Оцена Теме:
  • 2 Гласов(а) - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Француска

http://borbazaveru.info/content/view/13546/1/
Одговори

Чуо сам ту вест, надам се да сам добро схватио.
У Француској постоји једна хришћанска добротворна организација по имену “Oeuvre d’Orient”, која је основана још у 19-ом веку за подршку хришћана маронита и других њих у Блиском Истоку.
Та организација је упозорила на тешку ситуацију тих хришћана и најавила кампању скупљања пара за њих приликом наредног Божића.
Обратила се националној радио-станици Франс Интер за рекламу, а с обзиром да је та станица јавни сервис и да у Француској постоји закон о лаичности државе, та радио-станица је одбила да емитује њен спот, зашто се у њом изговара придев «хришћански», који је изгледа банован од француских власти!
Одговори

(12-12-2020, 05:15 PM)ЛукаЛоко Пише:  Чуо сам ту вест, надам се да сам добро схватио.
У Француској постоји једна хришћанска добротворна организација по имену “Oeuvre d’Orient”, која је основана још у 19-ом веку за подршку хришћана маронита и других њих у Блиском Истоку.
Та организација је упозорила на тешку ситуацију тих хришћана и најавила кампању скупљања пара за њих приликом наредног Божића.
Обратила се националној радио-станици Франс Интер за рекламу, а с обзиром да је та станица јавни сервис и да у Француској постоји закон о лаичности државе, та радио-станица је одбила да емитује њен спот, зашто се у њом изговара придев «хришћански», који је изгледа банован од француских власти!

У Француској администрацији лебди у ваздуху 68-ашки дух, оно левичарско које се устоличило у свим могућим значајним местима, као што је та радио станица. Нешто због тог девијантног духа, нешто због кукавичлука, и нешто због личне користи ту се само могу чути лажи и глупости.
Иначе, тек пре неки дан сам сазнао да та државна радио станица има буџет колико и све оне 200 остале приватне радио станице заједно - 600 милиона евра годишње! Већином се Франс Интер финансира преко пореских обвезника и нешто од реклама. Одвратно.

Слобода или Смрт!
Одговори

Да у овом веку није "најсрећнија" околност бити хришћанин у Европи (да не говоримо негде другде) сигурно не сазнајемо данас.

Него, шта се прича у вези овог спорног закона који спречава фотографисање полицајаца приликом вршења службене дужности? Хоће ли мењати тај члан пошто видим да Французи не престају протестовати.
Одговори

(12-12-2020, 07:59 PM)Уставобранитељ Пише:  Да у овом веку није "најсрећнија" околност бити хришћанин у Европи (да не говоримо негде другде) сигурно не сазнајемо данас.

Него, шта се прича у вези овог спорног закона који спречава фотографисање полицајаца приликом вршења службене дужности? Хоће ли мењати тај члан пошто видим да Французи не престају протестовати.

Ма не протестују Французи - мислим обичан народ - већ левичари свих фракција (мада има ту и наиваца који се прикључе). То је њихова борба против полиције, тј. против државе у намери да је освоје, који кокетирају и са исламистима кад се укаже прилика, као оно кад организују протест против наводне "исламофобије". За ту левицу је измишљен и надимак "исламо-левица", а наравно ту су и Сорошеви пулени у виду Антифе и друге НВО.
Иначе, како сам чуо, већ давно постоји закон који онемогућава иког да снима/слика и злоупотребљава у јавност. Проблем је што влада игра прљаву игру са безвезним законом скретајући пажњу са важних тема: ковидиотизам, самоуништење мале привреде, уништење (здравствене посебно) инфраструктуре, тј. да је Брисел (тј. Немачка) везала руке Француској и док се не ослободи, мало шта може да учини било каква влада.
Насупрот томе, левичари, под фирмом зелене странке, освојише власт у јуну у више већих општина и ту раде на уништењу у свакодневном животу. То не зато што су популарни, већ што је најниже учешће у историји општинских избора Француске (ако ме памћење не вара у Паризу је у другом кругу излазност била 35% бирачког тела) због ковидиотско застрашивање народа.
Ево у принципу у уторак више нећемо морати да имамо потврду приликом изласка напоље, али од 8 увече до 6 ујутру ће бити полицијски час, кафане, ресторани, биоскопи, позоришта, музеји затворени већ месец дана и неће отварати пре фебруара, а предвиђа се 100.000 полицајаца да контролише полицијски час 31 децембра увече.
Колико ће тек малих фирми банкротирати следећих пар месеци...

