних болесних испољавања неког верског убеђења. Овакво „патологизирање“ верских осећања бива нарочито јако код људи са „примарним органским мазохизмом“ (термин потиче од француског психоаналитичара Саше Нашта – S. Nacht) као последицом недостатка љубави у току првих шест месеци живота.


5. Негативни нарцизам (постоје и позитивне стране нарцизма), омнипотенција, прецењене и сумануте идеје величине, „гранична“ су стања код неких религиозних људи који су умислили себе као харизматске вође којима је Бог одредио посебну мисију спасавања палих људи (неке секте, на пример). Свима људима, уистину, потребан је Спаситељ, они га и траже, али често на погрешном месту и код погрешних људи. Одлика незрелих људи (и народа) је идеализација вође (религиозног или политичког, некад наизменично); после неминовног разочарења, лаковерност незрелог, мало шта научи; лакоумност се наставља у тражењу нових спасиоца; наивни их налазе у ликовима нових болесних Нарциса.


6. Неуротичан или психотичан страх од људи, чији се узрок није препознао (психотерапијом или/и исповедањем), на абнормалан или и патолошки начин обоји сваки озбиљнији религиозни доживљај. Такви верници остају, некад целог живота, политеистички, у најбољем случају јахвистички верници, мада су сами уверени да су добри хришћани. Зашто политеистички или јахвистички? Јер у овим религијама влада бог освете, кажњавања, понекад, истине, и правде. Верник испуњен страхом не зна за другог бога осим оног од кога се треба бојати (често су овакви људи уплашени од раног детињства). Страх се онда ублажава жртвама, умилостивљавањима и покорношћу (ако такви људи преовладају у једном народу, оправдано је говорити о „рајинском менталитету“ народа, о кетману, о homo duplex итд.). Добро је подсетити се повремено Цицеронове опомене: „Нико није побожан чијој је побожности извор страх“.


7. Превелики индивидуализам (можемо га изједначити и са себичношћу) у западноевропској цивилизацији у нашем добу, знатно умањује потребу код верника за давањем, опраштањем, поклањањем себе другоме. Узнапредовало отуђење човека од Бога, природе, а онда, природно, и од другог човека, веома је повећало број тзв. приватно религиозних људи који не осећају потребу за саборношћу, онда ни за Црквом (не само као институцијом, већ превасходно као Христовим Телом у евхаристији). Човек постаје тако довољан сам себи, Библију сматра да може и сам да тумачи, хришћанске свете тајне (седам на броју) постају излишне, зашто онда не помишљати да се човек може сам спасти (уместо једино исправног хришћанског упозорења светог Максима Исповедника из VII века да је „сваки човек рођен за другога“ и да се нико не спасава сам). У оправданој бојазни да не потпадне под сугестиван утицај неког колектива (партијског, секташког, за неке људе и црквеног), „приватно религиозни“ губе временом коначно потребу за препознавањем, а онда и исповедањем свога греха; појмови, као што су: грех, кривица, стид, кајање, бледе или и потпуно нестају из свесне сфере тзв. верског живљења таквих људи. Ако се и појави некад у оваквом неуротичном вернику свест о греху, јавља се расцеп у личности (тзв. сплитинг, од енглеске речи splitting) који је одлично изразио психоаналитички антрополог Ото Ранк речима: „Неуротичар пати од свесности о греху, а да не верује у представу греха... Он се осећа грешником без религијског веровања у грех, за који му је тад потребно ново рационално објашњење“. На ове људе, хипериндивидуалисте, може се добро применити термин: самоостварена бесмртност. Изванредан, нажалост, рано преминули амерички антрополог Ернест Бекер (E. Becker) добро је написао: „Модеран човек је жртва властитог отрежњења, разбаштинила га је властита аналитичка моћ“.


8. „Медијални доживљаји“ приличног броја људи данас (да ли их је и у прошлости било толико, или још и више?), у коме доживљају човек снажно осећа страно присуство, од кога је обузет, веома су сумњиви доживљаји који захтевају контролу меродавних ауторитета (у цркви и у медицини), да би се разумело из којих извора стиже у човека овакав „медијалан доживљај“. У овакве доживљаје спадају и неки парапсихолошки феномени (телепатија, прекогниција, телекинезија итд.) који јесу абнормални али нису патолошки. Неопходно је упозорење хришћанским верницима на опасност наивног предавања себе врачима и врачарама, свесним, полусвесним и несвесним преварантима, манипулативним астролозима и осталим, бројним „спасиоцима“ унесрећених људи, јер се међу оваквим лажним чуварима људских душа налазе, не само душевно болесни људи који се ни од психијатара не могу лако препознати, већ су међу њима и људи паранормалних способности (некад и урођених) који могу бити добронамерни, (неки биоенергетичари су такви), а и добри православни верници.


9. „Гласови“ и „виђења“, да ли су увек болесна појава?

Изнели смо неке случајеве људи у којима се на видљив или мање видљив начин појављује абнормално или болесно, које онда на разне препознатљиве или непрепознатљиве начине искривљују прави религиозни или и мистички религиозни доживљај.

Појам „здрав“, када је реч о религиозном доживљају, не може се изједначити са појмом „истинит“, јер и привидно здрав човек може да заузме неправе (неистините) религиозне ставове, као што болестан човек не мора одмах да значи и човек неистинит у религиозном доживљају. Владика Иринеј (Бачки), када је једном приликом говорио о духовном и душевно болесном човеку, рекао је нешто занимљиво:

„Духовно здрав човек, не може да буде душевно болестан, а душевно здрав човек може да буде духовно болестан“. Не постоје универзални критеријуми за истинитост и неистинитост религиозног држања! Увек се мора просуђивати појединачни случај, и то у заједничком раду психотерапеута и духовника. Треба избећи опасност редуковања човека само на његову биолошку или духовну сферу.

Духовници не треба да у сваком религиозном доживљају виде присуство анђела или ђавола, јер је човеков лични телесно-душевно-духовни живот бескрајно сложенији него што се чини (наслеђе, сви слојеви несвесног живота!), а психотерапеути (психијатри, психолози) морали би гајити више разумевања за религиозно као такво (homo religiosus у сваком човеку), не одбацујући га априорно као нешто болесно или од споредног значаја за човеков целовит живот. Нагони и дух имају један исти корен! Подједнако су нам драгоцени и духовник и психотерапеут, када се приближавамо целини личности коју испитујемо или и лечимо, водећи рачуна, као терапеути, о сопственој недовољности, или и неосвешћености оба животна принципа, нагона и духа у себи (отуд сталан значај дидактичке анализе и контратрансфера за психотерапеута).

На оправдано питање шта је то прави и истинит мистички доживљај, најбоље је упутити читаоца на дела Светих Отаца хришћанске Цркве, међу њима нарочито на дела светог Исака Сирина, Јована Лествичника, Максима Исповедника, Симеона Новог Теолога, свету Катарину Авилску и светог Јована од Крста, затим свакако на разговор светог Серафима Саровског са Мотовиловим, као и на дела наших новијих врсних теолога и монашких подвижника: владике Николаја Велимировића и архимандрита Јустина Поповића. Правовремено и временски довољно дуго читање и поновљено читање патролошких списа, све од II до XX века, сматрам апсолутно довољним и поузданим мерилом за поуздано разликовање „кукоља од пшенице“ у верском животу неког хришћанина.

Божанска искра која је у свима нама присутна, и Свети Дух који „дува где хоће“, силазећи попут голуба крштења на наше раме, једна је иста Божија енергија (не и Божија суштина која нам је недоступна). Колико ће нас та искра и тај Свети Дух осветлити, загрејати, охристовити, зависи од наше освешћене индивидуације (и обожења) која је препознала свој доживотни задатак: поновно успостављање целине, неизбежно разбијеног (већ од рођења разбијеног) мозаика наше личности. Сви парчићи разбијеног и растуреног мозаика личности, присутни су, нису изгубљени, али су им места: побркана, измештена. Само стрпљив, пажљив, мукотрпан, доживотан рад верног и верујућег човека часовничара, поправиће свој, само на њему својствен начин поремећени часовник, како би опет постао подобан великом Часовничару, који ће му тада показати и право Време његовог живота.

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

[Шумадинац]

ПСИХИЧКО УСТРОЈСТВО ЧОВЕКА

1. ДУША

Како је наглашено у уводу овога рада, брига о души представљала је главно бављење трезвоумних отаца. Њихово лично искуство природе душе ограничено је на извесне уопштене констатације, које иначе условљавају њихов напор који је имао за циљ достизање духовног савршенства.

Према трезвоумним оцима, душа је суштина проста и блага и притом словесна. Она је икона бесмртне и вечне славе Божје. У свету је увек везана са живим телом. Та везаност, међутим, ни на који начин не узрокује промену њене природе. "Она је тако са њим помешана, да постаје једно из тога двога, душе и тела, који су противни једно другом, а да не долази до промене или мешања делова, него од двоје што се по природи разликују постаје једна ипостас у двема потпуним природама".

Главни делови душе према функцијама су разумни, пожудни и гневни , односно разум, гнев и жеља. И по трезвоумним оцима, дакле, главна подела душе је трострука. Свакако, многи међу њима душевне функције у одређеним случајевима другачије одређују и посебно на основу различитих врлина. Већина, ипак, прихвата платонску поделу душе. Разлоге тога неслагања ваља тражити у непојамној природи душе и немогућности њеног "анатомског" испитивања. Сви Оци сагласни су у констатацији да је умна природа човека бестелесна, невидљива, недодирљива, непојамна и стога неописива.

Осим тога, сви трезвоумни оци без изузетка душу схватају као простор. Та идеја је од фундаменталнога значаја, будући да условљава сав напор усмерен ка духовном очишћењу. Као што ће ниже бити показано, у душу улазе, као у дом или уопште затворен простор, различите помисли људске или демонске, а главни посао верника је да их одатле изагна и да душу испуни ангеоским или божанским помислима. Затим, тај простор душе је, као и сваки физички простор, испуњен ваздухом, чиме се наглашава чињеница не само просторности, него и душевне атмосфере. На пример, "молитвом се непрестано очишћава ваздух разума од мрачних облака, од ветрова духова злобе". Ти описи нису за трезвоумне оце просте алегорије или живописне књижевне фигуре. Они душевну реалност представљају како је сами подвижници проживљавају и осећају.


2. УМ

Ум, као посебна душевна функција, са једне стране разликује се од душе, а са друге је са њоме неодвојиво повезан. Као изолована душевна функција, он се одликује самосталношћу, а у души заузима главно место. Он је "ум господар", којега радије треба идентификовати са суперегом, него са егом психоаналитичке теорије личности. Ум, "као какав самодржавни владика, стоји посред помисли, промишљајући, судећи и одвајајући добре помисли од лоших, те неке од њих одлаже у мислене житнице, као хлебове испечене Духом и замешене божанском водом, и њима се храни, снажи и испуњава светлошћу; а друге шаље у дубину заборава, стресајући са себе њихову горчину". Осим тога, међутим, ум се као управо душевна функција неодвојиво везује за остале душевне функције, односно за душу. Он је од ње нераздељив и са њом једносуштан. Немогуће је да се од ње апсолутно разлучи, тако да се може сматрати на неки начин њој присаједињеним органом.

Конкретније, ум је, као централна душевна функција, "вид" и "снага" душе. Без ума, душа престаје да буде душа. И свако умно дејство исходи само из њега. Ум је почетак "мишљења", што се зове и помишљу. "Умом се зове и дејство ума које се састоји од помисли и разумевања" . Тачније, мишљење је свако кретање ума ка деловању, док је "разумевање" резултат реализованог покрета ума.

Ипак, дејство ума карактерише се често и као "/с/мисао" /л™гоВ/. Она није просто "израз" ума. Она је нешто више од тога. То је његово опитно истраживачко присуство. Јер "ум, који је покретан једино из тежње према непознатом узроку бића, тражи једно. А мисао истражује у бићима истините логосе (мисли), на разне их начине испитујући." Тако је познање према мисли (логосу) дејствено /актуално/ знање или спознаја, која ништа друго није до "опит", као "оно што после свакога логоса долази".

Ум, као душевна сила или функција, индикатор је развоја или пропадања. Његова природа није непромењива. Углавном га "преобликују" спољашњи утицаји. "Јер ум се у сваку ствар преображава и образује се према изгледу ствари коју прима". Та констатација има огромну важност, будући да би у супротном свако вежбање у врлини било немогуће.

