Гласање: За кога ћете гласати ове 2016. године? - Немате дозволу да гласате у овом гласању.
За СНС и Вучића!
3.33%
1
3.33%
За коалицију око ДС и Пајтића!
0%
0
0%
За Патриотски Блок, ДСС-Двери!
50.00%
15
50.00%
За СРС и Шешеља!
20.00%
6
20.00%
За СПС и Дачића!
0%
0
0%
Неко други...
16.67%
5
16.67%
Нећу гласати или ћу гласачки листић направити неважећим!
10.00%
3
10.00%
* Ви сте гласали за ову понуду. Приказ Исхода

Оцена Теме:
  • 3 Гласов(а) - 3.67 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Избори 2016.

(09-05-2016, 06:16 PM)Chicot Пише:  
(08-05-2016, 12:06 AM)Милослав Самарџић Пише:  Је ли било који народ, пре него што му је наметнут социјализам, био глуп? Руси? Чеси? Источни Немци? А сви су пропали због социјализма.
Немци су свакако "паметнији" од Чеха, Пољака, Руса.. Кад то кажем, не мислим на индивидуалну културу понашања, интелект и тако даље. Мислим на карактеристике њих као целине.
(08-05-2016, 12:06 AM)Милослав Самарџић Пише:  Ово што си убацио средњу Европу ти је мало контрадикторно са оним на почетку. Иначе било смо јачи од Грчке на пример. И Португалије. А радничке плате биле су веће него у Италији. Међутим, важније од тога је да смо имали добре економске параметре: продуктивност, економичност и рентабилност. То су три основна. Као у медицини рецимо температура, крвни притисак, и сл. Кад се уз помоћ тих параметара направи статистичко предвиђање за наредних пола века, добијају се економија, стандард, просечне плате, итд, који немају везе са овим сада.
Није, били смо далеко иза и Грчке у индустријализацији. Средином 30-тих само 7% становништва је привређивало у индустрији, остали практично у пољопривреди. Тих година, имали смо најнижи индустријки раст од свих земаља (Осим албаније), мање од 2%. Према томе, продуктивност, економичност и рентабилност нису били баш репрезентативни. Треба знати и то да смо грцали у презадужености. Додуше, то је последица светске економске кризе, и добрим делом није зависило од нас (дуг се умножио због инфлације и губитка златног паритета), али и тај податак треба имати на уму. Одржавали смо корак са средњом европом делом због пољопривредне производње, неких спољнотрговинских параметара и других ствари, не због индустрије.
Одакле ти ови подаци за Грчку и ово остало? Нема шансе да је то тачно.
Одговори

Милославе, ако још имаш, објави овде онај текст са подацима конкретним колико је фабрика пребачено у Хрватску, Словенију и Албанију, после Другог светског рата из Србије, он много тога говори. Знам да си га постављао на старим дискусијама и имао сам га снимљеног, али ми је од тада више пута падао систем, па бих те замолио да га ти поново објавиш овде...

[Слика: 6LzSCUJ.gif]
MAKE SERBIA GREAT AGAIN!!! НАПРАВИМО СРБИЈУ ВЕЛИКОМ ОПЕТ!!! С' ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ-СЛОБОДА ИЛИ СМРТ ✞✞✞
Одговори

Не знам где је, али ево поставио је ''Смедерево'' на другом подфоруму:

Још се помиње „стандард“ и „леп живот“ у време комунистичког злочинца Ј.Б.Тита – А овако је било…

Све што је „највећи син наших народа и народности“ правио, правио је од кредита. Кредит Немачке који је у ствари био ратна репарација он је отписао и прихватио да 320 милијарди марака не буде одштета него кредит с грејс периодом од 15 година. Отплата је почела ’87. кад и сва пропаст. Значи отписао је ратну одштету и прихватио то као кредит који и дан данас СРБИЈА враћа, јер је правни насљедник Југославије. Нама је уништио наредних 50 година. 80 посто Хрватске и Словеније изграђено је баш од тог кредита, који Срби враћају и враћаће.

Одбивши понуђено учешће у Маршаловом плану обнове послератне Европе, Југославија почиње да се укључује у источни блок. Мада на западним јаслама, совјетским сателитима почиње да помаже обилато, све у знаку пријатељства. Албанији даје неколико фабрика, железничку пругу и знатну новчану помоћ, а Бугарској опрашта репарације. Румунији, Чехословачкој и Пољској испоручује 17.000 тона жита!

У периду од 1949. до 1955. године Југославија је добила, а требало је само СРБИЈА, укупно 1.812.000.000 долара, што је за ондашње прилике огроман новац, јер је долар из 1952. вриједио 4,4 пута више него данашњи. Како је новац дељен – знају архиве. Према неким сведочењима актера тадашњег доба, све је рађено намeнски.

САД су 1954. дале 20 милиона долара. Од овога је за изграђена лука Копар и железничка веза Копра са Љубљаном. Динарска противвриједност од 1,3 милиона тона жита била је намењена за изградњу Јадранске магистрале. И тако редом …

САД су такође дале лично Титу око 100 милијарди долара за очување његове тираније као и за куповину информација од рата па до његове смрти.

Долари са Запада углавном су се сливали у западне крајеве земље. Позајмице, кредите и камате отплаћивали су сви, сходно уделу становништва републике и њеном друштвеном производу. Формула западне политике „одржати Тита изнад воде“ изгледа да је одговарала формули братства и јединства: сви смо дужни, али су неки вреднији па имају више и треба их зато наградити.

Уследио је низ закона којима „народ“ одлучује о расподели и пресељењу државних добара, а веру у нову власт крунише дарујући јој готово неограничена овлашћења.

