па ко је расположен за акцију без обзира што и није тачно, одломак је сјајан!!!
(19-01-2017, 09:31 AM)treca smena Пише: Procitao sam dosta od Lucica malo preteruje ali ima dosta podatak i tih prica koje su tacne, pogotovo o tajnim sluzbama, sve preporuke.
Sada se cita trenutno Hazarski Recnik i nisam nesto odusevljen.
Za preporuku ko nije procitao Besnilo od Pekica, i Gvozdeni Rov od Legije ( imao veliku prrdrasudu knjigu procitao u jednom dahu)
![[Слика: icon_wink.gif]](http://degiorgi.math.hr/forum/images/smiles/icon_wink.gif){kind=icon}
![[Слика: icon_cool.gif]](https://s29.postimg.org/4lfclt7zb/icon_cool.gif){kind=icon}
(19-01-2017, 10:19 PM)treca smena Пише: Hazarski recnik sam dobio od zene na poklon vec jedno dve godine zelim da procitam i eto sad sam skupio malo slobodnog vremena.
Hazare od Lucica nisam procitao ali imam u svojoj kolekciji i u nekom narednom periodu cu procitati.
U svako slucaju Lucic mi se svidja kao pisac kao covek i pojava nikako, nesto slicno kao i Vuk Draskovic
![[Слика: ko_su_ljoticevci_vv.jpg]](http://www.delfi.rs/_img/artikli/2015/03/ko_su_ljoticevci_vv.jpg)
![[Слика: doktor_aron_vv.jpg]](http://www.delfi.rs/_img/artikli/2014/02/doktor_aron_vv.jpg)
![[Слика: a001835.jpg]](http://www.tradicionalnaknjiga.rs/piks/a001835.jpg)
Цитат:АКТУЕЛНОСТ ДЕЛА ДИМИТРИЈА РУВАРЦА „ЕВО, ШТА СТЕ НАМ КРИВИ!“http://www.carsa.rs/aktuelnost-dela-dimi...nam-krivi/
Од шездесетих година XIX века, када је после слома апсолутизма започео парламентарни живот у Монархији Хабсбурга, односи између Хрвата и Срба почели су се затезати и реметити. Основни узрок сукоба био је тај што су све хрватске политичке странке своју политику темељиле на хрватском државном и историјском праву и што су на основу тог права желеле да створе велику и етнички чисту хрватску државу. Узоре за такву националну политику имали су у Мађарској. Попут Мађара, Хрвати су прихватили институцију хрватског „политичког“ или „дипломатичког“ народа. Помоћу те институције Србе је требало учинити Хрватима, требало их је асимиловати. Полазна основа хрватске политике, коју је подразумевала установа хрватског „политичког“ народа, била је да су сви становници Хрватске, без обзира на националну и верску припадност, у политичком смислу Хрвати.
Да би остварили постављени национални циљ, да би Србе претопили у Хрвате и да би створили велику и етнички чисту хрватску државу, Хрвати су примењивали сва, често и брутална средства. Притисак на Србе из године у годину је повећаван, а достигао је врхунац 1894, када су се, две најјаче хрватске опозиционе странке, Странка права и Неодвисна народна странка, тзв. обзораши, споразумели и када су прихватили заједнички програм.
Неспоразуми, спорови и сукоби Хрвата и Срба полако су захватали све области живота. Из политике увлачили су се у науку и публицистику, трујући читав јавни живот и реметећи међусобне односе до граница једва сношљиве толеранције. Када су узајамне оптужбе, обезвређивања, вређања и сваковрсна препуцавања достигла тачку усијања, загребачки Обзор, лист Неодвисне народне странке, иза које је својим ауторитетом стајао ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер, у једној полемици са новосадском Заставом, која је била гласило Српске народне радикалне странке, тражио је да Срби кажу шта су им Хрвати криви.