Влада ушла у коло а сад из страха не могу да изађу.

Слобода или Смрт!
Одговори

А је л' и даље има протеста против ковид мјера? Овдје се слабо о томе прича?
Одговори

(13-12-2020, 09:25 AM)ХраброСрце Пише:  А је л' и даље има протеста против ковид мјера? Овдје се слабо о томе прича?

Исто као свугде на Западу такве манифестације се муњевито брзо гуше. Дакле, кад манифестују илегални странци (из Африке), левица, исламисти то пуштају јер наводно "немоћни су да спрече", а кад су жути прслуци (мада данас углавном су се ту убацили Антифе), протести против ковидиотизма, протести за одобравање одржавање службе у црквама, ту строго сузбијају, кажњавају, хапсе, чак се слабо види и у вестима.
Ево нпр. са јучерашњег протеста против наводно спорног закона, све што видиш на снимку које не носи плави шлем полицијски су левица, све што носи капуљачу су Антифе:
https://twitter.com/LinePress/status/133...8591310848

Слобода или Смрт!
Одговори

(12-12-2020, 08:49 PM)Коста Пише:  
(12-12-2020, 07:59 PM)Уставобранитељ Пише:  Да у овом веку није "најсрећнија" околност бити хришћанин у Европи (да не говоримо негде другде) сигурно не сазнајемо данас.

Него, шта се прича у вези овог спорног закона који спречава фотографисање полицајаца приликом вршења службене дужности? Хоће ли мењати тај члан пошто видим да Французи не престају протестовати.

Ма не протестују Французи - мислим обичан народ - већ левичари свих фракција (мада има ту и наиваца који се прикључе). То је њихова борба против полиције, тј. против државе у намери да је освоје, који кокетирају и са исламистима кад се укаже прилика, као оно кад организују протест против наводне "исламофобије". За ту левицу је измишљен и надимак "исламо-левица", а наравно ту су и Сорошеви пулени у виду Антифе и друге НВО.
Иначе, како сам чуо, већ давно постоји закон који онемогућава иког да снима/слика и злоупотребљава у јавност. Проблем је што влада игра прљаву игру са безвезним законом скретајући пажњу са важних тема: ковидиотизам, самоуништење мале привреде, уништење (здравствене посебно) инфраструктуре, тј. да је Брисел (тј. Немачка) везала руке Француској и док се не ослободи, мало шта може да учини било каква влада.
Насупрот томе, левичари, под фирмом зелене странке, освојише власт у јуну у више већих општина и ту раде на уништењу у свакодневном животу. То не зато што су популарни, већ што је најниже учешће у историји општинских избора Француске (ако ме памћење не вара у Паризу је у другом кругу излазност била 35% бирачког тела) због ковидиотско застрашивање народа.
Ево у принципу у уторак више нећемо морати да имамо потврду приликом изласка напоље, али од 8 увече до 6 ујутру ће бити полицијски час, кафане, ресторани, биоскопи, позоришта, музеји затворени већ месец дана и неће отварати пре фебруара, а предвиђа се 100.000 полицајаца да контролише полицијски час 31 децембра увече.
Колико ће тек малих фирми банкротирати следећих пар месеци...

Влада ушла у коло а сад из страха не могу да изађу.

Циркуси по целој Европи само да се замаскира чињеница да јавно здравство мора нестати, самим тим и социјална осигурања. После више од века пљачке и лапања фондова пореских обвезника, морали су некакав циркус запржити да би сакрили колико су им лепљиви прсти.
Одговори

Ваистину!

(14-12-2020, 10:36 PM)Уставобранитељ Пише:  Циркуси по целој Европи само да се замаскира чињеница да јавно здравство мора нестати, самим тим и социјална осигурања. После више од века пљачке и лапања фондова пореских обвезника, морали су некакав циркус запржити да би сакрили колико су им лепљиви прсти.

Слобода или Смрт!
Одговори

Де Гол и политички Лилипутанци нашег доба

Пише: Небојша Катић


У једном разговору генерал Шарл де Гол је рекао да ће га свет боље разумети кроз педесет година. То је једна од његових ређих погрешних процена – требало је много мање времена да би се разумели Де Голова величина и значај. Данас, са довољно велике временске дистанце, педесет година после његове смрти, није претерано рећи да је Де Гол био највећи француски државник у последњих двеста година, и уз Стаљина, највећи европски државник двадесетог века.

„Својим рукама сам подигао и држао мртво тело Француске уверавајући свет да је то тело још увек живо." Ово је слободнији превод реченице коју је генерал Шарл Де Гол изрекао у свом дому у Коломбеју, током последњег разговора са Малроом децембра 1969. године. (Андре Малро је разговор забележио у књизи „Храстови које обарају".)

Осам месеци раније, 28. априла, Де Гол је поднео оставку на председничку функцију и заувек напустио политичку сцену Француске. Повод оставке био је везан за референдум на коме су Французи одбили Де Голов предлог о реформи високог школства и увођењу радничког учешћа у управљању предузећима. Референдумске теме и нису биле одсудно важне да би се због њих подносила оставка, али је генерал исправно проценио да га већинска Француска више не жели. Промена расположења јавног мњења била је јасно видљива још током студентских и радничких демонстрација у мају и јуну 1968.

Мрачна реченица, готово епитаф којом почиње овај текст, најкраћа је синтеза односа Де Гола и Француске. Она би се могла тумачити и као осветољубиви исказ политичара који је, сишавши с трона, остао гневан на нацију која му је окренула леђа. Друго објашњење би могло бити да је Малро, не увек нарочито поуздан сведок, измислио ову реченицу и приписао је Де Голу. Али оба ова тумачење била би нефер и према Де Голу и према Малроу.

Број Де Голових ципела

Суморно виђење будућности Француске генерал је исказивао и док је био на власти, у разговорима са Жаком Фокаром, својим сарадником од највећег поверења. Де Гол је говорио о Француској као о истрошеној, разједињеној земљи, без борбеног елана, огрезлој у конформизму. Прорицао је и да ће се илузија о француској моћи урушити када он буде отишао са њеног чела.

Нажалост по Француску, али не само Француску, испоставило се да оваква предвиђања нису последица нарцисоидности резигнираног политичара чије је време прошло. Ове генералове речи, као и друга политичка пророчанства, остварила су се управо онако како је он то видео у својој стакленој кугли. Француска после Де Гола није ни сенка пређашње државе, нити се утицај Француске може мерити са оним из генераловог периода. Де Голове ципеле, добро пенџетиране уставом Пете републике, биле су превелике за све који су долазили после њега.

У разговору са чувеним америчким новинаром Сајрусом Сулцбергером генерал је рекао да ће га свет боље разумети кроз педесет година. То је једна од његових ређих, погрешних процена - требало је много мање времена да би се разумели величина и значај Де Гола. Данас, са довољно велике временске дистанце, није претерано рећи да је Де Гол био највећи француски државник у последњих двеста година, и уз Стаљина, највећи европски државник двадесетог века.