Приликом чињења греха, ум пресудно садејствује. Уколико је, дакле, он "господар" и "самодржац" душе, његово саучествовање није просто неизбежно, него пресудно. Углавном се између њега и мрачних духова води борба против греха, јер "ум се са умом невидљиво преплиће у борби; демонски ум са нашим". Ум је сам по себи добар и богољубив. "Човеков је ум свето место и храм Божји". Осим тога, извесни телесни или душевни чиниоци доприносе његовом предавању "страсним помислима". Пре свега чуло често наводи на грех, дајући почетни материјал за образовање "страсних помисли". До тога долази, јер "ум и чуло имају једно у односу на друго по природи супротно дејство". Први тако "за предмет има умопостижна и бестелесна суштаства", док друго "чулне и телесне природе". Антитеза међу њима чини главни разлог склоности ума ка греху, сваки пут када је он под утицајем чула. Тај се утицај "преплиће на површини чула", т.ј. сусреће са чулним представама и тако "снује плотске насладе, јер не може да пређе природу видљивих ствари, а овладан је страсном везом са чулом". Али осим чула, и телесна загрејаност доприноси почињењу греха од стране ума, јер незауздано једење или болест могу изазвати "отупелост умне енергије" и према томе слабост ума да се одупре греху. Уз то, и сећање пресудно доприноси "освајању" ума од страсних помисли. Јер често, због спољашњег надражаја или без њега, "ум наводи на мисли о стварима које смо доживели и тако покреће на страсне помисли". Дакле, до обнављања утисака из прошлости и представа које се одржавају у подсвести, а што се овде наглашава, врло лако долази када се споља пружи повод, односно када постоји спољашњи надражај. "Види ли женску лепоту, он одмах бива рањен плотском жељом; и тако примљене успомене на нешто што је са страшћу и слашћу погледао или чуо или дотакао, кроз поновно размишљање и зло испитивање, у унутрашњости изнова стварају слике". У овом примеру препознаје се процес евоцирања представа на основу асоцијација, о чему учи и новија психологија.

Коначно, осим поменутих телесних или душевних чинилаца, греху који почињава ум доприносе одлучујуће и лукави и нечисти духови. Као што ћемо ниже видети, реалност мрачних духова нешто је чега су трезвоумни оци интензивно свесни. Тврдња Апостола незнабожаца, да наша борба није против крви и плоти, него против начала, и власти и господара таме овога света, против духова злобе под небом (Еф. 6, 12), представља његов лични најживљи опит. Зато се и утицај тих духова на ум сматра суштинским чиниоцем у почињењу греха. По Теодору Едеском, "...не може се ни рећи колики је утицај нечистих и човекомрзачких духова, колике и какве замке за ловљење душе они постављају, авај, многовидно и многообразно, чулима, речју, умом, такорећи помоћу свега што постоји."

Разуме се само собом да чињење грехова прља ум и мења његову природу , али и дејство. Стога је нужно кроз вежбање у врлини очишћење ума, да би он био главним оруђем душе у њеном напору око моралног и духовног усавршавања. Конкретно, "чист ум" је суштинска претпоставка за сјединење душе са Богом. И када је о самој души реч, чист и стога "богољубив" ум је њена светлост. Јер такав ум се стално обасјава божанском светлошћу, али и сазрцањем бића. Тако он постаје "светлообразним". У том стању "он види све, и оно што је на небу", будући да "ум, очишћен од нечистоте, постаје као небо озвездано осијањима и блиставим мислима" . Конкретно, он може, пре свега, да се узноси "простим мислима о људским стварима" , односно да приступи расуђивањима које имају везе са положајем и стањем човека у свету, али ослобођенима од свакога грешног обележја. "Просто" мишљење или "просто" расуђивање, по трезвоумним оцима, свако је људско умовање без било каквог мешања са "демонским" или "божанским" елементима. Али чист ум може да проникне и у "природно сазрцање видљивог", занимајући се испитивањем појединачног, али и свеопштег света. То испитивање доноси у ум мисли "богољубиве", које доприносе његовом савршенијем очишћењу и изобилнијем просветљењу, будући да се као "чист ум" карактерише и "онај који се одвојио од незнања". Незнање као "магла" "помрачује" ум и не дозвољава му да види присуство Божје у сазрцавању бића. Одвајање од тога незнања и способност ума да појми природу бића и иначе је претпоставка сазрцања невидљивих ствари. Чист ум може да се налази и у сазрцању "невидљивих ствари", наслађујући се стварима небескога духовног света. Коначно, он може да пребива и "у светлости Свете Тројице". То је највише и најчистије дејство богољубивога ума. Он не прима само божанствене зраке издалека, осијаван Светом Тројицом и постајући "светлообразним", него се чак удостојава и да уђе, сазрцавајући оно што је Њено, по мери својих моћи. У том случају он се "мистички" сједињује са Богом у нераздељиво и неодвојиво јединство. А оно се, неистраживо и тајанствено, постиже углавном током молитве. Молитва, као главно или, боље рећи, једино дејство чистога ума, чини његово уобичајено стање.

Достојно је посебне пажње то да до тога стања, стања истинске или "чисте" молитве, ум долази после "кружног" кретања. По Григорију Палами, који прима одговарајући увид Дионисија Ареопагита, делање ума не иде искључиво по правој линији, која је управљена према видљивом ван њега, него и кружно. Ум "делује тако да и друге ствари које би хтео осматра, што, како каже велики Дионисије, бива по правом кретању ума; а себи се сам враћа и дејствује за себе, када себе самога ум гледа; и то је, каже, кружно кретање ума." Ту способност да се врати у себе самога и да сазрцава себе сама ум дугује чистоти. Само она може да му допусти да се врати натраг у себе, јер само она је у стању да обезбеди ослобођење од окова чулног и видљивог. Где те чистоте нема, ум је "заробљен" и "окован" чулним и видљивим и тако није у стању да се врати себи и стога да се у себи сретне са Богом у молитви. По великом Дионисију, повратно кретање душе чини "једновидно окретање". Својим ослобађањем од света, она постиже јединство раздељених својих сила, постајући прво сама једновидна, а затим се окрећући према "лепом и добром", "ономе што је изнад свих бића и једном и истом и беспочетном и бесконачном". Тако је кружно кретање ума, по светом Григорију Палами, "најбоље и највластитије" његово дејство, "којим се он, надвисивши неки пут и себе самога, срођава са Богом".

Пошто се, међутим, то кружно кретање ума постиже углавном захваљујући његовој чистоти, следи да оно повлачи за собом "испражњење" ума од сваке представе чулне и видљиве. Ум се тако празни од свакога утицаја, чувајући своју природу, али и дејство, далеко од сваког утицаја који долази од људских ствари. У том стању апсолутне чистоте, ум постаје "безобличним". Током молитве, он стиче савршену безобличност , како би достигао сједињеност са Богом Који је по преимућству "безобличан", "необликован" и "безвидан". Али управо у томе јединству испуњава се апсолутни карактер његове безобличности. "Нашавши се у Богу, ум постаје у свему безобличан и необликован; јер гледајући једновидно, једновидан постаје и сав световидан".

"Безобличност", "безличност" и "безвидност" уму пружају једну посебну способност, без које му је немогуће да се, будући ограничен, сједини са безграничним Богом. Она се у искуству трезвоумних отаца појављује као "еластичност" природе и дејства његовог или као способност да се прилагоди ширини понуде Божје да се сједини са умом. "После умственога сјединења срца путем благодати, ум, не померајући се, види у духовној светлости и пружа се ка предмету своје тежње, Богу, нашавши се у свему изван чула, односно безбојан, без каквоће и лишен уобразиље о чулном. Наш ум је као какав божански сасуд који, по мери у којој му је то могуће, прима неприступну светлост божанске лепоте. А тај је сасуд чудесан због обиља божанског духа који се у њега улива, док се он шири са њим; и што се дух више улива, већи је и он, а што је овога мање, мањи је и он... а ако се у њега улије много, он то што је примио држи да се не излије..." Та способност ума да се скупи и рашири не примећује се само за његову природу или бит, која се претвара у "сасуд", него и за његово дејство. Овде се констатује једно "ограничење" његовога дејства насупрот пријемчивости коју достиже. "Што се ум више смањује и сажима, све је пријемчивији; а када прими и сажме сваки свој мислени или умствени или било какав покрет, тада изнад свега види Бога".

Нема сумње да по Богу дејство ума није лишено емотивне нијансе. Он се не креће хладно или тек механички ка највишем Бићу. Он "чезне" за Њим и "љуби" Га, неспрестано се отимајући ка Њему. Јер ако ум "умује, он и стално чезне за тим о чему мисли; а ако чезне, увек пати за иступљењем према њему као предмету своје љубави; а ако пати, шта ће него да му хита; а ако хита, он и убрзава кретање; а ако то чини, он се не зауставља док сав не буде у томе што љуби и док сав не буде њиме својом вољом обујмљен, примајући по произвољењу спасоносно ограничење и да би сав постао то чиме је ограничен..." Тако ум не само да види Бога као нешто што пред њим стоји, него и као да се "поистовећује" са Њим, "проничући" у Њега и сједињујући се са Њим у потпуности. Та два стања односа ума према Богу не могу се строго разлучити, јер, по трезвоумним оцима, ум који сазрцава Бога већ се сјединио са Њим. А јединство, разуме се, повлачи за собом и "сазрцање" Бога. У сваком случају, то јединство чини, на крају крајева, "мистични" доживљај ума који се даље не може анализирати и истражити.

Када је реч о месту на којем се догађа то сјединење, може се рећи да се неки пут наглашава простор ума, а неки пут Бог. Речено је да је "ум човеков свето место и храм Божји" и да "ко има богољубив ум, озаренога је срца и види Бога у своме уму", али већ наглашено иступљење ума "ка предмету његове жеље" и разни други изрази који описују његов излазак ка Богу, не допуштају да се само простор ума или Бог приме као место на којем се остварује мистички доживљај.

Коначно, достојна је сваке пажње чињеница да један такав ум, ум сједињен са Богом и који је видео неизрециве тајне док Га је сазрцавао, у потпуности не може да избегне опасност да се врати у неко грешно стање. Велика снага греха наводи на "земно" и "смрадно" чак и ум који је примио опит божанског и мистичког доживљаја. У том смислу веома је дирљива искрена исповест трезвоумног подвижника. "Имам вечносјајну духовну светлост и надсветски живот, божанску и храну и насладу, чудесне усходе и стремљења, сјединења и уживања у триипостасном Божанству и непролазну љубав са Исусом Христом, Господом свега. Али авај мени због моје неразумности! Јао моме безумљу! Ум мој, који је тако благодаћу постао наднебеским, украден је и приклонио се грешном и земном, нечистом и свакога злосмрадија пуном, јао мени! Ко ми се неће чудити и туговати због мене и милост према мени просити од Бога...".


3. ПОМИСАО

Први покрет ума је, по трезвоумним оцима, како је речено, "помисао". Он, као такав покрет, нешто је што је ниже од ума. Он чини нешто попут дела ума и сведочи о његовом синтетичном карактеру. Али тај карактер није одувек одликовао ум. У препадном стању ум је био сједињен са Богом, односно "прост" и "једновидан". Јер "почетак и узрок помисли је просто сећање које је човековим преступом раздељено и које је и божанско изгубило; а пошто је постало сложеним из простог и разновидном из једновидног, почело је сопственим силама да нестаје". У сваком случају, међутим, готово сви трезвоумни оци познају три основна вида помисли, т.ј. људску, демонску и ангеоску. Све три као поље где се појављују и делују имају ум.

Људска помисао је, пре свега, "проста мисао", односно најпростија представа, без емотивних или вољних елемената. Обично је то слика чулних ствари у уму. "Свака помисао је маштање о некој чулној ствари у уму". Нпр. слика човека или злата, "одвојена од страсти и користољубивости", људска је помисао. А пошто представља "утисак" чулних ствари у уму, врата кроз која се улази у њега чине углавном чула. Уз помоћ уобразиље , "користећи се њоме као лествицом", "помисли од чула узлазе према уму, објављујући му оно што је чулно, а силазе од њега ка чулу, примајући оно што је његово".

Осим те просте помисли постоји и сложена. Она се не састоји само из помисли, него и из других душевних елемената, као што су осећајни и вољни." Тако се помисли деле са једне стране на просте или бестрасне, а са друге на сложене или страсне.

Сложена или страсна помисао је "демонска" помисао. Она је повезана са демонским дејством. Предлажу је демони, успевајући да повежу неку представу или "уобразиљу" о некој чулној ствари са жељним или осећајним елементима. "Демони гнева и творци зла... настоје да наше душе приклоне срамотним маштањима". Човек сам од себе може да има само "просте" помисли. То не значи да су за замишљање зла и његово остварење криви углавном демони, а да је човек ослобођен сваке одговорности. И поред чињенице да већина трезвоумних отаца прихвата да, у великој мери, зло у човека улази споља, ипак не пропуштају да нагласе да се, колико зависи од човека, зло његовом вољом утврђује. По Касијану Римљанину, "никада човеку неће други нашкодити, осим ако споља нема узроке страсти који зависе од њега". А по Евагрију, "страст среброљубља" "није ствар која у бити самостално постоји, нити је појам ствари, него човекомрзна наслада која се рађа са човековом вољом и присиљава ум да злоупотребљава Божју твар".

