[ПРОСВЕТАР]

Али, и љотани, да би себи дали на значају, дижу овај сукоб на ниво Косовског боја. А оправдање што их је било само деветорица у сукобу са комунистима, оправдају својим ексклузивним положајем у оквиру српске интелектуалне и политичке елите. Дакле, њих девет против ових 60. Уистину, их је са обе стране било по десетак.

Нами није јасно сќојим циљем ти покушаваш да БРАНИШ НЕОДБРАЊИВО, попут Бокана кад се ради о Цркви?

Прво, каквих црних "десетак с'обе стране", ми смо дали само један исечак тих догађаја а водили су се прави ратови на БУ, где су национални извукли дебљи крај и били ДЕПОРТОВАНИ У КОНЦЕНТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ, и то знамо поуздано јербо је један од тих логора био у нашој Ивањици а други у...СРЕБРЕНИЦИ!

Друго, ми се ође не држимо само докумената, којих има маса, него и искустава ОЧЕВИДАЦА!

Такође поседујемо збирку од око 1,000 писама и дописница, најпре од уже и шире фамилије па, пошто смо то сакупљали због слика, добијали смо и са стране, све у свему веома сличаног садржаја!

Само из тог разноврсног материјала човек би могао докторат да напише јер може лепо да се прати суноврат студентске омлатине, како су у почетку, непосредно после рата, та писма била са пуно поштовања према родитељима, ђе се искао Благослов, целивање деснице, честитке за Славе и Празнике....да би се касније то све мало по мало претврало у тражење новца, по оној "Отац-новац"!

Из мноштва докумената, КОЈИ СУ ИЗ АПСОЛУТНО АНТИКОМУНИСТИЧКИХ ИЗВОРА, сазнајемо рецимо, да су 1937-е године комуно-сатанисти добили потпуну (и словима ПОТПУНУ) превласт на Београдском Универзитету.

"Орнаса" више нема, јер је после несрећних догађаја настао сукоб, с једне стране зато, што су једни били за сарађивање са Владом, док су појединци лутали у својим тежњама.

Главни разлог ове превласти стварно јесте обилна помоћ "НАПРЕДНИХ" структура, како на Универзитету тако и у Краљевини уопште, коју су комуно-сатанистима пружиле:

1. демонократска,
2. земљорадничка, и
3. старорадикалска

група студената, па су тако комуно-сатанисти били одлично камуфлирани ("нааапредни, наааааародни студенти").

Делатност такве "уједињене" студентске омлатине, у којој се одушевљено кличе чифутину Блуму и осталим израиљцима; где су комуно-сатанисти "држали узде" и "штимоване" или као данас, спиноване, акције водиле се под видом: "студентског антифашистичког блока, фронта слободе, против реакције, а за хлеб, слободу и аутономију универзитета" бла, бла...итд.

У 1937-ој години 28-ог фебруара, студенти комуно-сатанисти су предузели и једну акцију ван Универзитета.

То је било када су око 300 студената и радника комуно-сатаниста под вођставом Јеврејина Баруха (има слика горе, према њему чифутин Мозес-Моша Пијаде изгледа к'о Господин човек) и сина бившег аустроугарског официра Патерностера напали каменицама биоскоп "Триглав" у коме је имао да одржи предавање председник "Збора" Димитрије Љотић.

Том приликом је рањено које каменицама, које гвозденим шипкама, које ножевима 15 Збораша од којих 8 теже.

Комуно-сатанисти су хтели да спрече с једне стране претседника "Збора" да одржи предавање о "афери" Техничке Уније те да се одбрани од љаге коју су противници на "Збор" бацили – јер му није било могуће због "слободе" штампе писменим путем да то учини, а с друге стране, комуно-сатанисти су хтели да спрече народ да чује праву истину.

Међутим!

Захваљујући храбрости и жртвама Збораша комуно-сатанисти нису ни у једном погледу постигли успех. Председник Љотић одржао је предавање пред дупке пуном салом биоскопа "Триглав".

У 1938-ој години Београдски Универзитет и даље остаје најглавније средиште марксизма у Југославји.

Поред "Акционог одбора студентских стручних удружења", пуном паром раде и у "културном одбору", у којем су учлањене све марксистичке културне организације; "у социјалном одбору", у којем су све њихове мензе и потпорна удружења "борба за мир"; у "Одбору за правну заштиту" – који помаже комуно-сатанисте ангажоване у борби са властима.

Без имало муке освајају "Потпорно студентско удружење" које има милионске фондове.

Све њихове комуно-сатанистичке манифестације одржавају се потпуно слободно и ни од кога не сметано.

Њихова противдржавна акција цвета а њихова пропаганда се кобно распростире.

Они придобијају и окупљају и неопредељене студенте, наивне и несавесне, такозвану "НАПРЕДНУ" омлатину.

Универзитетске власти према свему се односе благонаклоно; њих су комунисти држали и повлачили по својој вољи.

На самом универзитету влада релативно затишје, и само по гдекад нађе се понеки премлаћени "фашиста".

Марксисти свој рад спроводе мирно. Универзитет им одржава мензе, Коларчев Универзитет им широм отвара врата за разноврсне "културне" приредбе. Националисти, без средстава и подршке, не могу да им одолевају.

Пошто су постигли циљ освајањем студентских организација, комуно-сатанисти се обрачунавају са својим досадашњим помагачима.

Ликвидирају се: "десни" земљорадници (Случај "Петар Кочић").

Сарадња комуно-сатаниста с једна стране, и разних сепаратиста: македонствујушчих тутуноберачите, босанских потурица, франковаца, Мађара и других, с друге стране.

Тада се развијају бучне манифестације, зборови, дебатни клубови, књижевне вечери, и остале ненародне манифестације, које треба да заведу наивно јавно мњење.

Наставићемо а паметном и оволико доста!

---

Даљи догађаји на БУ се одвијају углавном овако:

1.
Национални студенти покушавају са удружењем југословенских студената да оснују своју мензу, али од тога комуно-сатанисти праве читаву аферу;

2.
Обнављују се национална друштва, "Свети Сава", после великих мука и сталних препрека од стране универзитетских власти;

3.
"Орнас" се потпуно повлачи из борбе;

4. Комуно-сатанисти јуришају на "Удружење за лигу Народа и Светски мир" које још држе националисти. Поводом тога комуно-сатанисти чак одржавају збор, на којем њихове водеће личности убеђују своје млађе другове, да то удружење мора прећи у руке црвених.

