30-03-2015, 12:16 PM
.
У политици, као и у књижевности, Вук Драшковић се окретао, и окреће, како ветрови дувају. Наравно, реч је о оним ветровима који су повољни за Словенију и Хрватску. У последње време за шиптарске сепаратисте и терористе на Космету.
Осамдесетих година на лажну опозициону сцену, као лажни опозиционар, као српски шовиниста, ступа Вук Драшковић, упрорно покушавајући да се представи као књижевник, а своје шовинистичке, политикантске небулозе, јавности наметне као национално-историјске романе. Тадашњи спрски политчари, и јавност, писанија полуписменог Драшковића одбацили су с пуним правом, јер циљ књижних небулоза није био откривање геноцида који су хрватски нацисти у Другом светском рату учинили над Србима, већ ширење мржње према Хрватима и Муслиманима.
Коме је одговарало ширење такве мржње?
Србима свакако не!
Да ли је тај шовинизам одговарао круговима из Словеније и Хрватске који су деценијама припремали разбијање Југославије, а да за то буду Срби кривци? Свакако да им је Драшковићев шовинизам одговарао, јер је он по принципу да батина има два краја, изазивао шовинистичку мржњу Хрвата и Муслимана према Србима?
Како је Драшковић могао да шири шовинизам када га није подржавала тадашња српска званична политика и тадашња српска јавност, нарочито интелектуална? Ту вештину је Вук Драшковић можда савладао као дугогодишњи шеф кабинета хрватског утицајног политичара Мике Шпиљка. Или словеначког политичара Мирана Потрча чији је потрчко Вук Драшковић још дуже био, такође као шеф кабинета председника синдиката Југославије. Да ли су Вука Драшковића, Србина из Херцеговине, хрватски и словеначки учитељи глуме научили како да на најбољи начин наноси штету Србима и српској држави?
Да ли су га они подстицали у ширењу ’’српског шовинизма’’ и штитили од праведних санкција које су нормалне за све правне државе? Он је давао идеалан повод да нападају Србију и српски народ да не могу да се одрекну прошлости, да Срби желе освету за злочине који су над њима учињени у Другом светском рату, а које су сакрили комунистички функционери предвођени Титом, Крдељом, Бакарићем, Ђиласом…
Вук Драшковић је својим књигама, па чак и тадашњим физичким изгледом, припремио словеначку и хрватску пропаганду која је уследила 1990. године. Ходао је, Драшковић, по Београду и Југославији, осамдесетих година двадесетог века, дугокос и брадат, прљав и масан, у кожној јакни, кожним чизмама до колена, као вашљиви гибаничар из Булајићевих партизанских филмива. Таквог Вука Драшковића, Срби нису хтели, нарочито Срби из Србије, али су га хтели, чували и подстицали на шовинистичке будалаштине, словеначи и хрватски кругови који су спремали оцепљење и растурање југославије у крви, за шта ће бити Срби једини кривци! Драшковић је улогу партизанског четника савршено одиграо, скрнавећи часно четничко име које су комите крајем XИX и почетком XX века стекли припремајући ослобођење српских крајева који су били под турском окупацијом.
Тада, осамдесетих година 20. века Србима, Србији и Југославији никакав национализам, а нарочито шовинизам, није одговарао. Југославија је банкротирала, Брозово лудачко задуживање у иностранству довело је земљу, која је деценијама била између истока и запада, у тежак положај дужничког ропства са минималним изгледима да се поново стекне слобода. Требало је хитно и мудро реформисати земљу, пронаћи ефикасан економски систем и увести демократско друштвено уређење које ће грађанима бити стимуланс за тежак, стрпљив и плодотворан рад који ће земљу одвести на пут европских и евроатлантских интеграција. Предуслов за то је била промена економског и политичког система који је наслеђен од Броза? За те промене била је потребна сагласност шест република и две покрајине.