Осим чула које, како је горе наглашено, чини врата кроз која зле помисли улазе у срце или душу, и успомене и топлота тела, по трезвоумним оцима, чине тле на ком ничу у срцу страсне помисли. Чини се да приличан број Отаца прихвата да је оно, што је од стварања ослобођено грешних елемената, мишљење (н™хсиВ). Оно само по себи није ни емоција, ни жеља и управо зато може да ствара или поима само «просте» помисли, ослобођене од «страсти и жеље».

Осим «страсне» или «демонске» помисли, међутим, постоји, како је речено, и ангеоска помисао. Лични опит сваког трезвоумног оца је да је «наш ум средина између двога, од којих сваки чини своје; један врлину, а други зло, а то су ангео и демон» . Ангеоске силе старају се непрестано да оснаже духовнога борца у његовом напору да се избори са свакојаким мрачним силама које га подстичу на зло. Са тим циљем «оне настоје да нас испуне сазрцањима и сарађују са нама на сваком добру". То значи да је ангеоска помисао углавном "бестрасно сазрцање ствари, односно истинско познање". Она, дакле, и сама ствара представу, али ону која се односи на "бестрасно" сазрцање видљивих и чулних ствари, као и невидљивих и надчулних. Док демонске помисли улазе у ум путем чула, ангеоске "просветљују" саме и непосредно. На пример, "срце, које је непрестано чувано и које не допушта да прима образе, слике и маштања мрачних и лукавих духова, рађа у себи светле и светловидне помисли". У супротности према демонским помислима, које су мрачне, ангеоске су увек "светле" и "светловидне".

Разуме се, помисао се одмах доводи у везу са комплетним процесом почињавања греха. Према мишљењу већине трезвоумних отаца, било која помисао, осим ангеоске, може да буде поводом или претпоставком за замишљање или чињење греха. Зато се често у текстовима трезвоумних отаца појављује заповест: "Чувај се да никада у срцу немаш никакву помисао, ни неблагословену, ни благословену, да би тако лакше могао да познаш иноплеменике, односно египатске синове првородне". Свакако, тај напор је изузетно озбиљан. "Напорно се и тешко чини људима да душом тихују од сваке помисли. И заиста је то напорно и болно". Али то се у сваком случају препоручује као превентивно средство против греха који прети да се појави у уму. Јер тај напор, ако и не достиже још циљ у потпуности, души пружа прилику да се позабави већ "запечаћеним сликама" (представама које су остале као утисци) и да се бори против њих, тако да "одсече те мисли". Иначе, "када улазе и друге представе, није могуће ни претходне избрисати, док се разум бави овима које се сада јављају; а мука да се одсече та страст постаје већа, јер се за то време оснажила." .

Али откуда тачно долази помисао која покреће на грех? Да ли из срца или ума човековог или потиче само од сатане? Већина трезвоумних отаца као главни узрок помињу ђавола. На пример, "срце и само од себе износи помисли и добре и недобре; уосталом, оно по природи не рађа недобре помисли; али већину њих, и то понајвише зле, зачиње по демонском злу, јер му се сећање на недобро претворило у навику због претходне прелести. А ми све то осећамо као да излази из срца и зато су неки помислили да у нашем уму заједно пребивају благодат и грех". Та узрочна веза ђавола са грехом не значи да је уношење греха у ум искључиво његово дело. Како је већ речено, а и на другом месту Оци наглашавају, у човеку већ постоји наклоност према греху пре и него што ђаво одговарајуће делује. Он само даје прилику тој наклоности да се претвори у чин, нападајући ум "демонском" помишљу. У вези са тим, већина Отаца наглашава дијалектички карактер процеса почињења греха. У том процесу стичу се субјективне претпоставке човека са демонском помишљу и из тога сусрета, када се догоди пораз ума, догађа се грех. Тако су стадији почињења греха следећи: "Прво је прилог; друго је спајање, када се мешају наше и помисли лукавих демона; треће је снисхођење (саглашавање), када се обе врсте помисли договоре на зло и како то треба да се догоди; а четврто је чулно делање или грех". Наглашена реч, спајање, јасно показује дијалектички карактер процеса извршења греха, кога су Оци били толико свесни да они користе речи и изразе који одлично описују целокупни дијалектички процес. Исти Отац на другом месту карактеристично каже: "Ако је наш ум неопитан у делима трезвења, он се одмах меша са прилогом који му се страсно представи, ма какав он био, и почиње са њим да разговара, примајући неоправдана питања и дајући такве одговоре; и тада се наше помисли мешају са демонским маштањем, а оно се још увећава и расте..." Разуме се, тај дијалектички процес није увек лишен елемента борбености. Догађа се, свакако, често да се неко без борбе преда у нападу демонске помисли. Ипак, нису ретки случајеви у којима је, ко јој пружи отпор, надвлада. То наглашава Петар Дамаскин, када каже да: "После такозваног спајања, односно разговора са помишљу, било да би се она примила или одбацила", следи "такозвана борба, у којој ум или побеђује или губи". Тако се испуњење греха догађа тек пошто ум буде побеђен демонском помишљу.


4. НЕСВЕСНО

Посебне пажње достојна је чињеница да су многи трезвоумни оци свесни реалности, али и снаге несвесног. Као истински духовни људи, који су се жртвовали у испитивању дубина душе, они знају да гледају не само "појавно", него и "непојавно". Њихов напор, дакле, не ограничава се само на испитивање онога што делује на површини душе. Они улазе у њене понорне дубине и гледају да уз њихову помоћ схвате оно што се дешава на површини. Зато су у положају да познају несвесну активност душе. Тако су вековима пре оних психолога који су нагласили огромни значај несвесног, они открили, разуме се – у општим цртама, постојање оног мрачног и невидљивог душевног света који, као да постоји испод површине свесне душе, често њоме управља и то на пресудан начин.

Искуство многих трезвоумних отаца показало им је да се многе помисли појављују у уму и мишљењу савршено произвољно и својевољно. Дакле, "умни" рат не води се само на светлу свеснога. Јер да је тако, сваки би трезвоумни отац могао да зна порекло "Египћана", т.ј. лукавих помисли и жеља, и да се упусти у борбу са њима и пре него што оне уђу у ум и утврде се у њему. Али реалност подвижничког живота сведочи да духовни борац често бива изненада освојен. Пре него и схвати како се то догодило, он осети да су њиме овладале лукаве помисли. Зато монах Герман са чуђењем пита авву Мојсеја, који је зналац духовних ствари. "Откуда се то дешава? Јер често а да ми то нећемо, додијавају лукаве помисли и тако да ми готово не знамо, покраду нас, улазећи кришом и неосетно; тако да не само да их је немогуће спречити, него их је често тешко и познати". Јасно је да то питање, пуно недоумице, представља признавање реалности несвесног.

Али многи трезвоумни оци свесни су и снаге несвесног. Примедбе неких Отаца у вези са тим заиста изазивају дивљење, будући да се може успоставити њихов однос са најновијим увидима дубинске психологије. На пример, Нил Подвижник, ученик Јована Златоустог, одлично познаје, т.ј. управо колико и савремени психолози, процес психолошког феномена потискивања и зна за снагу несвесног које се у њему пројављује. Говорећи о притискању страсти, он каже следеће: "Мада страсти и не додијавају непрестано, ако не нађу прилику за покрет, ипак кришом узмичу и сазревају, користећи време да ојачају; и као што непрестано гажена земља, макар га и имала, не рађа трње, јер гажење омета природу, корење ипак дубоко у њој остаје, па ће изнићи када време допусти, тако и страсти које су стално ометане постају јаче; а пошто се притаје, нападну са великом снагом, скривајући велику опасност по оне који су их занемарили на почетку боја, и објаве рат". У овом Ниловом случају имамо све познате стадијуме потискивања неке емоције, како их управо одређује савремена дубинска психологија. Реч је, пре свега, о несвесном потискивању ("које кришом узмичу"). Нека емоција, коју свесно из било којег разлога не може нормално да усвоји, одбацује се и потискује у несвесно. Али сваки потискивани душевни догађај стиче независност и самосталност, чинећи неконтролисану и слободно (комплексно) дејствујућу душевну силу. У том случају, оно што насрће из несвесног омета свесни душевни живот, светећи се на неки начин, како каже Јунг, за потискивање. Тако се сваки потиснути душевни догађај оснажује или, како каже свети Нил, "додатно утврђује". А ако је реч о потискиваним страстима, оне "постају јаче" и тако "нападају са великом снагом".

Та констатација светога Нила о страсти која потискивањем стиче снагу сугерише, сагласно горе реченом, исправно суочавање са страшћу. Дакле, да би се избегло да се страст оснажи, после свесног или несвесног потискивања, намеће се свесно суочавање и борба са њом. Тај општи психотерапеутски принцип чини основу савремене психотерапеутске науке која, путем напора да пацијент освести своје потиснуте душевне садржаје који делују у виду комплекса, настоји да васпостави његово душевно здравље (наравно методама потпуно различитим од оних које препоручују Оци, и са последицама које мало–помало постају погубне; нап. прир). Управо овај принцип трезвоумни оци добро познају. Класичан је у том смислу пример, који наводи свети Касијан Римљанин. Он казује следеће: "Пошто сам остао мало времена у пустињи, почела је да ме узнемирава лењост и поверих се њему и рекох како ме је претходнога дана страшно узнемирила лењост и да сам страшно занемоћао, а да је се нисам ослободио док нисам отишао и поверио се ави Павлу. А ава Мојсеј ми је на то одговорио и рекао: 'Храбро, ниси је се ослободио, него си јој се вероватније предао као роб и слуга; и знај да ће сада да те снажније напада као онога који је побегао из битке, ако се убудуће не будеш постарао да је стрпљењем и молитвом и рукодељем победиш’". Отуда је јасно да му "најопитнији" ава Мојсеј, као искусни зналац комплексног деловања потиснутих душевних садржаја, одбацујући кроз бежање, тј. потискивање, борбу са страшћу, препоручује свесно суочавање путем трпљења, молитве и рукодеља. На тај начин, како учи и савремена дубинска психологија, јамчи се постепено и природно усвајање непријатних душевних садржаја и избегава њихово одбацивање у несвесно, чиме се изазива њихово деловање у виду комплекса. Конкретно када је реч о страстима, са њима се ефикасније и успешније води борба када се човек са њима суочи хладнокрвно "лицем у лице", него када избегава да призна њихову снагу и размере, просто их потискујући само одрицањем од задовољства. Осим овога последњег, што чини само негативни аспект борбе, углавном се захтева позитивно свесно суочавање ради њиховога искорењивања у трпљењу, молитви и делатном подвигу.

Свесно суочавање, међутим, са непријатним или у сваком случају недопустивим душевним садржајима повлачи за собом, што је и природно, самоиспитивање или 'психоанализу' онога који жели да их се ослободи. То посебно препоручује Евагрије Монах. "Када неки непријатељ дође и рани те, а ти хоћеш да, како је писано, окренеш мач у срце његово, поступи како ти кажемо. Разложи сам себи помисао коју је убацио, шта је, из чега се састоји и шта је то што мучи ум... И када то све испиташ, помисао ће ишчезнути, разложена на то што је, побећи ће од тебе демон када се тим знањем твој разум подигне у висине". А на другом месту каже: "Пошто се у време искушења догоди да се ум смути и да не види шта се тачно дешава, након што демон одступи ово нека буде: седи и сам са собом сети се шта се догодило, откуда си кренуо и куда си ишао, на ком месту те је ухватио демон блуда или туге или гнева и како је потом било. Све то испитај и предај памћењу, да би када опет дође могао да га обличиш. Запамти и место где се крије и онда ћеш моћи да га пратиш." У оба цитата, Евагрије наглашава потребу за 'психоанализом' (за анализом душевних смутњи; нап. прир), за успешнијим суочавањем за демонским нападима. А та 'психоанализа' има за циљ да освести цео догађај напада. Прво је потребно освестити стадијуме напада, а затим да се у свести сачува цео догађај сагрешења, било да је реализован или не. Јасно, та препоручена 'психоанализа' није ограничена само на оно што се тиче демонског прилога, него се сугерише да треба да обухвати и субјективне душевне претпоставке тога што се анализира. Тако се, иначе, остварује оно самопознање које је неопходно за систематски и ефикасни обрачун са страстима.

То што је у овом одељку изложено, дакле, јасно показује да трезвоумни оци признају реалност и снагу несвесног. Тако се и по њима, било да то јасно исказују или тек сугеришу на основу онога што уопштено говоре о духовној борби, душевно устројство човека не састоји само из познатих функција и душевних сила. Осим њих, постоји и несвесна душевна област која чини битан саставни део човекове душе, будући да је њен утицај на свесно неретко пресудан.

ЈОВАН КОРНАРАКИС

[Шумадинац]

НЕУРОЗА КАО ДУХОВНО ОБОЉЕЊЕ

Гранични неуропсихички поремећаји, међу којима значајно место заузимају неурозе, чврсто задржавају водеће место у широкој групацији душевних обољења. Према подацима Светске Здравствене Организације, око 10% становништва индустријски развијених земаља болује од неуроза, а за последњих 65 година број оболелих се повећао 24 пута. У Русији је на сваких хиљаду грађана, према евиденцији регистрованих случајева, оболело 2025 људи. Међутим, понављамо, да се ова цифра односи само на регистроване случајеве, и пре служи само као показатељ врха "леденог брда."