Иначе међународни савез омладинских организација за Лигу Народа и светски мир свугде у левичарским (читај: чифутским, лихварским) рукама.

Исти тај савез је јавни члан комунистичке интернационалне младежи

Из опште студентске мензе, 31-ог маја 1937-е. год., одлази писмо "друговима у Шпанији" у којем се између осталог вели:

"... шаљемо Вам пламене поздраве другарства који треба да Вам потврде нашу спремност да ћемо на први сигнал у борбу поћи за Вашим примером".

Па онда даље:

".. Пред вратима Мадрида одлучује се судбина Света".

Студенти-комуно-сатанисти агилно раде и ван универзитета. Пре свега, укопчавају се у конкордатску борбу, када се по Црквама крећу богобојажљивије него Свештеници који службу служе.

Почињу да носе шешире, само да би их пред Свештеницима могли скидати; притворено љубе у руке Свештенике, представнике "опијума народа"; учествују у поворкама и литијама: у свему заступају оштру реакцију против власти – а ова је знала кога има пред собом.

Тада су комуно-сатанисти издали и чувени летак под насловом "Доле језуитски конкордат".

Такво понашање видимо и данас!

ОДЈЕДНОМ СУ ЖУТИ ПОЧЕЛИ ДА КЛИЧУ "ЖИВЕО АМФИЛОХИЈЕ", а до пре неки дан живог би га одрали!

Приликом хапшења чиве Адолфа Мука, комуно-сатанисте, који је у Југославији врбовао добровољце за црвену Шпанију, студенти – комуно-сатанисти издају познати патетични летак под насловом "Спасимо живот Адолфу Муку"!

Комуно-сатанистима Влада одобрава и сасвим нелегални видови борбе, као што су одбори непредвиђени законима или уредбама.

Полиција проналази противдржавни илегални материјал у комунистичким средиштима и скровиштима, али нико не повлачи косенквенце: КРИВЦИ НЕ МОГУ ДА СЕ ПРОНАЂУ.

Суд за Заштиту Државе осуђује на робију велики број студената за противдржавни рад, они се бране на суду и веле, да то што чине, чине јавно на факултетима остали њихови другови, али од универзитетских власти нико не повлачи консеквенце.

Аутономија Универзитета се изиграва у надри-аутономију; Универзитет постаје држава у држави; на њему се не поштују позитивни закони; на њему се вређа стварна аутономија и слобода исповедања научних истина. Аутономија, таква каква је, омогућава стварање комуно-сатанистичке интелигенције.

За време ректоровања др. Драгослава Јовановића, престонички Универзитет постаје центар комуно-сатанизма на Балкану.

Иако противно Уредби о удружењима слушалаца, комуно-сатанисти избацују државну Химну!

Краљ се никад не спомиње!

Комуно-сатанисти одлазе у Женеву на међународни омладински конгрес, где проповедају лаж да Југославија има 16 народа, па чак и цигањски.

Ректор Јовановић заузима своје место у почасном одбору омладинског светског комуно-сатанистичког конгреса у Њујорку и жели му срећан рад и потом легализује дотадање незаконите одборе: "Акциони одбор студентских стручних удружења", "Одбор студентских економских организација", "Мировни одбор", "Културни одбор", "Уједињену студентску омладину", "одбор за правну заштиту" и сличне.

Ректор дуго не дозвољава прославу "Светог Саве" све уредбе доноси по нацрту комуно-сатаниста.

Даје им огромна средства. Зато је и назван "студентска мајка".

По откривању комуно-сатанистичке афере на Техничком факултету, Ректор интервенише за похапшене комуно-сатанисте и солидарише се са њима, и ако су они доцније осуђени на робију.

Када су комуно-сатанисти прогласили штрајк "за плебисцит" онда је Ректор лично отишао на Технолошки факултет и принудио професоре и студенте да напусте предавања.

Када су комуно-сатанисти желели да оду у Шпанију, и тражили да оду у Париз, Ректор је гарантовао својом чашћу, да ће се они вратити!

Међутим!

Добар део од њих одлази у Шпанију и гине за црвену владу.

Када су студенти били у Софији, исти Ректор гарантује да ће се сви вратити: тридесет их је утекло у СССР.

За његово време комуно-сатанисти су јавно претукли тридесет студената националиста, а за то нису ничим кажњени.

Јер, Ректор је рекао: "шта ја ту могу"!

Секретар Универзитета отворено изјављује нормалним студентима: "Ми немамо могућности да Вас бранимо"!

Приликом светосавске прославе 1937-е год. и ако је за њих Свети Савва био "фашиста", комуно-сатанисти отворено изјављују: "сутра не смемо правити неред, јер би онда пао наш Ректор, наш највећи заштитник".

У јануару 1938-е год. комуно-сатанисти побеђују на изборима за "Опште студентско потпорно удружење".

При томе се служе лукавствима, јер на листу националиста "Свети Савва" подмећу комуно-сатанисте који су тврдили да су чланови "Св. Саве" фалсификовали потписе.

Међутим!

Одлуком Ректората одлучно је потврђено да су чланови "Св. Саве" били у овој ствари потпуно невини.

21-ог фебруара комуно-сатанисти осујећују годишњу скупштину "Удружења југословенских студената за светски мир и Друштво Народа" уз претње и узвике: "Ми морамо отети удружења", "Шта чекате удрите их по глави", "премлатите Управу", "Само ако почну крв ће да падне", и слично.

23-ег марта комуно-сатанисти нападају националне студенте чланове друштва "Свети Савва" који су на Универзитету делили летке па су представили да је група од 15 националиста напала масу од 150 комуно-сатаниста.

Тада је теже повређено неколико националиста, разбијене су им главе боксерима и гвозденим шипкама.

Ноћу, између 17-ог и 18-ог маја, власти на Техничком факултету проналазе читаво стовариште комуно-сатанистичког материјала, брошура, летака, елабората, па чак и оружје.

Током 1938-е год. излази лист "Студент" и ревија "Младост", коју издаје популарни фудбалер др-Ивковић, јеврејски зет.

Паметном доста!

---

1939-е год. Београдски Универзитет постаје средиште комуно-сатанизма у Југославији.

По наредби Коминтерне и Јевреја, акције се камуфлирају и пребацују на "легалан" терен.

Продужава се са стварањем "масовних организација социјалистичке и напредне омладине" као и стварање организација на селу.

Ствара се Савез омладинских организација.

