[Јанковић]

Никога лично нисам увредио. Нека ми кажу шта је било "Непристојно, недолично и вулгарно" сем речи "П..." која је "Добар дан" за нас Србе.

[Милослав Самарџић]

Вулгарне речи не користе се на овом форуму.
А те тезе образложите слободно.

[Жаре]

Никога лично нисам увредио. Нека ми кажу шта је било "Непристојно, недолично и вулгарно" сем речи "П..." која је "Добар дан" за нас Србе.

Комунисти нису Срби, заиста ми је жао.

[Романија]

Никога лично нисам увредио. Нека ми кажу шта је било "Непристојно, недолично и вулгарно" сем речи "П..." која је "Добар дан" за нас Србе.

Зашто би ти у свом тексту о питању да ли је Калабић издао користио вулгарне ријечи? Постави опет своје мишљење ал без тога п..

[Жаре]

Г. Милославе, јесте ли прочитали ово?

http://savremenaistorija.com/?p=3247

---

Први пут сам видео овај сајт, " Савремена историја", пошто сам испратио линк из друге теме. Тамо нема текста, а да се Ви не помињете

[Николај]

Мислиш да они раде нешто друго у животу осим критике Милослава? Да нема њега уцрвљали би се од досаде.

[Жаре]

Мислиш да они раде нешто друго у животу осим критике Милослава? Да нема њега уцрвљали би се од досаде.

Па видим Видим да су и забранили коментаре. Ја се, као неко ко није из струке, не бих одважио да водим полемику, али бих поставио можда неко питање. А не дају, ето.

У суштини, чим видим да се помиње онај несрећни Димитријевић...

[Мића Адмирал]

Највећа глупост је тврдња да је Самарџић измислио причу о авионима код Рудог.
Јуче сам помињао Адама Ђусића из Прве жичке бригаде, он ми је то исто тврдио пре више од 20 година, и не само он.

[Милослав Самарџић]

Ево сад.
Али пази како пишу за поручника и ђенерала Крсмановића:
Podatak da su istorijski konsultanti filma Dragan Krsmanović i Milutin Velisavljević dovoljno govori koliko je scenarista i režiser ozbiljno shvatio ovu temu, jer o problematici o kojoj govori film svojim znanjem i autoritetom svakako su prije svih stručnu pomoć mogli pružiti istoričari sa Instituta za savremenu istoriju.
Сад ћу да им јавим.
А ко год је видео филм, зна да је заробљавање неколико минута од 116, односно 114 минута, да ово никако не може бити тачно:
Dokumentarni film „General Draža Mihailović“ u produkciji kragujevačkih „Pogleda“ scenariste i režisera Miloslava Samardžića, poslužio je scenaristi i režiseru da u priču o generalu Mihailoviću ubaci svoju, neutemeljenu verziju zarobljavanja generala Mihailovića. Posle odgledavanja 116 minuta dokumentarnog filma stiče se utisak da je celokupan film rađen da bi i filmski bila ispričana nemoguća misija zarobljavanja generala Mihailovića, koju već dugi niz godina režiser filma p®otura javnosti.

[Милослав Самарџић]

Највећа глупост је тврдња да је Самарџић измислио причу о авионима код Рудог.
Јуче сам помињао Адама Ђусића из Прве жичке бригаде, он ми је то исто тврдио пре више од 20 година, и не само он.

Ма наравно, али ајде објасни то ''научницима''.

[Милослав Самарџић]

Др Веселин Ђуретић, позван као историчар, јуче је пред судом у Ваљеву тражио да се прогласи рехабилитација свих Дражиних четника.

Ево Ђуретићеве изјаве:
Др Веселин Ђуретић

Сведочење на процесу рехабилитације мајора Николе Калабића казано пред Вишим судом у Ваљеву 19. 03. 2019. године

I
Уводни део – одређујући за сагледавање историјске позиције равногорског покрета (Југословенске војске у отаџбини) и улога мајора Николе Калабића у овом покрету

Часни суде,
Свој задатак схватио сам, мање као оцену једне историјске личности, каква је мајор Никола Калабић, а више као одређење улоге овог човека у најширем контексту. Сагледао сам тај историјски оквир, користећи се стотинама књига и чланака наше и иностране историографије. Биће то проблемско‒историјско резоновање које упућује на сагледавање целе ратне драме, и то из угла епилога процеса. А тај епилог показује да су Срби у двадесетом веку доживели катастрофу упоређујућу са косовском из 1389. године, чак погубнију, јер су после првог Косова, иако су у великој бици изгубили своју елиту, наставили идентитетско постојање, јер су имали снажну Православну цркву, а она је своју божанску мисију ширила у народу и онда када је он био поробљен, преко његовом срцу најближих гласила ‒ гусала јаворових. Преживела је и јер је народна култура била толико богата да је свој род стално држала у стању слободарске мобилности.
Данас смо изгубили многа од тих упоришта. У време народне револуције 1804‒1815, вожд Карађорђе и његови борци живели су са косовским митовима и легендама, са честитим књазом и витезом Милошем, а вождови саветници били су људи који су видели српство у најширем оквиру: гроф Ђорђе Бранковић, Сава Текелија, Вук Ст. Караџић и многи други. Ови велики ствараоци упућивали су свој род да се не затвара у оквире ослобођеног београдског пашалука. Вождовог наследника књаза Милоша невоље су натерале да се затвара, али је тиме процес ослобођења био заустављен. Србима је уместо борбено слободарске, наметнута либерално‒грађанска идеологија, па су тако били убачени у колотечину демократизације пре него што су своју народну кућу били ставили под кров.
Потом су у двадесетом веку на тако недефинисаној основи настале, по Србе, анационалне идеологије – југословенство и комунизам са његовим социјалистичким интернационализмом.
Други светски рат Срби су дочекали у ситуацији идеолошког растројства, подељени у односу према православној и словенској Русији (која је нестала после петроградског преврата 1917. године), и на њеним темељима наметнуте нове државе ‒ СССР. Одлучујући чинилац за ово њихово опредељење био је наметнути им рат, па се помоћ могла очекивати само од Совјетије.
Без обзира на сложену ситуацију, у српском народу је двадесет седмог марта букнуло слободарство, срушена је компромисерска влада и доведен на власт малолетни краљ Петар II.
Показало се да је тај бунт традиционалне Србије био исхитрен, јер је одавно иза кулиса стварности припремао наступ идеолошки чинилац у име нове Русије ‒ КПЈ, који је уживао њену пуну подршку због тога што су Стаљин и Коминтерна Србе одбацивали због њиховог топлог пријема великог броја руских белогардејаца. Одбацивали су их као „угњетаче малих народа“, у првом реду Хрвата када је секција КИ КПЈ постала упориште свих сепаратиста против Срба; сви су они у Стаљиновој држави добијали моћно залеђе.
Користећи се ратним сумраком Хрвати су десетог априла прогласили своју НДХ. Био је то њихов заједнички пројекат у коме су учествовали и комунисти; већ 17. априла у Загребу је одржан разговор између Павелићевих и Титових опуномоћеника, Мила Будака и Андрије Хебранга, где је одлучено да се формира ЦК КП НДХ. Нису то остварили јер то нису дозволиле међународне околности.
Тито је маја 1941. дошао у Београд с намером да потпали устаничке ватре и изазове међусрпски кошмар ‒ и ради остваривања пројекта револуције и ради неутрализације Срба од стране КПЈ. Устанци су букнули прво у Србији 7. јула, а потом у Црној Гори 13. јула, али ускоро су били угушени. Да би присилио народ за наставак борбе Тито је применио стаљинско‒троцкистичку методологију терора, мотивисан старим представама да је за пропаст устанка одговорна „великосрпска реакција“.
Понет русофилским расположењем народа Равногорски покрет пуковника Михаиловића понесен комунистичком пропагандом о „брзом доласку Руса“ ускочио је у драму од септембра до краја 1941.
Окупатор је на устанак одговорио суровим одмаздама над народом; у Крагујевцу, Мачви, Краљеву, Београду... У одговору на ове изазове Хитлер је запретио употребом и сепаратиста против Срба.
Уследиле су сурове репресалије које су изазвале метеж у народу. Тражио се човек који ће умилостивити Хитлера. Такав је био угледни генерал Милан Недић. Пошто он није имао довољно снаге да угуши побуну, затражио је помоћ свог пријатеља др Димитрија Љотића, лидера Збора, чијих је пет добровољачких батаљона одмах ступило у акцију.
И партизански командант и пуковник Михаиловић били су протерани преко Рашке области и источне Босне у Црну Гору и Херцеговину. Михаиловић је сместио свој штаб у селу Липово (српско племе у Морачи). Ту је и једне и друге сачекала пометња коју је био изазвао устанак у Црној Гори.
Оно што је потом Тито урадио, представља овог човека као стаљинског апаратчика и терористу који је пораз и у Србији и у Црној Гори прихватио као привремени застој, па је одах кренуо у тзв. другу класну фазу револуције. Копирајући совјетски наук, 26‒27. септембра у Столицама је одржано саветовање партијског врха: 7. децембра исте године у Дренови код Пријепоља окупио је партијски врх (Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић, Лола Рибар), где је донета одлука да борба против окупатора прерасте у класни рат. У директиви ЦК КПЈ јануара 1942. истакнуто је: „Морамо обавезно стрељати све оне који су потпомогли четнике и били наклоњени њима... Стрељајте масу, оне који су били прешли из партизана у четнике.“ Светозару Вукмановићу Темпу, опуномоћенику за источну Босну, његов сарадник рапортирао је: „Када сам им поновио твоје ријечи да се ми надамо да ни једном од њих руке неће задрхтати, ако треба да пуца и на свог рођеног оца, онда се заорила читава дворана од једног громогласног – и на оца!“ Броз је лично давао пример: “Ви морате прибећи репресалијама против четника. Морате палити и куће окорелих зликоваца и разбојника, а обавезно четничких вођа и коловођа. Сва њихова имања треба конфисковати.“ Лист Народна борба писао је да је народ „почео да се ослобађа од старих вођа и организација“, да се храбро бори против петоколонаша. Главни штаб Црне Горе са Радовча је послао упозорење: „Интереси НОБ‒а захтијевају хитну ликвидацију свих народних непријатеља а то су: Сви припадници бивше југословенске жандармерије и државне полиције, без обзира на чин, звање и положај, сви официри и подофицири бивше југословенске војске који нису за наш покрет, интелектуалци свих професија, који нису са нама, сваки грађанин и сељак који има ауторитет да заведе пет других људи и није за наш покрет.“ Исти Главни штаб 14. фебруара 1942. тражио је стрељање и оних који су помогли четнике и били наклоњени њима:“За нас је важније убити растројити четнике него Италијане“.
Милован Ђилас је 5. фебруара 1942. командантима и политичким комесарима са подручја Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице наложио да „Хитно организују напад на васојевићко племе јер су они великосрби“. Захтевао је: „Убијајте све редом, оне за које се зна да нису за нашу идеологију, без обзира на пол и старост. Палити куће, конфисквати имовину, стоку заплијенити“. И даље: „Стрељати све који не поступе по овој наредби.“ Преносећи претходну наредбу врховног команданта упозоравао је да треба водити рачуна да не дође до сукоба између партизана и окупаторске војске.
Управа Слободних српских планина обавестила је народ да је одбор Моше Пијаде издао проглас у коме тражи напад на Дражу Михаиловића и његове команданте, мајора Ђорђија Лашића, у коме их назива издајницима који представљају велику опасност за народ. Тада је народни гуслар Радован Бећировић опевао Пијаду у следећи стиховима: „Дође ђаво у виду човјека/ те пред сваком кућом залелека/ напред пете а позади прсти/ не да Србу више да се крсти.“
Одређујући ову убилачку методологију у ширем историјском контексту, долазимо до закључка да је она копија и стаљинско‒троцистичке и павелићевско‒усташке. Оцењујучи овакво понашање „динароида“, Јован Цвијић је у свом Балканском полуострву овакве особе оценио: „Виловити, силни, огњевити, импулсивни, узрујани: и оценио као људе који „зебу од много мишљења“.
О овом комунистичком тероризму у име народа, западни савезници скоро ништа нису знали. У Черчиловом Лондону тада је поздрављан цео српски покрет отпора, чак је навођено да у њему учествују и комунисти.
Часни суде,
О овом сумраку разума народ је доста знао; знао је за то и мајор Никола Калабић. Питам вас како је овај човек могао да гледа на то стање?
Ове претње нису уродиле плодом; ни у Србији, ни у Црној Гори, народ није прихватио позив на „други устанак“ на наставак класне револуције. Али Тито је, настављао свој крвави пир; настао је братоубилачки сумрак; његови виновници били су М.Ђилас, М. Пијаде, И. Милутиновић...
У Црној Гори и источној Хецеговини уследила су бројна тајновита убиства обичних људи. Клања по кућама, бацања са планинских литица, у бунаре. На Цетињу је бачен у бунар поп Вујовић који је три дана запомагао: „Сатане, убиј те ме!“ У источној Херцеговини народ је највише нападао Петра Драпшина, Миру Попару, Драгицу Правицу. Нарочито су га огорчавала убиства солунских бораца. Суровошћу се истицао Сава Ковачевић, који је машинком убијао и своје рођаке. Лично је пиштољем убио дведесетшесторо људи.