Неурозе се попут епидемије шире по целом свету. Доказано је, на пример, да 30 до 65 % пацијената лекара опште праксе има симптоме неуротичара. У кругу лекара специјалиста из ове медицинске гране, уобичајена је следећа иронична шала: уместо питања "да ли пацијент болује од неурозе", лекари који се ба ве неурозом постављају питање "од ког облика неурозе пацијент пати".

Према гледишту које је данас прихваћено у нашој земљи неуроза се може дефинисати као психогени (најчешће конфликтогени) неуропсихички поремећај, који настаје као резултат нарушавања најважнијих односа у човековом животу. Простије речено, неурозе се развијају тада, када човек услед различитих околности није у стању да пронађе излаз из одређеног сложеног проблема и разреши психолошки значајну ситуацију или поднесе неки трагични догађај.
Симптоми неуротског поремећаја су општепознати: пад расположења, раздражљивост, несаница, осећај унутрашње нелагодности, раслабљеност, апатичност, погоршање апетита. Може доћи до противречења, испољавања агресивности, злобе и сл. Све ове симптоме прати осећај опште слабости, физичка нелагодност, поремећаји вегетативног система. Код неуротских поремећаја човек губи осећај објективности, оптерећен је својим психичким стањем, али једноставно није у стању да учини било шта како би нешто променио у себи.

Паралелно са оваквим стањем, постоје и слична стања која по симптоматици подсећају на неурозе, али чији механизам развоја је другачији. Таква стања се дефинишу као стања слична неурозама. На пример, код многих соматских оболења, инфективних процеса, код артериосклерозе можданих ћелија великог мозга и другим патолошким процесима, може доћи до симптома врло сличних неурози. Осим тога, често се клиничка слика неуротског оболења може видети и код људи који имају једноставно само тежак карактер или значајне пропусте у васпитању.

Термин "неуроза" је већ у широкој употреби у нашој пракси и само можда још бебама није познат. Разликујемо школске и адултне неурозе; неурозе циља и самоће; соматогене и еколошке неурозе, као и многе друге облике ове непријатне болести. Посебну групу чине такозване ноогене неурозе, које су повезане са неналажењем или губљењем смисла живота, сукобом вредности. Према неким подацима сваки пети неуротски случај је овог порекла. У стварности постоји мишљење да скоро сваки случај неуроза има духовне корене. Уосталом, биће речи о свему, али по реду.
Први пут је 1776. год. шкотски лекар Кулен предложио употребу термина "неуроза" за оболења са оваквом симптоматиком, и од тада дискусије о суштини неурозе, коренима њеног настанка и механизму настајања не престају да буду актуелне. То, наравно не значи да до Кулена нису постојале неурозе. Њихова појава, као и свих болести уопште, везана је за човеков пад у грех. Описе неуроза сусрећемо већ у првим писменим изворима човечанства. На пример, на папирусима Кахуна (око 1900. год. пре Хр.) и Еберса (око 1700. год пре Хр.) могу се наћи подаци о болесном стању жена, који подсећају по симптомима на хистерију.

Данас је тешко наћи у медицини појам, који различите научне школе третирају тако вишезначно и чак противречно, као кад се ради о неурози. Неуротске реакције, које могу да настану код човека услед тешких потреса, сукоба, соматских оболења или животних проблема, веома су различите. Њихове манифестације зависе и од човекове личности и специфичности његовог карактера. То је узрок потпуно различитих мишљења о овом проблему. Међутим, у центру научних дискусија нису само питања манифестације неуроза, већ и њихово постојање као нозолошког облика. Гледиште неких од психијатара је отприлике овакво - неуроза је "нормално понашање у ненормалном друштву."

Друге тачке гледишта покушавају да открију узроке неуроза, наводећи их као следеће: отказивање функција мозга, потискивање унутрашњег конфликта у подсвест, крутост правила и ригидан начин мишљења; неумешност да се предвиди сукоб и припреми за њега, неадекватни стереотипи понашања; незадовољена потреба за самопотврђивањем и још многе друге предпоставке.
Једни истраживачи сматрају да је узрок неуроза одређена специфичност расуђивања сваког појединца, други сматрају да је узрок патологија емоција, трећи - процес самопознања, четврти - психолошка незрелост и инфантилност. Има, чак, и таквих аутора, који сматрају да је неуроза наследно оболење.

Ево још једног мишљења... М. М. Хананашвили пише о неурози као о оболењу, које настаје услед претрпаности информацијама. У својој књизи " Информационе неурозе" он поткрепљује своје мишљење следећим наводима: "... постоје прорачуни, да је 70их година овог века у просеку сваки човек у економски развијеним земљама путовао на дуге релације у току једне године много више, срео много већи број људи и добио више информација, него што је то чинио човек почетком XIX века у току целог свог живота... Око 25% становништва земаљске кугле је под утицајем стално растућег информационог оптерећења..." Овај аутор види ризик развоја овог оболења у дуготрајној преоптерећености у условима дефицита времена, као и превеликој амбициозности.
Академик П. В. Симонов карактерише неурозу као болест дефицита информација.

Као што видите, мишљења ових научника су контрадикторна. Према мишљењу П. В. Симонова, чији закључци такође изгледају основани и логични, гнев, на пример, компензира недостатак информација, које су потребне да би се адекватно одреаговало, страх - да би се организовала одбрана, док патња настаје у условима када не постоје информације о могућности компензације изгубљеног и сл. Мишљења је пуно, али су одговори у суштини нејасни. Ипак, већина истраживача се у данашње време слаже у једној констатацији, и то следећој - да је неуроза болест личности.
Мишљење неких аутора је да су неуротичари болесни због њихове неспособности да воле себе (неурастенија) или да воле и себе и друге (психостенија). Треба рећи, да је сваки психолошки правац наилазио на одобравање колега лакара само онда када су његови носиоци успевали да аргументовано и на нови начин приступе проблему неуроза.

Ниједан човек не обољева од неурозе одједном, већ болести претходи одређени период предболести. Можемо да "насликамо" својеврстан портрет "потенцијалног" неуротичара. Тачније, биће то пре изложба портрета, у којој сваки има склоност да од потенцијалних, прикривених симптома болести прерасте у стварне. На пример, једна од карактеристичних особина "потенцијаног неуротичара" је начин размишљања, који не допушта компромисе. У изражавању таквог човека прострујава изражена категоричност, за њега не постоје нијансе у интерпретацији догађаја и све се базира на контрастима: добролоше и сл.

Последњих десетак година питања настајања неуроза су почела да се темељније разматрају. На неурозу се више не гледа као на лаки психички поремећај. Принцип функционалности (лаке реверзибилности) није потврђен у клиничкој пракси. Према подацима који су објављени у штампи до излечења долази само код 4050% оболелих. Установљено је да у прве три године од неуроза се излечи свега 10% болесника. Често болест траје годинама, чак и деценијама.

Из овога произилази да до неуроза долази услед одређеног унутрашњег склопа личности. Спољни фактори и околности које доприносе болести су само "последња кап", вентил који покреће механизам развоја неуротског оболења. Код човека, који је склон овом оболењу, развија се специфична "способност" да неурозно реагује на животне проблеме. Једни узроци (конфликти, стресови) постепено ишчезавају и престају да буду актуелни, но убрзо њихово место заузимају други, и болест се поново враћа. Једном речју, и наука је у недоумици. Наше је мишљење, да је до тога дошло, из разлога што неуротска патологија поред осталог има духовну основу, о којој у нашој психијатрији последњих неколико деценија није било ни речи.

Духовни поглед на проблем настајања неуроза у потпуности разоткрива корене болести, као што су; духовно слепило, игнорисање духовних потреба, безбожје.

Незадрживи пораст неуротских оболења у двадесетом веку настао је не само услед стреса и научнотехничког прогреса са његовом информативном преоптерећеношћу (на ову чињеницу су вишекратно указивали истраживачи), већ пре свега услед "прогреса" огреховљености целокупног човечанства. Јер целокупна историја човечанства проткана је ратовима, разним природним катаклизмама, поплавама, сушама, пешчаним олујама. Тешко је дати поређење и рећи у којој мери је, на пример, садашње време немирније и опасније од времена владавине Ивана Грозног. Зашто је онда проблем неуроза заоштрен баш у наше време? Разлог је, чини нам се, само један, а то је пораст безбожја, губитак духовне основе човечанства, а самим тим и правог смисла живота.

Произилази, да основни узроци настајања неурозе нису стресови и неприлике, већ се крију у самој личности човека. Ради се о личности, чији је унутрашњи живот поремећен. Светитељ Теофан Затворник пише о човеку, који није у стању да управља силама које делују унутар њега, следеће:
"Ум је тако помрачен, и расејан, јер њиме не управља воља и не контролишу га покрети срца; воља је препуштена самој себи и без икакве усрдности, јер не ослушкује ум и не загледа се у срце; срце је ван контроле, слепо и млако, јер неће да слуша ум и да се отрезни силом воље. Али, не само да су ове силе престале да се потпомажу, већ су у одређеном смислу почеле да се боре за превласт, једна поништава другу и као да је гута и изједа...".

Као корен сваког зла, грех је сличан неуротском поремећају. Збивајући се у дубини човечије душе, он распаљује страсти, преусмерава вољу, утиче на свест да она више не контролише емоције и машту. Зато свети Теофан указује на то, да је "унутрашњи свет човекагрешника испуњен самовољом, хаотичношћу и самоуништењем". Дубока неуроза је знак моралне деструкције, духовнодушевног несклада.
Свети Теофан Затворник указује на то, да је "природни однос у склопу човекове личности такав, да би требало исто као што се слабији покорава јачем и мањи већем, тако и тело да се потчињава души, душа духу, а дух у складу са својим особинама да се погружава у богосазрцање. Свим својим бићем и свом својом мишљу човек би требало да пребива у Богу. При томе деловање духа на душу зависи од степена његовог сједињења са Богом, а деловање душевних снага на тело од духа који у њој преовладава. Отпадништвом од Бога дошло је, по логици ствари, до пометње у целокупном саставу човека; дух, који је отпао од Бога, изгубио је своју силу и постао је потчињен души, а душа, која се духом не узвисује, потчинила се телу. Човек се свим својим бићем и свешћу погрузио у чулност".

Професор Д. Е. Мелихов је сматрао да суштински разлог свих психичких поремећаја лежи у несмирењу. У том смислу, и неуроза не чини изузетак. Опште је мишљење да се ова болест развија у облику конфликта личности са самом собом (интрапсихички конфликт) или са другим људима (интерпсихички конфликт). Неуроза је сукоб између жељеног и стварног. Што је овај сукоб заоштренији то болест узима више маха. "Вера и јесте смирење", говорио је Св. Варсонуфије Велики. Демон је говорио Св. Макарију Великом: "Ти постиш - а ја уопште ништа не једем; ти мало спаваш - а ја уопште не спавам, али ти можеш да се смираваш пред другим људима, а ја не могу да се смирим чак ни пред Богом. Смирењем ме побеђујеш!"
Једном приликом за време лекарског прегледа, жена која је боловала од једног облика неурозе у набоју емоција је више пута понављала: "Докторе, ја сам се тако уморила од болести и желим да оздравим по сваку цену. Осим тога, ја уопште не разумем о каквом сукобу жељеног и реалног сте Ви говорили."

На ове речи пацијенткиње ја (Д. А.) сам јој одговорио приближно следеће: "Господу је позната Ваша невоља, и ако не жури да промени постојећу ситуацију, то значи да није Његова света воља да Вас одмах исцели. Када су Светитељи имали искушења (болести, жалости) они су благодарили Богу за све и говорили:" Страдам ради грехова својих". А погледајте како стоји ствар у нашем случају - "хоћу по сваку цену да оздравим". Ето у томе и јесте сукоб жељеног и реалног. Јако је важно смирити се пред болешћу која вас је задесила, сматрати себе достојном овог недуга и прихватити га са благодарењем. То нам потврђује и Свети апостол Павле следећим речима: "Ввран је Бог Који вас неће пуститида се искушате већма него што можете, него ће учинити крај искушењу, да можете поднети" (1. Кор. 10, 13). Зато се умирите и не очајавајте. Неуроза је духовна болест. Смирите се, и болест ће проћи. "

У житију Светог Игњатија (Брјанчанинова) налазимо следеће редове о смирењу будућег Светитеља. Искушеник Брјанчанинов се у манастиру одликовао безропотним послушањем и дубоким смирењем. Његово прво послушање било му је одређено у кухињи. Као кувар је тада радио бивши кмет његовог оца Александара Семјоновича Брјанчанинова. Десило се да је баш на дан када је он преузео ово послушање требало да се оде у амбар и донесе брашно. Кувар му је рекао: "Хајдемо де, брате, да донесемо брашно!" и бацио му џак од брашна, тако да је сав био посут белим прахом. Нови послушник је узео џак и пошао. У амбару је, раширивши џак и држећи га у зубима по наредби кувара, по први пут осетио у срцу непознато духовно стање: доживео је такву сладост од осећаја потпуног смирења, у коме се заборавља на своје "ја", да је за цео живот памтио овај догађај.

