ГРИГОРИЈЕ
ЗАХУМСКО - ХЕРЦЕГОВАЧКИ
Још један од гонитеља владике Артемија је духовно чедо свог оца
Атанасија Јевтића, владика захумско - херцеговачиГригорије.До 2005.
године, дотични је био на позицијама “српског национализма”, а онда
је, по повратку изВашингтона, поручио хашкимоптуженицима да се
предају (“Предајте се, седе главе”, “Време”, 28. април 2005.) Послови
су му кренули, и сада је један од најбогатијих људи у сиромашној
Херцеговини. У интервју листу “Статус” бр. 21-22/2005, он је јасно
рекао да црква уопште није противХага, и да они који су чинили ратне
злочине треба да се предају. Нарочито се истакао својим захтевом да
сеСрби извину збогСребренице (опет интервју у “Статус”магазину):
“Сребреница је једна, како би човјек рекао, мрља, срамота, српске
војске”. На питањ да ли се треба извинити муслиманима због
Сребренице, као што се отац Сава Јањић извинио Албанцима због
српских злочина, владика Григорије је рекао да је то извињење
“културолошки чин”, а да нама, као народу, треба дубоко покајање.
Мало - помало, владикаГригорије је, уз помоћ најмоћнијегСрбина
уБосни,МилорадаДодика, учвршћавао своје позиције.Приближио се
и “проевропској “ коалицији на власти у Србији (такође блиској
Додику), и очекивао да ће, још за живота патријарха Павла, бити
изабран за његовог наследника (у чему га је, очито, подржао и
министар вера у Влади Србије, Богољуб Шијаковић.)
У покушају да се патријарх Павле, који је боловао наВМА, смени,
истакла се група епископа, међу којима се - гле, чуда! - били сви
кључни гонитељи владике Артемија - митрополит Амфилохије,
владике Иринеј Буловић, Фотије Сладојевић и Атанасије Јевтић.
Григоријево писмо, упућено епископима после неуспелог смењивања
Павловог, “случајно” јепроцурело у јавност,ионо је, у ствари,програм
обрачуна са свим неистоми-шљеницима у Цркви. Ево Григоријевих
захтева:
„Драги оци и браћо, након нашег посљедњег сабрања имам жељу
и потребу да вамсе обратими на овај начин, писанимсловом,молећи
100
Господа Исуса Христа да ме помилује и надајући се у силу и дејство
и благодатСветогДуха да ћете разумјети, ако не моје ријечи и мисли,
оно макар искреност срца која из њих проговара.
Исувише би било очекивати послије свега да ће ово моје писмо
донијети велике промјене, том мишљу се и не заносим, поготово
знајући да је све што ћу написати мање-више већ речено. Али ми се
чини да све то није и записано, па због тога - нека остане и као писано
свједочанство посљедњих збивања.
Као што знамо, Сабор на коме смо се сабрали 11. новембра 2008.
бјеше сазван од Светог архијерејског синода са једном примарном
темом, а то је молба Његове светости патријарха Павла да се ради
немоћи и болести ослободи тешке одговорности и своје службе, те да
се сходно томе изабере и нови патријарх наше Цркве.Сабрали смо се
на тај позив Светог архијерејског синода из цијелога свијета, са
жељом, надом и великом бригом размишљајући о избору новог
првојерарха наше Цркве.
Немам жељу да говорим о свим перипетијама које су претходиле
нашем сабрању, нити о свим јавним шепртљаријама које су настале
поводом патријархове молбе, потпомогнуте новинарским сензацио-
нализмом, и које су умногоме биле одраз и нашег духовног стања и
(не)зрелости. Рећи ћу само то да сам као епископ Цркве Христове на
том Сабору, као и већина вас, коначно дознао да је патријарх заиста и
потписао ту молбу у којој нас јасно моли да га због болести и немоћи
разријешимо дужности и изаберемо његовог насљедника.
Поштујући елементарну људску логику и елементарну црквеност,
чинило ми се најнормалнијим да - ако је већ ту молба првога међу
нама, његовом руком потписана, у шта смо се сви увјерили и
једнодушно прихватили - требало је онда да молбу старога, светога и
немоћнога оца уважимо. Потом би услиједиле друге озбиљне ствари,
попут утврђивања начина избора и коначно и сам избор патријарха.
Тек тада, када би нови патријарх заказао Сабор, ми бисмо коначно
могли да радимо по дневномреду, рјешавајући горућа питања у нашој
цркви са пунимкапацитетом. Рјешавање сложених проблема, каошто
сам поменуо, заједно са низом свима добро познатих питања око
арондација епархија, избора архијереја и слично, не може се у
101
потпуности ријешити у одсуству првога, тј. Његове светости.