Нема државника који је са лошијим картама ушао у партију политичког покера, који се угурао у игру и сео за сто са опасним играчима који су кројили судбину света током Другог светског рата. Нема политичара који је у игру огромних улога ушао празних руку а из ње изашао тако што је поражену, колаборантску Француску, превео у табор ратних победника са свим правима која победнику припадају. То није политика, то је магија.

Чвор пораза

Де Гол, генерал са једном звездицом, појавио се на међународној политичкој сцени 18. јуна 1940, када се из Лондона, посредством BBC радија, огласио својим историјским говором којим је позвао Французе да одбаце потписану капитулацију и да се боре. Иза њега, а ни уз њега, у том тренутку није стајао нико. До тада непознати генерал представљао је само себе и говорио само у своје име. Де Гол је дубоко веровао да су нације поражене само онда када изгубе вољу да се боре и то своје вјерују задржао је до последњег даха.
Французима, 1940.

На политичкој сцени, што у сенци што ван ње, Де Гол је остао до 1969. године. Иако је реч о дугом периоду политичког присуства, Де Гол је, као председник Француске, био на власти тек мало дуже од десет година. У том периоду, на његову иницијативу, донет је устав Пете републике којим је стабилизован хаотични политички систем, до тада (бар по турбуленцијама) веома сличан послератном италијанском. Буквално ризикујући главу, генерал је пресекао трауматични алжирски чвор, извео је Француску из командне структуре НАТО-а, модернизовао је, ојачао и осамосталио. Од Француске је направио независну политичку силу и политички фактор чији је значај и утицај далеко надилазио економску или војну моћ државе.

Мит о Де Голу

Де Гол је краће био председник Француске но што су то били Франсоа Митеран или Жак Ширак и много краће од немачких канцелара Конрада Аденауера и Хелмута Кола, или данас Ангеле Меркел. Де Гол је био нешто краће на челу Француске него што је Маргарет Тачер била на челу Уједињеног Краљевства и само који месец дуже но што је Тони Блер био премијер Уједињеног краљевства.

Смисао ове тривијалне и, претпостављам, антиинтуитивне статистике је да подсети да дужина мандата, по себи, не осигурава и дубок политички траг. Сви набројани западни политичари дугог трајања биће упамћени као, мање или више, компетентни епизодисти. Када се угасе светлости политичке позорнице и време постави све на своје место, поменута имена ће, ако већ нису, бити негде на маргинама историје. Сви одреда могу остати упамћени пре свега по томе што своје снажне државе нису успели да извуку из вазалног атлантског статуса, нити да од Европе направе моћну и независну политичку снагу.

У чему је тајна Де Голове политичке вештине а сада већ и мита који траје?

Тешка и компликована времена су времена великих изазова и то је амбијент у коме се појављују велике личности. То је Де Гол наравно знао и о томе је и говорио. Али, величина генерала није везана само за период Другог светског рата. Де Гол је своју снагу и дар исказао и у поратном, мирнијем времену. Светска позорница је увек компликована и не постоји политички контекст који правом лидеру, посебно велике државе, неће дати прилику да своју визију реализује и своју величину искаже.

Тајна Де Головог мита је пре свега у томе што су његове најважније особине управо оне од којих се и праве херојски митови. Де Гол је био човек изузетне, готово луде личне храбрости, аскетског поштења, интегритета, воље, чврстине и упорности. Све ове особине биле су у служби патриотизма и све их је повезивало и јачало опсесивно осећање мисије. Не треба заборавити ни да је генералов патриотизам био неодвојив од његовог католицизма и вере у хришћанску Француску.

Улога карактера у историји

Де Гол је веровао да му је провиђење наменило улогу и одредило пут. То своје веровање није крио а снагу те вере је и доказивао - није се склањао нити тражио заклон док су немачке бомбе падале око њега, нити је спуштао главу када су на њега пуцали атентатори ОАС-а. (Реч је о човеку који је са својих 193 цм био сјајна мета.). Генерал је био уверен да му се ништа не може догодити јер постоји мисија коју му је судбина наменила. (Тако снажну веру у провиђење имао је само још један његов савременик - Адолф Хитлер.)

Де Гол је био компликована личност - необична комбинације енергије и меланхолије, сујетни усамљеник склон песимизму и честим променама расположења. У односу са људима је био некада непријатан, груб и пизматичан, а некада изванредно шармантан, поготово када је то служило сврси и политичком интересу. Био је врхунски интелектуалац и то мерено француским строгим стандардима, одличан говорник и одличан писац, човек који је изванредно познавао људе и психологију масе. Управо то разумевање психологије му је и помагало у политичким борбама, а помогло му је и да свесно креира мит о себи.

У својој књизи „Оштрица мача" која се појавила 1932. он пише да истински лидери морају на себе ставити вео мистерије и да урођени ауторитет који је иманентан вођама није довољан за успех. Истинске вође су усамљеници који држе дистанцу према људима око себе будући да фамилијарност прераста у презир - или како је то написао, ни један човек није херој свом собару. Људи од акције нису анђели, у себи носе дозу егоизма, гордости, грубости, лукавости, али све то им се опрашта ако остваре велике циљеве. Лидери морају бити самодисциплиновани, живети уз непрекидно преузимање ризика, морају се стално преиспитивати и морају сносити одговорност за последице својих акција. Утисак је да је својом књигом Де Гол давао упутства самоме себи.

Де Гол је, под снажним утицајем Анрија Бергсона, схватио лимитираност интелигенције и теоријске анализе у разумевању света. Интелигенција није довољна да се докучи стварност која се стално мења - неопходна је комбинација инстинкта и интелигенције. Интелигенција помаже теоријском, апстрактном тумачењу стварности, али инстинкт омогућава да се стварност и осети и да се допре до њених скривених делова.

Лик ствари које ће доћи

А када смо на терену инстинкта и интуиције, на терену смо нечега што се не може научити и што је божји дар који се не дели широком руком. Де Гол је бићем осећао политичке и историјске процесе и трећим оком је умео да види њихове исходе који су лежали у будућности. Видео је и боље и даље од својих савременика као и од француских и европских Лилипутанаца који су дошли после њега.

Као што је 1940. био уверен у пораз тада непобедиве Немачке, тако је касније предвиђао и уједињење Немачке. Распад Југославије је предвидео још 1964, као што је предвидео, без злурадости, да СССР није трајна творевина. Видео је пораз САД у Вијетнаму и каснији сукоб Кине и Вијетнама. Није веровао у будућност Ирака и суживот шиита, сунита и Курда, итд. Пикантерије ради, по убиству Џона Кенедија, прорекао је и да ће шармантна Жаклина Кенеди завршити на јахти неког нафтног тајкуна.

Де Гол је у својим проценама полазио од веровања у националне државе и у опстанак само оних заједница чији народи деле исту веру и историју. Ово је и темељни став реалполитике деголизма. Иако заљубљеник у Европу и присталица интеграције, он је није видео као федералну државу какву, корак по корак, Брисел покушава да направи. Његова Европа није бирократски конструкт већ је заједница суверених држава ... да, и без Уједињеног Краљевства. Како данас ствари стоје, чини се да му је историја и овде дала за право. Одлазак Де Гола и пораз деголизма је отуда и трагедија Европе, бар оне еманциповане, хармоничне, политичке Европе од Атлантика до Урала за коју се Де Гол залагао.

Де Гол је веровао у снагу и важност државе и у њену улогу која је изнад партија и партијске политике. Није на одмет рећи и подсетити левичаре да је Де Гол био представник социјалног католицизма који је нагињао социјалдемократији. На линији таквих уверења веровао је, чини се ипак у овоме наивно, да радничка класа и власници капитала могу да сарађују и хармонизују своје односе.