Иступивши са таквим захтевом, Обзор је написао да жели да зна узрока „тужаљци српских новина ради великих увреда, прогона и неправди, што их Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији од Хрвата трпити морају, и шта је управо оно, на што се Срби туже, па ако су те тужбе оправдане, да кривњу поправимо, те да се с браћом у корист заједничких интереса измиримо и тако заједничким силама у љубави и слози на бољку заједничке нам хрватске домовине порадимо…“ Уз овај позив упућен Србима, Обзор је додао: „… искрено да кажемо, ми још ни данас не знамо, шта је баш оно, чиме Срби у својој души оправдавају мржњу и антагонизам проти Хрватима, осим ако нас мрзе за то, што нисмо Срби“.
Овај, овако срочен позив, привидно наиван и безазлен, притворно добронамеран, а стварно перфидан и изазован, није могао нити смео остати без одзива. Он је провоцирао Димитрија Руварца, тада пароха земунског, да начини темељан одговор. Поред тога што се Руварац у то време бавио писањем историјских текстова, често се појављивао у штампи са разноликим чланцима из области актуелног друштвеног, партијско-политичког, црквено-школског и културног садржаја. Бујног темперамента, Димитрије је, као и брат му Иларион, био ватрени и жестоки полемичар. Писао је без увијања и без обзира на то да ли ће се оно о чему пише некоме допасти или не.
Никад се није обазирао на јавно мнење већ је имао потребу свакоме да каже истину. Многи ступци ондашњих српских новина и часописа били су попуњени полемичким чланцима проте Руварца. У складу са својом полемичком природом, Руварац је одлучио да и одговор Обзору напише у виду полемике. Баш зато што је био искрени пријатељ слоге са Хрватима, што је желео да допринесе помирењу, сматрао је да Хрватима, без увијања, треба рећи истину. Службујући у Земуну, Димитрије је у то време радио за месни лист Ново време, чији власник и издавач је био Сима Пајић. Те новине конзервативног смера, блиске патријарху Георгију Бранковићу, веома критичне према српској опозицији, имале су код знатног броја читалаца одређени углед и утицај. Руварац је своје одговоре Обзору најпре објавио у наставцима током 1894. године у Новом времену. Одлучио је да одговор Обзору састави у виду инвентара свих огрешења, која су Хрвати учинили и која чине Србима.
Због тога што је Обзор захтевао од Срба да јавно изнесу шта су им Хрвати криви, Руварац је књигу посветио Обзору. Међутим, Обзор није на њу никада одговорио, већ је, како је забележио Браник, лист Српске народно либералне странке из Угарске, искрени заговорник слоге и сарадње Срба и Хрвата, „у место одговора вицловао, називајући проту Руварца ’пабирчарем“.
У српској средини Руварчева књига топло је поздрављена. У часопису Српски преглед, чији је уредник био др Љубомир Недић, приказ је потписан иницијалима Ст. С. По свој прилици реч је о Стевану Сремцу, чија Ивкова слава је у истом часопису излазила у наставцима. Међу сарадницима Српског прегледа једини је Стеван Сремац могао бити означен са Ст. С.
О Руварчевој књизи Сремац је написао: „Док смо се ми Срби поштено држали оне изреке Брат је мио, које вере био, дотле су Хрвати, наша ’браћа‘ друге вере, или боље рећи, никакве вере, радила на нашу штету, и ми, хвала Богу, једва једном дођосмо до те жалосне истине да нам тај наш ’брат‘ ипак најдубље копа око и да је од домаћег тата тешко сачувати своје. Ћутати и гледати како и даље ’брат Хрват‘ развлачи оно што је наше, и само наше, и беди нас још да се ми његовим перјем китимо (још горе, дакле, него она сврака из басне која се туђим перјем китила) – ту ћутати и не давати гласа било би не братски него назаренски.