Оснивају се варошки и сеоски клубови, комуно-сатанистичке читаонице, усмене новине и листови – у главном од стране студента Београдског Универзитета.

Све се врши под фирмом "напредњаштва, антифашизма, борбе за демократију, борбе за социјално стварање, па чак и просвећивања".

Универзитетске власти не реагују ниједном.

Године 1939-е, после пораза у Шпанији, комуно-сатанисти приступају серији бруталних напада и на проливање крви.

26-ог марта, када је једна група делегација студената националиста нападнута пред самим вратима Ректората и када је и сам Ректор видео комуно-сатанистичке боксере и каме, Универзитет још једном ћутке прелази преко разбојништва и не налази кривце.

Већ 27-ог марта, као жртве организованог комуно-сатанистичког терора, страдају двојица националиста: један неутралан и један из "Словенског Југа".

Том приликом један наставник, др. Пржић, присуствује премлаћивању али окреће главу да не би сведочио. Ректор, пак, не прима искрвављене и расцепане националисте који пред његовим вратима чекају. Секретар Дабић удаљава их са ироничном напоменом: "Напишите претставку, па ће се већ видети".

Наставља се серија напада – увек и увек некажњена.

И духовни терор је у јеку, зборови су непрекидни; студентима који желе да раде, рад се онемогућава.

Ваздан се говори "о решавању горућих студентских питања", "хлеба, мира и слободе", "о демократизацији земље", "о борби против фашизма и рата"....

Слободно се продају и деле комуно-сатанистичке књиге, брошуре и издају летци.

Просторије "стручних студентских удружења", са својим "зидним новинама" и фотографијама погинулих и непогинулих страних и домаћих "бораца" приступне су комуно-сатанистима и њиховим симпатизерима.

То су огњишта комуно-сатанизма.

Тада почиње скупљање прилога за "наше добровољце из црвене Шпаније" и тако даље.

НАМИ НИЈЕ ЈАСНО ЗАШТО СЕ ОВА ТРАГЕДИЈА СРБСТВА ЗАТАШКАВА НА ОВОМ ФОРУМУ!

БОКАН ЈЕ ПОТПУНО У ПРАВУ ШТО СЕ ДЕЛОВАЊА КОМУНЕ НА УНИВЕРЗИТЕТУ ТИЧЕ, И ПОРЕД ЧИЊЕНИЦЕ ДА СЕ НЕ СЛАЖЕМО СА ЊИМ ПО ДРУГИМ ПИТАЊИМА!

[Бенито]

Е, стварно си нашао са ким ћеш о овоме да се расправљаш.
Прво, тај логор у Међуречју нема благе везе са Београдским универзитетом. Формиран је после координиране акције жандармерије и полиције у Загребу и Љубљани, у време владавине Милана Стојадиновића. Податке је југословенска полиција добила преко тајне службе, а спискове им је доставио Гестапо. У целу шему је био укључен и део ХСС. У Међуречју су , углавном, били Словенци и Хрвати. И немој мени о том логору, знам сваки детаљ.
Што се тиче Драгослава Јовановића, немам примедби. Његова појава на универзитету је врло лоша. Млади комунисти имали су директиву партије да гласају за земљораднике, поготово тамо где су били кандидати они из левог крила странке а које је предводио и оформио Драгослав Јовановић. Али, заборављаш ситан детаљ да је и он осуђен по закону о заштити државе и директно са места ректора протеран у Тутин.
Ове цифре, 50, 200, 1864 и тако даље се у историографији сматрају за пропаганду, што и јесу. Имена, земљаче, као што имаш у књигама Димитрија Ђорђевића, Павла Милошевића, Чеде Милошевића итд....
А и ови што су ишли у Шпански грађански рат, нису сви комунисти. Написао сам ти горе каква су мањина били бољшевици међу левима. Сличан је проценат и код ових Срба који су ишли тамо да бране републику.
И тај Патерностер је пронађен са метком у глави.
Комунисти су покушавали да се убаце на универзитет и у том смислу су гурали марксизам. Неће ваљда да гурају марксизам у задругу у Заблаћу.
Али, дајеш им превелики значај. Они тада нису знали ни ко им је " генерални секретар" , нити ко су им вође, ни да ли су живи. За њих је Шпанија био спас, јер им је то била шанса да се поново окупе и реорганизују под централом Коминтерне. Шпански републиканци су покрадено шпанско злато послали Стаљину и то је био њихов крај. То злато Стаљин је искористио па покрене рат у оквиру бољшевичке групе у Шпанији , јер се плашио да не победи бољшевичка струја која је била под утицајем Троцког. Тако би се поновила ситуација из Русије 1917-8, а они би својим милитаризмом лако сузбили остале леве групе, преузели целу републиканску војску и могуће победили у грађанском рату. Тако би настао нови центар светског комунизма, који не само не би био под контролом Стаљина и Коминтерне, него баш под највећим супарником Троцким. Ови наши зликовци су ишли у Париз , па у Шпанију, да би се спојили са агентима Коминтерне и добили инструкцију како да оживе партију у Југославији.
И тако почиње полако улога ЈБ.
Али, ови случајеви које си навео, а који су филовани невиђеним бројкама, нису доказ да је БУ био црвен. Баш напротив, то је најбољи доказ да није, јер су те туче у Минхену 20-их, у Берлину у истом периоду, у Паризу, Мадриду, Италији пре устоличења Мусолинија итд биле неупоредиво веће, масовније и крвавије и то не само по броју, него и процентуално.
И зашто мислиш да би ја то бранио ради брањења? Мене интересује тачна историја, каква год да је била. Управо зато и не наседам на пропагандне трикове.

[Громовник]

Вас двојциа направисте тему интересантном. Истина је, као и увек, негде између...

[ПРОСВЕТАР]

Камо лепе среће да је речена проблематика и ИСТИНА, "неђе на средини"!

Ама није!

Бенито, као узоран Србин, се јуначки ускопистио па брани неодбрањиво, у шта ни сам не верује!

Исто тако и Бокан брани данашњу Цркву, ама има за то ваљан разлог што Бенито једноставно-нема!

Пај'сад ово, па ка'е:

Комуно-сатанистичка пропаганда "слободне љубави" на БУ.

Београдским студентима комуно-сатанистима стоје на расположењу ради пропаганде, женске и мушке екипе за пропаганду слободне љубави, а путем ње – наравно – за ширење марксистичке "идеологије".

Младој и новој студенткињи, или студенту, тек изашлом из гиманазијске клупе или са села дошавши, приступа овакав партнер или партнерка са пуно пажње.