Свака је имала право вета. Моћне бирократије у републикама и покрајинама нису желеле такве промене, јер су оне угрожавале њихове пљачкашке привилегије. Неопходне промене су подразумевале одрицање од материјалних богатстава које су стицали без рада, као друштвени паразити. Данас, најмоћнији тајкуни потичу из тих слојева. Они су се за време рата у бившој Југославији невероватно обогатили – било као ратни хушкачи, било као миротворци, то јест, антиратни хушкачи. Народ и интелектуална јавност у Србији била је за економске и демократске промене, а не за приче о четницима, усташама, партизанима… Те демократске промене и прелазак на тржишну економију, нису одговарале чуварима Титове Југославије која је растурена уставом из 1974. и банкротирала одмах после диктаторове смрти. Ту истину они су крили и тада и сада.
Вук Драшковић је имао задатак да личним примером покаже како Југославија није пропала због политичког и економског краха, већ због српског национализма.
Вук Драшковић као репрезентативан примерак Булајићевог партизанског четника није ишао само по Југославији да шири српски шовинизам, то јест словеначку и хрватску пропаганду, ишао је и по Америци да би српској емиграцији и америчкој јавности Србе представио као шовинисте, пијандуре, наркомане, лудаке, кољаче… заједно са својим кумом. Већ тада су, уз обилату помоћ Вука Драшковића, Словенци и Хрвати добили медијски рат.
Мада полуписмен и новинарска карикатура, Вук Драшковић је постао новинар, тад у светским размерама моћног, Тањуга који се обилато финасирао из савезног буџета. Постао је дописник из Африке без икаквог новинарског и дописничког искуства. Има оних који кажу да је то постао зато што је био сарадник Удбе. Без сагласности Стеве Крајачића и браће Мишковић, Ивана и Милана, нико се није могао запослити у Тањугу, чак ни као кафе-куварица.
Вук Драшковић је све до 1990. године био заговорник рата и ’’српске освете’’ за геноцид у другом светском рату. Он је у јавним иступима говорио да је границе будуће Србије одредио Анте Павелић: тамо где су српске јаме, у које је бацан побијени српски народ у НДХ за време Другог светског рата, тамо су и српске земље, тамо су српске границе. Другим речима Вук је промовисао линију Вировитица, Карловац, Огулин, Карлобаг. Али када је дошло до рата, он је напрасно постао миротворац, жена у црном.
Вук Драшковић је муслиманима претио да ће им одсећи руке ако у њима буду држали турски, то јест, муслимански барјак. Примитивизмом, шовинизмом, епским блебетањем толико је разјарио муслимане у Новом Пазару који би га, на митингу СПО у том граду, растргли да га милиција, за длаку није избавила.
Он је као и свака кукавица, склон претњама, а када загусти, бежи и цвили. На исту милицију, која му је у Новом Пазару сачувала главу, непуну годину касније, наредио је јуриш 9. марта 1991. године. Због тога је био ухапшен, па је попут женетине у притвору написао покајничко писмо, обећао да се никада више неће бавити политиком – писмо вредно сваког презира и гађења. Али то писмо је заборавио чим је после два дана био пуштен на слободу.
О дослуху Вука Драшковића са антиспским снагама у Хрватској и Словенији које су припремале грађански рат у СФРЈ управо је доказ 9. март 1991. Велике демонстрације против власти, изабране само три месеца раније на вишестраначким изборима, Вук Драшковић је извео у дослуху са службама које су извеле 27. март 1941. и делом војног врха ЈНА наклоњеном Словенцима, Хрватима и такозваном Савезу Комуниста покрету за Југославију.
Скривени циљ деветомартовских демонстрација било је покретање грађанског рата у Србији. Дршковића су подржавали славни команданти који су, док су деца гинила у њиховим растуреним формацијама, себи додељивали луксузне станове у цвећарама.
Али рат није избио у Србији већ у Словенији. Жељан рата и крви, разочаран срамним поразом моћне ЈНА у кратком и бесмисленом сукобу у Словенији, Драшковић је као велики комндант протествао што није употребљено више борбених средстава против Словенаца. Вук тада није протествовао против оних који су југословеске младиће без муниције, без тактике и циља, гурнули пред Словенце да би били срамно поражени и потпуно понижени, већ зато што Словенија у ’’великом рату’’ против ЈНА одлази из Драшковићеве Југославије.