Грех одређује духовне услове за настајање неуроза. Даљи развој неуротских појава зависи од специфичности карактера, услова живота и васпитања, неурофизиолошких претпоставки, као и од различитих стресова и других околности, које су у већој мери непознате. Не може се све уклопити у шематско понашање. Живот је много сложенији. Код једног човека настаје неуроза, док други доживи само потрес, али не дође до развоја болести. Најдубљи узрок настајања неуроза је тајна, која је позната само Господу. Све бива по Божијем Промислу.
И још нешто. Од времена наших прародитеља човекова природа је огреховљена. Због тога човек који пати од неурозе није ништа бољи или лошији од других људи. Неуроза је само појединачни случај последица огреховљености. Сви смо дужни да се кајемо и исправљамо, уздајући се у Божије милосрђе.

Свака болест има духовне корене, али их је понекад тешко препознати. Неуроза је специфична болест међу другим психичким и соматским оболењима, јер служи као својеврстан морални барометар. Очигледна је њена веза са облашћу духовног. Само настајање болести, као последица душевних потреса и гриже савести, може бити моментално. Тешкоће које су настале у откривању узрока који доводе до појаве неуроза настале су првенствено зато, што је већина научника и лекара покушавала и даље покушава да уздајући се само у своје снаге без Божије помоћи и вере у Христа реши овај дубоки проблем. Или се потпуно негира духовност пацијента или се акценат ставља уместо ње на образовање и ерудицију. Истраживања научника овог кова можемо упоредити са трчањем у круг. Такав рад неће уродити плодом. Успут да напоменем, да су по мом мишљењу многе последице духовне болести код човека који болује од неурозе тачно откривене. Ми смо већ напомињали о патологији процеса самопознања, "неуротском" начину размишљања и специфичностима емоционалног реаговања. Међутим, првобитно је дошло до промене у овим особинама на духовном нивоу, па тек онда се то на неки начин одразило и на душевни живот човека.
При томе, све што смо сада управо рекли се не односи само на неурозе, већ и на ширу групу поремећаја, такозвану "малу" психијатрију (формирање карактерних особина, настајање психопатских случајева и сл.) Жеља нам је да међу научницима, укључујући лекаре и психологе, буде више православних верника. Јер човекова истраживачка активност је ограничена његовим погледом на свет. Господе, дај нам мудрости и снаге да лечимо душевне болести у славу Твоју!

Неурозе (посебно неки њени облици: опсесивна стања и фобични страхови) могу бити и последица демонске опседнутости. Како се иначе може објаснити неодољива жеља да се неколико десетина пута на дан перу руке или пребројавају дугмад на одећи пролазника и сл.? При томе оболели ужасно пате због свог стања. Осећају га као терет, али ништа нису у стању да промене. Треба рећи, да се и медицински израз опсесија, која означава различите појаве компулзивних (неконтролисано понављаних принудних активности), преводи као бесомучност. У својој књизи "Пут ка светости" Епископ Варнава (Бељајев) пише:" Мудраци овога света, који не признају постојање ђавола, не могу да објасне настанак и постојање бесомучног понашања. Међутим, Хришћанин, који се директно сусреће са силама таме и води понекад и опипљиву борбу са њима може да им докаже постојање демона.

Помисли, које су се неочекивано појавиле, наваљују као бура на онога ко жели да се спасе и не дају му ни тренутак предаха. Али, претпоставимо да се ради о искусном подвижнику. Он се наоружава снажном и непрестаном Исусовом молитвом. Тако започиње, и продужава се борба, чији исход је непознат. Човек јасно схвата које су помисли његове, а које убацује непријатељ - ђаво. Али, далеко је до победе. Непријатељ рода људског често нашаптава помисли које, уколико им човек допусти приступ и прихвати их, неће одступити. Подвижник не попушта и наставља да моли Бога за помоћ. И баш у тренутку, када се човеку учини да ће борба заиста трајати бесконачно и када почне да сумња да уопште може постојати на земљи место мира без оваквих мислених мука, одједном, неочекивано и изненада помисли ишчезавају. То значи да га је посетила благодат и да су демони одступили. По човековој души се разлива светлост, мир, тишина, познање, чистота.

Неко ће можда поставити питање дешавају ли се психички поремећаји и код Хришћана? Да, дешавају се. Јер на свету не постоје људи који су имуни од греха. Међутим, православни Хришћани се моле Господу да их помилује, и прибегавају Светим Тајнама Исповести и Причешћа, које лече душу. И милостиви Господ прима покајнике, исцељује њихова срца и дарује им душевни мир.
Лекар, као што знамо, није у могућности да бира своје пацијенте. Већину наших пацијената сачињавају неверници, као и они који не признају истинитог Бога (било да су то незнабошци или новопагани). Знатан број чине и они који траже Истину. Управо зато психотерапеут има велику одговорност и као лекар и као човек. Његов задатак је да помогне пацијенту, кога притискају болести и конфликти, размирице и оскудица.

За лекара који се посветио психотерапији (такви специјалисти лече неурозе) важно је да сам поседује духовне вредности, којима би се управљао у своме раду са пацијентима. Ако не поседује своју (наглашавамо - Православну) духовну образованост и искуство, он неће моћи да разликује објективне (психосоцијалне) и биолошке узроке настајања болести од суштинских, условљених неверјем и недуховношћу. Уколико на разговор дође човек, чија душа жели да пронађе Господа, православни лекар је дужан да му у томе помогне.
Међутим, лекар не може да замени улогу свештеника. Његово је да га припреми за сусрет са свештеником. Понекад је улога лекара да буде својеврстан "штит", који би сачувао пацијента од пада у још већа искушења и грехе (блуд, алкохол, самоубиство). Протојереј Григорије Дјаченко је у једној од својих богословскопоучних књига за вернике, која је издата почетком XX века и сада доживела ново издање, написао пар редова којима се указује на суштину улоге лекара у лечењу душе (православне светоотачке психотерапије).

Ево шта пише прот. Григорије Дјаченко. "Исповедајте један другом своје грехе" - каже Св. апостол Јаков. Шта испуњавамо ми од ове заповести? Говоре нам, да је довољно исповедити се Богу у Светој Тајни Покајања. То је неоспорно тачно - да би се очистили од греха. Али, поред тога ви ћете увидети да човек у својој бити осећа потајну и неодољиву потребу да га саслуша непосредно и човек.

Свет види само спољашњу и површну страну нашег живота, која му се увек приказује у лепшем светлу. Али, има тренутака, када је потребно да се разоткрије права стварност и покаже суштина таквог живота и да бар неко, ко је нама сличан сазна шта стоји иза наших потреба и искушења. Не тера нас на то наша отвореност, већ дубока потреба да будемо схваћени, олакшани у болу и утешени; зар не знамо и сами колико су делотворна и душекорисна оваква признања?
Зар не знамо да нека искушења са којима се сусрећемо, неодређена и узнемирујућа, губе своју снагу и привлачност већ само када се уобличе у речи?
Зар не знамо колико нам може улити снаге и пружити утехе срце, које жели да нас саслуша и разуме.
Да ли ће такво срце пронаћи и код тебе, брате? Да ли ће пронаћи милосрђе, које је спремно да га саслуша до краја и не ода никоме његово признање? Да ли ће пронаћи ту озбиљну пажњу, која је свакоме потребна и која сама по себи улива поверење?

Нажалост, данас Хришћани чине мањину психијатара и психотерапеута. Сматрамо, да је то један од узрока малог броја излечења код неуроза. Психотерапија, која данас броји око хиљаду психокорективних техника, покушава да променом методе помогне души која страда. Али, квалитет се не постиже квантитетом. До истинског излечења душе може доћи само кроз покајање, које захтева духовне напоре и није уобичајено за већи део наших савременика (укључујући и лекаре). Везано за ову проблематику постаје јасно, зашто различити рационални и емоционални терапеутски третмани врло мало помажу и постижу ефекат ограниченог трајања.

Да резимирамо све ове мисли у неколико речи: истински корисна и делотворна психотерапеутска помоћ може бити само она, коју пружа Православни лекар или психолог (који се каје и исправља и сам), помоћ, која приводи Христу.
Само у том случају реч специјалисте задобиће снагу силом Божије благодати и утешиће болесника, указујући пут ка Ономе, Који је Истина, Пут и Живот!

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ

[Шумадинац]

НЕУРАСТЕНИЈА


Сматра се да је ово најчешћи тип неуроза. Издвојен је као самостална нозолошка јединица тек осамдесетих година прошлог века. Овај тип неурозе први су описали 1869. год. (вероватно, независно један од другог) амерички лекари Берд и Ван-Дасен. Од тада је дошло до енормног ширења дијагностике неурастеније. Професор Б. Д. Карвасарски наводи интересантан пример: у британској армији је за време Првог светског рата постојао специјални програм обуке лекара, по чијем окончању је лекар стицао звање "експерта за неурастенију".

Неурастенија се манифестује (што и сам назив говори) нервном слабошћу (слабљењем живчаног система) све до потпуне исцрпљености човекових животних снага. Код неурастеније се активирају потенцијална жаришта инфекција. Појављују се проблеми са холестеролом, гастритисом, чиром на желуцу или дванаестопалачном цреву. Ова болест је својеврсни катализатор који открива соматско оболење.

Портрет неурастеничара се увек осликава на исти начин: ради се о експлозивном карактеру, раздражљивом, који лако "плане", кога издају нерви (код хиперстеничног облика неурастеније), или потпуно супротно, о апатичном човеку, увек спремном да заплаче, који осећа хронични умор и исцрпљеност свих животних снага (хипостенични облик).

Али, интересантно је следеће: повећана раздражљивост и експлозивност неурастеничара нису усмерени према себи, већ искључиво према онима који га окружују! Таквог човека сви и све раздражује, он често постаје каприциозан, лако се разгневи и разјари, али никада се не уздиже на духовну висину сагледавања својих сопствених недостатака и грешака, својих грехова. На тај начин, у мањем или већем степену, поред осталога, неурастенија је неуроза оболелих од егоизма, која црпе снагу у греховној страсти, названој у светоотачкој литератури - гордошћу.
Свети праведни Јован Кронштадски је писао: "Раздражљивост карактера је последица непознавања себе, гордости и неразмишљања о драстичној промени своје природе, као и непознавања кротког и смиреног Исуса". А преподобни старац Амвросије Оптински је говорио: "Нико не би требало да оправдава раздражљивост било каквом болешћу".

Треба додати још једну важну примедбу старца тим поводом: "Ако желимо да се сачувамо од раздражљивости и гнева треба пазити да ништа не чинимо у журби, брзоплето." А ево шта је писао у вези са неурастенијом свештеник Александар Јељчанинов: "Чини ми се, да су неуроза и сл., само облици греха, посебно гордости. Највећи неурастеничар је - сам ђаво. Можемо ли замислити као неурастеничара смиреног, доброг и трпељивог човека? (из текста "Сујета и гордост као демонска упоришта".)
О разлозима раздражљивости и губитку душевног мира архиепископ Арсеније (Чудовски) је писао дословно следеће:

"Понекад се изненада у теби појављује некаква раздражљивост, незадовољство људима који те окружују, или једноставно рђаво, потиштено расположење, туга, разочараност. Потребан је само најмањи повод да ти се поквари расположење. Шта је узрок томе? Очигледно да је твоје претходно душевно стање већ припремило погодно тло за овакво расположење. Раздражљивост, незадовољство људима изазвани су завишћу, неблагонаклоношћу према њима..." Свети Оци су посебно обраћали пажњу на очување мира у души у свим спољашњим околностима живота.

Ево, на пример, шта је отац Алексеј Зосимовски одговорио у писму једном мирјанину: "Не желим вам ни богатство, ни славу, ни успех, чак ни здравље, већ само душевни мир. Он је најважнији од свега. Ако будете имали мир у души бићете срећни."

Дакле, резимирајући укратко горе наведено, можемо закључити, да су суштина неурастеније греховне страсти; у мањем или већем степену она сведочи о пребивању ван Христа, а понекад и о јавном богоборству. Неурастенија може да се посматра као директна супротност кротости, смирењу, трпљењу и мирном стању душе. Отуда произилази и логичан закључак: најбољи лек за неурастенију је управо хришћански пут, живот са трпељивим ношењем свога крста, благодарењем Бога за све, смирењем.