*

Тада је пуковник Михаиловић учинио погрешан стратегијски потез на линији свог наслеђеног југословенства: прихватио је положај војног министра у краљевској влади у Лондону и унапређен је у чин ђенерала. Било је то фатално; ненадано је упао у оквир где су хрватски министри могли уцењивати српске колеге. Ови су у првим месецима, верујући да се Срби боре, пронашли и неколицину Хрвата у Михаиловићевим редовима, и Черчилу саопштили радосну вест да се против окупатора боре сви Југословени. Главни циљ им је био да скрену пажњу са своје геноцидне творевине НДХ, у којој су свакодневно убијане на хиљаде Срба, Јевреја и Цигана. Никада нису заборавили да у тим Владиним полемикама оснаже свој бановински концепт усвојен 1939, споразумом Цветковић–Мачек. После неколико месеци хрватски министри су почели да критикују и Михаиловића, онда када су сазнали да његов национални концепт поништава хрватски „споразум“. Да би компромитовали Михаиловића почели су да траже српске пандане Павелићу; прво му је симетричан постајао генерал Недић, потом Љотић, потом војвода Пећанац.
После уласка Михаиловића у краљевску владу, била је остварена одређена легализација државног концепта, што је и Недић прихватио. Успео је да Немце умоли да легализује у Србији преостале равногорске снаге, уверавајући их да тиме онемогућава потенцијану побуну.

*

Бекство партизанске групације на територију НДХ било је договорено са Загребом

И у југословенској и у српској историографији, на бекство Титове партизанске групације у западна подручја НДХ гледало се као на неку ратну вештину. Тито је свој московски центар обавестио да је овим пребацио револуцију са једног на друго подручје Југославије, истичући да је на то утицала и „београдска великосрпска буржоазија“.
Али, све је то било договорено. Прва Титова претходница у Загребу и Љубљани били су Иво Лола Рибар и Едвард Кардељ, где су имали разговоре са совјетским обавештајцем Иваном Стевом Крајачићем, а преко њега са ЦК КПХ и Главним штабом НОВ Хрватске. Кардељ је из Загреба продужио за Љубљану.
Друга чињеница која говори да се радило о антисрпској завери много је важнија, а односи се на Титов пут и боравак у Загребу, јуна 1942, јер је такав пут био неостварив без врха НДХ. Усташка надзорна служба тада је јавила да се Тито у четири сата после подне појавио на Пантовчаку у пратњи девет до десет људи, који су се иза њега кретали на прописном растојању, према стану у коме је био смештен Владимир Бакарић (фотокопија у Архиву СУП‒а града Загреба, 1974, стр. 673) Исту ову информацију пренео је децембра 1942. године и један четнички летак.
Велимир Терзић, тада заменик наченика Врховног штаба, причао ми је како су једног дана „изгубили вођу“ и после неколико сати пронашли га иза олтара католичке цркве. Предпоставити је да се ту срео са Павелићевим велепослаником у Ватикану, Николом Рушиновићем.
Догађаји који су потом уследили оснажују претпоставку да су се ова хрватска договарања дешавала после сазнања да се припрема велика Хилерова офанзива и на четнике и на партизане. Павелић је тада, јануара 1943. године, вероватно по договору са Титом, упутио делегацију у штаб Четврте операционе зоне (Вицку Крстуловићу), чији је задатак био да „превентивно делује у циљу пацификације наведеног простора и заштите народа, како би се „очувао биолошки потенцијал Хрвата (били они партизани или припадници хрватске војске ‒ усташке и домобранске) и на тај начин парирало евентуалној превласти Срба у политичким структурама власти послератне Југославије“.
Др Мирјана Зорић, која предаје историју на Војној академији у Београду мисли да је иницијатива за ово потекла у Загребу, у јесен 1942, када је логорник Иванко Пољак добио овлашћење од Министарства унутрашњих послова НДХ – да успостави везу на подручју срење Дамације и Босне, инсистирано је на „апсолутној тајности пред Немцима и Италијанима“ ( Војни архив, Београд, Фонд НДХ, 65‒5‒36)
Иако ова намера због објективних разлога није реализована, јасно се види да је победнички обрт на савезничким позорницама био узнемирио све хрватске центре, због чега су посебно активирали Титову варијанту.
Тито је тада у „бихаћкој републици“ приређивао социјално‒револуционарне успаванке, сличне онима из Ужичке републике у Србији. Угрожени народ му је веровао као и средином 1942. када је партизанска групација стигла из Србије и Црне Горе, надајући се да му у помоћ стиже „мајка Србија“. После ових бихаћких представа у знаку „нове Русије радника и сељака“, појавила се нада да полузакланом народу у помоћ стиже и војска „мајке Русије“.
За национално пробуђени део српског народа било је загонетно то што се Титова групација несметано кретала по територији НДХ, надомак јасеновачке фабрике смрти.