Када је крену рат у Хрватској, рани хушкач из осмамдестих година двадесетог века, Вук Драшковић, постаје, одједном, миротворац, заљубљен у Фрању Туђмана, Стипу Месића, Миру Баришића и остале… Од Вука Драшковића се одрекла чак и његова паравојна творевина, прва такве врсте на српској страни. Вук је њу формирао са намером да је у Србији употребљава против политичких противника, али га они нису слушали већ су отишли на непостојећи фронт да бране српски народ.
Док је Алија Изетбеговић обављао последње припреме за рат против Срба, Вук Драшковић га је прогласио за миротворца, а Србе за крвожедне четнике који желе рат по сваку цену. Укључио се у пропагандни рат на Алијиној страни. У јавности Босне и Херцеговине, Драшковић је стваро представу да су Срби оно што је он до недавно био – шовинистички безумници. У томе су му обилато помагали комитетски забављачи: Александар Тиајнић, Мирјана Бобић Мојсилович и Драган Бабић Бабура, чувени љубавник времешне Лив Улман, па времешне Јелисавете Карађорђевић, водитељи емисије на Сарајевској телевизији (3+3) која је Србе, уз помоћ генерала Стевана Мирковића (његова жена Словенка била је члан руководства СПО), промовисала, као шовинисте, четнике, крволоке који вребају прилику да се освете за геноцид у Другом светском рату, а муслимане и хрвате као невину јагњад…
Они су распиривали међуетничку мржњу. Хравтима и Муслиманима у БиХ су сугерисали да су Срби хомогенизовани као шовинисти и кољачи. Муслимани и Хрвати се, такође, морју хомогенизовати на исти начин или ће бити поклани. Ститћи ће их освета за Други светски рат и покољ над Србима. Зашто се прећуткује ова перфидна пропагндана ратна увертива поменуте четворке?
Вук Драшковић себе представља као жртву Слободана Милошевића. Вук се за време владавине Слободана Милошевића неверватно обогатио. Лично се обогатио и омогућио невероватно богатсво својој и роднини своје сапутнице. Скоројевићи из Бијелог поља су власници главне београдске улице, Кнез-Михајлове. Неком рат неком брат. Они су антиратни профитери.
Када и где се обогатио рођени брат Вука Драшковића који је купио моћне произвођаче хране попут Такова, Митроса… Те пољопривредне гиганте, који су хранили стотине хиљада душа, људи су деценијама стварали одвајајући од својих и уста своје деце? Да ли су те паре Драшковићи стекли на родном херцеговачком камењу или су то зарадили поштено радећи за скромне плате у мрско им Титово време.
Када се обогатисте? Како се обогатисте за 10 година Милошвеићеве власти? Откријте нам тајну да се и ми, србијанска фукара, бар мало овајдимо и не умиремо од глади.
Вук себе упорно представља као жртву и највећег опозиционара Милошевићевог режима. Он намерно прећуткује да је на валсти од 1992. године. Грађани памте хаос, јавашлук, корупцију, криминал у општинама у којима су његови људи дошли на власт. Част честитим члановима и гласачима СПО. Драшковићева екипа и родбина су неприкосновени господари били од 1992. године у 5 централних београдских општина, а на нивоу града 1997 – 2000.
Похарани су стамбени фонд, пословни простор, цветала је дивља градња, ницали су киосци као печурке после кише… Све се то дебело наплаћивало и сливало у џепове без дна. Што су њихови преци и земљаци, као Титови партизани, одузели од локалног становништва, они су пиватизовали, присвојили, отели.
Вук је 1998, за коректно понашање као властодржац у Београду, требало да добије добар део власти у републици, али пошто су његови и женини апетити били незајажљиви њихово место у влади су заузели радикали. Тада су СРС и СПО били већина у скупштини.
Као доброг и поузданог партнера Милошевић га је поставио за потпредседника савезне владе, пред бомбардовање 1999.
Ни трага од шовинизма и четништва из осамдесетих година. За пропаст српског народа и Србије Драшковић и његова родина су богато награђени.