А сада да покушамо да се детаљније осврнемо на путеве оздрављења од неурозе и неурастеније. Оно што је најважније је суштинско познање важности и потребе да изменимо себе, да омрзнемо тај демонски грех гневљивости и да са искреним покајањем завапимо Господу.
Осим тога потребно је да се придржаамо следећег:

1. Никада не подизати (осим у случају крајње потребе) глас: " Глас подиже гордељив, самохвалисавац, самозаљубљени (духовни) мртвац и онај кога је Бог оставио" (старац Сампсон Сиверс). Дакле, не драти се, не викати; не користити грубе и погрдне речи, никога не оптуживати, не оговарати и не исмевати. Свети Оци су допуштали искључиво праведни гнев, односно онај који је усмерен на своје сопствене грехе и недостатке.

2. Ослободити се навике да противречимо, празнословимо, водимо расправе због глупости, улазимо у спорове.
"Увек је непожељно улазити у расправу" (митрополит Филарет Дроздов).

3. За све, ма шта да се деси, треба кривити искључиво само себе, онда ће се уравнотеженост, душевни мир и спокојство уселити у наше душе:
"Када би сви укоравали себе зацарио би се мир", писао је архиепископ Арсеније (Чудовски), јер нам "самоукоравање омогућава да мирно подносимо увреде, не осећамо их."

4. Архиепископ Јован (Шаховски) је сматрао да је постизање истинског душевног мира назамисливо без дубоког духовног незадовољства овим (земаљским) животом. Заиста, трагање за добрима и рајским животом на земљи пре или касније доводе до дубоких разочарења и честог губљења душевног мира.

5. Велика је улога молитве у стицању и чувању душевног мира.
Старац Сампсон (Сиверс) је тврдио, да мир душе код оних који су у непрестаној молитви уопште не зависи од спољних околности.

6. Треба се одвићи да било кога осуђујемо, расправљамо о било коме (за изузетком корисних у поучном и педагошком смислу случајева, као и расуђивања, које природно проистиче о нечему или некоме, што не спада у осуђивање). Уколико у твоме присуству укоревају или осуђују другога, Свети Оци у том случају саветују да признамо, да и сами болујемо од ових истих недостатака и да скренемо разговор на другу тему уколико је то могуће, а уколико није да се једноставно удаљимо.

7. Потребно је сматрати да смо заиста заслужили промашаје, критике, грешке, падове. Штавише, Свети Оци саветују да сматрамо себе горим и недостојнијим од других. Само у том случају нестаће заиста сваке жеље да се гневимо на било кога око нас.

8. Потребна је стална самоконтрола, укључујући и мисли, јер сваком лошем делу обично претходи лоша мисао. Треба са чврстом решеношћу одбацивати све негативно, греховно, мрско. Свети Оци нас уче да ни у ком случају не ступамо у никакве разговоре са греховним помислима, већ да се одмах у молитви обратимо за помоћ Господу, тражећи од Њега помоћ и подршку.

9. Треба прихватити прошлост, као реалност, која се већ догодила, и не оптерећивати себе бескорисном борбом са утварама прошлости. "Шта се десило, десило се..."," Нека у свему буде воља Твоја, Господе"...

10. Треба избегавати све врсте "измишљотина, фантазија, бескорисног уображавања, карактеристичних за осећајне карактере. Памтите речи из Јеванђеља: " Дакле, нека буде ријеч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога од злога је"( Мт. 5, 37).

11. Најзад, неопходно је, по могућству, водити здравији живот (мисли се на другачији дневни режим, умерени пост, оставити страст према алкохолу, пушењу и другим излишним стварима; на то да више боравити у природи).

12. Разуме се, потребно је посећивати богослужења, посебно у недељне и празничне дане, читати Свето Писмо и светоотачку литературу. "Од свих слабости својствених људској природи нема ни једног оболења, како душевног, тако ни телесног, за које се не може наћи лек у Св. Писму" (Свети Јован Златоуст). Уколико се савесно придржавамо светоотачких савета питање о повећаној неурози и неурастенији ће отпасти само по себи.

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ

[Шумадинац]

НЕУРОЗА КОМПУЛЗИВНИХ СТАЊА (ОПСЕСИВНА НЕУРОЗА)


Компулзивне - принудно (односно ван контроле и жеље човека) могу да буду како одређене мисли, сећања, појмови, сумње, тако и радње. Не треба се ни чудити, јер свакој делатности претходи мисао, осмишљавање, намера.
У неурозе компулзивних стања убрајају се обично и фобични страхови. Уколико човек осећа несвестан страх, а да ни сам не зна од чега, може се говорити о синдрому страха. Ако се, на пример, боји мрака, висине, оштрих предмета или затвореног простора, таква стања ван свесне контроле дефинишу се као фобије, за сваку од које се из назива види о каквом страху (од чега) се ради. На пример, канцерофобија означава да постоји страх од обољевања од рака, клаустрофобија - да постоји страх од затвореног простора, хипсофобија - да постоји страх од висине, мизофобија - да постоји страх од прљања, пантофобија - страх од свега што нас окружује.

Дакле, фобије су конкретни страхови, или болесно избегавање неких посебних предмета, појава или ситуација, а не неодређен страх уопште. Понекад се страхови појављују само у одређеној ситуацији. На пример, страх од висине се појављује само при пењању на висину, страх од мишева само уколико се види прави миш (на пример, цар Петар I је имао панични страх од бубашваба). Често је човеку довољно само да помисли о нечему, па да већ осети страх.

Страх је својствен природи палога човека и његов корен је биолошки, јер човек у себи носи и нешто животињско. Тако се ово животињско у нама инстиктивно боји спољашњих претњи мрака, напада и сваке друге опасности за сопствени живот.
У пуно случајева страх управо игра улогу својеврсног заштитног механизма, чувајући нас од разних опасности, које угрожавају наш спокојан живот. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од невоље, да се спасе од претње која се надвила. Страх је усађен Творцем у сећање свих претходних поколења, као што кажу психоаналитичари (Карл Г. Јунг) у "колективном несвесном".

Дакле, страх је својствен сваком човеку у од ређеном степену и може да одигра заштитну улогу, штитећи нам живот од разних опасности.
Међутим, карактеристика неуротичних страхова је управо у томе да они нису изазвани никаквом реалном претњом или је та претња илузорна и мало вероватна. На пример, неки човек који болује од кардиофобне неурозе страхује да срце једног одређеног тренутка може да му се заустави. Са једне стране, то је теоретски могуће, јер дешавају се случајеви напрасне смрти без икаквог видљивог разлога и међу младима, који нису имали никакве здравствене проблеме. Међутим, објективна вероватноћа да ће се срце зауставити баш код тог човека је минимална, а постоји умишљена, тобожња, изфантазирана опасност по живот, која се базира на лажним мислима и неоправданим бојазнима.

Ево и другог примера: мајци која јако воли свога малишана, одједном промиче кроз главу помисао да може да га удави. Она се ужасава од ове помисли, која јој не приличи са становишта њеног морала, није условљена никаквим реалним спољним околностима, него је, напротив, потпуно апсурдна, лишена здравог расуђивања. Али, попут трна, ушавши и чврсто се укоренивши у свести, она почиње да причињава бол својој жртви, која се понекад стиди да то икоме призна.

Фобичне помисли долазе често као одговор на постављено питање: "А шта ако изненада...?" Даље наступа аутоматски механизам, оне се укорењују у свести и код вишекратног понављања долази до већих компликација у животу. Што се човек више бори, желећи да се ослободи од ових фобичних помисли, оне га још више окупирају.

Битни разлог за настанак и развој неуротског страха је развијена осећајна уобразиља (на шта се обично не обраћа пажња у литератури из ове тематике). Јер човек, на пример, не само да се боји да ће пасти са висине, већ у свом ужасу схвата и да ће умрети, на све могуће начине доводи ситуацију до "усијања", замишљајући, на пример, своју сахрану, себе да лежи у гробу и друго.
Осим тога, у сличним ситуацијама долази до изражаја слабост психозаштите, настала услед посебних природних особина или као последица разарајућег утицаја греха. Добро је позната чињеница повећане подложности утицајима код алкохоличара.

Познато је да блудни греси посебно душевно раслабљују човека. Има утицаја и одсуство сталног унутрашњег рада на самоконтроли, духовном трезвењу и свесном управљању својим мислима (што је детаљно описано у светоотачкој аскетској литератури).
Може се такође тврдити, са мањом или већом сигурношћу, да неке мисли, које се увек, успут речено, осећају као туђе и, чак, наметнуте, насилне, и имају заиста природу туђу човеку, јесу демонске (већ смо раније наводили цитате из књиге епископа Варнаве Бељајева, која се односи на ово питање.)

По учењу Светих Отаца, човек често није у стању да разликује истински извор својих мисли и у душу лако продире демонска стихија. Само су искусни духоносни подвижници, којима су душе очишћене молитвеним подвигом и постом, у стању да препознају приближавање мрачне силе. Душе покривене греховним мраком често нису у стању да ово осете и виде, јер се тамно на тамном тешко препознаје.
Свети Игњатије (Брјанчанинов) пише о сличним ситуацијама следеће: "Духови злобе воде борбу против човека са таквим лукавством, да помисли и маштања које они убацују, души изгледају као да се у њој самој рађају, а не да су од, души туђег, злог духа, који је активан и уједно се труди да се прикрије.

Свети Оци указују на чињеницу, да се иза страха често крије сујета. То се најлакше примећује код страха пред јавним наступањем, страха од комуницирања. У тим случајевима човек се у дну своје душе боји да не испадне глупљи или неспособнији или са мање талената, него што он заиста јесте (како он мисли). И када човек сазнаје ту чињеницу и смирава се, дозвољавајући себи грешку или промашај, размишља више о томе шта ће рећи, а не како ће рећи, да би пре свега Богу угодио, тек онда долази до битног побољшања ситуације. И у души се васпоставља мир и спокој.

И још један моменат је јако важан, који се тиче страха, али не уопштеног, већ страха Божијег, који је највећа врлина и обавеза човека. Страх Божији има различито значење: то је и бојазан (страх) казне од Бога (нижи степен врлине) и чуђење (трепет, ужас) пред величином догађаја и побожан богоугодан живот, и најзад, као највиши степен страха Божијег - потпуна чистота и светост живота.

"Страх је Божји мудрост, и уклањати св од зла јест разум", пише у Светом Писму (Јов. 28, 28). "Живећи без страха Божијег не може се учинити ништа узвишено и добродетељно", писао је Васељенски учитељ Цркве Свети Јован Златоуст.

Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Као што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове - фобије.

Свакој људској души је биолошки не само својствен, већ и потребан страх Божији, али се овај велики дар једноставно деформише и замењује својеврсним животињским страхом. У аскетској литератури се наглашава да се овај страх на почетку духовног подвига више састоји у бојазни да се наруше Божије заповести, да се згреши, уради нешто мрско, недостојано и што вређа Бога.

Друга фаза страха Божији је одлика духоносних подвижника, који су више узнапредовали у врлини и састоји се у страху да не отпаднемо од Бога, да се не лишимо Његове божанске благодати, Његовог светог мира. Јер ово отпадништво означава духовну смрт, доносећи души мрак, тугу, разочарање, осећање бесциљности живота.
И, најзад, последњи аспект, који се тиче разлога настајања страха налазимо у Светом Писму: У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх иапоље; јер у страху Је мучење (1.Јован. 4,18). То је још један важан одговор, који се не разматра у научној литератури. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље...
Узмимо као пример стварне догађаје из последњег рата у Чеченији. Мајке заробљених руских војника су путовале тамо, где су фијукали меци, у сам епицентар војних операција. Не обазирући се на угроженост и својих живота, сусретале су се са чеченским војницима, преклињале их да им врате њихове синове. Шта је покретало те жене, како су одолевале страху од смрти? Одговор је очигледан: мајчинска љубав према својим чедима. Дакле, љубав изгони страх, "у љубави нема страха"...


А сада пар речи о компулзивним (фобичним) тј. принудним покретима... Карактер ових фобичних делања може бити сасвим различит. Често они изгледају као неки уобичаЈени ритуал и понављају се на исти начин, упркос свакој логици и потреби.

На пример, фобично прање руку, ритуал при свлачењу и облачењу одеће, бесмислено премештање намештаја, пребројавање овца без потребе, поскакивање, клаћење или избегавање неких одређених предмета, понављање одређених речи и покрета при сусрету привидним злом. Карактеристична је појава еке врсте олакшања после испуњења одређене компулзивне радње. Међутим, ово олакшање само тренутно и ускоро поново настаје болесна потреба за понављањем и све почиње из почетка.

Врло важан моменат у разумевању природе компулзивних, принудних покрета је већ поменута непознатост, чак наметнутост да се нешто уради преко разума и воље човека. Ево шта о томе пише Епископ Варнава (Бељајев) у своме делу "Пут ка светости" (том 1): "Одакле принуда ако човек свим душевним снагама одгони ову наметнутост, не жели је, сматра је за нешто туђе, болесно? Јасно је да она потиче од друге духовне суштине, која је зла и нечиста. Разумљива је и нелогичност у мислима, разумљиво је и мучење, о коме говоре и сами научници, разумљиво је олакшање после извршеног... (т.ј. ђаво одлази, довевши човека до онога што је желео), јасна је и мучна грижа савести, јер савест ипак мучи човека."

У посебно тешким случајевима човек више не влада собом и постаје својеврстан, како данас кажу, биоробот (сетите се, на пример, ритуалног убиства три монаха у манастиру Оптина Пустиња, почињеног од стране преступника, који је касније признао да га је на убиство навела некаква страна сила, којој није могао да се супротстави). О сличној сили, која обузима вољу и свест, често говоре и други преступници. Успут да кажемо, да их та чињеница не ослобађа од судске одговорности за учињени преступ са образложењем менталне болести, као што је био случај са убицом монаха. О насилној, чудној и необјашњивој неодољивој привлачности говоре и зависници од дроге и алкохола. Надамо се да је јасно о каквој сили која стоји иза овога се ради...



Шта можемо препоручити као лек за превазилажење неурозе опсесивних стања? Више тога. Циљ свих активности је задобијање Благодати Божије. Ево шта се препоручује оболелима (и не само њима) на корист и спасење душе:

1. Пост и молитва. А овај се род не изгони осим молитвом и постом. (Мт. 17, 21).
Учешће у Светим Тајнама Цркве и што чешћа исповест код духовника. Светим Тајнама треба приступати са срдачном скрушеношћу, дубоком вером и молитвом за Божију милост.

2. Посећивање светих места, православних манастира, познатих по традицији изгоњења нечистих духова.
На пример, то је у Вороњежској Епархији мушки Задонски манастир посвећен Пресветој Богородици, у којима почивају чудотворне мошти Светог Тихона Задонског. Треба рећи да и у наше време према сведочењу братије овог светог манастира много болесника добија помоћ и исцелење по молитвама Светог Божијег Угодника.

3. Редовно узимање Богојављенске воде са просфором, честицом артоса, кропљење куће светом водицом, самог болесника, његових личних ствари...

4. Предузимање свега што је у нашим силама да би се стекли кротост и смирење.

5. Читање Светог Писма (посебно Јеванђеља) и светоотачке литературе, са тумачењем прочитаног.

6. Учење напамет и читање одређених псалама и молитава (по благослову духовника).

7. Помињање на Светој Литургији, на молебнима и уопште свим црквеним службама.

8. Развијање непрестане пажње у односу на самог себе. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је писао: "Душа сваког делања које је усмерено према Богу је пажња. Без пажње свако делање је бесплодно, мртво" (Књ. 1. стр. 296)

9. Хришћанско самопознање. Духовно усавршавање. Учвршћење у вери.

10. Учестали сусрети са благочестивим Православним Хришћанима (или онима који су на путу да то буду). И наравно, исправљање самог себе, на пример, престајањем са пушењем, стомакоугађањем, ослобађањем од теленаркоманије, страсти мешања у политику и сл.

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ

[Шумадинац]

ХИСТЕРИЈА


Назив за ову неурозу потиче од грчке речи "хистерија" што на грчком значи - "материца". У давна времена се сматрало да од хистерије болују само жене, тј. да када материца почне да "шета" по организму жена тада почне да бесни, тј. пада у хистерију.
О хистерији су писали још познати лекари у историји као што су Хипократ (1. век пре Хр.), Ибн-Сина (XXI век после Хр.) и други. У новија времена њом су се бавили познати научници као што су Жан Шарко (1825-1893), Пјер Жане (1859-1947) и, најзад, родоначелник "сексуалног материјализма" Сигмунд Фројд (1856-1959).

Почевши од краја XIX века атеистички оријентисани научници покушали су да докажу да никаква опседнутост и бесомучност не постоји у природи, него да се ради само о испољавању хистерије. Нажалост, ово мишљење је заступао у Русији и В. М. Бехтеров (18571927). У једном од својих научних радова он је чак тврдио (каква страхота!), да се сва јеванђелска чуда Спаситеља, која се тичу исцелења и васкрсења из мртвих, објашњавају хистеричном оболелошћу људи који су поверовали у Христа. В.

М. Бехтеров је био велики руски научник, који се бавио психијатријом, неурологијом, психологијом; међутим, у својим истраживањима је полазио од чисто материјалистичких ставова, што се наравно морало одразити на његове научне закључке.
Нажалост, и у данашње време званична медицина не разликује душевне од духовних болести (на велику радост нечистих сила!) и многе бесомучне покушава да лечи или инсулином, или хипнозом, или хемијским препаратима, а у последње време још и окултним методама (медитацијом, методом Станислава Грофа и др.)

Сматра се да ми живимо у веку просвећености. Међутим, зар се може само хистеријом објашњавати да и у данашње време човек не подноси ништа што је везано за Цркву (иконе, кађење, звоњаву звона, православно појање)? Каква то чудна алергија обузима такве људе у Цркви, када почињу да се бацају телом, "каква сила управља њима" мимо њихове воље, да човек често неочекивано и за самог себе испушта крике, псује, богохули?

Дешава се да и деца задобијају ненормалну снагу, усмеравајући је против свештених предмета, тако да понекад петорошесторо одраслих људи не могу да изађу на крај са дететом или наизглед слабашном женом... Каква је то мржња која је гонила људе да у периоду после октобарске револуције руше прекрасне цркве (које су, да напоменемо, често биле подизане од прилога народа), скрнаве, приређују невиђени разврат и нечистоту у њима (о коме је срамота и напомињати), претварају цркве у штале? Или како да се објасни прилично чудна реакција неких болесника, када им је давана Богојављенска вода, а да притом нису знали шта пију? А много пута смо чули о таквим случајевима.

Последњих година се у целом свету говори о опседнутости ђаволом и бесомучности. Запад је на ово брзо одреаговао масовном продукцијом књига, филмова и спектакала на тему демонизма. И ево већ се појавио на екранима: "Истеривач ђавола" и друга "ремек-дела кинематографије ", у којима се зрна истине утапају у мору лажи безграничне фантазије режисера.
Али, вратимо се мало подробније на саму хистерију, која заузима посебно место међу неурозама. Духовна оцена овог психопатолошког стања би била - истицање самога себе. Код хистеричних личности се може приметити емоционална нестабилност, која се манифестује бурним и јасним променама расположења.

Говор ових људи је врло сликовит, карактеристично је често преувеличавање реалних чињеница. Мимика је изражајна, понекад театрална. У понашању се осећа извештаченост, дивљење самом себи. Хистерична особа чезне за пажњом према својој персони и тешко јој пада одсуство такве пажње.
Треба приметити да је за хистеричне личности карактеристична подложност разним утицајима. Хистерију такође препознајемо по механизму "бежања у болест". Код хистеричних људи се у периодима најтежих животних ситуација, у моментима када треба донети одговорне одлуке јављају специфичне реакције, које се манифестују у нападима грчења, одузетости, боловима и др. У прошлости се код хистеричара могао посматрати такозвани "хистерични светлосни лук". У новије време, многи психијатри указују на чињеницу да се данас хистеричне реакције ретко испољавају на груб, већ све чешће на префињен и одабран начин.


Који су то основни спољашњи симптоми овог оболења? Пре свега то су:

1. Брза промена расположења

2. Жеља да се живи на посебан начин, али различит од других људи.

3. Јако изражен егоизам спојен са задивљујућом дечјом наивношћу (коју научници називају инфантилношћу).

4. Склоност лажима, глума, плачљивост, тежња да се буде у центру пажње (егоцентризам), жеља да се пред другима покаже као нека важнија личност него што у стварности јесте, и други симптоми.

Оболели од хистерије се често жале на осећај "кнедле" у грлу, несаницу, разне врсте грчева, најразличитије болове, чиме доводе у заблуду чак и искусне лекаре. Не могу се ни набројати све манифестације. Оне се битно мењају под утицајем моде и духа времена. На пример, у ранија времена је била честа појава да госпође падају у несвест (и код најмањих узбуђења, од претераних емоција и сл). Данас се ова појава ретко може видети.

Француски лекар Жан Шарко, који је постао познат по својим истраживачким радовима у области неуроза, називао је хистерију "великом симуланткињом" због посебне способности оболелих да одглуме скоро свако оболење.
Треба приметити, да постоји и свакодневно (немедицинско) мишљење о хистерији и хистеричним људима. Овде се обично мисли на неуздржане људе, склоне сукобима, који праве сцене (хистеришу), плачу, псују, вичу. Са медицинске тачке гледишта ове појаве уоште не морају да буду знак оболелости од хистерије, већ могу да буду карактеристичне за сваког чо века, који лако губи самоконтролу или је једноставно распуштен.

Шта се у суштини крије иза хистеричне неурозе? Свакако, озбиљно душевно оболење. Према речима свештеника А. Јељчанинова, "хистерија је разлагање личности, које ослобађа огромну енергију, погубну због своје разорне снаге, слично као код распада атома."

Са становишта светоотачког учења овде се могу приметити такве греховне страсти, као што су гордост и сујета заједно са израженом осећајношћу и претерано болесном маштом. Хистерија и бесомучност нису једно те исто, међутим, свакако је хистерија изузетно погодно тле за демонско деловање, јер је ђаво - "отац лажи", а сви хистерични људи су склони лажима; ђаво је, по речима Светих Отаца, и "имитатор", а имитирање, глума и болесна уметничка фантазија су симптоми и хистерије. До пада ђавола је дошло због сујете и гордости, и овде је очигледна сличност...

Код хистерије као што је већ наглашавано, долази до болесног расцепа душевних снага, при чему не само да нестаје њихова хармонија, већ се нарушавају и расуђивање, и осећања и воља. Расуђивање је скренуто у страну привидног оболења, а осећања или скроз затупљују (чак до осећаја потпуне анестезираности), или се насупрот томе претерано појачавају (један пацијент се жалио да "мачка лупа" када се шуња), те воља слаби до те мере да човек не може да се "сабере". У новије време услед масовне појаве хистерије у глумачким круговима, скоро све позоришне представе и филмови буквално врве од хистеричних сцена. Ево, где је заиста разузданост страсти!
У једном од новинских интервјуа познати руски глумац Проховшчиков је приметио, да данас све што раде глумци, више подсећа на живот психички оболелих људи. Глумице Е. Васиљева и Л. Стриженова имају такође врло негативно мишљење о глумачкој уметности, сматрајући да је сцена место скрнављења душе. Сматра се да је позориште увек било вештачки створен свет палог људског разума, где је хистерија проналазила своје место и смисао постојања у свој својој пуноћи, јер су управо ту, као ни на коме другоме месту, највише долазиле до изражаја страсти болесно огреховљене душе!

Оболели од хистерије често имају префињену интуицију, изразито су лукави, превртљиви, упорни у достизању свога циља. Они углавном стоје иза свих могућих медијума, гатара и видовњака, као и иза оснивача нових секти и саблажњавајућих учења. (То се јасно види из аутобиографског материјала о животу творца теозофије Јелене Блавацке или американке Мери Секр Еди, која је основала "хришћанску" секту сајентолога. Огроман број болесника, од укупног броја смештених на нашим клиникама, су управо болесници од хистерије. Најчешће ове болеснике лекари воде као оболеле од дистоније, остеохондрозе, енцефалопатије и других болести и симптома (у зависности од моде и духа времена). Притом често добијају категорије инвалидности, и лажне повластице које оне доносе...

Одавно је позната веза хистерије са еротским осећањима. Са позиције православног учења овде се може говорити још о једној страста, и то о страсти блуда. Многи који изучавају ову болест наглашавају, да код хистерије долази до "жељеног бекства у болест", тј. својеврсног симулирања (истина, научници сматрају да је то често на несвесном или подсвесном нивоу). Наиме, болест је овде својеврстан заштитник од ових или оних животних проблема и начин бежања од конфликтне ситуације.

Дакле, како би требало лечити хистерију? Једини правилни пут је у истинској вери, покајању и исправљању свога живота у складу са јеванђелским заповестима, које су подробно објашњене у светоотачком учењу. Оболели би требало да обавезно сам постане свестан и својевољно се одрекне свега лажљивог, нарочито театралног, од сваког претварања, преувеличавања, неискрености (односно, од свега што представља грех, до најмањих ситница).

Непроцењиву помоћ овде пружа светоотачка литература, са светим подвижницима, који не знају за хистеричне пороке и служе као идеалан пример за подражавање у постизању истинског смисла људског постојања; са светом у коме се сазнаје значај духовне лепоте, трпљења и постојаношћу у вери приликом сусрета са невољама.

Другим речима, хистеричне болеснике би пре свега требало уводити у духовни живот са свим његовим тешкоћама.
Осим тога, у лечењу је корисно прибегавати неким лекарским методама, користан је физички рад, контакти са побожним људима, као и друга средства (препоруке, савети) који се користе код лечења других неуроза.