Зато је устао наш поштовани протојереј Д. Руварац да прекине с тим нашим политичким назаренством које већ толико година гледа шта то ’браћа‘ наша раде, и само виче: ’види Бог‘, – да покаже тој ’браћи‘ да и ако смо ми ’браћа‘ да нам кесе нису сестре, него сваком своје. Ми смо још јако захвални Д. Руварцу што се потрудио и својим пером испричао све прилике од Четрдесет Осме на овамо, у којима смо ми Срби били искрена браћа према њима, а они час сервилни час надувени према нама, – како им је кад требало, и све том, што кажу, актима и фактима доказао.“
И новосадска Застава обавестила је читаоце о појави Руварчеве књиге Ево, шта сте нам криви! Занимљиво је што је тај у свему афирмативан и разуђен приказ потписао Сремац. Међутим, да ли је и у овом случају реч о Стевану Сремцу, или о неком писцу рођеном у Срему, тешко је утврдити. У сваком случају ради се о веома писменом и обавештеном рецензенту. Он је похвалио научну акрибију Димитрија Руварца. Истакао је његову даровитост и нагласио да је дао одговоре „на сва подла и непоштена изазивања и нападања ’коренитих Хрвата“. Стога је препоручио књигу, сматрајући да сваки писмени Србин треба да је прочита и „добро проучи“, „јер ће му се поглед на наше прилике раширити, дознаће многе, и на жалост премноге, нападаје пуни[х] подлости и непоштења, и с каквим гадним именима нас Србе, у њиховим списима (што их сад има као печурака после кише), кад нас спомену, грде и тврде да и нема Срба у Хрватској, Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини. Кад би побирао све, што су и како су нас свуда и увек грдили, била би лепа кита смрдљива цвећа ’коренитих Хрвата‘!
Све што је у Срба добро, високо и лепо, то су Срби украли и отели од Хрвата.“ Даље је Сремац написао: „… у овој ћеш брошури, драги читаоче, силне примере и доказе наћи, и читати, како су неки поштени Хрвати о нама мислили и писали – симпатично и братски. Али на жалост наћи ћеш више небратских мисли у духу гадних намера, као н. пр. да оставимо нашу лепу прадедовску веру, и да се поунијатимо и постанемо Хрвати…“ Хрватима је Сремац поручио: „Ви у вашој гадној занешености све би нешто хтели, наравно на рачун других племена, која би ви радо себи потчинили, а не знате ни собом владати…“ Високо вреднујући рад проте Руварца, рецензент његове књиге није штедео комплименте и на једном месту изразио их је речима: „… Читао сам, хвала Богу доста: разних, лепих, духовитих и врло добро… и давно писаних књига и брошура, али морам радо признати, да и овако што, што се нашег народа тиче, нисам читао, а ваљда и нећу скоро читати.
Ту су силни докази, то све њине рођене речи из њиних књига и списа, врло ретки и неприступачни свакоме – искупљени, који све доказују, о чему је говор. Цитати су заиста ваљани, јер нам пред очи стављају ту нашу велику несрећу; заиста је несрећа, да паметан и образован човек може, због вере свог ближњег омрзнути тако, да нападаји нису полемички, но заиста дивљачки или пиљарски!“ Завршни став и закључна мисао рецензента Сремца гласи: „Ко ме је разумео, неће се кајати, а ко ме послуша и књигу прочита и доста запамти, биће ми за цело захвалан, јер ће уживати, како је писац ту утукнуту чету и гад, од народа свога темељито и достојанствено одбио и разагнао, да ће сваки Србин посведочити и доказати моћи, кад све проучи ко су и каква су то једнокрвна браћа, који, кад су туђе пришипетље – певају да желе свима Србима ’штрик о врат‘. О Боже, опамети те заблуделе Хрвате! Но не сумњам и верујем да има, мора бити мудрих и поштених Хрвата, као што их је и доселе било, који спрам Срба нису тако расположени, као неки претерани и усијани лудови, и да сигурно као и ми искрен споразум и заједничко делање, за бољу будућност топло желе!“