На изборима две хиљадите године Вук је катастрофално поражен. Партија му цензус није прешла. Народ их прозрео и презрео.
Али три године касније Вук се враћа на политичку сцену. И то у дипломатију. Сада му је пала кашика у мед па родбину, и антисрпску братију, поставља на дипломатска места, путује по свету и клевеће Србију и српски народ. То није радио ни Горан Свилановић. Свилановић ради тајно и ретко јавно ради за независно Косово. Њему је отац чувени комунистички функционер из времена највећих прогона Срба са Космета.
Али зашто то Вук ради свакодневно? Због политичког лудила?
Вук ће као дипломата, као министар иностраних послова, уништити Србију и тријумфално завршити политичку каријеру коју је започео у кабитнетима Шпиљка и Потрча као потрчко.
Као добар и перспективан комуниста Вук се прославио фељтоном у Загребачком тједнику Око када је величао Тита, а Дражу Михајливића кудио као издајника.
Али није Вук једини словеначки и хрватски кадар који хара Србијом. Пробудили су се многи њихови спавачи, успавани још из Титовог доба, и сада, у разним владиним агенцијама, у бесцење распородају српску привреду и народна богатства Словенцима и Хрватима.
Треба ли још доказа да је Вук Драшковић ветроказ који се окреће онако како дувају ветрови из Словеније и Хрватске?
Можда ће се једном и он, попут Стипе Месића, појавити за говорницом хрватског сабора и рећи чувену реченицу:
– Ја сам свој задатак обавио, Србија више не постоји! Ја сам се вратио кући!
Тада ће Вук постати гроф Драшковић!
Такву личност тешко би могао да опише и чувени доктор Веселин-Веско Савић.
Мењајте га сместа, ако мислите да сачувамо бар Београдски пашалук. Гроф Драшковић нема милости.
(Текст је написан у време док је В.Д. био министар иностраних послова СЦГ)
ЈЕЛИСИЈЕ СИМИЋ
У политици, као и у књижевности, Вук Драшковић се окретао, и окреће, како ветрови дувају. Наравно, реч је о оним ветровима који су повољни за Словенију и Хрватску. У последње време за шиптарске сепаратисте и терористе на Космету.
Осамдесетих година на лажну опозициону сцену, као лажни опозиционар, као српски шовиниста, ступа Вук Драшковић, упрорно покушавајући да се представи као књижевник, а своје шовинистичке, политикантске небулозе, јавности наметне као национално-историјске романе. Тадашњи спрски политчари, и јавност, писанија полуписменог Драшковића одбацили су с пуним правом, јер циљ књижних небулоза није био откривање геноцида који су хрватски нацисти у Другом светском рату учинили над Србима, већ ширење мржње према Хрватима и Муслиманима.
Коме је одговарало ширење такве мржње?
Србима свакако не!
Да ли је тај шовинизам одговарао круговима из Словеније и Хрватске који су деценијама припремали разбијање Југославије, а да за то буду Срби кривци? Свакако да им је Драшковићев шовинизам одговарао, јер је он по принципу да батина има два краја, изазивао шовинистичку мржњу Хрвата и Муслимана према Србима?
Како је Драшковић могао да шири шовинизам када га није подржавала тадашња српска званична политика и тадашња српска јавност, нарочито интелектуална? Ту вештину је Вук Драшковић можда савладао као дугогодишњи шеф кабинета хрватског утицајног политичара Мике Шпиљка. Или словеначког политичара Мирана Потрча чији је потрчко Вук Драшковић још дуже био, такође као шеф кабинета председника синдиката Југославије. Да ли су Вука Драшковића, Србина из Херцеговине, хрватски и словеначки учитељи глуме научили како да на најбољи начин наноси штету Србима и српској држави?
Да ли су га они подстицали у ширењу ’’српског шовинизма’’ и штитили од праведних санкција које су нормалне за све правне државе? Он је давао идеалан повод да нападају Србију и српски народ да не могу да се одрекну прошлости, да Срби желе освету за злочине који су над њима учињени у Другом светском рату, а које су сакрили комунистички функционери предвођени Титом, Крдељом, Бакарићем, Ђиласом…
Вук Драшковић је својим књигама, па чак и тадашњим физичким изгледом, припремио словеначку и хрватску пропаганду која је уследила 1990. године. Ходао је, Драшковић, по Београду и Југославији, осамдесетих година двадесетог века, дугокос и брадат, прљав и масан, у кожној јакни, кожним чизмама до колена, као вашљиви гибаничар из Булајићевих партизанских филмива. Таквог Вука Драшковића, Срби нису хтели, нарочито Срби из Србије, али су га хтели, чували и подстицали на шовинистичке будалаштине, словеначи и хрватски кругови који су спремали оцепљење и растурање југославије у крви, за шта ће бити Срби једини кривци! Драшковић је улогу партизанског четника савршено одиграо, скрнавећи часно четничко име које су комите крајем XИX и почетком XX века стекли припремајући ослобођење српских крајева који су били под турском окупацијом.
Тада, осамдесетих година 20. века Србима, Србији и Југославији никакав национализам, а нарочито шовинизам, није одговарао. Југославија је банкротирала, Брозово лудачко задуживање у иностранству довело је земљу, која је деценијама била између истока и запада, у тежак положај дужничког ропства са минималним изгледима да се поново стекне слобода. Требало је хитно и мудро реформисати земљу, пронаћи ефикасан економски систем и увести демократско друштвено уређење које ће грађанима бити стимуланс за тежак, стрпљив и плодотворан рад који ће земљу одвести на пут европских и евроатлантских интеграција. Предуслов за то је била промена економског и политичког система који је наслеђен од Броза? За те промене била је потребна сагласност шест република и две покрајине.
Свака је имала право вета. Моћне бирократије у републикама и покрајинама нису желеле такве промене, јер су оне угрожавале њихове пљачкашке привилегије. Неопходне промене су подразумевале одрицање од материјалних богатстава које су стицали без рада, као друштвени паразити. Данас, најмоћнији тајкуни потичу из тих слојева. Они су се за време рата у бившој Југославији невероватно обогатили – било као ратни хушкачи, било као миротворци, то јест, антиратни хушкачи. Народ и интелектуална јавност у Србији била је за економске и демократске промене, а не за приче о четницима, усташама, партизанима… Те демократске промене и прелазак на тржишну економију, нису одговарале чуварима Титове Југославије која је растурена уставом из 1974. и банкротирала одмах после диктаторове смрти. Ту истину они су крили и тада и сада.
Вук Драшковић је имао задатак да личним примером покаже како Југославија није пропала због политичког и економског краха, већ због српског национализма.
Вук Драшковић као репрезентативан примерак Булајићевог партизанског четника није ишао само по Југославији да шири српски шовинизам, то јест словеначку и хрватску пропаганду, ишао је и по Америци да би српској емиграцији и америчкој јавности Србе представио као шовинисте, пијандуре, наркомане, лудаке, кољаче… заједно са својим кумом. Већ тада су, уз обилату помоћ Вука Драшковића, Словенци и Хрвати добили медијски рат.
Мада полуписмен и новинарска карикатура, Вук Драшковић је постао новинар, тад у светским размерама моћног, Тањуга који се обилато финасирао из савезног буџета. Постао је дописник из Африке без икаквог новинарског и дописничког искуства. Има оних који кажу да је то постао зато што је био сарадник Удбе. Без сагласности Стеве Крајачића и браће Мишковић, Ивана и Милана, нико се није могао запослити у Тањугу, чак ни као кафе-куварица.
Вук Драшковић је све до 1990. године био заговорник рата и ’’српске освете’’ за геноцид у другом светском рату. Он је у јавним иступима говорио да је границе будуће Србије одредио Анте Павелић: тамо где су српске јаме, у које је бацан побијени српски народ у НДХ за време Другог светског рата, тамо су и српске земље, тамо су српске границе. Другим речима Вук је промовисао линију Вировитица, Карловац, Огулин, Карлобаг. Али када је дошло до рата, он је напрасно постао миротворац, жена у црном.