Учиниће им много ситних услуга: понудиће им се да попуни уписницу, ђачки лист, купи марке, да на послугу пенкало, па чак и поклон да. Онда се у разговору пређе на конкретне ствари, те комунистички пропагатор слободне љубави показује пуно "разумевања" за "унутарње проблеме које муче душу и тело сабеседника или сабеседнице".

Показаће му-јој (А-јој!) како треба бити "наааапредан" и како треба "одбацити глупе предрасуде данашњег буржоаског склопа" и "наших застарелих предака", како треба "и проживети", "треба се иживети" и "само глупаци и "не-наааапредни" људи иду против природе".

Разуме се "полни живот ван брака је много бољи и природнији", јер ту младић и девојка могу да мењају партнере, по избору, што је "природно", "јер то чине и животиње".

Ко има спосбност да мало повезује ствари, схватиће паралелу са данашњим стањем и.... МАСОВНОМ ПРОМОЦИЈОМ МУЖЕЛОЖНИШТВА И ЛЕЗБИЈСТВА у Новосрбијици данас!

А сутра?

ПЕДОФИЛИЈА, ЗООФИЛИЈА, НЕКРОФИЛИЈА....!

Тако, мало по мало, док под утицајем ових прича и литературе која се накако "случајно" нађе уз ове "напредњаке", или коју они врло раду донесу, пошто је врло "научна" – те полако та "интелигентна птица" долети у кавез.

После све иде лако.

Напоредо са практичним упражњавањем слободне љубави долази на ред кљукање марксистичком "једино спасавајућом" литературом, водање по састанцима, кружоцима и зборовима, ноћивање по заједничким преноћиштима "у колективу-КОЉЕКТИВНОЕ".

Долази на ред упошљавање у "мучној студентској борби"; дељење летака, сукоб са националним студентима, агитовање и борба против државне власти – и.....нови студент постао је изгубљен за Отаџбину: он је постао комуно-сатаниста.

Из тога круга напоље не излази се лако, то јест "улази се на врата а излази се кроз прозор", са што вишег спрата, наравно!.

Јер, дошло се већ у сукоб са Породицом, са Црквом, са Државом, са свима етичким и моралним принципима.

Ето, тако, путем слободне љубави, омладинац или омладинка пада полако у постављену комуно-сатанистичку клопку и срозава се на – једнога из стада.

Паметном доста!

[Бенито]

Јесте ваљан разлог што Бокан брани цркву.
Не знамо за Бенита зашто брани неодбрањиве историјске тезе доктора историјских наука запослених у ИСИ- су?

Ајде, пошто Бенито нема појма, само још ово да ти одговорим. Тај манифест " слободне љубави" промовисао је , већ поменути, Патерностер који је то преписао од својих њемачких колега комуниста. Он се шетао по штрафти са две девојке. Иначе, у Швицарској и Њемцији је тада трајао прави рат међу комунистима и по овом питању. Дакле, између ових што су били за " слободну љубав" и пуританаца.
У ствари, то је био рат између троцкиста и стаљиниста, закумуфлиран причом о љубави, као и многи други случајеви.
Патерностера су убили људи Коминтерне. Дошли су ови пуританци попут Ранковића и сличних, који су имали жену или, евентуално, сталну девојку. Тако се и Броз понашао једно време, док им се није наметнуо као неоспорни лидер. А наметнуо им се што их је прогласио за функционере и тако им издејствовао да добијају плату од Коминтерне. Сва та нова Брозова гарда имала је плату и сви су били у том фазону да имају једну девојку или жену: Лола, Ранковић, Ђилас, Кардељ, Темпо, Влаховић, Блажевић, Бакарић,итд....
Али, када је и Патерностер имао ту своју епизоду, где је изигравао звезду у Београду, која је била врло кратка, већи део Београда га је гледао као будалу. То су увидели и ови стаљинисти и по налогу из Коминтерне га ликвидирали.
Једном речју, та фора са " слободном љубави" није прошла ни код комуниста, а камоли код неког ван тог круга.

[ПРОСВЕТАР]

Јесте ваљан разлог што Бокан брани цркву.
Не знамо за Бенита зашто брани неодбрањиве историјске тезе доктора историјских наука запослених у ИСИ- су?

Ми, глупо сељако, водоиндталатер (додуше висококвалификовани), не знамо шта је то ИСИ ал'знамо ИЗ ИЗВОРА КОЈЕ СМО ГОРЕ НАВЕЛИ, како је Србија склизнула с'пута ка понору, а о чему сведочи Бокан!

Ајде, пошто Бенито нема појма....

Ми нијесмо рекли да немаш појма но да БРАНИШ НЕОДБРАЊИВО, а то су два различита појма!

Тај манифест " слободне љубави" промовисао је , већ поменути, Патерностер који је то преписао од својих њемачких колега комуниста.

Небитно је КО је "промовисао" од тога како се тај црв увукао у Србско биће, ГДЕ ЈОШ УВЕК ОБИТАВА!

У ствари, то је био рат између троцкиста и стаљиниста,

Аууу...сад ће да скоче на тебе дискути који нас оптужују да волимо Страшног Брку, који је уствари ПРВИ стао на гркљан чифутско-лихварској хидри међу својим мангупима!

НАША ТЕЗА ЈЕ ДА ЈЕ ЗБОГ ТОГА И НАСТАО "ХЛАДНИ РАТ", ПОСЛЕ РАТА!

Хммм....још кад бисмо навели нашу НОВИЈУ тезу која гласи:

СТАЛИН-TRUMP-MÊME COMBAT!

...тек онда би се на нас обрушио бес овог форума...ал'шта'ш....

Дошли су ови пуританци попут Ранковића и сличних, који су имали жену или, евентуално, сталну девојку. Тако се и Броз понашао једно време, док им се није наметнуо као неоспорни лидер.

Амброзије и Мозес-Моша, као чифути, никад се нијесу одрекли могућности да дођу до јефтиног младог србског меса!

Познато је, а то и Гос'н Самарџић наводи, да је Џованка доведена Амброзу после оргијања и "слободне љубави" до раног јутра-а Њемци већ опкољавали тамо!

Касније, 60-их година, кад је неки партизански "генерал" јавно закукао пред Амброзом да му неки важан "друг" 'ебе жену-Амброзије се само обрецнуо "склоните овог луђака"!