Иако је неколицина нас јасно и са чуђењем поставила питање:
зашто су друге тачке на дневном реду, а не она без које ништа друго
не може бити ријешено, од предсједавајућег, митрополита Амфило-
хија, нисмо добили никакав одговор! А након тога је почела расправа
о првој тачки дневног реда. Чула су се свакојака размишљања,
најчешће о неаутентичности патријарховог потписа (Лаврентије,
Јефрем, Никанор). О томе постоји писмена представка епископа
Јефрема, која је до саме сржи доводила у питање молбу Његове
светости и свако дјеловањеСветог архијерејског синода у вези са том
молбом. На то јемитрополит Амфилохије одговорио да је то увреда и
да је неприхватљиво свешто је написао епископ Јефрем, рекавши при
том изричито да се патријарх мора бирати.
Његов говор је звучао као глас здравог разума у ситуацији која је већ
почела да поприма размјере неувиђавности по питању стварне
ситуације у којој смо се нашли. Говорили су и други (Игњатије,
Фотије,Максим,Иринеј),немного, али размишљајући у истомправцу
- да је „све јасноилогично”иданемапотребе за даљимобјашњењима,
него да треба дјелати.Међутим, десило се нешто сасвимнеочекивано.
На самомкрају послијеподневног засиједања првог дана радаСабора,
тачно у 19 часова, предсједавајући митрополит Амфилохије устао је
и рекао: „Пошто видимо да већина није за усвајање молбе Његове
светости, нека наша одлука буде да умолимоЊегову светост да и даље
остане на трону СПЦ”.
Узалуд је епископФотије говорио: „Сачекајте, да гласамо!” Узалуд
се јасно чуло: „Зар се тако поштује патријарх?!” Узалуд је епископ
бачки Иринеј рекао: „Не можемо тако да завршимо, сутра треба
наставити о овој веома озбиљној теми.” Одлука је већ била донесена!
Те ноћи је било и велико весеље код владике банатског у келији.
Сутрадан је свечано објављено да је народ са великим олакшањем
примио вијест да је наш патријарх и даље Павле.
И заиста, у народу је створена слика и прије и послије Сабора да
постоје „зли” и „добри”момци. Зли су они који хоће да смијене светог,
старог и немоћног, а добри га штите и бране од њих. По природи
ствари, народ се сврстао међу добре и за немоћнога. То је класичан
102
облик медијске манипулације и оваква слика и не би могла да се
формира без медија, који су у томе здушно помагали, како писани,
тако и електронски.
Вјерујем да се сјећате да је баш патријарх Павле говорио да су
најопасније полуистине, оне намсе поткрадају и кад их нисмо свјесни.
О томе хоћу понешто да кажем, јер је пуна истина да је велики број
оних који активно живе свој црквени живот, и који разумију шта то у
ствари значи била тужна, постиђена и саблажњена НАШИМ
ЧИНОМ. Сви који сумњају у ово треба да питају наше студенте и
мноштво других младих људи, као и оних старијих, који се сабирају
у нашим храмовима - тог јутра када је вијест са Сабора објављена
јавности - они су били тужни и забринути, и нама се чини с правом.
Још једном смо, сада не само Синод него и цијели Сабор, показали и
пред њима и пред свим другим људима колико смо „озбиљни” и
„одговорни” према Цркви којој служимо и према друштву у коме
живимо.
Један угледан и учен млади човјек, који читавим својим бићем
живи у Цркви, рекао ми је тог јутра да му је сада сасвим јасно зашто
смо изгубили и Црну Гору и Косово и доживјели такав пораз у
Хрватској: „Сад ми је јасно”, рекао ми је, „зашто све више озбиљних
људи неће ни да чује ријеч о Цркви”. А ми и даље уживамо у попу-
листичком замајавању и говорењу о томе како је „већина архијереја”
и „већина народа” за неку одлуку. Већина ког народа? Већина је
постала мјерило! Гдје? У Цркви!? Зар је то могуће! Како би сада
требало да се сјетимо оне молитве коју на свакој литургији читамо -
да се из свег срца помолимо „за гријехе наше и незнања народна”. У
часу када је театрално објављена вијест о „народном одушевљењу”,
чак и уважени митрополит Амфилохије узвикнуо је: „Vox populi, vox
dei!”Подсјетио самнас тада да то није башхришћански израз, него да
је више паганска изрека, која у јеванђељском контексту - ако имамо у
обзир новозавјетно јудејско-народно: „Распни га, распни” - свакако не
може да стоји!Народ јежедан водеживе,живогаБога, ами архијереји
смо први позвани да их доведемо до тог извора, до богопознања. И не
само да смо позвани, него смо и одговорни предБогоми предљудима
да обављамо своју дужност и да будемо у најмању руку „профе-
103
сионални”, да употријебим тај груби, али прецизни пословни израз.