Судбину погона опредељивале су углавном констатације „Југославији је потребно“, па се тако наједном у државним рукама нашло 82 одсто целокупне индустрије. Задаци су се делили овако: Бироу за реконструкције Генералне дирекције савезне индустрије мотора наређује се да направи пројекат домаћег трактора точкаша, са ослонцем на „политичку свијест, национални понос и ентузијазам“. У том стилу следи изјава Андрије Хебранга, тада председника Савезне планске комисије, да се индустрија Србије између два рата најбрже развијала и да, у започетом планском периоду, треба да има најспорији раст. Политика споријег привредног развоја Србије услиједила је само месец дана послије иступа Благоја Нешковића у којем је критиковао и реалност откупа, тврдећи да то није план Србије, јер је донет без њеног учешћа.

Било како било, национални доходак, индустријска производња и буџет НР Србије су остали на нивоу 1948. године. Све инвестиције су биле готово стопиране, а сукоб са Совјетским Савезом дочекан је у Србији с гладним устима. Јер, на удару су били погони за производњу хране.

До 1949, из Србије је однето тридесетак млинова, неколико крупара, уљара и шећерана. „Помор млинова“ задесио је још у то време Суботицу („Маргит“), Бачку Тополу („Србија“), „Моравицу“ из Старих Моравица, „Задари“ из истог места, Чантавир („Дожа“ и „Кирхенмајер“), Кикинду („Ленхард“ и „Доби Јанош“) … Пресељени су највећим делом у Босну и Херцеговину, седам млинова је однето у Хрватску, неколико је стигло до Македоније и Црне Горе, а Задружни млин из Кањиже завршио је чак у Албанији.

После хлеба најважнији је кров над главом, па су од бројних српских циглана пренете 4 механизоване. Комплетна производња намештаја „Гај“ из Панчева пресељена је у Црну Гору, а прерада дрвета „Полет“, у којој је радило седам стотина радника, у Хан Пијесак. Фабрика намештаја „Шипош“ је, такође, удомљена у Албанији.

Из Србобрана је однета електрична централа у неко мјесто код Крања, а из Панчевачке електричне централе однета су два дизел мотора и гатер у Никшић. Исто су прошле и централе из Ловћенца и Зрењанина. Сличне судбине су били и произвођачи хемијске индустрије. Године 1946. из Суботице је у Осијек пренијета фабрика сапуна, следећег лета, такође из Суботице, у Загреб бива пресељена фабрика батерија „Југотипер“.

Графичка индустрија је доста огољена. Поједини уређаји и машине су однети из 16 штампарија, ау целини је дато 6. Опет је једна од њих завршила у Албанији. Крађа стољећа задесила је такозвану „грану 117“. Пресељене су: Фабрика ножева браће Јанез из Руме, у Сарајево је стигла Суботичка Ливница (три стотине вагона опреме и материјала), Кулска фабрика плугова ПОЛИХЕМ и Варге, фабрика сатова из Апатина, а „Југоалат“ је из Новог Сада доспео у Требиње.

Према свједочењу инжењера Драгојла Ивановића, августа 1950. године су из Министарства пољопривреде Југославије наредили телефоном да се цела ергела преда Словенији – без накнаде. Инжењер је бар покушао да се распита ко је у Србији дао сагласност за такву одлуку. Испоставило се да у Министарству пољопривреде Републике о томе нису ни обавештени, али да су, ипак, оћутали: „Предајте је кад је тако наређено.“

Тих година је из Србије у друге републике пренето опреме у вриједности од 74,170.143 динара, или 44,2 одсто више него што је у њу допремљено. За само двије године неповратно је реквирирано 45,415.070, а удијељено тек 26,228.598 динара! Већ током 1947. забиљежени су следећи преноси: из Комбината врења и шећера Београд две парне машине додијељене су Креки, Фабрика вагона из Краљева упутила је предузећу „Тито“ у Сарајеву 4 струга, а из Фабрике хартије у Чачку пребачене су двије локомотиве зеничкој жељезари.

Судећи по архиву Председништва Владе ФНРЈ, током 1948. из Србије су пренети и неки погони „савезног“ значаја. На примјер, млин чекићар из зрењанинског „Луксола“ у сарајевски „Лекобиље“; две пресе из београдског Предузећа за дубинска бушења, без назнаке примаоца; велика количина материјала, сврстана у 37 ставки, из жељезаре у Смедереву у „Елку“ – Загреб; 3 котла и још три друга уређаја из Фабрике вунених тканина Вучје у Белишћу; уређаји за производњу цемента из Беочина у Сплит.

Из Србије су пут Марибора, Крања, Љубљане ишли возови натоварени опремом за производњу камиона „Пионир“, уређајима за ваљање жица и трака, алатних машина и чега све не … Чак је и 8 српских фабрика дало опрему за зенички „Нови живот“ смештен у зеничком затвору, за производњу бицикла и шиваћих машина. Из земунског „А. Ранковић „пренети су 6 пећи и један кран у мариборски ТАМ, а читава фабрика аутомобилских свећица из београдске Индустрије прецизне механике отишла је у Индустрију аутоприбора Брчко.

У архивској грађи нису пронађена решења о преносу опреме између фабрика лаке индустрије, нити је регистрована вриједност уређаја. Нису унијета ни евентуална пресељења фабрика и технолошких линија проистекла из „плана за евакуацију“, разматраног у пролеће 1951, према којем би још стотинак фабрика завршило ко зна гдје, а српски капитали занавек затрти. На срећу, широки план евакуације није остварен, а лако је могао бити потписан. Судећи према записницима Координационог комитета, политички врх Србије се чак, у принципу, није ни супротстављао предузетим мерама, укључујући ту и могуће потапање Србије.

Харангу, међутим, није избјегла војна индустрија. Највеће предузеће у прератној Југославији – Војни завод у Крагујевцу – био је током рата готово сасвим уништен. Захваљујући делимичној обнови машина и уређаја, опреми из репарација и повратку стручњака, Завод је врло брзо почео производњу неких традиционалних артикала и неколико важних система оружја. Наравно, све је било пресечено када су ти програми отишли у такозвани стратегијски простор западно од Србије. Пресељен је највећи део Артиљеријске радионице, угашен Институт број 11, некуд је послата Оптичка радионица.

Авио-индустрија је посебан случај. Са произвођачима какви су били „Змај“, „Икарус“, „Утва“, „Рогозарски“, Фабрика аеропланских мотора у Раковици и слично предузеће Влајковића и компаније, затим „Телеоптик“, „Микрон“ и „Нестор“, београдски басен ваздухопловне индустрије и пратеће производње истицао се високим технолошким нивоом, релативно комплетним програмом, сарадњом са најистакнутијим европским произвођачима и добрим стручњацима. Већ 1920. српска авио индусртија је постала убједљиво најача у југоисточној Европи.

До 41. године Срби представљају велику и снажну групацију у Загребу. Прие свега, Срби имају институције вриједне поштовања, имају моћну организацију која се зове „Привредник“, коју је основао Владимир Матијевић, да би обезбиједио даровити подмладак у занатству. Затим, имали смо најјачу банку у Југославији, осим Народне банке, наравно. То је била Српска банка, у Јуришићевој улици. Српски банка била је једина која је пребродила крах берзе тридесетих година, када је пропала и Прва хрватска штедионица.
Значи, Срби су имали врло велику економску базу, а имали су и јаке интелектуалне снаге на Универзитету: председник Југословенске академије био је Србин Гавра Манојловић.

Затим, Срби су у позоришту имали серију великих глумаца који су били обожавани, носили репертоар. На примјер Љубишу Јовановића који у Загребу почиње каријеру. Ту су и Страхиња Петровић, Мила Димитријевић, Дејан Дубајић, Александар Биницки, Иво Рајић, Срби који су квалитетом својих људи могли да импонују, а не да имају инфериорну улогу, без обзира на то што је постојао латентни антагонизам клерикалних кругова и франковаца који су роварили.

Рецимо у Илиџи, где су низ великих, моћних трговина држали Срби, најбоље штофове могли сте купити у радњи „Бачић и Вурдеља“. Најфинији деликатесни дућан, био је „Брадић и Ћикара“.

Најбоља кожна галантерија у Загребу била је Милана Пуђе. И црквена општина била је врло јака, са сјајним свештеничким кадром, попут старог проте Димитрија Витковића, црквеног писца и историчара.

Исто тако Словенија. Ко данас не познаје „Горење“? А ко зна да су Горење изградили пошто су тамо преселили продукцију из Ободина у Никшићу? Или Соко у Мостару где су се градили југословенски хеликоптери и авиони, зар то не беше Икарус из Земуна? Због чега су комунисти растурили Икарус и продукцију пренијели у Мостар?

А колико су Србија и Црне Гора могле да створе капитала да је цијела продукција Горења и Соко Мостара остала у Србији и Црној Гори? Или Застава у Крагујевцу која је педесетих година од сопственог трошка набавила тада највећу металну пресу цијелог Балкана, да би се иста преса пар година касније пренијела у бродоградње Сплита, док сама Застава није добила никакву надокнаду за то? Другим ријечима: Застава је учестовала у финансији највећег бродоградња цијеле Југославије, а да није ништа добила од тога. Таквих примјера имамо доста.

Сељаци у Србији су по завршетку другог светског рата живели горе него пре његовог почетка. Јели су отприлике исту количину хлеба, али мање меса и масноће. Били су лошије одевени, а у неким крајевима, због последица ратних разарања имали су лошије стамбене услове.

Ријеч и појам биједа била је и остала, без обзира на све промјене, везана за село и сељаке. Сељацима је недостајало обуће, одјеће, соли, шећера, пољопривредног инвентара и свега осталог. Сељак је тако и послије револуције наставио да живи животом којим је живио прије рата. Међутим, поред свих обећања у првој години слободе, сељаке, бар оне који су нешто имали и производили преко својих потреба, обузимао је страх и неизвесност за своју имовину. Неспокој душе уносило је и раслојавање у самој породици између оца и сина, оца и ћерке, као и нагло одбацивање традиционалних вриједности као што су морал, поштење и славе.

А онда је уследило „партијско освајање села“. Масовни терор, малтретирања и хапшења домаћина само зато што нису имали да предају држави онолико пољопривредних производа колико је она тражила од њих. Локални активисти батинали су недужне људе, ударали им главом у зид, чупали бркове, терали их да сатима голи стоје на киши и снегу… а потом су сељаци осуђивани на вишегодишње робије, присилан рад и конфисковање целокупне имовине.

Само у првој половини 1951. године кроз КПД „Забела“ прошло је 86.000 „житара“. Ослободилачки и грађански рат у Југославији, а посебно у Србији и међу Србима, унесрећио је српско село и мирно стање замијенио немирним и неизвјесним. Са слободом, којој су највише допринели као борци, скојевци или комунисти, српски сељаци су стицали завидне положаје у партијској и државној хијерархији (обично милицији и војсци), и били захвални за то новој власти и Титу.

Скоро сваки засеок у Србији има стратиште у којем су закопани углавном цивили, жртве комунистичког режима, убијене без суђења, чије се кажњавање и данас наставља, јер још немају право на сахрану. Ово тужно поглавље историје Србије почело је септембра 1944, а тек 65 година касније држава је смогла снаге да, доста стидљиво, успостави „Државну комисију за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12. септембра 1944. године“ чији је задатак да утврди тачан број жртава и попише ове гробнице.