КАКО ОНДА-ТАКО И ДАН-ДАЊИ, НИЈЕ ТУНА НИКАКАВ ПАТЕРНОСТЕР КРИВ, НИТИ СУ СЕ "СРБИ" ВРАТИЛИ СЕБИ!

Али, када је и Патерностер имао ту своју епизоду, где је изигравао звезду у Београду, која је била врло кратка, већи део Београда га је гледао као будалу.

ГЛЕДАО И...УЧИО!

И...дооообро научио, видели смо то кад смо походили Србију и Бео'рад раних 90-их!

Једном речју, та фора са са " слободном љубави" није прошла ни код комуниста, а камоли код неког ван тог круга.

Нем'коментара ал'волео би да је тако и да Бео'радске спонзоруше, НАФРАКАНЕ К'О ЕГИПАТСКЕ МУМИЈЕ, од Сава-мале до Скупштине, Владе и "патриЈотскох" сајтова на Јутјубу, уствари не постоје!

[ЈВуО-КГ]

Просветару качио си клипове Бокана и Лучића па си их призвао заједно у емисију.

[ПРОСВЕТАР]

То ће да одгледамо са посебним поштовањем за мишљење обојице!

Међутим!

Одгледајте ви ово, ТО ЈЕ ЕВРОПА КУДЕН ЋОРАВИ (и балави усто) ВОЂА, ВОДИ СРБИЈУ:

На кажемо да Бенито не мисли ДОБРО кад покушава да спасе имиџ студентске омлатине на БУ између два рата, ама то је само имиџ а стварност је нешто друго!

Баш ме брига што су Европљани изгубили своје "вредности", питање је да ли су их и колико имали под кримо-католичком гвозденом маском римских папа, тровача и курвара Борџија и Медичија!

Бокану (и нами) срце крвари што смо ми НАШЕ изгубили скрећући онако с'пута!

Изгубили можда...заувек!

[ПРОСВЕТАР]

Нови Лучић!

[Бенито]

Просвето, очигледно ти, изгледа, не разумеш неке појмове које су комунисти користили или још увек користе. То да их разумеш, не мора да значи да си сагласан са њима.
1. ИСИ(с) је Институт за Савремену Историју; ово мало с је Србија, коју су они избацили из наслова да не личи име на знаш већ кога.
2. Ти ниси глупи сељак. То би био да си остао крај Моравице. Ово је иронија, наравно. Био би за титоисте глуп, а у ствари би био много паметнији. А то промовише и сам Бокан.
3. битно је ко је промовисао и шта, зато што се ту види шта се догодило.
4. Појам " слободне љубави" , како га је видео тај Петерностер и његови следбеници, да би ти било јасније, био је свингерај. Свако са сваким, ђутуре, у свако доба.
5. Ови стаљинисти су били за сингл варијанту
6. И једно и друго било је атеистичко разумевање тог појма, јер је избацивало брак и цркву из тих елемената.
7. Ови синглисти су то управо променили у односу на овај свингерај, искључиво из политичких разлога, јер су видели да она прича не може да обезбеди већу политичку позицију. То не значи да су ови синглисти моралнији од првих. Заправо, тиме су желели да се приближе малограђанској светини.
8. Дакле, може да је девојка година као да је ћерка, али једна за јавност, и да то иде ка " грађанском браку". Успут, може и швалерка , али да се за то не сазна. За разлику од њих , ови " слободари" су били за принцип свако са сваким и то јавно. Ту је разлика.
9. Тај " генерал" знаш добро ко је, а и ко је тај што је " отео" му жену. Иначе, тај што је " отео" је једини од следбеника Петерностера који је успео да пређе на другу страну и постане и остане неки фактор до краја код Броза и после њега. То је Пера Коњ, или Перо , како ти волиш да кажеш. Броз је тада, 1953. године, узвикнуо да склоне " луђака" то урадио да се то питање, око слободне љубави, не помиње у јавности, јер су они требали да задрже ту своју малограђанштину.
10. Био је још један који је прешао на страну сингловаца и тамо код Броза направио значајну каријеру, али је зглајзнуо средином педесетих, јер је увек био " либералан". То је био Константин Поповић. Он је једини поред Петерностера тада, средином тридесетих година прошлог века, шетао штрафтом са две девојке. Али, он се " покајао" и другови су му дали другу шансу. Пред сам рат, он је поновио " грешку" , па је био под ледом. Вратио га је лично Броз, кад је решио да се дохвати оружја, јер му је требао свако ко се уопште разуме у војску. То је , изгледа, била судбоносна одлука, јер му је Коча на Сутјесци, спасио главу.

Дакле, то да је тадашњи Београд усвојио теорију " слободне љубави" нема везе са везом. Осим ако мислиш да је пример двојице младића који шетају са по две девојчуре репрезентативан пример на коме се види понашање већине. То је сасвим исто као када би на примеру Раде Пашића ми градили слику српске елите и њихове деце између два рата. То су комунистичке жваке које нису ни за озбиљан коментар, али , ајде, кад смо почели да те испоштујем до краја.
Оно што је тачно је да је послератна омладина, најчешће преко радних акција, али и насилне индустријализације, универзитета и тако даље, преузела ову комунистичку мустру о једној девојци, а касније у браку, једној или више швалерки, како су им то наметнули титоисти. То је, парекселанс малограђански принцип, који жели да личи, али се суштински разликује од хришћанских принципа.
Такав начин живота и разумевања живота, временом, после неколико генерација, неминовно доведе до сплавова и великог броја девојака које се облаче све оскудније небили постале део мејнстрима, односно жене или макар швалерке у задатом систему вредности.
Ето, покушао сам да објасним, али...

[Громовник]

Оно што је тачно је да је послератна омладина, најчешће преко радних акција, али и насилне индустријализације, универзитета и тако даље, преузела ову комунистичку мустру о једној девојци, а касније у браку, једној или више швалерки, како су им то наметнули титоисти.

Ја сам чуо да се на "радним" акцијама није знало ко кога

[ПРОСВЕТАР]

Дакле, то да је тадашњи Београд усвојио теорију " слободне љубави" нема везе са везом.

Ми нијесмо рекли да је васцели Београд прихватио "слободну љубав" но да је то била "НАПРЕДНА" студентска омлатина на БУ!

Међутим!

Та "директива" која је дошла из Москве да се престане са свингерајом долази као последица тешке, прикривене, Бонапартистичке контра-револуције у СССР, кад су се миц по миц враћале старе Руске вредности кроз дуг и мукотрпан процес који се наставио и за време рата и који је, на крају довео и до Путина, обнове Православне Русије и, у надежди смо, до обнове Царства.