Као и бојазан од његовог опозита - од дилетантизма, од ког Бог нека
нас сачува.
Слава Богу, у посљедњих двадесет година у нашој цркви догодиле
су се многе дивне ствари. Храмови су најчешће пуни, и опет, прије
свега, пуни младих људи, што је данас, у вијеку афирмације субјекта
и изоловане самопосвећености, права ријеткост. Штампано је и
преведено безброј књига о којима смо некада могли само да сањамо,
и што је још важније - оне су нашле своје читаоце у великом броју.
Младиљуди данас знајушта јеЦрква, разумијевају теологију имноги
су у научном погледу превазишли своје учитеље. Друга је ствар то
што учитељи некада то и не виде, али и то је ваљда природно. На
хиљаде је новокрштених. Тих људи има из свих слојева нашег
друштва и нарочито много има образованих. Њих нећемо моћи да
држимо у страху од Цркве и да се кријемо иза Божјег ауторитета.Јер
ти људи нису просто „религиозни”, они су хришћани.
Некима од нас то, изгледа, није јасно и зато прелазимна конкретне
проблеме. Београд је двоипомилионски град без активног епископа,
гдје се манипулише болешћу нашег старог и немоћног Оца, а одатле
слиједи довођење Цркве у стање БЛОКАДЕ по свим питањима,
немогућност редовних засиједања Сабора, немогућност било какве
реорганизације - А СВЕ ТО „НА ПОЛЗУ ЦРКВЕ И НАРОДА”. Како
ћемо ово објаснити тим младим људима, који нису били баш
пресрећни због наше најновије одлуке?! Као они који у Цркву улазе
понекад или никад, њихов црквени живот није сведен на сенти-
ментално-психолошки ниво, нити су они у Цркви из национално-
идеолошких разлога.
Насупрот тим литургијски активним, свјежим и одговорним
људима, којих је сваким даном чудом Божјим све више и више, стоје
изанђали, потрошени тужни људи изгубљене вјере, који то надо-
кнађују фанатизмом, страхом, сљепилом, дивљењем себи - као нпр.
један саблажњени и самозвани академик и један пропали поп-
политичар, недоучени професор, и уз томоралиста.Покушавају да се
противе том новом и свијетлом таласу људи који долазе. Главна
разлика између тих младих људи и ових који упадају као разбојници
104
на свете литургије (прикривајући своје безбожништво пјевањем
побожних пјесама и псевдохришћанскимпаролаштвом) у томе јешто
ови први волеЦркву и знајушта јеЦрква поштујућињену јерархијско
устројство, а овим другима недостаје то златно зрно словесности и
надокнађују га вјерским фанатизмом.
Понукан разговорима и молбама великог броја хришћана пишем
вам, браћо и оци - да њихов гњев не препунимо и не окренемо их
против себе. Хоћемо ли их приморати да због чувања устројства и
структуре самеЦркве праве саборе имитинге, на којима засигурно не
би било по два аутобуса збуњених и саблажњених, него масе
одговорних, слободних, здраворазумних хришћана. Не пада нам,
наравно, на памет да покушамо да тако нешто иницирамо, није
проблем, али, и те како смо увјерени да је вријеме да јасно кажемо да
су нарушени ред и поредак. И да ми већ одавно, нажалост, као
јерархија испољавамо немоћ драматичних размјера.
Без икаквог ваљаног разлога увели смо ванредно стање у живот
наше цркве, а зашто? Није ни рат, нити глад, ни епидемија, нити шта
слично посриједи. Него, умјесто да рјешавамо проблеме, ми их
годинама гурамо под тепих и одлажемо за нека друга времена.
Понашамо се као љекар који загнојене ране, умјесто да открије и
очисти, још више скрива и затвара, да временом прерасту у отворену
рану на тијелу наше Цркве.Као да немамо воље ни снаге за покајање,
за преумљење, исправљење... Наша саопштења су углавном стерео-
типна,и бива то данамсељудисмију говорећи да треба дапрестанемо
да лажемо и њих и себе.
Ево само неколико примјера очигледне немоћи:
-Јавни несрећни скандал са епископомврањским, када је све било
препуштено грађанском суду и суду јавности, а ми, Црква, до дана
данашњег не учинисмо ништа више до пилатовског прања руку, нити
смо стали узњега нитиму судили, нити га оправдали, ашто јеморало
бити по Уставу и канонима.
- Пуних седамнаест година епископ Артемије, свјесно или
несвјесно, наочиглед свих гради грађевину расколничког духа. Хри-
шћани монаси, мирјани, лаици, клирици ТО ВИДЕ и јасно им је шта
се дешава. А нама? И шта чинимо?
105
- Епископ Никанор банатски пред камерама изопштава једног
неоспорно КАНОНСКОГ архијереја Цркве, уз то једног од најугле-
днијих, како у нашој, тако и у свим помјесним црквама, што и
преосвећени Никанор засигурно зна. Опет ћутимо!
- Многоучени епископФиларет на саблазан свих, нејеванђељски и
нехришћанскиштрајкује глађу, и на томмјесту посјећују га архијереји,
и на том мјесту подиже се храм, црква саблазница, шта ли? И све то
бива искоришћено у дневно-политичке сврхе.
- Пуних седамнаест година Павловом руком и дјелом зацијељени
раскол у Америци не зацјељује.Као да се расколницима даје времена
да се успоставе.
- Вјеронаука у Београду је пред фијаском. А храм Светог Саве
градимо као да је Скадар на Бојани.
- Није ли чудно, на примјер, и то што је са толико гњева примљена
представка епископа Герасима и Фотија о лустрацији?
Кад се подсјетим свих наших служења нацијама, идеологијама и
људима, скривања иза идеје српства, светосавља, националне цркве,
„чуварке народног бића” итд. којимизразима се бранимо од наводних
„несветосавских” и којекаквих других утицаја, а у ствари у лицима
епископа пројављујемо неспремност и неспособност за пастирске
изазове времена у коме нас је Бог поставио за пастире словеснога
стада. Пројављујемо видљиву неспособност да будемо Црква. Јасно
постаје, имајући напријед речено у виду, зашто је епископ Игњатије
браничевски за неке „јеретик” и „издајник вјере прадедовске” - управо
затошто он стално инсистира на томе да будемо Црква. Постаје јасно
и то зашто већ скоро половину архијереја толико клеветају и оговарају
расколнички сајтови, називајући их „издајицама”, „ватиканским
слугама” или „слугама ЦИА”. Зато што хоћемо да служимо нашој
цркви и нисмо под контролом УДБЕ или БИА.
Јасно је и због чега сада од нас бране патријарха Павла, болесног и
немоћног, оног којег су отворено и јавно мрзили и они који га сада
спасавају од душмана, они који су га хтјели живог закопати. Зар је за
нас власт исто што и живот? Митрополит Амфилохије је и овог пута
правио компромис, који је каткад добар и користан. Оно што је сад,
након Сабора, јасно јесте то да помирљиви тон високопреосвећеног
106
митрополита није био компромисан, вјерујем више несвјесно него
свјесно, већ потпуно и јасно опредјељен за „статус кво”,за беспоредак
и наставак постојећег непорецивог хаоса.
Зашто је тако било, барем мени, није и не може бити јасно. Он је
мудар и паметан... Нека допусти, да му кажемо као „луди Христа
ради...” (1Кор. 4,10). Морам, дакле, упитати најприје њега, па онда и
све вас, оци и браћо - има ли компромиса са Христом? Господ и
спаситељ наш рекао нам је са богочовјечанском ревношћу: чувајте се
квасца фарисејскога, а то је лицемјерје! Оштре су ријечи, али нису
безразложне.
Оци и браћо, пишем вам ово писмо отворено и искрено, као што
сам и на Сабору свагда искрено говорио. Знам, некада гријешећи и
кајући се, алими је и томилије него и правду да чинимнеискрено. Не
могу, а да нас све не замолим да се упитамо: зар је индивидуализам
толико превладао у свијести наших архијереја да је важнија
популарност нашега патријарха у народу, него сама заједница у којој
је он предстојатељ? Нажалост, чини се да је наш отац и првојерарх
постао параван иза којег скривамо безброј сопствених недостатака.
Не сумњам да је свет, али исто тако не сумњам да је смртан, и према
томе отићи ће у земљу од које је и узет (Пост 3,19). А чврсто се надам
и вјерујем да ће га одатле Господ подићи и у наручје Аврамово
настанити. Али, питам се и питам вас - коме чинимо услугу својом
одлукомо „умољавању за останак на трону”?Да ли свјатјејшемПавлу,
одбијајућиЊЕГОВУВОЉУИЖЕЉУ, да лиЦркви која је, понављам,
БЛОКИРАНА, да ли народу престоног града, или пак одређеномброју
оних којима хаос одговара?
Међутим, ми више нећемо моћи да се скривамо иза лица светог и
скромног старца, нашег патријарха, који се тренутно, како рече један
од архијереја, не лијечи на ВМА, него тамо станује на нашу општу
срамоту.Поред толикихманастира и конака, гдје би,можда, и у бољим
условима могао провести остатак свог земаљског живота, не
заузимајући мјесто неком млађем болеснику.