Комисију је Влада Србије основала 9. јула 2009., а тек 29. априла 2010. године, Влада је донијела одлуку о скидању ознаке поверљивости са спискова особа стрељаних без суђења. Након тог датума чланови Комисије су добили прилику да претражују архиве, па су тако у архиви БИА пронашли наредбу 1253 од 18. маја 1945. којом тадашње Министарство унутрашњих послова Демокартска федеративне Југославије прописује да локације свих гробница „народних непријатеља“ постану тајна.

Према докуметима до којих је дошла Комисија, стрељање су била планска, по директивама и одлукама тадашњег војног и партијског врха уз постојање детаљних спискова политичких и класних непријатеља које треба ликвидирати. Многи од тих спискова стрељаних су и пронађени. Разлози због којих су партизанске јединице, како је Комисија утврдила, без суђења стрељале људе и бацале тела у необележене гробнице, углавном су били идеолошки. Међутим, како показује историјска грађа коју су користили и чланови Комисије, жртве су биле и они за чију су се имовину интересовали тадашњи војни и комунистички лидери, чак и они који су носили иста имена као „народни непријатељи“, па су убијени због замене идентитета.

Тако је, на пример, настрадао Радислав Радић рођен 1921. у селу Доња Мутница, који се звао исто као председник локалног равногорског одбора. Иако су припадници Озне (Одељења за заштиту народа) утврдили да су Радића стрељали грешком, само су дописали у списак убијених, до кога је дошла Комисија: „И он је био непријатељ данашњице“, што је била формулација за све особе стрељане због замене идентитета .

Међу жртвама су, како се види у откривеним списковима, била и дјеца уз чија је имена уписивано да су били припадници покрета неистомишљеника, као на пример „ДМ“, што је значило да су припадници, симпатизери, или најчешће само чланови шире породице припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини, чији је командант био ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Међу стрељаним је било и много жена уз чија је имена најчешће уписивано „шпијунка“, „јатак“ и „проститутка“. Докази да су некада убијања била мотивисана безочним користољубљем налазе се у списковима жртава, поред чијих је имена тачно наведена и њихова имовина, која је касније, како су утврдили законски наследници жртава, прешла у руке тадашњих моћника.

Пронађене су и „Књиге стрељаних“, које је под тим именом Озна водила, а у којима су имена људи из појединих тадашњих округа Србије убијених без да је против њих поведен било какав судски поступак.
СНО „СРБИ НА ОКУП“
Одговори

(10-05-2016, 02:12 AM)Милослав Самарџић Пише:  Одакле ти ови подаци за Грчку и ово остало? Нема шансе да је то тачно.

Ма 100% Smile
Посматрајући период 1919 до 1935, просечна стопа раста у индустрији је 2%
Други велики проблем је високо учешће страног капитала у доминантним гранама индустрије (рударство око 65%, прерада метала 98%). То је тек почело да се решава од 1936 - државном интервенцијом, царинским прописима.

Када причамо о индустрији, огроман део се сводио на прерађивачку индустрију. Велики удео је припадао у суштини занатској производњи.

Рударство је било најдоминантнија грана, а извозили смо сировине- па враћали натраг полупроизводе што је смрт за развој.

Друга доминантна грана је текстилна индустрија, која се опет свела на наменску - производња за војне потребе.

Основни проблем који је проистекао је тотално запостављање тешке индустрије, производња машина, алата и средстава за рад. Што је опет слабило и саобраћај, а и закржљавало пољопривреду у којој се и даље радило примитивним оруђима.

До избијања рата, дакле од неке 36-37 ситуација се мало поправила, и забележен је умерен раст индустрије у НП. Да није било рата, могли смо се надати да кроз 15-так година стигнемо осредње развијене земље на том пољу.
Што би био сасвим солидан успех за једну аграрну земљу на брдовитом Балкану (географски положај свакако има утицаја на степен развоја и структуру индустрије)
Одговори

(10-05-2016, 05:04 PM)Милослав Самарџић Пише:  Не знам где је, али ево поставио је ''Смедерево'' на другом подфоруму:

Још се помиње „стандард“ и „леп живот“ у време комунистичког злочинца Ј.Б.Тита – А овако је било…

Све што је „највећи син наших народа и народности“ правио, правио је од кредита. Кредит Немачке који је у ствари био ратна репарација он је отписао и прихватио да 320 милијарди марака не буде одштета него кредит с грејс периодом од 15 година. Отплата је почела ’87. кад и сва пропаст. Значи отписао је ратну одштету и прихватио то као кредит који и дан данас СРБИЈА враћа, јер је правни насљедник Југославије. Нама је уништио наредних 50 година. 80 посто Хрватске и Словеније изграђено је баш од тог кредита, који Срби враћају и враћаће.

Одбивши понуђено учешће у Маршаловом плану обнове послератне Европе, Југославија почиње да се укључује у источни блок. Мада на западним јаслама, совјетским сателитима почиње да помаже обилато, све у знаку пријатељства. Албанији даје неколико фабрика, железничку пругу и знатну новчану помоћ, а Бугарској опрашта репарације. Румунији, Чехословачкој и Пољској испоручује 17.000 тона жита!

У периду од 1949. до 1955. године Југославија је добила, а требало је само СРБИЈА, укупно 1.812.000.000 долара, што је за ондашње прилике огроман новац, јер је долар из 1952. вриједио 4,4 пута више него данашњи. Како је новац дељен – знају архиве. Према неким сведочењима актера тадашњег доба, све је рађено намeнски.

САД су 1954. дале 20 милиона долара. Од овога је за изграђена лука Копар и железничка веза Копра са Љубљаном. Динарска противвриједност од 1,3 милиона тона жита била је намењена за изградњу Јадранске магистрале. И тако редом …

САД су такође дале лично Титу око 100 милијарди долара за очување његове тираније као и за куповину информација од рата па до његове смрти.

Долари са Запада углавном су се сливали у западне крајеве земље. Позајмице, кредите и камате отплаћивали су сви, сходно уделу становништва републике и њеном друштвеном производу. Формула западне политике „одржати Тита изнад воде“ изгледа да је одговарала формули братства и јединства: сви смо дужни, али су неки вреднији па имају више и треба их зато наградити.

Уследио је низ закона којима „народ“ одлучује о расподели и пресељењу државних добара, а веру у нову власт крунише дарујући јој готово неограничена овлашћења.

Судбину погона опредељивале су углавном констатације „Југославији је потребно“, па се тако наједном у државним рукама нашло 82 одсто целокупне индустрије. Задаци су се делили овако: Бироу за реконструкције Генералне дирекције савезне индустрије мотора наређује се да направи пројекат домаћег трактора точкаша, са ослонцем на „политичку свијест, национални понос и ентузијазам“. У том стилу следи изјава Андрије Хебранга, тада председника Савезне планске комисије, да се индустрија Србије између два рата најбрже развијала и да, у започетом планском периоду, треба да има најспорији раст. Политика споријег привредног развоја Србије услиједила је само месец дана послије иступа Благоја Нешковића у којем је критиковао и реалност откупа, тврдећи да то није план Србије, јер је донет без њеног учешћа.

Било како било, национални доходак, индустријска производња и буџет НР Србије су остали на нивоу 1948. године. Све инвестиције су биле готово стопиране, а сукоб са Совјетским Савезом дочекан је у Србији с гладним устима. Јер, на удару су били погони за производњу хране.

До 1949, из Србије је однето тридесетак млинова, неколико крупара, уљара и шећерана. „Помор млинова“ задесио је још у то време Суботицу („Маргит“), Бачку Тополу („Србија“), „Моравицу“ из Старих Моравица, „Задари“ из истог места, Чантавир („Дожа“ и „Кирхенмајер“), Кикинду („Ленхард“ и „Доби Јанош“) … Пресељени су највећим делом у Босну и Херцеговину, седам млинова је однето у Хрватску, неколико је стигло до Македоније и Црне Горе, а Задружни млин из Кањиже завршио је чак у Албанији.

После хлеба најважнији је кров над главом, па су од бројних српских циглана пренете 4 механизоване. Комплетна производња намештаја „Гај“ из Панчева пресељена је у Црну Гору, а прерада дрвета „Полет“, у којој је радило седам стотина радника, у Хан Пијесак. Фабрика намештаја „Шипош“ је, такође, удомљена у Албанији.

Из Србобрана је однета електрична централа у неко мјесто код Крања, а из Панчевачке електричне централе однета су два дизел мотора и гатер у Никшић. Исто су прошле и централе из Ловћенца и Зрењанина. Сличне судбине су били и произвођачи хемијске индустрије. Године 1946. из Суботице је у Осијек пренијета фабрика сапуна, следећег лета, такође из Суботице, у Загреб бива пресељена фабрика батерија „Југотипер“.

Графичка индустрија је доста огољена. Поједини уређаји и машине су однети из 16 штампарија, ау целини је дато 6. Опет је једна од њих завршила у Албанији. Крађа стољећа задесила је такозвану „грану 117“. Пресељене су: Фабрика ножева браће Јанез из Руме, у Сарајево је стигла Суботичка Ливница (три стотине вагона опреме и материјала), Кулска фабрика плугова ПОЛИХЕМ и Варге, фабрика сатова из Апатина, а „Југоалат“ је из Новог Сада доспео у Требиње.

Према свједочењу инжењера Драгојла Ивановића, августа 1950. године су из Министарства пољопривреде Југославије наредили телефоном да се цела ергела преда Словенији – без накнаде. Инжењер је бар покушао да се распита ко је у Србији дао сагласност за такву одлуку. Испоставило се да у Министарству пољопривреде Републике о томе нису ни обавештени, али да су, ипак, оћутали: „Предајте је кад је тако наређено.“

Тих година је из Србије у друге републике пренето опреме у вриједности од 74,170.143 динара, или 44,2 одсто више него што је у њу допремљено. За само двије године неповратно је реквирирано 45,415.070, а удијељено тек 26,228.598 динара! Већ током 1947. забиљежени су следећи преноси: из Комбината врења и шећера Београд две парне машине додијељене су Креки, Фабрика вагона из Краљева упутила је предузећу „Тито“ у Сарајеву 4 струга, а из Фабрике хартије у Чачку пребачене су двије локомотиве зеничкој жељезари.

Судећи по архиву Председништва Владе ФНРЈ, током 1948. из Србије су пренети и неки погони „савезног“ значаја. На примјер, млин чекићар из зрењанинског „Луксола“ у сарајевски „Лекобиље“; две пресе из београдског Предузећа за дубинска бушења, без назнаке примаоца; велика количина материјала, сврстана у 37 ставки, из жељезаре у Смедереву у „Елку“ – Загреб; 3 котла и још три друга уређаја из Фабрике вунених тканина Вучје у Белишћу; уређаји за производњу цемента из Беочина у Сплит.

Из Србије су пут Марибора, Крања, Љубљане ишли возови натоварени опремом за производњу камиона „Пионир“, уређајима за ваљање жица и трака, алатних машина и чега све не … Чак је и 8 српских фабрика дало опрему за зенички „Нови живот“ смештен у зеничком затвору, за производњу бицикла и шиваћих машина. Из земунског „А. Ранковић „пренети су 6 пећи и један кран у мариборски ТАМ, а читава фабрика аутомобилских свећица из београдске Индустрије прецизне механике отишла је у Индустрију аутоприбора Брчко.

У архивској грађи нису пронађена решења о преносу опреме између фабрика лаке индустрије, нити је регистрована вриједност уређаја. Нису унијета ни евентуална пресељења фабрика и технолошких линија проистекла из „плана за евакуацију“, разматраног у пролеће 1951, према којем би још стотинак фабрика завршило ко зна гдје, а српски капитали занавек затрти. На срећу, широки план евакуације није остварен, а лако је могао бити потписан. Судећи према записницима Координационог комитета, политички врх Србије се чак, у принципу, није ни супротстављао предузетим мерама, укључујући ту и могуће потапање Србије.

Харангу, међутим, није избјегла војна индустрија. Највеће предузеће у прератној Југославији – Војни завод у Крагујевцу – био је током рата готово сасвим уништен. Захваљујући делимичној обнови машина и уређаја, опреми из репарација и повратку стручњака, Завод је врло брзо почео производњу неких традиционалних артикала и неколико важних система оружја. Наравно, све је било пресечено када су ти програми отишли у такозвани стратегијски простор западно од Србије. Пресељен је највећи део Артиљеријске радионице, угашен Институт број 11, некуд је послата Оптичка радионица.

Авио-индустрија је посебан случај. Са произвођачима какви су били „Змај“, „Икарус“, „Утва“, „Рогозарски“, Фабрика аеропланских мотора у Раковици и слично предузеће Влајковића и компаније, затим „Телеоптик“, „Микрон“ и „Нестор“, београдски басен ваздухопловне индустрије и пратеће производње истицао се високим технолошким нивоом, релативно комплетним програмом, сарадњом са најистакнутијим европским произвођачима и добрим стручњацима. Већ 1920. српска авио индусртија је постала убједљиво најача у југоисточној Европи.

До 41. године Срби представљају велику и снажну групацију у Загребу. Прие свега, Срби имају институције вриједне поштовања, имају моћну организацију која се зове „Привредник“, коју је основао Владимир Матијевић, да би обезбиједио даровити подмладак у занатству. Затим, имали смо најјачу банку у Југославији, осим Народне банке, наравно. То је била Српска банка, у Јуришићевој улици. Српски банка била је једина која је пребродила крах берзе тридесетих година, када је пропала и Прва хрватска штедионица.
Значи, Срби су имали врло велику економску базу, а имали су и јаке интелектуалне снаге на Универзитету: председник Југословенске академије био је Србин Гавра Манојловић.

Затим, Срби су у позоришту имали серију великих глумаца који су били обожавани, носили репертоар. На примјер Љубишу Јовановића који у Загребу почиње каријеру. Ту су и Страхиња Петровић, Мила Димитријевић, Дејан Дубајић, Александар Биницки, Иво Рајић, Срби који су квалитетом својих људи могли да импонују, а не да имају инфериорну улогу, без обзира на то што је постојао латентни антагонизам клерикалних кругова и франковаца који су роварили.

Рецимо у Илиџи, где су низ великих, моћних трговина држали Срби, најбоље штофове могли сте купити у радњи „Бачић и Вурдеља“. Најфинији деликатесни дућан, био је „Брадић и Ћикара“.

Најбоља кожна галантерија у Загребу била је Милана Пуђе. И црквена општина била је врло јака, са сјајним свештеничким кадром, попут старог проте Димитрија Витковића, црквеног писца и историчара.

Исто тако Словенија. Ко данас не познаје „Горење“? А ко зна да су Горење изградили пошто су тамо преселили продукцију из Ободина у Никшићу? Или Соко у Мостару где су се градили југословенски хеликоптери и авиони, зар то не беше Икарус из Земуна? Због чега су комунисти растурили Икарус и продукцију пренијели у Мостар?

А колико су Србија и Црне Гора могле да створе капитала да је цијела продукција Горења и Соко Мостара остала у Србији и Црној Гори? Или Застава у Крагујевцу која је педесетих година од сопственог трошка набавила тада највећу металну пресу цијелог Балкана, да би се иста преса пар година касније пренијела у бродоградње Сплита, док сама Застава није добила никакву надокнаду за то? Другим ријечима: Застава је учестовала у финансији највећег бродоградња цијеле Југославије, а да није ништа добила од тога. Таквих примјера имамо доста.

Сељаци у Србији су по завршетку другог светског рата живели горе него пре његовог почетка. Јели су отприлике исту количину хлеба, али мање меса и масноће. Били су лошије одевени, а у неким крајевима, због последица ратних разарања имали су лошије стамбене услове.

Ријеч и појам биједа била је и остала, без обзира на све промјене, везана за село и сељаке. Сељацима је недостајало обуће, одјеће, соли, шећера, пољопривредног инвентара и свега осталог. Сељак је тако и послије револуције наставио да живи животом којим је живио прије рата. Међутим, поред свих обећања у првој години слободе, сељаке, бар оне који су нешто имали и производили преко својих потреба, обузимао је страх и неизвесност за своју имовину. Неспокој душе уносило је и раслојавање у самој породици између оца и сина, оца и ћерке, као и нагло одбацивање традиционалних вриједности као што су морал, поштење и славе.

А онда је уследило „партијско освајање села“. Масовни терор, малтретирања и хапшења домаћина само зато што нису имали да предају држави онолико пољопривредних производа колико је она тражила од њих. Локални активисти батинали су недужне људе, ударали им главом у зид, чупали бркове, терали их да сатима голи стоје на киши и снегу… а потом су сељаци осуђивани на вишегодишње робије, присилан рад и конфисковање целокупне имовине.

Само у првој половини 1951. године кроз КПД „Забела“ прошло је 86.000 „житара“. Ослободилачки и грађански рат у Југославији, а посебно у Србији и међу Србима, унесрећио је српско село и мирно стање замијенио немирним и неизвјесним. Са слободом, којој су највише допринели као борци, скојевци или комунисти, српски сељаци су стицали завидне положаје у партијској и државној хијерархији (обично милицији и војсци), и били захвални за то новој власти и Титу.

Скоро сваки засеок у Србији има стратиште у којем су закопани углавном цивили, жртве комунистичког режима, убијене без суђења, чије се кажњавање и данас наставља, јер још немају право на сахрану. Ово тужно поглавље историје Србије почело је септембра 1944, а тек 65 година касније држава је смогла снаге да, доста стидљиво, успостави „Државну комисију за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12. септембра 1944. године“ чији је задатак да утврди тачан број жртава и попише ове гробнице.

Комисију је Влада Србије основала 9. јула 2009., а тек 29. априла 2010. године, Влада је донијела одлуку о скидању ознаке поверљивости са спискова особа стрељаних без суђења. Након тог датума чланови Комисије су добили прилику да претражују архиве, па су тако у архиви БИА пронашли наредбу 1253 од 18. маја 1945. којом тадашње Министарство унутрашњих послова Демокартска федеративне Југославије прописује да локације свих гробница „народних непријатеља“ постану тајна.

Према докуметима до којих је дошла Комисија, стрељање су била планска, по директивама и одлукама тадашњег војног и партијског врха уз постојање детаљних спискова политичких и класних непријатеља које треба ликвидирати. Многи од тих спискова стрељаних су и пронађени. Разлози због којих су партизанске јединице, како је Комисија утврдила, без суђења стрељале људе и бацале тела у необележене гробнице, углавном су били идеолошки. Међутим, како показује историјска грађа коју су користили и чланови Комисије, жртве су биле и они за чију су се имовину интересовали тадашњи војни и комунистички лидери, чак и они који су носили иста имена као „народни непријатељи“, па су убијени због замене идентитета.

Тако је, на пример, настрадао Радислав Радић рођен 1921. у селу Доња Мутница, који се звао исто као председник локалног равногорског одбора. Иако су припадници Озне (Одељења за заштиту народа) утврдили да су Радића стрељали грешком, само су дописали у списак убијених, до кога је дошла Комисија: „И он је био непријатељ данашњице“, што је била формулација за све особе стрељане због замене идентитета .

Међу жртвама су, како се види у откривеним списковима, била и дјеца уз чија је имена уписивано да су били припадници покрета неистомишљеника, као на пример „ДМ“, што је значило да су припадници, симпатизери, или најчешће само чланови шире породице припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини, чији је командант био ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Међу стрељаним је било и много жена уз чија је имена најчешће уписивано „шпијунка“, „јатак“ и „проститутка“. Докази да су некада убијања била мотивисана безочним користољубљем налазе се у списковима жртава, поред чијих је имена тачно наведена и њихова имовина, која је касније, како су утврдили законски наследници жртава, прешла у руке тадашњих моћника.

Пронађене су и „Књиге стрељаних“, које је под тим именом Озна водила, а у којима су имена људи из појединих тадашњих округа Србије убијених без да је против њих поведен било какав судски поступак.
СНО „СРБИ НА ОКУП“

Да ли је ово Ваш текст,јер тамо где сам га пронашао не пише да сте Ви аутор?

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

Није мој чланак.
Одговори

(10-05-2016, 07:01 PM)Chicot Пише:  
(10-05-2016, 02:12 AM)Милослав Самарџић Пише:  Одакле ти ови подаци за Грчку и ово остало? Нема шансе да је то тачно.

Ма 100% Smile
Посматрајући период 1919 до 1935, просечна стопа раста у индустрији је 2%
Други велики проблем је високо учешће страног капитала у доминантним гранама индустрије (рударство око 65%, прерада метала 98%). То је тек почело да се решава од 1936 - државном интервенцијом, царинским прописима.

Када причамо о индустрији, огроман део се сводио на прерађивачку индустрију. Велики удео је припадао у суштини занатској производњи.

Рударство је било најдоминантнија грана, а извозили смо сировине- па враћали натраг полупроизводе што је смрт за развој.

Друга доминантна грана је текстилна индустрија, која се опет свела на наменску - производња за војне потребе.

Основни проблем који је проистекао је тотално запостављање тешке индустрије, производња машина, алата и средстава за рад. Што је опет слабило и саобраћај, а и закржљавало пољопривреду у којој се и даље радило примитивним оруђима.

До избијања рата, дакле од неке 36-37 ситуација се мало поправила, и забележен је умерен раст индустрије у НП. Да није било рата, могли смо се надати да кроз 15-так година стигнемо осредње развијене земље на том пољу.
Што би био сасвим солидан успех за једну аграрну земљу на брдовитом Балкану (географски положај свакако има утицаја на степен развоја и структуру индустрије)
Одличан, 5! Smile
Али да си то рекао у школи некада.
А можда и сада... не знам.
Дакле то ти је прича коју црвени стално понављају, а коју си вероватно нашао на нету.
Међутим, негде 1990. и неке објавио је Бојан Димитријевић у књизи ''Пуковник Михаиловић - биографија'', копију платне листе за један месец. Дражине. Има огроман списак шта су му све то одбијали од плате: једно две свиње, 5-6 пари ципела, одела разна, претплате на новине и часописе, чланарине разне, толико и толико кубика дрва за огрев... много дугачка листа, а то му није било ни 20% плате колико се сећам.
Тако да сам после сам узео да прерачунавам: пошто је кубик дрва онда, пошто сада, пошто једно јаје, кило меса, итд. Сада нпр. за плату може да се купи негде око 8 кубика дрва, онда је могло око 25 кубика дрва. За плату радника - мајстора.
Дакле, ситуација је таква да ти једино остаје сам да рачунаш.
Поменуо сам раније како стоји ситуација на тему комунисти - статистика.
Специјално, никад не узимај године 1929-1933, била је светска економска криза.
Одговори

Да се вратимо ми овде? Smile

Рачунасмо нешто на тој теми, и никако да се израчунамо.

Официрска плата свакако није мерило, јер је и сада, као и тада, вишеструко већа од просечне...

Бог се драги на Србе разљути / за њихова смртна сагрешења
Одговори

Шта би са Љубом Рогљом?
Одговори

Не, осмица ако се добро сећам Јок
У време када сам се ја школовао, било је доста професора изван тог спектра левице.

Мислим да правите велику грешку у корацима - поређењем Дражине плате. Прво, она је далеко била изнад просечних примања, друго то никако не доводи до идеје о стању у привреди. И треће, не могу се поредити ситуације пре и после рата на тај начин, а најмање кроз куповну моћ појединаца.

Дужништво, привредни раст(стагнација), инфлација, проблем ликвидности и солвентности државе су потпуно другачије природе и структуре у КЈ и у СФРЈ.

У СФРЈ је све било превара и живот на рачун будућности, а у КЈ много тога није било добро за рачун прошлости.

Што се тиче светске економске кризе, код нас је она била 1931-1935 Smile
Одговори

(10-05-2016, 09:40 PM)Громовник Пише:  Да се вратимо ми овде? Smile
Добра идеја. Smile
Одговори

(10-05-2016, 09:13 PM)Милослав Самарџић Пише:  Тако да сам после сам узео да прерачунавам: пошто је кубик дрва онда, пошто сада, пошто једно јаје, кило меса, итд. Сада нпр. за плату може да се купи негде око 8 кубика дрва, онда је могло око 25 кубика дрва. За плату радника - мајстора.

Са просечном радничком надницом од 25 динара,тешко да се тад могло купити 25 кубика дрва ако су дрва била 120-150 динара са превозом . . . Smile

1939. за минимум егзистенције просечне четворочлане породице( у којој раде два члана по просечној надници) недостајало је готово 400 тадашњих динара . . .

''...Видиш ли пријатељу она три чобана на ливади? Е све док та тројица могу да надгласају мене и Сократа и услед тога доносе одлуке, ја у демократију не верујем... ! " - Платон
(„Држава“)

Одговори

Каква плата када је у индустрији радило занемарљиво мало пучанства у односу на сељачки дио!?

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Одговори

(11-05-2016, 12:21 AM)Бранке Пише:  
(10-05-2016, 09:13 PM)Милослав Самарџић Пише:  Тако да сам после сам узео да прерачунавам: пошто је кубик дрва онда, пошто сада, пошто једно јаје, кило меса, итд. Сада нпр. за плату може да се купи негде око 8 кубика дрва, онда је могло око 25 кубика дрва. За плату радника - мајстора.

Са просечном радничком надницом од 25 динара,тешко да се тад могло купити 25 кубика дрва ако су дрва била 120-150 динара са превозом . . . Smile
Тешко ако је била та цена, али лако ако је цена 40 динара по кубику. Ту цену сам нашао некада, а ево сада поново гледам по нету.

Била је расправа у Народној скупштини 1939. поводом Закона о шумама. По том закону сиротиња је требало џабе да добија дрва и за огрев и за градњу. Али био је неки проблем, требало је да плаћају таксу на то, па су посланици тражили да се тајкса укине.

Углавном, у тој скупштинској расправи, један посланик каже:

Petar, mora i7i 20 kilometara u Viroviticu šumskoj upravi, (a, možda, i par puta) i kupiti kubik drveta po 30 ili 70 dinara i onda i7i 5 do 6 kilometara kroz tu šumu u drugu šumu i dovesti to krvlju pla- 7eno drvo. A što nije matije teško je to, da mu se u toj Sumi pod toni bukvom, niti uz pla7enu pašarinu, ne dopušta ispustiti blago.

А други каже:
Naš seljak se ovako snabdeva drvetom: on dolazi na dražbu i nije redak slu=aj, poštu je utakmica velika, jer je šume, nažalost, ve7 dosta malo, da seljak plati kubik drveta i 80-90.- dinara.

Дакле и горње суме су наведене као екстремне.

Занимљиви за тему су и подаци о индустријском расту, цифре раста су огромне:
Ukupno uzev, naša industriska proizvodnja U 1938 godini pove7ala se prema stanju u 1937 godim. Indeks industriske proizvodnje koji se vodi u Indu- striskom odeljenju Ministarstva, pokazuje za 1938 godinu porast' od S>% prema 1937 godini, a preko 26% prema 1936 godini. Razume se, da ovaj napre- da',;" niic postignut u svim granama industrije. Pove- 7anje proizvodnje zapaža se naro=ito kod industrija koje proizvode predmete za investicije, kao što su industrije cigle, keramike i stakla, metalurgija, pre- rada metala, hemiska i elektri=na industrija. Indu- strija životnih namirnica takode je pokazala porast

Извор:
http://www.sistory.si/raw2xml.php?ID=3786

Иначе мислим да се не може ова тема обрадити на основу написа у чланцима и књигама, већ да мора неко доста времена да проведе у архивима. Имам утисак да је ситуација иста као за Други светски рат: немогуће је описати шта и како је било на основу литературе објављене у социјалистичкој Југославији, јер је ту све написано наопако.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним