Одличан текст! Уз њега би ваљало навести делове Књиге о Милутину који представљају саму срж идеологије:
О четницима:
"О Немцима, кажеш. Шта да ти о Немцима казујем, синовче? Немаца се ја не бојим. Немци су нама Немци. Нису дошли да би нама били добри и да би нам се допадали. Своји се ја бојим. Поделили се и закрвили, једни са круном, други са звездом, само им капе - остале исте.
И поп Крста постао војвода, назвао се "орашачки", ко и његов Орашац. И да је бар из Орашца родом. Мало му је што је поп и што су га људи поштовали, мало му је што има шесторо деце, попадију и тријес кошница чела, него оће још и влас, војводом се прогласио. Нико више не сме да га ословљава ко пре, да му каже "попе", ил "оче", сви га зову - "војводо"! И поздрављају га војнички, а он ни војску није служио, отац га од војске био откупио. Знаш како се то могло.
И Сретен Чарапић окупио чету. Пронашао и оружје и униформе по селима. Има тога еспапа колико оћеш, ништа се од тога није у рату истрошило. Његови људи на капама носе исте знаке ко и поп Костини, али се не подносе него једни друге издајницима називају. И убијају.
Не знам шта је Лазару Чарапићу те је сину и коња дао, а не знам ни шта је Сретену, што ће му коњ у оваком рату осим ако неће да се боље обележи да би га когод лакше иза врзине занишанио и са коња оборио.
И Стојадин касапин окупио чету и војводом се прогласио и свима својима звања поделио и одликовања туђа прикачио, а око њега келнери чарсијски, касапски момци и Рака пекар. Да је неке среће, они би могли какој правој војсци комора бити, а они се каишевима и реденицима завили са сви страна, на њима оружја више него што је правој војсци потребно. Неће Стојадин ни са попом Крстом, неће ни са Сретеном Чарапићем, а ни Коста неће са Сретеном, нити оће са Стојадином, оће сваки за се јер само тако сваки може себе војводом називати."
"Мајчина ти, велим, шмокљава, и теби и твојима, командантима и вођама, кога ви осуђујете и откуд вама право да уврћете уши и носеве старим ратницима! Не купају овде мене случајно, нити сам ја случајно запао међу лопове који нас за маторе гузице штипају и исмевају се нашим телесима што су Албанију издржала, нама који смо прешли преко Вида и кроз Африку и преко Кајмакчалана - одрешило се мени овде, ето, откачило ми се, провалила нека тегоба. Нисам ја овде, кажем, само зато што су ови нека превелика сила били, него ме овде у овој пари и смраду маторог и гологузог излажу шегачењу сецикеса и јајара свакојаки зато што сте ви, ти и твоји команданти, гола говна били. И честите људе кињили, а богме и клали. Јес, свакој протуви дали нож у шаке и овластили је да коље, санћим, да нас заштити, нас старе ратнике и славу нашу и наши отаца. А они за нашу славу пили и гибаничили, клали људе, па чак и жене и децу. Нећу да га штедим, а нећу ни да вичем, говорим да ме само он чује."
О Краљу Александру:
"Сећам се ко да је сад било - сањам ја покојног нашег краља Александра, баш онако како сам га и видо шеснесте у јануару: стоји на обали острва Вида, пред њим гомила наших лешева, везују и' за камење да веселници не пливају по води, а он, Лесандра, гледа, наслонио се на сабљу и вас црн, гледа према оном острву што га због наши мртваца назваше Острво смрти. Ја приђем, па станем, вако, и скинем шајкацу, ал не могу проговорити од вашију, пуна ми уста вашију, ко што је стварно и било, те ја чупај оне вашке из уста, вади, пљуј, а краљ Александар ми приђе и пита: Војниче, да л' ће мени српски народ моћи да опрости страдања волика?
Не може ти опростити никад нико, ти си, краљу, начисто сатро овај народ и он ти више никад неће бити што је био, не може и да оће, нема ко, нема људи, изгинуо народ. Погледај, твоје величанство, ове људе - покажем му на оне наше лешеве, пуна и' обала - оба ти ока, твоје величанство, зашто ваки народ сатре; више ваки Срба неће бити,а мого си се њима дичити широм света.
Због уједињења сам жртвовао свој народ - вели ми он. Ја тедо да га упитам је ли видо шта је од тога било, јел' видо српске избеглице из Хрватске и Босне, са Косова и Војводине, ал се трго, откуд то краљ може знати кад су њега убили пре рата."
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
(Последња измена: 13-10-2025, 06:44 PM од
Шумадинац.)