Претпостављами готово засигурно знам, драги оци и браћо, да сам
вас узнемирио и нарушио овај тзв. мир, привидни и нестварни, који
моју јадну душу тако силно потреса. Онај чије име носим, св. Гри-
107
горијеБогослов, научиоме је једномреченицом, од које земља на којој
смо дрхти и душа коју носимо тресе се: „Бољи је рат него мир који
одваја од Бога.”
Могуће је да ће на све ово неки од вас рећи како самја простомлад
и амбициозан, и како хоћу да будем на мјесту првог. Али, ја знам и ви
знате да онај који би хтио да буде патријарх мудро би ћутао и гледао
да се допадне свима, но ја не вјерујем у такав начин живота. Не
вјерујемтако уБога и изнад свега сталоми је до јединстваЦркве.Како
вели св. Дионисије Александријски: „Умријети да не би раздерао
Цркву, исто је тако славно као и не принијети идолима жртву.” По
момемишљењу, прво је и узвишеније, јер се у томслучају умире ради
добра цијеле Цркве, а у другом ради спасења своје душе.
Патријарх је гарант тог јединства Цркве, зато се и борим да га
изаберемо што прије, тијела ради Христовог које се на земљи у
првојерарху возглављује и без њега се не може, као што вам је по
устројству Цркве познато, да има живот и да опстане. Није то борба
да изаберемо овог или оног, мене,Јанка или Марка - него патријарха.
Никад и никоме нисамрекао да ли то хоћу или нећу да будемја, јерми
се и једно и друго чини крајње неукусним. Али сам зато чуо и видио
да неки говораху да не желе да буду на том мјесту, а све чине да га се
домогну, и то ме као човјека и вашег брата жалости.
Затожелимда се у овомважномтренутку за историју иживот наше
Цркве сјетимо ријечиСветог писма, и да за епископа, па и патријарха
бирамо онога који, по ријечима ап. Павла, својим домом добро
управља и има послушну дјецу са сваком скромношћу. А ако неко не
умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву
Божју? (1Тим. 3,4-5).Инарочито бих се усудио да додам- дане бирамо
оне који упадају у туђе домове и радије по њима вршљају негошто се
својом кућом баве. То је оно за шта ћу се, сигуран сам, као члан овог
Сабора снажно залагати.
Желим да будем до краја искрен према вама, па да кажем и ово.
Наш министар вјера је са понеким од вас разговарао о овом питању,
као зрео и озбиљан човјек, који као хришћанин и човјек на одговорном
положају у друштву има увида у историјски тренутак у коме се
налазимо и сагледава као проницљив ум сву ширину и дубину
108
ситуације у којој смо. Предложио је да тај који ће бити први има
виталност и енергију, да буде млађи човјек који ће имати снаге да се
са поменутим носи и многи су му то узели за зло. Као да човјек коме
је то и по занимању дужност, а још човјек са таквим непорецивим
квалитетима, нема право да каже своје мишљење? Изгледа да се сав
наш конзервативизам и изолационизам своди на то да нико ништа не
смије да намкаже, ни чак дамисли и брине се. За све оно зашта имамо
право да се молимо треба и да бринемо и промишљамо.
Нажалост, поново се међу нама показала моћ ижеља власти - и не
само да није изабран неко по вољи оних који мисле да власт имају,
него није изабран нико. Жеља бивших властодржаца овог свијета,
оличена у дејству разних „тајних служби”, испуњена је стопроцентно.
Можда и у овој прилици очекују да им честитамо јер још увијек
владају ситуацијом, и нама није проблем да то и учинимо. А што се
тиче толиког позивања на народ на овомСабору, само ћу рећи толико
да кад се већ позивате на народ, онда га питајте. Питајте народ и
видјели бисте куда би вас/нас то одвело.
Зато вас, браћо архијереји,молимда отворено и искрено говоримо
о свему, да бисмо дошли до саборног јединства, да би Христос био
међу нама, да се чувамо тога што се, нажалост, увукло у нашу цркву,
а што велики Павле изобличава: А ово кажем зато што сваки од вас
говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се
Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име
Павлово крстисте? (1Кор.1, 12-13) Овдје бих рекао, да нико не буде
АмфилохијевилиВасилијев,Артемијев и не дајБожеГригоријев, него
да будемо Христови. А свједоци сте како је на једнумоју овакву ријеч
реаговао владика зворничко-тузлански Василије. Направио је театар
од тога, викао и говориоми свакојаке рђаве ријечи, а ви сте опетмудро
ћутали. (И ја се питам хоћете ли да стварно отворим уста до краја и у
ријечима развежем чворове о чијем постојању сви деценијама
знамо?!!)
Ово вам пишем из мале, древне епархије која има 70.000 ста-
новника и око педесет свештеника, коју волимсилније од свега и коју
никада не намјеравамсвојевољно напуштати.Пишемболно вапијући
да наш престони велики град (35 пута бројнији од наше епархије)
109
добије епископа и епископе, да нам се не обрћу ствари наопако, да не
оптужујемо неког свештеника што води Цркву, као што је то био
случај претходних година. Знам да ћете рећи да митрополит Амфи-
лохије замјењује обољелогПатријарха, али ја ћу вас упитати: а ко онда
замјењујемитрополита Амфилохија у његовој епархији? Знамтакође
да су се свети апостоли бринули највише за велике градове:Јерусалим,
Антиохију,Александрију,Атину,Смирну,Коринт,Ефес,Солун,Рим...
јер су знали да из тих градова извире све и шири се свуда. Хри-
шћанство је, као што знамо, вјера настала у градовима и њима
превасходно и припада.
Нека се не љути нико, или нека се љути, али да не зађе сунце у
гњеву његовом, вашем. Београд је данас град у коме наша црква не
врши своје дјело и нема епископа. Неко ће рећи да има патријарха
Павла - али који је на ВМА већ годину дана. Сјећате ли се да је исти
Павле своје најбоље пријатеље, када су обољевали и западали у немоћ,
а ради бриге о њиховим епископијама, још за њиховог живота
(митрополита дабробосанског Владислава и епископа жичког Сте-
фана) пензионисао (заједно са сагласношћу свих на Сабору) и на те
епископије поставио епископе. Павле је и те како знао шта значи
епископија без епископа.То је некада знао имитрополитАмфилохије,
борећи се са свештенимгњевомдаЕпископија захумско-херцеговачка
добије свога епископа, и увидјевши у времену које је услиједило како
је ињегова, тада једнамитрополијаЦПстасала да на својој територији
формира још једну епархију.
Друштво у којем живимо се рапидно мијења из дана у дан. Наша
црква се у савременом свијету сусреће са многим питањима на која
треба да да одговоре. Једно од најактуелнијих питања је и питање
глобализације, као имнога друга питања која се у томпроцесу намећу.
Да ли је то зло само по себи или можда и ми као Црква можемо да
утичемо на тај процес? Да ли се питамо какав би одговор на ово
питање дали апостоли Христови, првенствено Павле, који се нису
скривали од тадашње глобализације (Римске империје), него су били
спремни на борбу ижртвуиживоте својеположили да би у тој и таквој
нехришћанској и антихрићанској империји хришћанске темеље
поставили.
110
На самом крају бих додао још нешто о чему је већ било ријечи
раније, али волио бих да и то буде део овог писма и тако остане
забиљежено. Неко се од вас сјећа, неко можда и не - 2006. године је у
Пећи служио службу патријарх српски г. Павле, на којој сам стајао у
припрати цркве, а служба се одвијала уз велику немоћ началствујућег
нашег патријарха. Кад смо се вратили у Београд, на самом Сабору
њему лично и пред свима вама поставио сам три питања рекавши:
Ваша светости,
1) Можете ли да служите литургију?
2) Можете ли да предсједавате Сабором?
3) Можете ли да водите Синод?
Настао је мук. Одговора није било. Ви сте сви ћутали. Неки су ме
послије грдили. Сада вас поново питам исто:
Шта тачно значи то:
1) Да патријарх не служи свету литургију?
2) Да не предсједава Сабором?
3) Да не предводи Свети архијерејски синод?
И на крају, уз ова три, нека буде и додато и сљедеће. Да ли је то
светосавски, када имамо у виду да се сам Св. Сава главом повукао са
трона у 56. години живота, а како он, тако и у своје вријеме св.
Арсеније, његов насљедник на трону.Да ли су тиме и ониможда „зло
донијели” како се данас неки изражавају по питању повлачења на
покој патријарха, пуне три деценије старијег од његовог светог
претходника Саве и нашег црквоначалника?
Да, могуће је да ће се опет примијетити да сам груб и тако
пренебрегнути моје ријечи. За све то вријеме Црква „функционише”,
или, како рече неко на Сабору, „фантастично функционише”. Човјек,
замјеник, рукополаже десетине, можда и стотине нових свештеника.
И то му сви замјерају, а неће да му кажу. Размишља ли он да можда
ипак неће бити он на челу? Какву ће услугу направити новом
архипастиру?Какав је то начин/пракса?Кудами то идемо?Чуле су се
полупријетње. Епископ Василије помиње неку „босанску цркву”.
Неки се боје да ако не буде Амфилохије Патријарх, одвојиће Црну
Гору.Ја мислим да су то неслане шале...
Оци и браћо, још једном опростите, али вас молим да покажемо
111
храброст и љубав, иначе ће нас компромисерство и кукавичлук
довести у још незавиднији положај и нико нам неће бити крив, осим
ми сами себи, и не само себи. Нећемо се ваљда и за ово жалити на
нови или старе „свјетске поретке”?Ако нема поретка уЦркви, неће га
бити нигдје и народ - црква ће да страда, каошто је то сада случај. „Јер
сви ови беспореци по поретку некоме сљедују” и тај поредак по коме
све сљедује је структура и хијерархијско устројство Цркве, коју је
основао сами Бог, Господ наш Исус Христос са Оцем и Духомсветим
у векове векова.”
Анализа писма епископа Григорија
О овом писму већ је доста тога речено, па ћемо само основно:
1. Писмо је настало после неуспеле кандидације епископа
Григорија за место патријарха српског. Дотични је, очито љут због
чињенице да није изабран (иако га је, по његовој тврдњи, подржао
министар вера г. БогољубШијаковић - да ли иВладаСрбије?), решио
да се обрачуна са епископима који нису поступили по његовој вољи,
него по вољи Божјој (јер, у молитви “Оче наш” тражимо да се врши
воља Божја, а не човекова.)
2.Уписму се виде најближи истомишљеници епископаГригориаја
(епископи Максим, Фотије, Игњатије и Иринеј Буловић)
3.Владика григорије епископе којису сталиу одбрануУСТАНОВЕ
патријарха и саме личности патријархаПавла,желећи да гаБог позове
Себи кад буде час, а не да га људи уклањају, оптужује за ЗЛЕ
НАМЕРЕ, а не види црквеноградилачку вредност њиховог чина, који
цео српски народ учиБогомблагословеномпоштовању према старим
родитељима. Јер, каже Исус, син Сирахов (кога је преводио
митрополит Амфилохије): “Сине, помози оцу своме у његовој
старости и не жалости га у животу његову. Ако дух његов ослаби,
опрости му, и немој га презрети у пуноћи твоје снаге” (Прем Исуса,
сина Сирахова, 3, 2-16).
4. То, што се народ сврстао уз онда још увек болесног патријарха
Павла и његове бранитеље, није последица медијске манипулације,
него искренељубави према патријархуПавлу ижеља да буде на трону
Светог Саве док га Бог не позове.
112
5.Владикино скривање изамладихљуди у Цркву и њиховихжеља
је лицемерје - највећи број младих је сигурно желео да патријарх
Павле остане ту где јесте, и желе да им Црква буде училиште
мудрости, а не скојевска организација, у којој ће младост бити
револуционарна предност у рушењу “старог поретка”.
6. Владика Григорије оптужује себи непослушне епископе за
верност светосављу, тврдећи да је то само њихов параван иза кога се
крију они као сарадници УДБЕ и БИА. На част му таква мисао, пуна
хришћанске смерности!Да он није сарадникмоћнијих одБИА, која је
одавно пропала? Да се назив те моћније службе не римује са БИА?
7. Владика Григорије мисли да његовог саборца, епископа
Игњатија, неко оптужује да је “јеретик” само зато што он тражи да
будемо “Црква”.Не, епископИгњатије, са својимучењем, нашао се на
судуЦркве затоштому је догматско учење супротноСветомпредању.
8.Владике Фотије и Герасим су позивале на “лустрацију у Цркви”
(главни заговорници квази - лустрације у Србији су великани попут
Весне Пешић и Чеде Јовановића) не зато што су желели саборност,
него што им се одлуке СА Сабора СПЦ, пре свега о богослужењу, не
свиђају, па се надају да ће “лустрацијом” постати већина.
9.У СПЦпостоје нагомилани проблеми, али они нису ту били због
патријархаПавла који је лежао наВМА, него збогГригоријеве (ињему
сличних) самовоље, која не поштује одлуке СА Сабора СПЦ.
Ево примора немоћиСАСабораСПЦда се избори са нагомиланим
проблемима:
- Непоштовање одлуке СА Сабора СПЦ о служењу Свете
Литургије у низу епархије (од захумско - херцеговачке до бачке и од
горњокарловачке до шумадијске и жичке);
- избацивање догматикеСветог ЈустинаЋелијског саБогословског
факултета СПЦ и увођење сумњиве догматике епископа Игњатија
Мидића, чији многи следбеници верују да је душа смртна, и тиме
постају мртводушници (о којима пише у Законоправилу Светога
Саве);
- потпуно упропашћавање предмета веронауке у Србији
захваљујући наметању лоших веронаучних уџбеника Игњатија
Мидића;
113
- јавни и тајни преговори о уједињењу с римокатолицима и преда-
вању српске дијаспоре Цариградској патријаршији, чији су челници
епископ бачки Иринеј Буловић и епископ браничевски Игњатије
Мидић;
- разарање крхкогмира у епархији аустралијско - новозеландској од
стране епископаИринејаДобријевића, члана српског црквеног “тима”
у Америци 2005, чији је “капитен” био епископ Григорије;
- прогони свештенства,монаштва и хришћана верних одлукамаСА
Сабора СПЦ о богослужењу;
- слање полиције да чува цркве у Епархији жичкој у којима се
богослужење обавља СУПРОТНО ОДЛУКАМА СА САБОРА СПЦ,
дакле НЕЗАКОНИТО;
-приморавање православних Срба да се причешћују на свакој
Литургији без поста и исповести;
- уклањање иконостаса и традиционалних украса из храмова у
епархијама које не поштују саборске одлуке о богослужењу;
- претварање Богословског факултета СПЦ у огледни полигон
новотарења и антипредањске квази - теологије:
- покушај да се богословијеСПЦса буџетаЦркве пребаце на буџет
државе, и да се тако препусте лаганом, али сигурном изумирању...
Ове, имноге друге, проблеме владикаГригорије није помињао него
се блатомбаца на оне које не подноси јер га нису подржали ужељи да
се домогне беле пане.
10. Епископ Григорије је, кад није прошао предлог министра вера
г. Шијаковића да се бира млад и енергичан патријарх (попут 42-
годишњег епископа захумско - херцеговачког) оптужио Цркву за
“конзервативизам и изолационизам”. Исто то чини и Хелсиншки
одбор за људска права. Можда Григорије није требало да се узда у г.
Шијаковића, него у много утицајнију Соњу Бисерко, с обзиром да се
и он и она одлучно залажу за одвођење у Хаг свих оптужених, као и
да тврде да “тајне службе” претходног режима и даље владају
Србијом, па и Српском Црквом! Зато кир Григорије и прети
“отварањем својих уста”, чијем је власнику очито доступан наводни
компромитујући материјал о нашим епископима који не гласају како
сењему свиђа.Одакле га добија, данамје знати?Шапнуламу птичица
114
из Вашингтона?
11. Лицемерна је била реченица епископа Григорија да он нема
намеру да “својевољно” напушта захумско - херцеговачку епархију.
да су га изабрали за патријарха, он би се од Требиња “с болом”
опростио, и похитао у мили му Београд где живе углавном његови
омиљени спортисти, глумци и певачи (наравно, “по потреби службе”).
Уосталом, ко да му верује? Његов учитељ Атанасије Јевтић, је
својевољно отишао у пензију 1999, па је после преузео епископовање
Жичком епархијом, а ево га сад и на Косову.
Непослушност епископа Григорија СА Сабору СПЦ
САСаборСПЦје, од 1968. до 2008. године, донеоШЕСТОДЛУКА
о служењуСветеЛитургије, где се тражи да сеСветаЛитургија служи
онако како се у Српској Цркви служила вековима. Међу кључним
рушиоцима ове одлуке, који непрестано изигравају саборске одлуке,
налази се и епископ Григорије, који је у читавој епархији наметнуо
НЕЗАКОНИТО служење, пуно самовољних новотарија. Очито је да
владика Григорије то ради под снажним утицајем свог учитеља
бившег епископа Атанасија, који непрестано пише и говори против
саборских одлука, тумачећи их по своме и вређајући све оне који имају
другачије ставове.
ВладикаГригорије је зато устао против сабора -јер, од јесени 2006.
до пролећа 2008. СА Сабор СПЦ је ТРИ ПУТА позивао све своје
чланове да служе поСветомПредању,што нашемреформатору, очито,
смета.
Уоквиру ове својеврсне антицрквене кампање епископ игњатије је
у “Блицу” од 12. децембра 2008. рекао да проблем литургијске
реформе није никакав проблем, него да треба да се реши проблем
епископског управљања епархијом.ЦиљИгњатија ињему сличних је
да владика буде ИЗНАД архијерејског сабора, чиме би се у
Православну Цркву увео МИКРОПАПИЗАМ- сваки епископ би био
папа у својој епархији. Очито је да је писмо владике Григорија било
“набацивање лопте” кључним реформаторским играчима какав је
епископ Игњатије, да би се у СПЦ срушио принцип САБОРНОСТИ.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
(Последња измена: 24-06-2015, 10:53 AM од
смедерево.)