Вук Драшковић је муслиманима претио да ће им одсећи руке ако у њима буду држали турски, то јест, муслимански барјак. Примитивизмом, шовинизмом, епским блебетањем толико је разјарио муслимане у Новом Пазару који би га, на митингу СПО у том граду, растргли да га милиција, за длаку није избавила.
Он је као и свака кукавица, склон претњама, а када загусти, бежи и цвили. На исту милицију, која му је у Новом Пазару сачувала главу, непуну годину касније, наредио је јуриш 9. марта 1991. године. Због тога је био ухапшен, па је попут женетине у притвору написао покајничко писмо, обећао да се никада више неће бавити политиком – писмо вредно сваког презира и гађења. Али то писмо је заборавио чим је после два дана био пуштен на слободу.
О дослуху Вука Драшковића са антиспским снагама у Хрватској и Словенији које су припремале грађански рат у СФРЈ управо је доказ 9. март 1991. Велике демонстрације против власти, изабране само три месеца раније на вишестраначким изборима, Вук Драшковић је извео у дослуху са службама које су извеле 27. март 1941. и делом војног врха ЈНА наклоњеном Словенцима, Хрватима и такозваном Савезу Комуниста покрету за Југославију.
Скривени циљ деветомартовских демонстрација било је покретање грађанског рата у Србији. Дршковића су подржавали славни команданти који су, док су деца гинила у њиховим растуреним формацијама, себи додељивали луксузне станове у цвећарама.
Али рат није избио у Србији већ у Словенији. Жељан рата и крви, разочаран срамним поразом моћне ЈНА у кратком и бесмисленом сукобу у Словенији, Драшковић је као велики комндант протествао што није употребљено више борбених средстава против Словенаца. Вук тада није протествовао против оних који су југословеске младиће без муниције, без тактике и циља, гурнули пред Словенце да би били срамно поражени и потпуно понижени, већ зато што Словенија у ’’великом рату’’ против ЈНА одлази из Драшковићеве Југославије.
Када је крену рат у Хрватској, рани хушкач из осмамдестих година двадесетог века, Вук Драшковић, постаје, одједном, миротворац, заљубљен у Фрању Туђмана, Стипу Месића, Миру Баришића и остале… Од Вука Драшковића се одрекла чак и његова паравојна творевина, прва такве врсте на српској страни. Вук је њу формирао са намером да је у Србији употребљава против политичких противника, али га они нису слушали већ су отишли на непостојећи фронт да бране српски народ.
Док је Алија Изетбеговић обављао последње припреме за рат против Срба, Вук Драшковић га је прогласио за миротворца, а Србе за крвожедне четнике који желе рат по сваку цену. Укључио се у пропагандни рат на Алијиној страни. У јавности Босне и Херцеговине, Драшковић је стваро представу да су Срби оно што је он до недавно био – шовинистички безумници. У томе су му обилато помагали комитетски забављачи: Александар Тиајнић, Мирјана Бобић Мојсилович и Драган Бабић Бабура, чувени љубавник времешне Лив Улман, па времешне Јелисавете Карађорђевић, водитељи емисије на Сарајевској телевизији (3+3) која је Србе, уз помоћ генерала Стевана Мирковића (његова жена Словенка била је члан руководства СПО), промовисала, као шовинисте, четнике, крволоке који вребају прилику да се освете за геноцид у Другом светском рату, а муслимане и хрвате као невину јагњад…
Они су распиривали међуетничку мржњу. Хравтима и Муслиманима у БиХ су сугерисали да су Срби хомогенизовани као шовинисти и кољачи. Муслимани и Хрвати се, такође, морју хомогенизовати на исти начин или ће бити поклани. Ститћи ће их освета за Други светски рат и покољ над Србима. Зашто се прећуткује ова перфидна пропагндана ратна увертива поменуте четворке?
Вук Драшковић себе представља као жртву Слободана Милошевића. Вук се за време владавине Слободана Милошевића неверватно обогатио. Лично се обогатио и омогућио невероватно богатсво својој и роднини своје сапутнице. Скоројевићи из Бијелог поља су власници главне београдске улице, Кнез-Михајлове. Неком рат неком брат. Они су антиратни профитери.