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ

[Шумадинац]

ХИПОХОНДРИЧНА И ДЕПРЕСИВНА НЕУРОЗА


Често међу неурозама издвајамо још два типа. То су хипохондрична и депресивна неуроза. Хипохондрија значи преоптерећеност болешћу. То је синдром "умишљеног болесника" или знатног преувеличавања постојећих здравствених проблема. Споља се манифестује у сталном прекопавању по својим осећањима, у усмерености мисли и појмова првенствено на своје "драгоцено здравље", понекад у потпуној убеђености да се болује од неке опасне болести, коју, ето, лекари још нису открили.

Временом такви пацијенти постају "прича за себе" и за лекаре, а тешко подношљиви и за своје ближње и за околину. Они сваки час мере свој пулс, притисак, раде ЕКГ (електокардиограм), траже лекарске и медицинске савете.

То су најчешће људи који не верују у Бога (или немају довољно вере), с обзиром да хипохондрија није ништа друго већ стварање идола, који у овом случају постаје сопствено здравље (т.ј. опет на одређен начин долази до замене Бога за нешто од овога света, а самим тим се нарушава заповест коју је Бог дао људима још преко пророка Мојсија). Овде такође долази до изопачења појма љубави у љубав према себи ("аутоеротизам").

Многи научници истичу да се и овде ради, као код хистерије о "жељеном бекству у болест "од животних тешкоћа. Познато је да егоизам доноси човеку озбиљне проблеме и често доводи до обољења, и то не само душевних, него и телесних. Живећи саможиво, човек сам себе осуђује на страдање. Одричући се свог живота и живећи за друге, постаје истински срећан, јер је истинска срећа живети ради Бога и ради наших ближњих.

И најзад - депресивна неуроза. Код многих психичких оболења долази до депресивних поремећаја. У клиничкој психијатрији издвајају се два принципијално разлита депресивна стања.

Прво стање је повезано са унутрашњим (ендогеним) узроцима и мање зависи од психолошких чињеница и околности, а друго, насупрот томе, настаје услед различитих преживљавања, неприлика и животних мука које се одражавају на индивидуалнопсихолошке посебности човека, скалу његових вредности (неуротска депресија).

Депресија је облик душевног поремећаја који се најчешће среће. Око 5% становника земљине кугле болује од овог типа психичког оболења. До 60% од свих психичких оболења чине депресивна стања.

Депресија се "подмладила". Њене жртве постају не само људи у старијем "седом" добу, већ и омладина, па чак и деца. Стање чамотиње, унинија, туге је, авај, постало тако карактеристично за наше савременике. Данас многи сматрају да је депресија болест цивилизације, са њеним захтевима према животу, према човеку. Наука зна доста о узроцима настајања депресивних поремећаја, међутим у круговима научника није уобичајено да се говори о греху. А управо је грех узрок болесне чамотиње (унинија, очајавања). О томе говоре Свети Оци. О томе сведочи целокупно аскетско искуство Православља.

Депресија је својеврсни сигнал да је душа у болесном, огреховљеном стању. То није плач због греха. То је вапај грехова, нераскајаност која мучи душу. И демони нашаптавају на уво: "Све је лоше, ни на шта се не може надати, свеједно мора да се умре, па онда боље што пре"... Авај, како често се у разговорима са лекаром могу чути овакви коментари. Код неуротског типа депресивних поремећаја постоји најдиректнија веза са моралнодуховним стањем човека.

Човек пати због жалости, туге. Страда. Душа му се мучи. Наравно, ми се као лекари трудимо да олакшамо ово стање лековима, разговорима, нашим људским саосећањем у њиховом болу. Али пацијент је задовољан третманом тек онда, када започиње разговор о души, вери, о покајању. Уколико пацијент пристаје и жели ми се трудимо да оценимо симптоме болести са духовне тачке гледишта.

У случају ендогених депресија механизам је компликованији и представља разноврсни спој оних истих узрока о којима је већ било речи. Смисао страдања је у томе, како се човек супротставља душевном болу. Депресија се на различите начине прикрива. Често се испољава у облику разних телесних невоља (боловима у стомаку, главобољама, сталној несаници). Такав облик депресије се назива "замаскирана депресија". Духовна суштина код ових страдања је иста као и код других депресивних стања.

Преподобна Синклитикија Александриска, родоначелница општежића монахиња је говорила: "Постоји корисна туга и постоји туга која је штетна. Корисна туга се састоји у томе да тугујемо због својих почињених грехова, због грехова других, као и туга да не скренемо са пута да достигнемо савршену благодат. У томе се састоји туга по Богу. Али, и овде долази до извесног уплитања непријатеља, јер нас и он нагони на тугу, али неразумну, коју многи (наравно Св. Оци - Еп. Варнава) називају унинијем. Овај дух се изгони првенствено молитвом и појањем псалама".

У даљем тексту преосвећени Варнава (Бељајев) додаје: "Постоји једна делатност у науци о спасењу душе, која човека најкраћим путем приводи Богу. То је жалост због греха, туга по Богу... искуство потврђује и осећај благодати у срцу да је молитва са топлим сузама покајања у самоћи једини пут утехе. Истина, у почетку се лију горке сузе, љуте, а тек касније се осећа олакшање, утеха, радост. И што се даље он креће на путу спасења, у души се осећа већа радост; ти плачеш, сузе лију саме од себе, а око срца је све лепше и топлије. Велика је то тајна! Неизрециво дејство благодати!...

Међутим, постоји и друга врста плача и друга врста туге. Помодарка плаче, што нема најновији тип јесењег шешира и ципеле јој нису више у моди, што се "тамонекакав" сада удвара "тамонекаквој", која је лепша и срећнија од ње; младић је тужан, јер је његов џепарац мали за сва задовољства која би хтео да приушти себи; жена плаче, јер је огорчена што је муж вара, а муж са друге стране - јер има неприлике на послу; лекар, инжењер, адвокат - сви су незадовољни, јер мало зарађују, све им је мало; купац је очајан због претрпљеног губитка, и тако даље и томе слично. Сви плачу и тугују, чак иако живе у раскоши и богатству, али њихова туга је за стварима од овога света. Или нешто немају или су нешто изгубили, и ево већ разлога за тугу. Дешава се да од овакве туге вену, оболевају и, чак, умиру (2. Кор. 7, 10). То је демонска туга. Она долази од непријатеља људског рода.

Човечанство се мучи, стење, покушава да одагна тугу из живота, али то је немогуће без Бога." (из књиге "Мала аскетика" Еп. Варнаве Бељајева).

До депресивних неуроза долази најчешће услед животних компликација, када човеком овладава чамотиња, туга, жалост. Расположење опада, све изгледа црно, нема ничега што човеку причињава радост, а при томе га све раздражује. То се често дешава када нам се живот одиграва по другачијем сценарију од оног какав смо ми замишљали, када није дошло до испуњења наших жеља, када је дошло до неког сукоба, или када нас је овај или онај увредио....
И, ево, такав болесник иде код лекара, који му преписује, на пример, препарате који умирују и вештачки побољшавају расположење, смањују душевну патњу. Али, притом се често болесна душа уопште не лечи и од човека се само уклања бол и страдање, чији је смисао скоро увек исцелење од греха.

Суштински разлог депресивних поремећаја је по правилу опет у гресима и преступима, који су некада почињени. Свети Оци су сматрали, да иза свих душевних страдања стоји гордост човека и друге страсти. Зато, да би се човек избавио од неурозе, треба да настоји да се на све могуће начине смирава, сматрајући да је заиста заслужио више увреде од похвала. Повећани захтеви, који се нису остварили у стварном животу, увек остављају у души осећај незадовољства, жалости, огорчености, понекад туге, којој се не зна стварни разлог.

У развоју депресивних неуроза игра улогу и душевна опустошеност која је претходила овим стању, нерад и бесциљно траћење времена. Значи, да по светоотачком учењу, иза ове неурозе стоји егоизам, гордост, страст туге. Насупрот томе, истинско Хришћанство одише духом радости, наде, вере и љубави.

Прогоњено - оно не тугује, мучено - оно за све захваљује своме Творцу, уништавано - оно се моли за своје непријатеље, примајући на исти начин и успехе и срамоћења, труди се да служи Богу и иште славу од Бога, а не од људи.
Велику радост причињавају добра дела, брига о ближњима, одрицање од самога себе. "Живите тако, као да вас нема на овом свету", саветовао је својим духовним чедима богољубиви подвижник отац Алексеј Мечев.

Треба напоменути, да уколико депресивно стање траје више од 23 недеље, или има дневне (ујутру - лошије, увече - боље) и сезонске амплитуде, у том случају је потребна медицинска помоћ.

У складу са горе наведеним долази нам на ум једна хришћанска молитва из ранијих времена, чији текст наводи у својим делима архиепископ Јован (Шаховски):

Господе, Боже мој. Удостој ме да будем оруђе Твога мира, да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање - праштање, где је раздор - слогу, где је лаж - истину, где је сумња - веру, где је очајање - наду, где је тама - светлост, где је жалост - радост.
Господе, Боже мој, удостој ме да ја друге тешим, а не да мене теше, да ја друге разумем, а не да мене разумеју, да ја друге волим, а не да мене воле. Јер онај који даје - прима, ко заборавља на себе - добија, ко прашта - и њему се прашта, ко умире - рађа се за живот вечни. Амин.

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ

[Шумадинац]

САМОУБИСТВО


Није случајно да смо за крај поглавља о депресијама оставили управо разговор о овој страшној теми. Управо чамотиња и очајање могу да наговесте овај страшан грех. Суицид (самоубиство) је свесно лишавање себе живота.
Дуго времена су у нашој земљи жалосни подаци о самоубиствима били недоступни широј јавности. Тек почетком 1989. године први пут за последњих 60 година биле су саопштене јавности запрепашћујуће цифре, иза сваке од којих се крије безизлазно очајање, губитак смисла живота. Навешћемо само да је, на пример, 1984. године у СССР-у 81 хиљада људи извршила самоубиство. Ево још једног уверљивог податка: број самоубистава у Русији је 1915. године био 3,4 човека на 100.000 људи. 1985. године овај број је у СССР-у износио 24,5. А 1991. године у Русији је исти износио 31, а већ 1993. год - 38,7. 1998. год. је карактеристична по још већим показатељима. Који су узроци самоубистава?

Они су различити. Ипак, ево неких закључака. Социјални фактори немају пресудни утицај. Мишљење лекара је следеће: највећи број самоубица нису психички оболели. Суицид је последица унутрашње кризе личности. Нерешени духовни проблем стоји у корену самоубиства.

Архиепископ Јован (Шаховски) је непогрешиво написао: "О јадни паћеници, самоубице! Ви сте се одрекли искупљења, краткотрајних страдања на земљи, слатких за оне који их подносе, о, много слађих од привидне насладе у тузи у којој сте умрли. Да, у вашој је власти било да учините оно што вам је нашаптавала зла сила, која тада није имала никакве власти над вама, у вашој је власти било и да не чините исто. У вашој је власти било да знате да Бог постоји, да је Он не само највише Оваплоћење Истине и Праведности, недоступне нашем поимању, већ и много више од свих ових људских појмова. У вашој је власти било да схватите, да Бог неће дати Крст, а да не да и снаге да се он изнесе, - у вашој је власти било да се обратите Богу и спасете призивајући (од срца) Његово Име."

Владика Јован у једном од својих дела разјашњава: "Самоубице не знају да уочи њиховог самоубиства око њих стоји неисказано мрски зли дух, који их наговара да убију тело, да разбију драгоцени "земаљски сасуд", у коме се душа чува до рока Богом одређеног. И саветује овај дух, и убеђује, и инсистира, и принуђава, и устрашује свим могућим страховима: само да човек притисне обарач или скочи кроз прозор, бежећи од живота, од своје неиздрживе тескобе....Човек и не помишља, да није живот узрок "неиздрживе тескобе", већ онај, који нам и нашаптава све мисли које "оправдавају "самога себе. Човек мисли да то он сам размишља, и долази до самоубиственог закључка. Међутим, то не мисли он, већ кроз његове мисли говори онај, кога је Господ назвао "човекоубицом од искони".

Човек се, поколебавши се, саглашава, невидљиво узима на себе грех ђавола, поистовећује се са грехом и са ђаволом... Само једна покајна реч, само једно обраћање Крсту бар у мислима са надом на Њега - и паучина зла нестаје, човек је спасен силом Божијом од погибељи.... Само мала искра живе вере - и човек је спасен! Но, да ли сви људи, који су се спасли од самоубиства или од неког другог греха, схватају да је око њих стајао (а можда и још стоји или им се понекад приближава) одвратни зли дух, кога осећају само духовно осетљиви и људи са изоштреном духовном пажњом?

Пуно је оних, који уопште немају представу (чак и међу Хришћанима) о деловању и препознавању злих духова, о којима са таквом задивљујућом снагом и јасношћу говори Свето Писмо. Деведесет процената самоубица чини свој последњи корак под непосредним деловањем духова "човекоубица од искони" (Јн. 8, 44). И, уствари, приликом сваког самоубиства демон убија човека, али рукама самога човека.

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