II
Крајем 1942. и у 1943. години догодила се највећа иронија у српско-руским односима

Ратну прекретницу у Југославији донеле су велике савезничке победе: прво стаљинградска, потом искрцавање армије САД на афричко копно, затим десант на Сицилији и продор у Италију, и посебно велики англоамерички десант у Нормандији.
Левичарска пропаганда, која је пратила ове операције све више је истицала Титове партизане као борбену снагу а умањивала Михаиловићеве као неборбене и, чак, колаборатерске. Савезници су истицали принцип борбености као једини доказ солидарности, при чему су игнорисали српску ситуацију у којој је свака борбеност изазивала сурове одмазде окупатора. Перфидни Тито, знајући то, повремено је нападао окупатора, али само у српским срединама, да би изазвао бес народа, али и да би од српских избеглица који су побегли пред одмаздама омасовио своју војску.
После стаљинградске победе вера у брзи долазак Руса испуњавала је све снаге српског покрета отпора. Пошто је Тито увек наступао у име Русије, он је то расположење народа само користио као „руски човек“. Све до друге половине 1942. године није откривао свој национални идентитет. Када је у околини Бихаћа у једном разговору то рекао, борци су били врло изненађени и чак погођени. Терзић ми је причао да ни он није веровао, па је у име бораца запитао Тита: „Друже Тито, Ви сте то рекли да би привукли Хрвате на нашу страну“, после чега је он заћутао, погледао ме својим тиграстим очима и прословио: Терзићу, бићеш ти мој добар генерал. А ја сам тада био остао и без капетанског чина једном одлуком краљевске владе. „То ми је дало крила.“
На простору који је обухватала Бихаћка република у име „политике братства и јединства“ и нове Русије, српска омладина је одвајана од традиције, терана у борбу против Цркве и њене пастве, проповедан је атеизам, онако како су то радили у СССР-у Стаљин, Троцки, Каганович, па и Хрушчов. И овде је побожни српски народ позиван у борбу против Бога; улогу свештеника преузимали су компартијски полтички комесари. Јунак Бранка Ћопића, Николетина Бурсаћ, је после једне овакве „сеансе“ дотрчао до своје самохране мајке и са кућног прага узвикнуо: „Мајко, нема Бога, то нам је рекао политички комесар.“ Запањена старица је занемела.
До друге половине 1942. године Титова групација остваривала је „револуционарну“ културну мисију на скечерски начин. Радио станицу Слободна Југославија народ је често слушао, а она је све више позивала на заједничку борбу за обнову Југославије, увек нападајући „српску буржоаску реакцију“. Тито је станицу редовно снадбевао дезинформацијама, у којима су чисто српске партизанске формације добијала хрватска имена, некада југословенска, а врло ретко српска. Приликом боравка у Москви добро је видео да већина Руса и не хаје за Србе, верујући у стаљинску пропаганду сматра да су они „хегемонисти“ и да је Југославија њихова трворевина. Немали број доктринара је и територју НДХ доживљавао као хрватску територију, иако је у њој живело више православаца и мухамеданаца него католика. Због тога су Титове обмане успевале.
*

Страх од западносавезничког десанта учинио је да је Хитлер крајем 1942. и у првој половини 1943, покренуо три велике офанзиве Вајс 1 и Вајс 2 у Босни, и Шварц на Сутјесци. И тада се показало да су хрватско ‒ немачки договори и даље на снази. Прво на Неретви, а потом у Бугојну, Сарајеву и Загребу организовани су сусрети између Титових представника Милована Ђиласа, Коче Поповића и Владимира Велебита; и постигнут је и договор да ће се партизани и Немци заједнички борити у случају британског десанта на Јадран. Хитлер је лично то осујетио.
Партизани су прешли преко Неретве у Херцеговину и сукобли се са четничким снагама, које су углавном биле сатсављене од мобилисаних сељака, који нису хтели да се боре јер су видели да обрт на светској позорници не иде у прилог српским национал-патриотиама. Средином 1943. на Сутјесци нападнути су и четници и партизани од јаких Хитлеровско ‒ Мусолинијевских снага и поражени. Четнички командант Павле Ђуришић одведен је у немачко ропство.
Офанзива Шварц, односно Битка на Сутјесци, означила је велику прекретницу у партизанско-британским односима, јер је Черчилов изасланик Бил Дигин, сведок битке, јавио свом премијеру да су партизани велика борбена снага. За њега је било битно њихово супротстављање јакој немачкој формацији, па у свом извештају скоро и није поменуо да су партизани у овој бици претрпели катастрофалан пораз. Убијено је око 7000 војника. После тога су њихове снаге биле растурене по читавој Босни, и биле су прилично неповезане. Али Слободна Југославија је и даље на сав глас трубила да се у Југославији боре само партизани, а не и четници. Западни савезници су у то све више веровали. Тито је представљан као „балкански Робин Худ“. Владимир Дедијер ми је причао да је тада од њега добио задатак да га учини допадљивим и западним дамама, и да је он то урадио приказујући га као пијанисту који седећи за клавиром командује борбеним јединицама, не само против окупатора него и против четника.

*

Капитулација Италије донела је велики обрт. Пре тога истакнути људи ђенерла Михаиловића, делујући у Далмацији, успешно су подстакли процес њене ресрбизације, враћања „старој вири“. Били су то не само православни Срби, него и римокатолици: Илија Трифуновић Бирчанин, Добросав Јевђевић, Ђуро Виловић, Нико Бартуловић и други. На ресрбизацију Далмације, Дубровника и приморја битно су утицале две чињенице ‒бекство питомих Далматинаца од пургерског Загреба и геноцидне НДХ; Нико од њих није хтео да се идентификује са хрватством.
Тај процес ресрбизације вероватно би био доведен до краја да ускоро није дошло до великог обрта на савезничкој позорници. Тито је одлазак Италије искористио ради брзог наоружања и попуне своје војске, помогли су му западни савезници. И пре тога је у овај простор убацивао своје групе састављене од екстремних сарадника. Како је то рађено, показаћу цитирајући текст Николе Милованчева (Политика 11. 3. 2019) у коме наводи насилништво на Крку, у селу Врбнику, где су титовци побили четрдесет младића јер су се били прикључили четницима. Аутор цитира угледног грађанина острва који је истицао да је њихов командант Д. Михаиловић и да траже одвајање од заједнице чији би центар био Загреб. Милованчев мисли да је писац резолуције којим се то тражи био католички свештеник из Врдника, дон Јерко Грашковић. Да би растројио крчке монархисте, Тито је тамо упутио и Ивана Рибара, који је разговарао са бискупом Сребрњићем, који је зграду Бискупије био уступио усташама. Следећи Титова упутства која је Рибар донео, усташе отока су ухапсиле сточетрдесет људи и одвели их у Цриквеницу, где су, по наређењу Јураја Бонаћија, потоњег адмирала, били бачени у једну јаму код села Грижане.
Несумњиво је да је ово рађено по договору Тита и Павелића у циљу повратка Далмације у хрватски оквир.
Тито је ради обнове хрватства и у Далмацији примењивао исту ону методологију коју је корстио и у неким српским областима у циљу њиховог расрбљавања. И овде су обичним Далматинцима отваране широке могућности за напредовање по партизанској линији уз услов да се поново изјашњавају као Хрвати. Преко ноћи су постајали капетани, комесари, председници органа власти. Многи од оних који нису прихватали овакав пут, убијани су.
После капитулације Италије, партизански покрет се ширио, не само по Далмацији, него и по средњој Босни. Користећи се вештом обманом, раније опробаном, преко капетана Дикина, Тито је приредио још једну обмањивачку представу, помоћу британског бригадира Фицроја Маклејна. Велимир Терзић ми је причао како је то изведено и како је он у томе учествовао. Тито му је саопштио да долази важан човек и да заповеди свим нашим командантима кроз чија подручја пролази, да истичу једно те исто: Да су им већи непријатељи четници од Немаца, а четника на том путу није ни било. И наставља: Када се бригадир приближио Врховном штабу, Тито га је позвао и рекао му; „Нареди једној нашој јединици да некоико минута после почетка мог разговора са њим запуца из свих оружја“. Маклејн је чекао на пријем око пола сата, а онда се појавила Титова секретарица и на чистом енглеском језику рекла: „Господине генерале, наш командант је спреман да Вас прими.“ После уласка у просторије ВШ Тито је извесно време ћутао и гледао госта, а овај је тада почео да говори: “Извините, ми о Вама скоро ништа нисмо знали.“ Тада се чула, преко Терзића договорена борба; Броз је ћутао, махнио руком и рекао: „Немојте се узбуђивати, ми свакодневно водимо такве борбе са четницима.“ После Маклејнових признања да су били обманути, Тито је рекао да је срећан што је велики Черчил напокон сазнао право стање код нас. На крају, уследила је богата гозба уз броје здравице.
*

После Техеранске конференције тројице великих, новембра 1943, Тито је био прихваћен и од Совјета, Британаца и Американаца – као бескомпромисни борац. Уследила је богата помоћ у оружју, храни и другим потрепштнама. Черчил је мислио да су га напокон придобили за себе, не знајући да је он одавно у Стаљиновом загрљају и да добро зна да му од Совјетског лидера све зависи.
Уследиле су англоамеричке политичке акције с циљем спајања Тита и краљевске владе, уз употребу Петра II – српског „Нејаког Уроша“. Пре њега су Черчил и Тито без његовог знања организовали сусрет са баном Иваном Шубашићем. Тако су два Хрвата добила могућност да „реше српски проблем“. Резултат њиховог договора био је и краљев апел од 12. Септембра 1944. којим је позивао ЈВО да приступе маршалу Титу.
Србија и српство били су доведени до безнађа. Били су запрепашћени и борци и њихови претпостављени. Наводим само један пример који илуструје то стање; наређење команданта косовског јуришног корпуса капетана Жике С. Марковића: „Овим последњим позивом скидам са себе одговорност за вашу судбину и ваше деце... Лаж је да се комунисти боре за слободу и за краља. Лаж је такође да је краљ наредио да приђемо Титу“. (АВИИ, рег. бр. 11/4, к. 111)
Уследило је мученичко расуло и ломатање врло бројне српске војске која је пре тога само чекала миг да крене у борбу против окупатора и ослободи читав Балкан. У овом ходу по мукама живот су изгубиле десетине хиљада српских слободара.
Тада су све линије хрватске политике биле апсолутно ангажоване. У први план је истицана Титова позиција игре са стаљинском Русијом, јер је од ње зависила коначна победа. Црвена армија се ваљала према Балкану, рушећи све пред собом.
Хрватски центри прихватали су Титову линију и покренули процес хрватизације српских јединица на територији крајина: Лике, Кордуна, Баније и северне Даламације. У том циљу ангажовани су најистакнутији хрватски комунисти: Андрија Хебранг, Владимир Бакарић, Јаков Блажевић и други. Историчар др Момчило Диклић у књизи Трагови велике преваре и дубоке ране издаје показао је како је оствариван процес хрватизације српских јединица. Ретки хрватски су приближавање Црвене армије искористили су да краишке Србе масовно преведу на своју страну. Поново су обновљене представе из времена Бихаћке републике; развило се коло братства и јединства и нападана је великосрпска реакција али и Павелићеви злочини који су представљани као одговор на ту реакцију.
Овај хрватски план био је перфидан: док је, са једне стране, тражено да се избегава сваки сукоб са Немцима и усташама, са друге стране Србе су позивали да се боре против Немаца и Италијана, али не и против усташа. Наводно, због тога што треба да све урадимо да Хрвате преведемо на нашу страну. За то време јасеновачка фабрика смрти радила је пуном паром. Ово је била прва линија хрватске политике, иза које је стајао и папа Пије XII и његов хрватски надбискуп Алојзије Степинац, викар Анта Павелића. Одмах после стварања НДХ, на његов позив, католичка паства масовно је поздравила овај чин (преко 12000 фратара). У току функционисања ове монструм ‒ државе преко хиљаду њих учествовало је у покољима.
Западни савезници су све то релативно мирно посматрали; Черчил је и даље мислио да Титову партизанску војску углавном сачињавају Хрвати. Приликом разговора са Титом у Казерти, средином 1944, био је изненађен сазнањем да у Титовом покрету има и Срба, а њих је тада било око 90 процената. Била је то једна од највећих обмана Другог светског рата.

*

Титове ратне обмане Стаљина и Коминтерне биле су толико утемељене да су их стаљински доктринари употребљавали и крајем 1944. када се Црвена армија приближавала Србији. Њени комесари су били инструисани да их у Србији чека проокупатрски четнички режим. Да у томе не би били поколебани, Тито је пре уласка ове војске у Румунији водио разговор са њеним командантом Толбухином. Обмана је била врло успешна: Први сусрет на граници са четничким командантом Велимиром Пилетићем, који је полетео у загрљај Русима, показивао је њену дубину. Совјетски официр хладно га је одбио и рекао да је његов задатак да прихвати партизане, а да четнике, као колаборационисте, разоружа.
Приликом уласка Црвене армије у Београд, Тито је био спокојан; одмах се упутио у краљевски Бели двор и отпочео да преврће сандуке са његовим златним драгоценостима.
Сарадницима је раније поручио да на Србију гледају као на последње упориште окупатора.
Убрзо пошто је Црвена армија заузела Београд, заједно са (у односу на њу инфериорним партизанским снагама), била је упућена ка северу ‒ Мађарској. Као историчар, питам се зашто није кренула лакшим путем, ка Загребу, левом обалом Саве. Мој одговор је: зато што би на том путу открила јасеновачку фабрику смрти, а дочекали би је на нож и десетине хиљада хрватских усташа и домобрана. Тада би се разоткриле Титове лажи, али и у то је тешко веровати, јер Стаљин је био и даље уверен да су за све криви Срби. Хрватски публициста Јаре Јареб (Часопис за сувремену повјест, 1, Загреб, 1995) наводи да је био планиран и Толбухинов састанак са И. Шубашићем, А. Павелићем и Титом, и то на захтев Совјетског команданта, на коме је требало размотрити његов предлог да се Црвена армија из Мађарске упути преко Хрватске на Јадран. То, наводно, Павелић није прихватио. Моје мишљење је да то не би прихватио ни Тито, јер би тиме били угрожени великохрватски планови. У хрватским емигранстским круговима говорено је да је постојао и план да пред крај рата Хрвати напусте Совјете, обједине усташе и партизане, и помоћу западних савезника формирају независну Хрватску у оквирима НДХ.
После одласка Црвене армије према Мађарској, Тито је у Београду задржао један део снага под командом Пека Дапчевића, чији је циљ био „чишћење српске реакције“. Тада је у Београд враћена и Шеста личка дивизија Ђоке Јованића, која је пре тога у српским крајинама обављала хрватске послове. Приликом одласка у Србију дивизија је, бројала око хиљаду људи, да би после доласка у Београд, после упућивања на Сремски фронт, бројала стодвадесетосам хиљада људи. Попуњена је са српском младежи из свих крајева, укључујући и Црну Гору. Били су то, у многоме, младићи без војне обуке; с тога је велики број њих погинуо. Тада су се од Срема до Шумадије кретале волујске запреге са телима погинулих. Шумадија је била у црно завијена.
Сремски фронт је био велика српска погибија, безразложна, јер се Немачка армијска групација „Ф“ која се повлачила из Грчке, повукла преко Краљева, на другом правцу, преко Сјенице и долине Лима, према реци Дрини и Сарајеву. Део ових снага повлачио се преко Црне Горе, Рашке области и Херцеговине.
Јединице које су имале задатак да очисте Београд од „реакције“, чији је првак био Пеко Дапчевић, умориле су око тридесет хиљада људи из виших друштвених слојева. Тај податак дао ми је историчар – генерал Милисав Секулић, који је више година радио у архиву ОЗНЕ.
Страшна је била јасеновачка завршница; логор је радио до пред крај рата. Број убијених Срба, по неким проценама, није мањи од милион, док је Јевреја и Цигана убијено по неколико десетина хиљада. У близини логора десило се још једна српска трагедија, на Лијевче пољу, где се четничка црногорско – херцеговачком групација сукобила са усташама, и уз помоћ партизана. Ту су убијени и њени највиши предводници: Павле Ђуришић, Драгиша Васић, Петар Баћевић, Захарије Остојић и други. Велика групација народа које се била пребацила из Црне Горе, остала је без предводника, на милост и немилост усташа и партизана. Налазим за сходно да овим поводом саопштим нешто што се дешавало са том групацијом избеглих из Црне Горе. Слушао сам аудио запис са изјавом једног усташе, који је био пришао партизанима. У изјави, он прича да је раније радио свој кољачки посао под знаком „U“, а сада то ради под петокраком. Србину који је ово снимио причао је: „Ви сте народ без оријентира. У борби побеђујете, после борбе губите; од ваших вођа – интелигената. Јуначите се са „мајком Русијом“, без знања да вас је у Другом светском рату она уништила преко свог изасланика Тита, а у рату деведесетих оставила на цедилу. Њен Борис Јељцин помогао је Западу да вас пороби. Немојте се заносити да ћете задржати Републику Српску; кад дође време, ми ћемо поново постати „цвијеће хрватског народа“ и заједно са хрватским католицима укључити и Републику Српску. Слушај мој друже, ми само чекамо да се истутњите.“
Овај говорник није био усамљен. Тито је, при крају рата, примио хиљаде „преваспитаних“ у редове НОВЈ. Овакви су у долини Дрине дочекали на нож велику Михаиловићеву групацију која је била одустала од пута према северу и окренула се према Србији. Нова Сутјеска је 1945. била нова масовна српска погибија, убијено је око 10000 људи, а у долини Дрине много више. Уништен је велики део српског борбено ‒ слободарског слоја. Ако се томе прикључи оно што су титоиди урадили у Београду и околини, уништен је гро српске елите. Србија и друге српске земље пале су у руке многих људи без националног и моралног идентитета.

Часни суде,
Завршавајући овај уводни део сведочења у случају Калабић, а резонујући из угла епилога нововековног процеса, одговорно тврдим да су против нашег народа остварени сви туђински планови на заверенички начин. Данас је српство „грдна људска развалина“.
У завршници рата, у процесу федералног обликовања југословенске државе Тито је прво институционализовао српске развалине (преко земаљских већа), онемогућавајући сваки покушај деобе оквира НДХ. Оштро је укорио Вицка Кртуловића који је предлагао да Далмација постане аутономна област, потом и српске предводнике из крајина, који су то исто тражили. Део њихових предводника ликвидиран је на кордунашком процесу.
У од српства одвојеним републикама: Македонији, Црној Гори и Б и Х, формиране су владајуће структуре – на основу „борачких заслуга“. Били су то анационални идеологизатори.
Није одмах успео да од Србије одвоји и Свету земљу Косово и Метохију, иако је то покушао још на прелазу 1943. у 1944. годину, на Бујанској конференцији шиптарских србофоба и српских политичких идиота. Није успео, јер је био опоменут, зато што је игнорисао борачки принцип, којим су раније уздизани његови послушници у компартијским развалинама српства. Шиптари Косова и Метохије овај услов нису имали, јер се нису ни борили. Да би овај свој наум остварио Тито је велики број њих у завршници рата мобилисао, али, и ови су му покварили планове: устали су против партизанске војске и многе побили. Броз је потом био присиљен да уведе војну управу, али је у исто време такву управу увео у Војводини, где је завршио свој други србофобски програм: од Српског војводства одвојио је њен историјски део – Барању.
Године 1945. изашао је у сусрет и србијанским слуганима који су нестрпљиво чекали да и Србија добије републику. Послушао их је, а својим сарадницима тајновито је рекао: „Србију сам одвојио од њених крила и свео на најмању могућу меру.“
Знајући да у мозгу совјетског диктатора још живи мит о „великосрпској хегемонији“ Тито је поново покренуо косовско питање: у Москву је 1947.год. послао своју делегацију на челу са Е. Кардељем, словеначким сепаратистом, и Владимиром Поповићем, Црногорцем у националном смислу, који су Стаљину поднели рапорт да ће Косово и Метохију ускоро предати Албанији.
Пројекат није остварен јер су се ускоро два диктатора посвађала – 1948. године.
Ипак, завршница је по Титове планове била повољна, после свођења Србије на најмању могућу меру, од ње одвојеној Македонији прикључио је кумановску област уз сагласност својих београдских експонената, који су уважили његов разлог – да се тиме ојачава позиција Лазара Колишевског. Други Брозов србофобски гест био је одвајање половине Копаоника од Косова и Метохије. Овај предлог, у име Тита, В. Лукућу саопштио је Ј. Веселинов, рекавши му да је разлог тај што Шиптари немају довољно дрва за огрев.
Био је то још један доказ да је Србија била изгубљена; могао се тада код идеолошки још неокупираног народа, чути његошевски јаук: „Ој кукавно српство угашено.“
Питам вас, председниче суда, господине Драгане Обрадовићу: „Како мајор Никола Калабић може бити одговоран, када знамо да је био један од сведока ове српске трагедије?“

III
Феномен Тито и српска трагедија двадесетог века

Часни суде,
Као увод у други део сведочења, који конкретно показује Титове обмане завереничког карактера, цитираћу једно казивање проф. др Смиље Аврамов, а односи се на један документ који је прочитала у италијанском Војном архиву. Ту је видела да је Тито, средином 1944, на путу за сусрет са Черчилом у Казерти, „свратио“ у Рим, где се срео са Павелићем уз присуство ватиканског званичника. Очигледно је да је овога упутио „Хитлеров папа“ Пије XII. Докуменат садржи договор о послератном уређењу антисрпске Југославије. Када је проф. Аврамов замолила шефа Архива, италијанског генерала, да јој омогући снимање документа, овај је одговорио негативно, јер се боје да, ако би Срби ово сазнали, уследио би велики српско – хрватски сукоб у коме би, у освети, страдало не мање од милион Хрвата.
*

У претходном уводном делу доказао сам да су све војнополитичке позиције српског народа у двадесетом веку биле бор

[Милослав Самарџић]

У претходном уводном делу доказао сам да су све војнополитичке позиције српског народа у двадесетом веку биле борбено – слободарске, патриотске, не због неких посебних менталитетских и карактерних особености, него због стицања врло сложених општих околности, које су у Југославији углавном погађале православне Србе. У тој, по народ, егзистенцијалној позицији ускочио је идеолошки чинилац под заставом „нове Русије радника и сељака“, који је, одмах се видело, имао не само неку социјалистичку (интернационалистичку) мисију него је користећи се стаљинско ‒коминтерновским антисрпским флоскулама и обманама носио мисију велике Хрватске на српски рачун. Преко тог пројекта велики број Срба хрватизован у деветнестом веку ‒ преко формуле политичког национа, која је била супротна етнојезичком принципу остваривања хрватске славе.
Персонификација под знамењем „Тито“, банула је међу Србе још 1914. године у униформи аустроугарског командира извиђачког одељења у десетој чети загребачке 42 .Вражје дивизије. Био је то врло храбар борац. После рата је командант ове дивизије, одлуком краља Александра био унапређен; после формирања НДХ унапрежен је још више, стављајући се на располагање Павелићу. Када је 1945. био заробљен и када му је запретила опасност да ће бити стрељан, тражио је сусрет са Титом. Тито се није одазвао, наредио је да га одмах стрељају, очигледно јер је желео да уклони сведока својих злочина из 1914.
После заробљавања на галицијском фронту, Броз је био пребачен у Петроград и ту се сусрео са револуционарним кошмаром. Ту је започело његово „револуционарно огледање против Срба“. Од бољшевика је био прихваћен као син од „великосрба угроженог народа“. У Москви је научио главне лекције – како приграбити власт по сваку цену. Поменути генерал Милисав Секулић нашао је у архиву ОЗНЕ докуменат из кога је сазнао да је Броз после изласка из затвора 1932. био упућен у Беч код генералног секретара КПЈ, М. Горкића, и од њега добио новац који је однео у Париз и предао га атентаторима који су се спремали за убиство краља Александра.
Прихваћен од бољшевика, Броз је убачен у разна Коминтернина училишта и био је срећан када је видео да стаљинисти на Југославију гледају као на великосрпску творевину, исто онако како и његови хрватски сепаратисти. Радовао се када је видео да је разбијачки пројекат усвојен 1928. на Дрезденском конгресу КПЈ, српске земље разбијане на више делова.
У Москви је, о хрватски металски радник научио и лекцију о тероризму као путу према револуцији; прво такво огледање показао је подказивањем српских конкурената: проф. Симе Марковића, Филипа Филиповића и Петка Милетића, који су одмах уклоњени. На њихово место доводио је подобне Србе, доктринаре и анационалне особе: М. Ђиласа, А. Ранковића, С. Жујовића, Б. Нешковића и друге. Поставши генерални секретар КПЈ убацио је одмах у њену орбиту пројекат стварања независне хрватске државе на рачун српства, на којој основи је створена и Павелићева НДХ.
Затим је успоставио тајне контакте са овом првом линијом хрватске политике и уклонио потенцијалне српске препреке. Професор Лазар Мацура нашао је италијански документ који показује да је и знаменити Раде Кончар, био по налогу Павелића упућен у Шибеник да организује антииталијанску диверзију. Циљ је био да Срби остану и без тог упоришта. Кончар је од павелићеваца био потказан и убијен.
Настављајући сведочење показаћу и неке Брозове завереничке активности са циљем представљања Михаиловићеве ЈВО као следбенике великосрпске политике, које су имале циљ да га компромитују. Ово радим због тога што су у послератној пропаганди ексцеси ове врсте функционализовани тако да су код Срба историјску свет потискивали идеолошком. Овако изманипулисани људи огледали су се и против мојих књига 1985. и против Меморандума САНУ. Неке од ових Титових обмана биле су пропраћене и тајним егзекуцијама. Била је обновљена српскохрватска национална симетрија, која је била поремећена основна релација ових односа. Четници су све више представљани као узроци и хрватских, муслиманских, македонских, црногорских и албанских невоља.
Посматрао сам како се то дешавало у Босни и Херцеговини шездесетих и седамдесетих година, када и у Црној Гори и Македонији, где је и на највишем научном нивоу био институционализован туђински пројекат њиховог одвајања од српства; пројектован је и пут њиховог преверавања. И на радију и на ТВ Сарајево била је хрватизована спикерска лексика, коју су до тада користили и Срби и муслимани.
Да би се ратна и послератна и послератна национална симетрија уклонила на српску штету у титовску пропаганду истицани су углавном „четнички злочини“ увек без одговарајућег контекста. Наводим неколико примера:
У свим српских уџбеницима посебно место заузимао је „четнички злочин“ у Фочи почетком 1942, а шта се тамо заправо збило? Командант батаљона који је наводно извршио овај злочин, мајор Никола Бојовић, у свом лондонском избеглиштву причао ми је да су његови борци пре овог злочина у околини Фоче наишли и на тела печене српске деце. То је многе довело до лудила. У освети је убијено неколико десетина злочинаца, али не и невиног живља.
У процесу хрватизације Босне и Херцеговине вршени су дрски историјски фалсификати. Од народа је на пример сакривена истина да су се у источној Босни у време фочанског злочина против Срба заједнички борили хитлеровци, усташе, домобрани и партизани, о чему говори њихов главнокомандујући немачки генерал Бадер. На овом подручју тада је оперисала Црна легија Јуре Францетића, данас хрватског јунака без мане и страха, која је побила стотине Срба. Овај хрватски „јунак“ завршио је свој срамни живот под вилама очева убијених.
На овом подручју храбро се борио и мајор Јездимир Дангић, који је допао немачког ропства али је ускоро побегао и нашао се у пољском покрету отпора Бора Комаровског. Ту је са задовољством дочекао долазак Црвене армије. Оно што се потом десило овом човеку говори о Титу као о великом србофобу. Пошто је Дангић пребачен из Варшаве у Москву, а отуда у Сарајево, са надом да ће Тито искористити његову војничку вештину, доживео је смрт управо од Титових сарадника; вероватно због свог ранијег ангажовања у борби против хрватских злочинацаФранцетићеве легије.
После рата је Дангићево име повезивано са откривањем скровишта ђенерала Михаиловића, што није истина, јер у документу америчке војне обавештајне службе, који сам раније доставио овом суду, не помињу се ни Калабић ни Дангић.
Други титовски обмањивачки чин против четника, за разлику од фочанског био је четничко – партизански наводни покољ у селу Вранић у близини липовачке шуме, где се помиње и Калабићево име. И овај догађај је после рата пропагандистички обрађен као доказ о четничком злочинству. Шта се ту заправо десило? Команданту четничког батаљона Спасоју Живановићу – „Зеки“ приписивано је у грех стрељање више недужних сељака, а истина је да је у јесен 1943. једна партизанска група била пребачена преко Саве да се споји са Космајским партизанима, али да је на том путу дошло до сукоба са групом четника Посавске бригаде Авалског корпуса. „Зекин“ батаљон разбио је ову групу, после чега је дванест рањеника сместио у селу Вранић, које је његова тазбина. Рањеници су смештени по кућама партизанских симпатизера, али су у току ноћи сви били поклани, после чега је Зека наредио да се домаћини ових кућа стрељају. Иако су сви борци подржали Живановића, Врховна четничка команда одлучила је да му се после рата одржи суђење, али до тога није дошло. Када се Живановић 1945. вратио из Босне у Барич, његова група је нападнута од стране јаких снага ОЗНЕ и сви су побијени.
Сличан овом случају био је и сукоб у Лазаревцу где су партизани предвођени Божидарком Дамјановић, званом „Кика“, убили девет највиђенијих људи за шта нису никоме одговарали. Кикина група убијала је и четнике по читавом Космају избегавајући сваки сукоб са Немцима. Мајор Никола Калабић, звани „чика Пера“, бранио је села од ових упада.
*
Часни суде,
У овом закључном делу налазим за сходно да бацим један сумарни поглед на данашњу српску ситуацију, јер је она полуокупациона и окупациона, а и за ово стање је највише одговоран хрватски србофоб Тито. Мислим с разлогом јер је и данас сурова српска ситуација последица Титових ратних обмана. Показаћу да је Броз, за разлику од Павелића, који је Србе геноцидно уништавао, своје непријатељство према њима показивао уништавањем њихове и садашњости и будућности. При томе је употребљавао методологију која је надмашивала и алкапонеовску, јер је за разлику од мафијашког боса, који је своје следбенике награђивао милионима долара, Тито то радио награђујући их функцијама, које су представљале „борачки капитал“ добијен ангажовањем против сопстевног рода.
Тога су неки од њих постали свесни тек после наставка Другог светског рата 1991 – 1995. Два првоборца, песник Танасије Младеновић и генерал Велимир Терзић рекли су ми да су титовци најодговорнији за српску трагедију, јер су, верујући му, мислећи да се ради о „руском човеку“ помогли да он оствари великохрватски пројекат на српски рачун. Тако је следећи ватиканске планове, после рата успео да у Македонији и Црној Гори створи конвертитске структуре секуларног карактера и да отвори пут дезинтеграцији СПЦ, уз употребу парасвештенства. После рата је од своје пастве одвојио и дахауске сужње: патријарха Дожића и владику Николаја Великировића. Као што су стаљинисти разбили РПЦ и отворили пут атеизацији народа, Тито је, са Ватиканом иза леђа то радио у српским земљама, а римокатолике није узнемиравао. Радило се о завери: Чим је ушао у Загреб 1945. окупио је триста фратара и рекао да они нису криви, односно да за злочине могу бити криви само појединци, који су веровали Павелићу и његовом покровитељу Хитлеру. За разлику од хрватских римокатолика који су несметано функционисали, Србија и српство после рата су постали атеизирани до степена губитка националног идентитета. Стога нам је данас, у време каквог – таквог окретања извориштима, потребан темељни историјски преокрет, у смислу обнове националне свести. За то је најпре потребно научно одређење нашег Покрета отпора 1941 – 1945, промена односа према његовим предводницима, која би довела до рехабилитације свих оних који су жртве Хитлерове политике, потом и оних који су жртва домаћих експонената те политике. Мислим да сам у сведочењу на процесу Д. Михаиловићу тај пут показао књигом Рехабилитација ђенерала Михаиловића оправдава све српске ратне позиције 1941‒1945.
У данашњем сведочењу идем даље, јер Титову изразито антисрпску улогу стављам у први план, у смислу његове командне одговорности за сва почињена нам зла. У уводном делу ове експертизе одредио сам историјску улогу ђенерала Драже Михаиловића, данас мислим да већу захвалност од њега заслужује Милан Ћ. Недић, чије је витешко порекло битно морално упориште. Генерал је визионарски осетио долазак српске трагедије још у време двадесетседмомартовског преврата, нарочито када је уследила наведена Хитлерова наредба Потхват 25. Пошто је устанак народа против окупатора изазвао сурове репресалије и највиши српски интелектуалци замолили су угледног Недића да се жртвује за народ. Једва је пристао. Пошто он није имао довољно снаге да уклони изазиваче репресалија замолио је свог пријатеља Димитрија Љотића да му притекне у помоћ својим добровољачким батаљонима.
Да захваљујући њиховим акцијама устаничке групације крајем 1941. нису протеране из Србије, Хитлерова претња била би остварена. Постављају се питања: Зар овако Недићево колаборатерство није национално најодговорнија политика? Зар коришћење овакве позиције ради спасења стотина хиљада Срба, избеглих и протераних из НДХ, није највиши морални чин? Зар о генераловом патриотизму не говори и чињеница да је умолио окупаторе да код себе легализује десетине хиљада равногораца који су били остали у Србији после изгона Михаиловићеве групације? Недићев разговор са Хитлером 1943, када је Фирера молио да ублажи окупацони режим према Србима, односно када је уследио Хитлеров одговор да ће то урадити само али ако генерал упути бар један српски одред против Руса. Недићев одговор био је: „То од мене не можете тражити, јер се Срби против Руса никада неће борити.“ Можда ће данас препорођена Русија наћи за сходно да подигне споменик захвалности овом човеку.
У овом делу свог сведочења, саопштићу и своју улогу у рехабилитацији генерала Недића. Омогућио ми је то квалификатив „негативног српског јунака“ због чега сам 1994. Био ангажован као сведок код канадског суда који је разматрао случај Недићевог полицајца Грујичића. Срби у дијаспори тада су били узнемирени јер су Хрвати наводили београдске оцене Недића, Љотића и Михаиловића као колаборационистичке и профашистичке, а у циљу одбране Фрање Туђмана, којег су Срби у дијаспори оптуживали као следбеника Павелићеве политике. Мене су као експерта на суђењу у Торонту, ангажовали тамошњи српски прваци: војвода Момчило Ђујић, Милутин Бајчетић, председник СНО, Видак Ћеловић, синовац добротвора Луке и адвокат Никола Р. Пашић, унук великог српског премијера. Уместо усменог сведочења, доставио сам суду научни елаборат после којег је процес био обустављен, чему је, верујем, допринела моја експертиза.
Часни суде,
Пошто су и случај Калабић, и случај Михаиловић, на одређени начин повезани не само са генералом Недићем него и са његовим помоћником Димитријем Љотићем, налазим за сходно да бацим један нови поглед на историјску улогу председника Збора. Уверен сам да се ни у овом случају не ради о српском фашизму, односно да се ради само о повременој колаборацији са немачким снагама на антикомунистичкој као на антиекстремистичкој позицији. Љотићев „фашизам“ нема везе са изворним, италијанским (Мусолинијевим) социјалним моделом из друге половине двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века. Тада је овај модел био популаран јер се појављивао као пројекција друштва без националних. верских и регионалних подела. Касније, после Мусолинијеве спреге са Хитлером, овај модел је деформисан, јер је Мусолини прихватио Хитлера верујући у обнову римске империје као што је Фирер веровао у „нови светски поредак“.
Потоње осуде Љотића за фашизам почивају на хрватско-коминтерновским ујудурмама чији је циљ био да у Љотићу нађу српски пандан свом стварном усташком наци-фашизму. Хрватизована КПЈ била је носилац тих обмана, па је, да би се за њих чуло, организовала честе туче са љотићевцима, нарочито на београдском Правном факултету. Неки данашњи српски интелектуалци ово не виде превиђајући и чињеницу да су Хрвати 1929. и краља Александра оптуживали за „монархофашистичку диктатуру“, иако је краљ тада настојао да уведе ред у држави који су они пореметили.
Љотићева организација Збор била је, по националном саставу углавном српска, али је укључивала и не мали број Југословена – католика. Карактеристичне су две њене особине: њу је прихватио велики број интелектуалаца, укључујући ту и истакнуте српске православне духовнике. Није случајно да је Љотић уживао велико поштовање и Владике Николаја Велимировића.
У послератној пропаганди, љотићевци су помиљани и као помоћници хитлероваца у време крагујевачке трагедије. Тачно је да се ту нашао љотићевац Марисав Петровић, али невољно, не као помоћник у овом злочину. Треба рећи да се ради о човеку који је пре тога Србе вадио из набујале Дрине, где их је бацало „цвијеће хрватског народа“. Тачно је и то да је овај несрећник, на коленима приступао црквеном олтару у српској минхенској цркви, кажњавајући себе што се нашао случајно на месту страшног злочина. У време ове трагедије његова јединица била је ангажована у борби против комунистичких екстремиста, изазивача ове трагедије.
Суду достављам копију Љотићевог писма упућеног Хитлеру 26. децембра 1943, из којег се јасно види да се он у почетку додворавао диктатору, као што су то радили и лидери окупираних европских држава, показујући и неку веру у његов „нови светски поредак“. Али у писму је лидер Збора, на одређени начин укорио немачког Фирера, критиковао га је што је напао недужни руски народ, уместо да се обрачунао са стаљинистима. (Суду уручујем копију овог писма)
Часни суде,
У закључку истичем да је Љотићев колаборационизам био вид српске националне политике; да ни у ком смислу није упоредив ни са оним који је нашем народу наметнут после београдског преврата 2000. године, јер је овај други био и слуганског и идеолошог карактера.
Оцењујући Титову улогу налазим за сходно да је он и уовој завршници рата обавио велики посао за свој хрватски народ. Направио је и једну нову српско-хрватску симетрију: у Блајбургу су убијене многе хиљаде Срба и Словенаца, заједно са великим бројем хрватских злочинаца. Тиме је постигао два циља: уклонио је хрватске кољаче заједно са једаним делом српског горњег слоја. Вероватно је и то било договорено са Ватиканом, будући да су тада „пацовским каналима“ главни предводници НДХ пребацивани на Запад. Симо Дубајић ми је причао да је његова јединица у Корушкој зауставила аутомобил у коме су били неки виши усташки руководиоци, у коме су пронашли један дугачки сандук са великом количином злата, извађеног из вилица јасеновачких мученика. У колима је била и ловачка пушка на којој је писало: „Адолф Хитлер свом верном другу Анту Павелићу“. Тито је ту пушку користио у лову на медведе.

[Милослав Самарџић]

Уместо закључка; поуке и поруке нововековне српске историје траже од Срба темељно преиспитивање у функцији националне обнове

Часни суде,
Налазим за сходно да у завршници овог сведочења истакнем да је историјска улога Јосипа Броза Тита, била одлучујућа у изазивању и остварењу српске трагедије. Верујем да је и Тито тога био свестан; из његове околине ширила се прича о његовој самопохвали, да је поништио слободарске тековине српске историје. Потврђује то и навод проф. Смиље Аврамов о тајном договору у Риму средином 1944. Стога је овај човек српском народу одговоран по командној одговорности, онако како је Адолф Хитлер одговоран пред немачким народом због своје авантуристичке политике, која је поништила бројне бизмарковске тековине, онако како је Мусолини одговоран Италијанима, што је поништио многе тековине Каурове и Мацинијеве објединитељске политике.
Полазећи од оваквог става истичем да ни генерал Дража Михаиловић, ни његов сарадник Никола Калабић, као ни други предводници ЈВО, не могу бити одговорни по командној одговорности, јер су сви они били представници егзистенцијално угроженог српског народа, који је био жртва наведених злочинаца. Титов случај је специфичан јер се ради о личности која је успешно манипулисала са Стаљином, а преко њега и са британским премијером Черчилом. Манипулацију са првим омогућила му је употреба совјетског пропагандног баласта о српској хегемонији. Он је да би овај баласт наслонио на хрватско – сепаратистичко наслеђе, час на перфидан, час на терористички начин Србима на њиховом етничком тлу наметнуо пројекат велике Хрватске. Преко Стаљина се наслонио и на западне савезнике, користећи се њиховим површним сазнањима о југословенској ситуацији, што му је помогло да добије и њихово „демократско покриће“ за свој пројекат. Потом је своје разбијачке пројекције перфидно операционализовао намећући конфедерални систем, што су његови хрватски и други наследници завршили разбијањем Југославије и српства.
После уништења национално оријенстисаног српског слоја добио је послушнике идеолошке свести који су развалине српства прихватали као природно – историјске тековине. Овај пропагандистички баласт Срби још нису уклонили.
Стравичне последице ратних обмана показале су се у наставку Другог светског рата 1991–1995, када су Титовим путем кренули др Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић. Они и њима непосредно потчињени руководиоци, требајли су због тога да одговарају по командној одговорности, али то се није десило јер је то онемогућила према Србима завереничка западна политика. У хашки трибунал заточени су сви српски предводници отпора: Караџић, Младић, М. Мартић, М. Бабић, М. Крајишника и других који ни по ком основу не могу бити одговорни. Њихово изручење овом незаконитом суду представља српске политичаре, који су дошли на власт после београдског преврата 2000, као анациобалне слугане. То што нису одговарали пред својим народом говори да су Србија и српство окупирани или полуокупирани.
Сви српски бранитељи против НАТО агресије, на челу са Слободаном Милошевићем такође не могу бити одговорни по командној одговорности, за овај злочин треба да одговарају : Бил Клинтон, Тони Блер, Герхад Шредер, Хавијар Солана, Весли Кларк и Мадлен Олбрајт. Слободан Милошевић може одговарати српском народу јер није знао да дефинише српско питање комплементарно, него је, не знајући следио титовски авнојевски модел у његовом решавању, што је показала његова кључна улога у нагодби са Туђманом чији је резултат био губитак најправославније српске земље, РСК.
Непобитна је чињеница да су се и у Великом рату и у Другом светском рату, и у његовом наставку, и у време НАТО агресије Срби само бранили, па нико од њих не може бити оптужен по командној одговорности. То што се тзв. међународна заједница према њима понашала другачије, говори о међународној завери. Из угла епилога ове политике показује се да су на заверенички начин завршени и рат 1941 ‒ 1945. и НАТО агресија 1999, после које је, на заверенички начин од Срба отуђено Косово и Метохија.

*

Вратимо се феномену „Тито“, јер је Титова политика према Србима особена по томе што се он, верујући у фикције о великосрпској хегемонији понашао србомрзачки, и после рата им се светио, на начин незабележен у светској историји. Наводим неколико примера такве осветољубивости.
‒ Сина ђенерала Михаиловића Бранка, и његову ћерку Гордану, који су се под притисцима били изјаснили против свог оца, заточио је на Голом отоку. Бранко ми је 1986. причао шта су све тамо преживели. После дугог разговора Српској речи изјавио је: „Убио ме Ђуретић.“ Наравно, истином. После доласка са Голог отока Бранко је био пуки сиромах, и њега и сестру је неко време помагала српска хероина Милунка Савић, тада чистачица.
‒ И Сина војводе Мишића, Војислава, који се такође пред крај рата нашао у партизанима послао је на Голи оток. Моја супруга, избеглица са Косова и Метохије, неко време је радила у Градском зеленилу, где је Војислав био шеф нижег ранга. Она прича да је плакала посматарајући овог господственог човека како свако јутро клечи испод слике брата Александра и иконе и претужним гласом шапуће: “Брате Ацо, опрости ми.“ Александра су убили Немци пошто се, да би омогућио бекство пуковника Драже, представио да је он Дража Михаиловић; пред стрељање им је поручио: Пуцајте, нека исцури онај део крви који сам добио преко моје предраге мајке Немице Лујзе. Убијен је и Александров друг Словенац Иван Фрегл, чија је последња жеља била да сам командује стрељачким стројем који ће пуцати у њега.
‒ Пуниши Рачићу Тито се светио уз злочиначку употребу национално“преваспитаних“ Црногораца, с којима је руководио Пеко Дапчевић. Ови су од Пунише тражили да изјави да је 1928. на Радићеве посланике пуцао по наређењу краља Александра, јер ће му у противном убити сина јединца Слободана, који се тада борио на сремском фронту. Рачић их није послушао, убили су и њега и његовог сина.
Тито је строго водио рачуна да и овакве злочиначке послове обавља уз употребу националне симетрије. На Букуљи, код Аранђеловца, његови Црногорци ликвидирали су митрополита Јоаникија и бившег министра Сава Вулетића, тако што су их убацили у дрвену бурад и живе закопали. Вулетић је био Србин зеленаш, који је 12. јула 1941. одбио понуду италијанског окупатора да прими власт у окупираној Црној Гори.
‒Сличну судбину доживео је и син војводе Косте Пећанца. Његов командант на сремском фронту је јавио: Морали смо га убити када смо сазнали ко му је отац.
‒ Без Титовог знања није извршено ни предсмртно батинање војводе Петра Бојовића, који је подлегао тортури. На гробље је пребачен каруцом коју је вукао један коњ, а у поворци су била тројица људи. Војвода је титоидима био крив што је 10. децембра 1942. писао ђенералу Дражи писмо у коме је нагласио: „Сазнање да сте Ви, драги Србине и ђенерале, развили слободарску заставу са онога места одакле је мој ратни друг започео, пре двадесетосам година и протерао непријатеља из отаџбине. То је изазвало у мени велику радост и појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби.“
‒ На Голи оток Броз је упутио и супругу проф. Сима Марковића, човека који је устао против Стаљинових деформација социјалистичке идеје, односно који је устао против коминтерниног пројекта разбијања југословенске државе и српства.

*

На крају, полазећи од уверења да Срби још нису извршили темељни дисконтинуитет у својој националној политици, иако их на то данас обавезује дивљачко понашање њихових конвертита у Хрватској, на Косову и Метохији, нешто питомије у Македонији и Црној Гори, налазим за сходно да понудим неке идеје у прилог престанка српског тумарања без националне идеје водиље, а ради уклањања ове напасти. Резонујући из угла данашњег ћорсокака тврдим да за српску трагедију није крива српска војска, него српски интелектуалци, али и лично краљ Александар који је српство потиснуо југословенством. И даље: да се у изворни ослободилачки подухват пуковника Михаиловића није убацио идеолошки чинилац, наслањајући се и на наведене заблуде краља Александра, држава би била сачувана. Да се у, окупацијом изазваној ситуацији, испуњеној суровим одмаздама окупатора, није укључио генерал Недић са својим савезником Д. Љотићем, Срби би нестали.
Овако размишљање упућује ме да предложим неке идеје ради изласка из ћорсокака.
‒Дефинисати српски простор на етнојезичкој основи, онако како су то урадили Кавур и Мацини у Италији и Бизмарк у Немачкој, и ту дефиницију на одговарајући начин укључити у читав васпитнообразовни процес, као и у национално пропагандну оперативу игноришући могуће конвертитске придике.
‒Да се јасно истакне да смо под разним притисцима признали развалине наших етникума као нове државе, навести те намете и на одговарајући начин их национализовати и интернационализовати.
‒У све наше уџбенике треба убацити културно и друго наслеђе Срба мухамеданаца, наслањајући се и на српске позиције њихових најистакнутијих људи. Ако би угледни турски председник Ердоган поновио оно што је некада рекао либијски вођа Муамер Гадафи, да су сви југословенски мухамеданци у културно-историјском смислу Срби, те да они не могу узети верску одредницу као националну, односно да не могу бити изузетак у читавом исламском свету.
‒Пошто је, и поред великих притисака са стране извршено отргнуће Црне Горе, мислим да је оно немогуће довести до краја без уклањања светосавског и његошевског наслеђа. Да се то деси могу помоћи и Срби који живе у Србији пореклом из Црне Горе, јер се сви они стиде онога што је режим хрватско-ватиканског кова учинио у Црној Гори, нарочито својом одлуком о признању независности албанског Косова.
‒Случај отргнућа Македоније треба пребацити на међународни план, полазећи од непобитне чињенице да је она одувек била насељена Србима. По турском попису из 1904. било је око осамдесетпет посто Срба. Стога је чудно да у Србији и српству није изазвао никакву реакцију недавни преспански договор грчког и македонског премијера, када се зна да је по букурештанском мировном уговору из 1913. Македонија подељена на три дела: грчки (егејска), српски (вардарска) и бугарски (пиренски) део. Срамно је оставити охридске православне светиње без своје српске пастве. Предпоставити је да се ни Бугари не би противилисрпским претензијама на вардарски део Македоније, јер они добро знају да су становници насеља од Софије до Видина 1919. од мировне конференције тражили да уђу у састав Србије. До 1885, до Сливнице, Срби и Бугари у многоме су се осећали као јединствен народ.
‒За Србе је данас најактуелније питање Косова и Метохије. Чудно је да наши политичари у циљу решења овог проблема не користе „вашингтонски папир“ из 1994: „К“ једнако “К“ (који је нудио онолико аутономије за Шиптаре Косова и Метохије унутар Србије колико и за Србе РСК унутар Хрватске). Зар његова реализација не може бити пут неког компромиса који не би повредио интересе Србије, а Шиптаре обесхрабрио, да не користе хрватски пример окупације српских земаља. Илузија је ако данас „независна“ Хрватска рачуна да ће за свагда присвојити ове најчистије српскоправославне просторе ‒ РСК. Српска крајишка дијаспора спрема се за ослобађање своје земље, која је вековима Европу бранила од Османлија.
Мислим да је решење питања Косова и Метохије могуће: а) ако се са Косова и Метохије преселе сви они који су досељени у време Мусолинијеве диктатуре: б) ако се процесуирају сви они који су у доба Титове диктатуре и касније починили злочине; в) ако се у ову област поврате сви они којима је 1945, забрањен повратак; г) свим Шиптарима, Србима Арнауташима, који добро памте своје порекло омогућити адекватну реинтеграцију, ако они то желе. Таквих је 1939. на попису по вероисповести било исто толико колико и Срба православаца. Међу муслиманима велики број чине су Арнауташи, чији је највећи број пресељен из Малесије где су били католици-паства арцибискупа барског, примаса Србије. Бојим се да ће ме оптужити за национално мегаломанство неки српски гласноговорници ‒ они који следе линију сталног одступања.
*

Извлачећи закључак на основу поука и порука наше историје а полазећи од непобитних сазнања, упућени смо да актуелизујемо, односно интернационализујемо и неке чињенице које још муте наше односе са неким европским државама, виновницима српске трагедије. Ни то није без везе са случајем Калабић јер ови односи не би били поремећени да није уништен српски покрет отпора југословенске оријентације.
Највећу одговорност пред Србима сноси Немачка, и због злочина над њима почињеним у оба светска рата и због хитлеровског покровитељства над НДХ. Тито је тајним договором са канцеларом Брантом, сукцесора Трећег рајха ослободио од плаћања ратних репарација које се процењују на хиљаде милијарди долара, јер их је требало платити српској жртви.
За разлику од Немачке, Италија је платила своје ратне репарације, али их је Тито доделио српским непријатељима, а не српској жртви. Ово Србе упућује на договор сукцесором Мусолинијеве Италије, која је многе Србе спасила од хрватског геноцида. У том циљу треба резоновати узимајући у обзир најшири историјски оквир.
Намеће се проблем Далмације и Дубровника, односно обале која је вековима носила српско име, данас је Србија остала и без изласка на море да преко ње не би изашла Русија. Верујем да је дошло на ред и питање обнове Дубровачке републике, као и питање аутономије Далмације јер многи Далматинци знају да могу бити жртве загребачких пургера као што су то били раније.
Пошто је за нашу трагедију у двадестом веку доста одговорна и стаљинска Совјетија, јер су преко ње ретроградни сепратисти разбили и српство и Југославију. Срби од данас препорођене Русије, под вођством Владимира Владимировича Путина очекују да им помогне да поврате бар део од онога што су изгубили за време Стаљинове диктатуре.
*

Да закључим: часни суде, полазећи од историјске логике, чији је ‒ када се ради о Другом светском рату у Југославији ‒ војнополитички израз КОМАНДНА ОДГОВОРНОСТ, мој став је да на такву поруку треба одговорити следећим конкретним предлозима: а) по командној одговорности су у првом реду одговорни вођа Трећег Рајха Адолф Хитлер и председник Краљевине Италије Бенито Мусолини; б) у другом реду поглавник НДХ Анте Павелић и сви његови доглавници, али и његов духовни покровитељ папа Пије XII и бикар надбискуп А. Степинац. Нико од српских предводника отпора њиховој страховлади , ни ђенерал Михаиловић, ни генерал М. Недић ни његови сарадници, не могу бити криви. За српску трагедију у рату 1941 ‒ 1945. не мање од западних лидера одговоран је Ј.В. Стаљин, због злочина над Србима које је пошинио његов „Валтер“ (Тито); в) за злочине у наставку Другог светског рата 1991 ‒ 1995, одговорни су Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић и њихови следбеници; г) пошто сам горе навео западне лидере који су одговорни за НАТО агресију и за њен наставак на Косову и Метохији, налазим за сходно да истакнем да нико од српских предводника отпора овој агресији не може бити одговоран по командној одговорности: ни Слободан Милошевић ни његови сарадници, ни по војној ни по политичкој линији, као ни предводници отпора у Босни и Херцеговини и Српској крајини.
Главна жртва у свим наведеним ратовима био је српски народ, који је и данас делом окупиран а делом полуокупиран. За сва наведена масовна српска изгинућа крива је завереничка политика неких западних кругова коју су спроводили домаћи верски и секуларни србофоби, које је водио фројдовски комплекс „нарцизма малих растојања“
Ако, часни суде, донесете пресуду којом рехабилитујете мајора Николу Калабића донећете пресуду којом рехабилитуујете читав Михаиловићев српски покрет југословенске оријентације. Ако то урадите рехабилитоваћете читав српски народ, укључујући ту и партизане, јер и они су 1941. били кренули ослободилачким путем и не слутећи да их предводи човек који је био и антисрбин и антијугословен.
Ако то урадите следићете пример Владимира Владимировича Путина, који је у име национално ‒ патриотски пробуђеног народа рехабилитовао десетине хиљада жртава стаљинско ‒ троцистичког режима.

[Бенито]

Е, ово је пос'о! Напишеш једну књигу у животу и онда је 40 година препричаваш у разним приликама.