Међутим!

Да ли је Амброз, до сржи курвар као чива из Сегедина и прикривени Троцкиста, прихватио и применио ту "директиву" у редовима комуно-сатаниста и касније својих партизана?

Погледајмо шта о томе вели Гос'н Самарџић, па каже:

Партизански покрет, слободна љубав и последице

Партизанке строго пов.

Југословенска партизанска војска из Другог светског рата била је јединствена у историји ратова на нашем тлу и по томе што је са собом водила велики број млађих жена.

Било је то време комунистичке идеологије која је проповедала "слободну љубав", као последицу једну раније проглашене "сексуалне револуције", коју је Стаљин спровео у Совјетском Савезу крајем двадесетих година.

(Овде Гос'н Самарџић греши, ту сексуалну револуцију, као нуз-продукт целокупне револуције, спроводили су сифилистичар Уљанов-Лењин и чифутин Бронштајн-Троцки са војском својих сународника. Та револуција је наравно испланирана на Вол-Стриту одакле су и дошле паре за њено спровођење. Страшни Брка је то заустављао колико је било могуће, јер је увидео да неће моћи да влада са дегенерисаним народом.Ну то је већ друга тема.Прим. ПРОСВЕТАР)

Та "револуција" свугде је пратила комунисте, па и у Шпанском грађанском рату. Од последица "слободне љубави" комунистички добровољци у том рату патили су од епидемија полних болести. Један од шпанских добровољаца, лекар и касније академик Гојко Николиш, писао је о овој епидемији "Шпанаца", због чега је пао у немилост своје партије.

Да је слично било и у редовима југословенских партизана, сведочи један извештај штаба 17. ударне дивизије:

"У овој бригади (Бродској - прим. аут) негативних појава пијанство, курвање, крађе и неодговорности има доста, а круна су тога рада политкомесари и замјеници у батаљонима и четама... Један комесар батаљона изгледа има сифилис и има односе са једном другарицом замјеником комесара чете, а што опет зна читав батаљон, један опет напија се стално итд."

Вођење "млађих жена" имало је пре свега за циљ да привуче омладину у партизанске редове.

Поручник Звонимир Вучковић, командант Таковског четничког одреда, овако описује партизане које је виђао у Србији лета 1941:

"Одреде које сам ја сретао око Чачка, Ваљева и Крагујевца сачињавали су углавном људи који су се говором и одећом разликовали од мештана. И као по правилу, у саставу сваког партизанског одреда биле су две или три млађе жене."

"Треба мобилисати што већи број жена и девојака за сваку партизанску јединицу, како би се борци што лакше окупљали у нашу борбену партију", пише у прогласу који су, почетком 1942. у селу Радовчу у Црној Гори, потписали Моша Пијаде, др Недељковић, Пеко Дапчевић, Блажо Јовановић и Иван Милутиновић.

Али, оваква политика је комунистима донела више штете но користи, изазивајући згражавање у патријархалној средини. Радомир Ј. Остојић пише како се на "свесне другарице" гледало у Црној Гори:

"Када су четници у јуну и јулу 1942. године (на Жабљаку - прим. аут) заробили преко 40 свесних другарица - партизанки, подвргнуте су лекарском прегледу.

Ту је лекарска комисија од три лекара, међу којима је био и др Момир Алексић Дамјановић из Ускога, који је био у партизанима и пришао четницима, извршила преглед и утврдила да су све те другарице - партизанке биле свесне другарице, сем две, и то Милице И. Кривачевић из Шарана и Даре Крстајић из Вирка код Жабљака, које су биле несвесне другарице, то јест нађене су невине!

То значи, а то су и пропагирали, према комунистичко-марксистичко-лењинистичкој дијалектици, слободна љубав је дозвољена и потребна и од тога се не сме устручавати. О томе се тада препричавало и људи су се грозили и долазили до разних депресија и узбуђења, да им се кожа јежила".

Љубавни јади

Управо је "слободна љубав" један од узрока пропасти комунизма у Црној Гори, у првој фази рата. О томе сведочи и искуство капетана Миљана Јанкетића, који се у тринаестојулском устанку 1941. године затекао у једном комунистичком одреду. Следи запис из дневника мајора Радослава Филиповића из Михаиловићеве Врховне команде, у којој се тада налазио и Јанкетић:

"...Док је био у том одреду, једног дана, по требовању, добио је три жене-девојке, шта ли. Миљан се постидео, наљутио, расрдио:

- Ћерај те курветине одатле! Оне немају овде никаква посла... Да ми буду другарице!

- Друже капетане, рекли му, оне су вам додељене као дружбенице, за разоноду, напросто за ваше задовољење, прохтеве...

- Муч, пасја погани, ђе си ти видио женетине у војску! Одмах да су ми се изгубиле, јер ћу их побити ко пашчад!"

Какав се заплет и лом направио због тога то зна сам Миљан, јер је ствар једва стишана. Миљан ударио по принципима црвених. Није то лака ствар. Избио је отворени сукоб и Миљана гледали попреко. Разуме се, они који су сматрали да је њихов принцип повређен. И сам је, после тога увидео да му гори под петама. Најзад је побегао. Пришао је капетану Павлу Ђуришићу."

У јесен 1943. године 5. црногорска бригада је од 281 припадника имала 48 жена. Прва асоцијација, да су жене коришћене као болничарке, како изгледа није тачна, барем не у тој мери, јер се у структури ове јединице посебно евидентира особље "у санитету", а посебно "другарице".

Друга далматинска бригада 2. пролетерске дивизије 12. септембра 1943. године састојала се од 640 мушкараца и 113 жена. Притом се "другарице" не воде под ставком "бораца на лицу", којих је иначе било 545, што значи да ни у овој бригади жене нису коришћене у борбеним јединицама, мада је било и таквих случајева.

Трећа крајишка бригада 1. пролетерске дивизије је 28. децембра 1943. имала 1.753 "бораца и руководиоца", а од тога 182 жене.

"Другарице" су по правилу биле при штабовима, најпре као секретарице. Пример и за ово дао је партизански врховни командант, а следили су га редом војни и партијски руководиоци. Према мемоарима Милована Ђиласа, сви партизански руководиоци су још у "Ужичкој републици" имали "секретарице са којима је однос био потпуно интиман". Изузетак су тада били само Едвард Кардељ и Александар Ранковић.

Неки партизани су главом платили непоштовање неписаног правила: предност код "другарица" имају руководиоци. Тако су половином октобра 1941. у Чачку стрељана два борца, због "лошег држања према другарицама".

Партизан Космајског одреда, Миодраг Николић из Малог Пожаревца, убијен је од стране својих другова у Даросави, "због љубоморе", како бележи хроничар.

Убице су у хијерархији биле изнад жртве, па није било истраге. Али, када је Љубинка Милосављевић убила свог колегу и љубавника Момчила Чупића из Окружног комитета КПЈ за Поморавље, са седиштем у Јагодини, изведена је пред суд и осуђена на дугогодишњу робију.

До првог сумрака

По уласку у Јагодину, ујесен 1944, комунисти су одмах поубијали најбогатије грађане и уселили се у њихове куће (Љубинка Милосављевић се уселила у кућу Томе Ђорђевића). Тада међу њима није било спорова, али касније Љубинка Милосављевић убија Момчила Чупића пред очима његове две мале девојчице.

Комунисти су веома ретко писали о детаљима у вези овог питања. Једно сведочење оставио је Средоје Урошевић, командант 2. пролетерске бригаде, које гласи: "У бригади се појавила љубав као последица одмора и редовније исхране. Незгодно је што у томе предњаче руководиоци чета и батаљона. Због тога се данас (22. август 1943. године) одржава састанак свих другарица."

"Овде сам приметио изненађујуће много жена међу војском", исписује амерички пуковник Алберт Сајц у својим мемоарима прве утиске о сусрету са 2. пролетерском дивизијом, крајем 1943. године. Сајц ускоро доспева у базу 2. ударног корпуса, у Беранама, настављајући да испитује овај феномен.

"Партизани су редом мобилисали мушкарце, док се према девојкама које им нису пришле после одговарајуће пропаганде примењивао овакав поступак:

Девојке које се нису придружиле, добијале су најропскије задатке - да перу војничке униформе, чисте подове у свим зградама које су трупе користиле, па чак и дворишта која су ови тако безобзирно оставили. После неколико недеља оваквог третмана, многе су онда приступиле у бригаде" - преноси Сајц утиске о 2. пролетерској дивизији. Чланак је илустрован ексклузивним фотографијама из Националног архива у Вашингтону

Приликом одласка за Италију марта месеца, Сајц описује гужву на аеродрому у Беранама, јер у авионима није било места за све рањенике.

Међутим, одмах је нађено место за једну партизанку, љубавницу неког комунисте који се налазио у бази с оне стране Јадрана.

Сајц такође наводи да су комунисти сваке вечери организовали забаве са игранкама, на којима је за све цивиле из вароши присуство било обавезно. После пропагандних говора, партизани су се проводили са својим "другарицама", врбујући притом нове, да би много година касније у мемоарима и "историјама" писали како су заправо четници читав рат провели уз музику и жене.

Немачки заробљеници, које су партизани ослободили током "мартовских преговора" 1943. године, писали су у својим извештајима да у комунистичким редовима "има много жена".

Мајор Штеркер поред осталог наводи: "Постоји и један женски батаљон, којим командују студентице, а употребљава се за осигурање путева и мостова. Сем тога, у сваком батаљону налазе се и жене борци, а у штабовима студентице и ученице од 18-22 године, где обављају дужности дактилографкиња, помоћних куварица, политичких комесара, итд. Све су наоружане пиштољем и ручним бомбама, а многе пушкама".

Секретар Централног националног комитета Краљевине Југославије, др Ђура Ђуровић, 9. новембра 1943. извештавао је Михаиловића:

"У прекидима ватре наши војници су чули поклике једино од комунисткиња. Оне су нудиле да се за ту ноћ подају само ономе који први стигне у наше редове и баци бомбу. Сваки комунистички одред има већи број оваквих (...), а после овог случаја смо сазнали и њихову намену."

Херцеговачки партизан, пуковник у пензији др Саво Скоко, у књизи "Крваво коло херцеговачко" објављује и неколико језивих сведочанстава о партизанкама...

У селу Фојници, Ударни батаљон 15. фебруара 1942. хапси две младе и лепе жене, Јелу Мучибабић, удату Банаш, и Лепосаву Гузину. Зверски су их мучили и потом осудили на смрт. Ујутру их полуголе одводе из Доњих Дубљевића, али само до првог шумарка.

Не сме дочекати мужа


Партизанка Љубица Ивковић пуца из пиштоља у потиљак Јеле Мучибабић. Лепосава се, чувши пуцањ, нагло окреће и метак је погађа у гркљан. Убица одлази, али се Лепосава освешћује на крвавом снегу. Надчовечанским напором стиже до цркве у Фојници, где поново губи свест. Мештани је односе до њене куће у Новој Фојници, а родитељи је, тик испред партизанске потере, склањају у село Градину.

Одавде се Лепосава склања у италијанску болницу у Дубровнику, па код сестре у Београду, где дочекује крај рата. Али, комунистичка полиција је хапси 1947. године, ради испитивања околности због којих је 1942. била осуђена на смрт. Оптужбе су биле лажне, па је Лепосава пуштена, али тек после седам месеци тамновања. Ни Јелена Мучибабић није била смртно погођена; са метком у потиљку остала је парализована у локви крви. Када су сељаци дошли да је покопају, још је била при свести. Видевши у каквом је стању, и знајући да ће се убице вратити, молила је сељаке да је дотуку. После много оклевања, један је то најзад и учинио.

Једна ружна девојка "партијка", наводи даље Скоко, која је лажно оптужила ове две лепотице, учиниће исто то и непосредно после рата. На основу њене доставе комунисти су 14. фебруара 1945. године стрељали 15 младих и лепих Невесињки.

Четници су овоме посветили више летака, насловљавајући их, на пример, овако: "Разврат и блуд партизана".

А невезано за комунисте, они су настојали да и по овом питању одрже морал становништва на висини. Капетан Љубиша Анђелковић, командант 2. жичке бригаде 2. равногорског корпуса, у летку "Браћо Срби" тражио је да се "женски свет мање дотерава и улепшава", с образложењем да "није сад време за то, јер свакодневно њихови родитељи, мужеви и браћа липсавају по лагерима". Повремено се са упозорења прелазило на драстичније мере, о чему сведочи др Живко Топаловић: "Било је то да се млада жена упусти са војником (четником - прим. аут). Отишли људи у ропство а жене остале. Али кад једна или две добију батине и то се по селу разгласи, то јој је горе од смрти. Она мужа жива дочекати не сме."

Посебни казани

Немачки заробљеници ослобођени током "мартовских преговора" 1943. године такође су запазили да код партизана постоји "класна подела" између обичних бораца и партијских кадрова. Обични борци имају довољно хране "само онда када се добије као плен", док, с друге стране, "за штабове постоје посебне кухиње и тамо је храна добра".

Разуме се, уз ове штабове налазила се и већина младих девојака.

---

На хиљаду девете стотине,

Четрдесет и прве године,

Дође ђаво у виду човјека

У сред Црне Горе, из далека,

Пред свачијом кућом залелека.

Дође слуга ђавољега цара,

Јадну Црну Гору да похара.

Чак далеко од града Содома,

Ђавољега племена и дома,

Као баба из "Горског вијенца" -

Да Србину не пјева пијевца.

Име тога проклетога гада,

Бјеше Мошо, Јеврејин, Пијада;

Ђавољега лика и појаве,

Малог раста, а ђавоље главе;

Црни ђаво дође из свијета,

Унапријед окренутих пета.

Назад прсти, а напријед пете,

Има л' ико ђавола да смете?

Ругаше се посту и омрсу,

Великоме петку и Васкрсу,

Ћосаше се Милошу и Марку,

А псоваше Југовића мајку.

Не знаваше за Косовску битку,

Ни за сабљу Милошеву бритку.

Црни ђаво ђаволе оправи,

Ђе се сави — ту гнијездо сави.

Одмах ово ђавоље месије,

Поче сјеме ђавоље да сије;

Чим га посиј, одмах и пониче,

Како нашој вјери не приличи.

Враг ђаволу има да се хвали,

Људе покла а куће попали;

Брата сестри посла у ложницу,

Нераднику натаче зобницу,

А раднику ископа гробницу.

Још Ђавоље јаме безданице,

Он прогласи за српске гробнице.

Вакат дође и Бог суди сами,

Те се Србин у греху помами,

А ђаво га за собом примами!

Знам човјека јуче здрав бијаше,

Данас с Мошом људску крв пијаше;

Ил' дијете од хришћанске куће,

Већ ствараше јаде вапијуће -

Кад почеше да крстаре јата,

Крвавијех српскијех џелата.

Је ли икад дала српска раса,

Тако јато манитијех паса?

Тако нешто ни Татар-Монголи

Не би никад урадити могли,

Од народа и нације туђе —

Ој, Србине, зашто ти полуђе

Те постаде јеврејско оруђе,

Против мајке која те дожуђе?

Историјо, висока правице,

Немој своје опрљат странице,

Да истину пред свијетом дате,

За наш кастиг и наше џелате;

Да се стиди девето унуче,

Од те бруке која с нама пуче.

Џелат Мошо кад овамо стаса,

У што смисли и у што закаса,

Те женама оружје припаса;

Да оружје јуначке тежине,

Носе жене поврх опрежине.

Какав закон жени право пружа,

Да је равна према свога мужа,

Ђе ће сунце мјесецу да клања,

Ђе човјеком да жена управља?

Смисла нема када ово ређам —

Осјећаје ма чије да вређам!

Што би земља сунце да не грије,

Шта би човјек да му жене није?

Жена није за пушку рођена,

Судбином је другом погођена.

Коме жене могу да пријете,

Под оружјем кад доје дијете?

Како ће се херојкиња звати,

А пелене на потоку прати?

Ил' на примјер, да ли ово важи;

Двоје младо када су на стражи,

Па их нагон природни раздражи,

Ту јунаштво престаје да важи —

Стража пада, "јунаштво пропада"!?

Овај ђаво у виду човјека,

Кад је амо стиго из далека,

Просу лажи, без икакве мјере,

Против Бога и хришћанске вјере.

Каза: "Нема нико на небеса,

Нит' је Христос створио чудеса!

Ђе Мојсије пред Бога да стане?

Откуд плоча из неба да пане

Пред Мојсијем на Синајској гори,

Откуд Господ с Мојсијем да збори?

Мојсије је за стварање слага;

И за стражу код рајскога прага!

Откуд Сара да роди Исака

После шесет и пет љета брака,

Каза наук старога Дарвина,

Против воље Божијега Сина -

Да је човјек, свих створења круна,

Син славнога праоца мајмуна!

Тако ова свијетска лашчина,

Немајући другога начина,

Поче пљуват против Бога Творца;

Да син свога не поштује оца,

Брат и сестра да нијесу своји -

Нико Бога нека се не боји!

Похулише на Свето Причешће,

Нико српске гусле слушат не шће!

Глас уграби ђаво шестопрсти,

Заборави Србин да се крсти!

Задимише куће од пожара;

Поче лупеж вући туђе ствари,

Поштење се и морал исквари

Крв и сузе земљу обојише —

Од оца се ђеца одвојише!

Ал' Небески Отац Свемогући,

Стаде на пут великој несрећи;

Врати Србу божанствену миса',
Са Његовог небескога виса.

[luka.luke]

Оно што је тачно је да је послератна омладина, најчешће преко радних акција, али и насилне индустријализације, универзитета и тако даље, преузела ову комунистичку мустру о једној девојци, а касније у браку, једној или више швалерки, како су им то наметнули титоисти.

Ја сам чуо да се на "радним" акцијама није знало ко кога

Знало се и те како.
Бригадири су пробирали што ваља, ако није било довољно таквих, онда и оно мало лошије, давало руке, док стварни ударници нису по том питање ништа ни радили. Њима је било задовољство да што више ископају, такве ствари им ни на памет нису падале.

[ПРОСВЕТАР]

Бригадири су пробирали што ваља, ако није било довољно таквих, онда и оно мало лошије, давало руке, док стварни ударници нису по том питање ништа ни радили. Њима је било задовољство да што више ископају, такве ствари им ни на памет нису падале.

Па нису им "такве ствари ни на памет падале" јербо су им "другови" стављали бром у јогурт да им се не диже!

Због тих сазнања ми смо у средњој школи пред свима ЈАВНО ОДБИЛИ да идемо на "добровољну" радну акцију, што је као гром погодило неког буздована омладинца-активисте избосне који је дошао у школу да промовише акцијашење!

Ну власти су морале да задрже "добровољни" имиџ тих акција а због чињенице да је тада титовска Шугославија већ била увелико

---

финансирана од Трулог Запада, па је и потоњи Први Министар Канаде, Пјер Трудо, био на тим акцијама ну не бисмо знали да ли је и он добијао бром у јогурту!