Када и где се обогатио рођени брат Вука Драшковића који је купио моћне произвођаче хране попут Такова, Митроса… Те пољопривредне гиганте, који су хранили стотине хиљада душа, људи су деценијама стварали одвајајући од својих и уста своје деце? Да ли су те паре Драшковићи стекли на родном херцеговачком камењу или су то зарадили поштено радећи за скромне плате у мрско им Титово време.
Када се обогатисте? Како се обогатисте за 10 година Милошвеићеве власти? Откријте нам тајну да се и ми, србијанска фукара, бар мало овајдимо и не умиремо од глади.
Вук себе упорно представља као жртву и највећег опозиционара Милошевићевог режима. Он намерно прећуткује да је на валсти од 1992. године. Грађани памте хаос, јавашлук, корупцију, криминал у општинама у којима су његови људи дошли на власт. Част честитим члановима и гласачима СПО. Драшковићева екипа и родбина су неприкосновени господари били од 1992. године у 5 централних београдских општина, а на нивоу града 1997 – 2000.
Похарани су стамбени фонд, пословни простор, цветала је дивља градња, ницали су киосци као печурке после кише… Све се то дебело наплаћивало и сливало у џепове без дна. Што су њихови преци и земљаци, као Титови партизани, одузели од локалног становништва, они су пиватизовали, присвојили, отели.
Вук је 1998, за коректно понашање као властодржац у Београду, требало да добије добар део власти у републици, али пошто су његови и женини апетити били незајажљиви њихово место у влади су заузели радикали. Тада су СРС и СПО били већина у скупштини.
Као доброг и поузданог партнера Милошевић га је поставио за потпредседника савезне владе, пред бомбардовање 1999.
Ни трага од шовинизма и четништва из осамдесетих година. За пропаст српског народа и Србије Драшковић и његова родина су богато награђени.
На изборима две хиљадите године Вук је катастрофално поражен. Партија му цензус није прешла. Народ их прозрео и презрео.
Али три године касније Вук се враћа на политичку сцену. И то у дипломатију. Сада му је пала кашика у мед па родбину, и антисрпску братију, поставља на дипломатска места, путује по свету и клевеће Србију и српски народ. То није радио ни Горан Свилановић. Свилановић ради тајно и ретко јавно ради за независно Косово. Њему је отац чувени комунистички функционер из времена највећих прогона Срба са Космета.
Али зашто то Вук ради свакодневно? Због политичког лудила?
Вук ће као дипломата, као министар иностраних послова, уништити Србију и тријумфално завршити политичку каријеру коју је започео у кабитнетима Шпиљка и Потрча као потрчко.
Као добар и перспективан комуниста Вук се прославио фељтоном у Загребачком тједнику Око када је величао Тита, а Дражу Михајливића кудио као издајника.
Али није Вук једини словеначки и хрватски кадар који хара Србијом. Пробудили су се многи њихови спавачи, успавани још из Титовог доба, и сада, у разним владиним агенцијама, у бесцење распородају српску привреду и народна богатства Словенцима и Хрватима.
Треба ли још доказа да је Вук Драшковић ветроказ који се окреће онако како дувају ветрови из Словеније и Хрватске?
Можда ће се једном и он, попут Стипе Месића, појавити за говорницом хрватског сабора и рећи чувену реченицу:
– Ја сам свој задатак обавио, Србија више не постоји! Ја сам се вратио кући!
Тада ће Вук постати гроф Драшковић!
Такву личност тешко би могао да опише и чувени доктор Веселин-Веско Савић.
Мењајте га сместа, ако мислите да сачувамо бар Београдски пашалук. Гроф Драшковић нема милости.
(Текст је написан у време док је В.Д. био министар иностраних послова СЦГ)
ЈЕЛИСИЈЕ СИМИЋ
Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју Отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута....Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену Отаџбину.
![[Слика: IMG_3258.jpg]](https://s24.postimg.org/5r5irv2qt/IMG_3258.jpg)