Коначно али не и неважно, Де Гол је био човек досадне и прилично нефранцуске приватне биографије - политичар после чије смрти костури нису поиспадали из ормана и који није помагао да таблоиди дижу тираже.

Генерал, приватно

За разлику од својих наследника, Де Гол није имао серије ванбрачних афера, нити децу зачету у таквим везама. Ни он, ни супруга Ивон нису чезнули за друштвом из џет-сета нити су учествовали у узбудљивим сексуалним ескападама париског високог друштва.

Де Гола нико није могао да повеже са илегалним финансирањем партија или корупцијом у било ком облику. Генерал није планирао да по силаску с власти уновчи свој политички капитал продајући своје консултантске и лобистичке услуге, нити је планирао да новац зарађује у управним одборима великих компанија или банака.

За разлику од својих наследника који су врло галантно трошили и троше туђе, Де Голови су били више него уздржани у располагању државним новцем. У резиденцијама им нису требали нови базени, ново скупо посуђе, папрено скупи цветни аранжмани, нити су трошили новац на удешавање како би изгледали лепо у јавним наступима. Напротив. Тражили су да се приватне просторије председника у Јелисејској палати смање јер су биле непотребно велике. Тражили су да своје приватне рачуне за струју и телефон у Јелисејској палати плаћају сами. Из свог џепа је Де Гол платио и да се капела у Јелисејској палати врати својој првобитној намени како би ишао на недељну мису када је у Паризу.

Можда је ова врста поређења небитна па и тривијална у великој слици ствари. А можда и није - можда приватни животи политичара више говоре о њима и њиховом политичком профилу но што се може сазнати из учених анализа.

Време и времена

Може се учинити и да је Де Гол човек прошлог времена, да би му боље пристајало неко витешко доба него време којим доминирају политички комерцијалисти. Мени се ипак чини да би Де Гол у сваком времену био јединствен и издвојен и да је реч о политичкој биографији која постаје мит и без ретуширања или романтизовања.

Истини за вољу, много је оних који су Де Гола видели на другачији начин. Када је 9. новембра 1970. Де Гол преминуо, највећи део нације се нашао у стању колективног шока. Том емоционалном потресу није подлегла редакција сатиричног часописа Хари-Кири. Поводом генералове смрти, а са истанчаним осећајем за тренутак, редакција је издала свој пригодни број са насловном страном на којој је, слободније преведено, писало: „Трагедија у Коломбеју: један мртав". Ова иронија се могла разумети само у контексту трагичног догађаја који се збио пар дана пре генералове смрти, када је у једном ноћном клубу код Гренобла у пожару страдало 146 људи. Како су сви животи подједнако вредни и важни, вицкаста редакција надахнута општечовечанском љубављу, запитала се због чега се прави драма од смрти једног старца.

Француска седамдесетих година прошлог века није имала разумевања за тај високо хумани порив као ни за медијске слободе какве уживамо данас. Власти су забраниле Хари-Кири да би се часопис недуго затим реинкарнирао под новим називом - Шарли Ебдо. Можда су шаљивџије из ових новина најавиле време које долази поставши тако нека врста његовог симбола, па и бренд нове Француске.


извор: РТС
Одговори

Шта је истина о наводном писму француских официра, о којем прича Макрон и мејн-стрим медији, како у Француској, тако и у Србији?
Одговори

Не зна се још увек много. Изгледа да је обављен у једном десничарском недељнику који је близак Националном савезу и да су међу потписницима чак и пензионисани генерали али и неколико активних официра.

Наравно, одмах је кренуло бургијање дежурних "стручњака" на француским телевизијама како је већина тих официра заправо без икаквог правог утицаја, имплицирајући да њихово мишљење не вреди ни пишљива боба. Е сада, да ли су добили задатак да на тај начин смире јавност, то ћемо тек сазнати.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним