Владика Давид – ученик највећих екумениста и реформатора
Давид епископ, донедавно монах, теологију је учио од вође свих новотараца и упропаститеља, Јована Зизјуласа (тог изумитеља свих неправославних учења која потресају СПЦ већ око двадесет година), и кад је дошао у крушевачку епархију решио је да спроведе своје идеје. У почетку, крио се: рекао је свештенству да служи у складу с одлукама Сабора, мати игуманији у Љубостињи је рекао да се не боји и да ће се ту служити како се деценијама служило (мати Христина је преко шест деценија у манастиру), тако је рекао и оцу Дамаскину у манастиру Наупаре – и неколико месеци се служило како се служи, а свештеници – новотарци су сабили рогове и ћутали. Али, онда је стигао налог из Фанара, а преко Новог Сада: „Разваљуј!“ И разваљивање је почело. Владика је служио некакву своју, „Антиохијску“Литургију, без олтара и без ичега (наравно, на основу нашег највећег, најмудријег и најгенијалнијег литургичара, каноничара, еклисиолога, догматичара, фудбалера, специјалног оператера по туђим епархијама, Атанасија Јевтића, и његових превода у „Христос – Нова Пасха“), иако такве Литургије нема ни у типику ни у служебнику (типично папистички: они имају десетине варијаната своје мисе, па служе шта им се кад ћефне и како публика захтева; неки кардинал Базил Хјум служио је чак и „кловновску мису“). А сад је, ево, почео и владика Давид.
Чувајте се да вас ко не превари (Мт.24,4); највећи молитвеник СПЦ „стреља очима“
Опасност од појаве овог човека је вишеструка: пре свега, она се огледа у његовој фарисејској слаткоречивости, и спремности да збуњује наш народ, који заиста није теолошки поткован, али који има веру и молитву и зна да се мора служити како је Богом и Црквом благословено. Пошто је од Зизјуласа и Мидића усвојио да је епископ „бог и батина“ у својој епархији, он је збуњени народ у Љубостињи час плашио анатемом: „Ја сам са оних двери, кад сам вас стрељао очима, могао да бацим анатему на вас. То је моје. Али ја то нећу зато што сте ви моја деца“ (иако је позвао полицију да га „брани“ од те исте деце), а час их називао својом децом и уверавао да је све то исправно и рекао да неће никоме полагати рачуне. (Наравно, ни Сабору – новотарци се на Сабор позивају само кад неког треба гонити и сургунисати, а кад они служе, кажњавају, тргују и залажу црквену имовину – попут Григорија, нико им не може и не сме заповедати, а камоли Сабор). Епископ Давид је нешто ново међу новотарцима. Такав степен фарисејства до сада ни један од њих није демонстрирао.
Давид „исихаста“ – добар сценарио бившег режисера
Чудно је, такође, да се један смирени калуђер хвалише својом 24-часовном молитвом и њеном непрестаношћу, али није чудо ако се зна да је он некад студирао режију, а за режисера је веома битно да сценарио буде убедљив. А сценарио је прост: уверити народ да је он, епископ Давид, исихаста над исихастима, који ће се молити „све до небеских столица“(очито сматра да му је тамо место већ обезбеђено), и да се њему мора веровати. У Цркви су праксе увек биле провераване смирењем – тако је Свети Симеон Столпник, чији је подвиг до њега био непознат Цркви, одмах почео да силази са стуба кад су га околни пустињаци позвали да сиђе, да би проверили његово смирење. Јер, да није сишао, они би знали да је горд и да је подвиг од непоменика; али, кад је решио да слуша, знали су од кога је. Овај нови подвижник, Давид, који у Крушевцу, Трстенику, Љубостињи и шире, спрема „библијске вечере“, не слуша ни Сабор, ни типик, ни служебник. Оде он у Антиохију, Александрију, Јерусалим, само да не буде с Николајем и Јустином. Јер је, рекосмо, са Зизјуласом, и ни са ким другим. Иначе, као „препаметан“ човек, владика Давид сигурно зна какав је аскета био Ориген, па је ипак, због својих јереси, осуђен на Петом васељенском сабору. Као што је познато, и у време Господње били су неки који су се дуго молили Богу, али не у Истини, па их дуге молитве нису спасле: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке, и лажно се Богу молите дуго; зато ћете већма бити осуђени“ (Мт. 23,13-14).
Литургијски учитељи владике Давида
Пошто је монах Давид деценијама обичан монах, а не и свештенослужитељ, њега је неко морао да, пре хиротоније, обучава служењу. Учитељ му је био неки калуђер Илија Буха, некад из Епархије рашко – призренске, а сад луталица која, наводно, студира теологију у Београду. Учитељ му је био и Ненад Милошевић, верни папољубац, професор литургике, који своје студенте води да присуствују католичким мисама по Београду и који у олтару капеле на Теолошком факултету наређује својим пуленима како да новотаре. Наравно, највећи учитељ му је био и јесте Јован Зизјулас. Да не испадне да измишљамо. Ево шта он каже у својој књизи „Пројава хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност и у богословљу“ (Богословски факултет, Београд, 2011.): „А лик Светог Василија Великог као савременика и координатора икуменског богословског дијалога просијао је и у нашој епохи. Свакако и заслугом тумача и настављача његове богословске мисли и дела, од којих би требало СТАЛНО ИСТИЦАТИ НОВОГ ПРАВОСЛАВНОГ, АЛИ И СВЕХРИШЋАНСКОГ БОГОСЛОВА, МИТРОПОЛИТА ЈОВАНА ЗИЗЈУЛАСА“.
Владика Давид међу „мртводушницима“
И ево нашег новотарца – епископа Давида шта још учи: „Душа није бесмртна по природи него по благодати, а смртна је у принципу; и то зато да би заједно са распадљивим телом и целокупном твари и она била спасена – преображена Христовим васкрсењем и о Христовом васкрсењу. И тако, ДУША ЈЕ СМРТНА, а тело и твар осим смртности још су и распадљиви, еда би васкрсење могло да буде делотворно. Према томе, ДУШИ, ТЕЛУ И ТВАРИ ПРЕ ВАСКРСЕЊА НИЈЕ ПОТРЕБНА БЕСМРТНОСТ, А ОЧИГЛЕДНО ДА ОНА НИЈЕ НИ МОГУЋА“ (и епископ Давид се позива на Зизјуласа, стр. 33 Давидове књиге). И Давид епископ јасно вели: „У поређењу са телом, она је инеупоредиво финија, али ипак створена, и у стању је да се подвргне догађају и искуству смрти на свој начин, на начин уснулости, обамрлости и утрнулости/…/ДО ДАНА СВЕОПШТЕГ ВАСКРСЕЊА ЧОВЕК ЈЕ УСИПАЈУШЧИ, УСНУЛИ ИЛИ СПАВАЧ, КОЈИ ВИШЕ НЕ МОЖЕ ДА РАДИ НА СВОМ ПОКАЈАЊУ“ , при чему он из тог стања издваја само нарочито облагодаћене свете.
А све то, наравно, НИЈЕ ИСТИНА: душа, чак и обичних људи, после смрти НЕ СПАВА, него пролази кроз митарства, а затим, привременим судом, иде у рај или ад – и то је учење Цркве, које се може наћи у догматици свих православних догматичара, на челу са Оцем Јустином. Наравно, кад би га човек притеснио, он би рекао да није тако мислио, јер су они који се боре против душе – МРТВОДУШНИЦИ. А ова јерес се тако зове, јер учи да душе до васкрсења спавају, док су оне, напротив, или у делимичном блаженству раја или у делимичним мукама ада, при чему су крајње свесне и делатне – или у Небеској Литургији или у трпљењу адских мучења. А за њих су верници обични глупаци, које је могуће варати играма речи (као што је то радио у Љубостињи, с тим да збуњени народ призна његове новотарије за исправне).
Папски теолози – узори владике Давида
Кога епископ Давид брани међу папским теолозима? Зна се – Зизјуласовог учитеља, Ива Конгара и либерала Ханса Кинга, великог екуменисту. А кога цитира наш епископ? Набискупа бихаћко-сењског Милета Боговића, који је на изложби византијске уметности у Загребу рекао: „Што се дубље враћамо у прошлост, све смо ближи једни другима. Ми римокатолици разводнили смо се у сваком погледу“ . Зато епископ Давид служи древне Литургије – што се дубље враћамо у прошлост, све смо ближи папистима. За епископа Давида Јован Зизјулас је „ВАСЕЉЕНСКИ УЧИТЕЉ И БОГОСЛОВ ЦРКВЕ“ (стр. 61), Владета Јеротић, познати филокатолик и Јунгов следбеник, „оцрковљена личност са терапевтичком силом речи“, док је истински православни теолог Јеротеј Влахос, митрополит Навпактоса, за њега само „компилатор и популаризатор светоотачког богословља“. И тако даље: мада код владике Давида има и величања оца Јустина иВладике Николаја (као и код новотарца Атанасија Јевтића и шефа новотарске параде, Иринеја Буловића) све је то прекривено зизјуласовском маглом, у којој се владики Давиду чини да ће и питање влашке магије решити сваколитургијским пришећивањем (једна магија да се замени другом): по њему, богословље треба да буде у служби човекољубља, и да не спречава децу да прилазе Христу (односно, стално се причешћују, о чему он пише у „Српској литургијској антологији“, „Искон“, 9, година 2006, стр. 47 ). Својевермено је владика Давид превео текст светог Василија Великог о значају писаног и неписаног предања које се у Цркви не сме мењати: на своју и нашу несрећу, он је, без имало страха Божје, почео да мења ПИСАНО ПРЕДАЊЕ СЛУЖЕБНИКА И ТИПИКА И ОДЛУКЕ НАШЕГ САБОРА. Да бисмо и њега и себе подсетили на истину, која је увек иста, јер је Христова, и да бисмо га, бар колико је у нашој моћи, умолили да не смућује наш јадни и смућени народ, доносимо његов превод речи Светог Василија Великог:
>>Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви ми једне имамо од записане дидаскалије, а друге смо примили тајно из повереног нам апостолског предања. Оба елемента, и записано и незаписано Предање, имају један те исти значај за веру, те свако ко је имало упућен у црквене установе неће хтети ово да порекне. Јер ако станемо негирати незаписане обичаје, као да они немају велику силу, а при томне схватајући Јеванђеље у његовој суштини, ми ћемо оштетити, или напросто свести на испразну мисао оно што је тамо проповедано. На пример (да се најпре опоменем предмета првог и најпознатијег), ко је писменим путем научио оне који своју наду полажу у име Господа нашег Исуса Христа да чине знак крста? Окретати се према истоку при молитви, како смо томе Писмом научени? Речи епиклезе у време освећења евхаристијског хлеба и благосиљања путира, ко нам је од светих оставио записано? Нити се ми опет задовољавамо само оним речима које нам апостол или Јеванђеље помињу, него још друге и пре и после говоримо, јер оне имају велику силу за вршење тајне, а примили смо их из незаписане дидаскалије. Ми такође благосиљамо воду крштења и уље помазања, па јоши крштаваног. А све то на основу каквих записаних наредби? Зар то није из муклог и тајног Предања? Шта још? О самом помазивању уљем, на основу које записане речи бејасмо научени? Да човека треба три пута погрузити при крштењу, одакле је то? Пак и све остало при крштењу, одрицање од Сатане и анђела његових, из којег је то писма? Није ли то из оне необнародоване и тајне науке коју су наши Оци сачували у ћутању и скровитости, лишену сувишног истраживања, добро научени да светињу тајни треба чувати ћутањем? (…) Сви ми, на пример док се молимо, гледамо на исток. Међутим, малобројни знадемо да тиме древну отаџбину тражимо – рај што га Бог насади у Едему на истоку (Књига Постања 2, 8). Исто тако ми стојимо док вршимо молитве у први дан по суботи (у недељу, прим. прев.), али разлог томе сви не знадемо. Јер не само зато што смо саваскрсли са Христом и што смо дужни тежити ка ономе што је небеско ми стојимо у времену молитве на дан помена Васкрсења; – да бисмо се сећали дароване нам благодати, него и зато што се овај дан приказује као икона века когами очекујемо./…/ Само пак исповедање вере у Оца и Сина и Светога Духа, из којих писама имамо? Ако је из предања о крштењу то да по благочестивој доследности морамо веровати онако како смо крштени, и да према крштењу и исповедање постављамо, нека нам онда у складу са истом том доследношћу допусте да и славу одајемо у складу са веровањем.
Владика Давид не говори истину; седам одлука Сабора СПЦ о богослужењу; проклетство је слушати непослушног
У разговору са верницима, владика Давид ни једном речју није поменуо одлуке Сабора СПЦ о богослужбеној пракси. Није их смео поменути, јер то не иде у прилог његовој самовољи. Он намерно прећуткује истину. А сме ли један епископ, при томе такав молитвеник и подвижник, који има намеру да се моли до „небеских столица“, тако да чини?
„Тачно је то, да је био разговор и договор на нивоу Сабора да се расправља о Литургијским питањима али то не значи да се не расправља…“
Шта је, у ствари, хтео народ који је дошао у манастир Љубостињу. Ништа осим да се поштују одлуке Сабора СПЦ о богослужењу. А САБОР СПЦ ОД 1968. – 2008. ДОНЕО ЈЕ УКУПНО СЕДАМ ОДЛУКА О БОГОСЛУЖЕЊУ! Ни једну од тих одлука српски новотарци нису испоштовали! И ти и такви, кроз уста владике Давида, позивају народ „хајде да идемо код нашег свештеника, да га питамо! Хајде да кажемо да нам на скупу, после Литургије говори о проблему! А свештениково је опет да расуди па да каже: Ја ћу да им објасним или ћу позвати Епископа; позваћу другу своју браћу, позваћу старешине манастира; Игумане, Игуманије и да се лепо започне тај разговор који се тиче свих нас.“ Позивају народ да дође и слуша новотарске измишљотине и лажи. Позивају народ на послушност и прете проклетством – они који су Цркви непослушни, који Цркву руше и газе Предање, и који су самим тим на себе проклетство навукли! Владика Давид позива народ да слуша попа Милисава (и обрнуто, по оној: ја теби сердаре, ти мени војводо) и њему сличне полтроне и улизице, који продају веру за вечеру и крсте за масне прсте и говоре за верни народ „опет бесни Иродијада“! (попе Милисаве, срам те било, ако у теби још имало људскости има!). За попа Милисава, његовог владику и њима сличне новотарце, народ је само бесловесно стадо које служи са шишање!
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