Поводом Руварчеве књиге Ново време објавило је редакцијски текст. У њему је речено да прота „у најживљој боји предочује свеколику бесмислену борбу, коју су ’Обзораши‘, ’Праваши‘ и њихови приврженици повели против Српства“. Аутентичним историјским подацима, које је пажљиво прикупио, прота је, по оцени Новог времена, „скинуо копрену са зграде Великохрватства и срества, којима се оно служи у борби против нас, те нам се обзорашка и правашка тактика показује у свој нагости својој“. Руварчева књига „је морални утук за поборнике великохрватских идеја“. Због свега тога, редакција Новог времена је сматрала да дело Ево, шта сте нам криви! „треба свака српска кућа да има и чува га као еванћеље, па чим се ко од Великохрвата дрзне кидисати на историју и истину, а њега тим делом по усти, па ће замукнути“. „Не смемо ни претпоставити“, – вели Ново време – „да ће Србин бити немаран, јер иначе немојмо никога другог кривити, него приклонимо главе и рецимо ’Пропаст твоја од тебе Израиљу.“ Ново време завршило је текст следећим апелом: „Потеци брате Србине, потеци интелигенцијо, ти која треба народу да предњачиш, ти која тврдиш, да си родољубна, ти коју народ гледа као у будног чувара свог националног индивидуализма. – Ти сад имаш реч!“
У Бранику, листу којем је смер давао учени и у политичком погледу мудри, тактични, у свему умерени и одмерени Михаило Полит-Десанчић најпре је објављен књижевни оглас, којим је најављена Руварчева књига. Потом се, месец дана касније, осврнуо на књигу Ево, шта сте нам криви!, познати српски политичар, барон Јован Живковић, који је једно време, као истакнути униониста, заузимао положај предстојника за унутрашње послове Хрватске и Славоније. Учинио је то успут, у чланку који је објављен у наставцима са намером да изнесе више конкретних и аутентичних појединости о томе зашто је дошло до размирице између Хрвата и Срба и ко за то сноси одговорност. Живковић је сматрао да је Руварац „врло добро учинио, што је, ’у његовој‘ врло поучној књижици Ево, шта сте нам криви! сакупио и као једну целину на свет издао све оне податке од 1848. године на овамо, који нам показују и чудновато расветљавају поступак и понашање браће Хрвата према нама Србима кроз цео тај низ од четрдесет и више година!“
После Живковића, Руварчеву књигу позитивно је оценио у Бранику и др Бранислав Станојевић, по образовању правник, а једно време и уредник новосадског либералског листа.
То су само неке од изашлих рецензија о Руварчевој књизи, које смо навели као илустрацију. Далеко би нас одвело да приказујемо све, стога што је њих много, јер готово да ниједан значајнији српски лист оног времена није пропустио да забележи њену појаву.
Књигу Ево, шта сте нам криви! Руварац је поделио у седам одељака, који чине засебне тематске целине. У њима је прота ређао оптужбу за оптужбом, доказ за доказом, податак за податком. На прво место, као кривицу због које су поремећени односи са Србима, Руварац је навео то што хрватска штампа, хрватски политичари и научници, у издањима које издаје Матица хрватска, Југославенска академија, Јеронимово друштво, али и други издавачи, упорно и смишљено, на све стране пишу и говоре да у Хрватској, Славонији и Далмацији, па и у Босни и Херцеговини, нема Срба, да у тим земљама живе само Хрвати и да су све то чисте хрватске земље. Ову тврдњу Руварац је поткрепио бројним и уверљивим доказима. Из разних текстова програмско-политичког садржаја, из књига и студија истакнутих хрватских научника, као што су Армин Павић, Вјекослав Клаић, Иван Кукуљевић Сакцински, Фрањо Рачки, затим из новинских чланака разних листова, часописа и оновремених брошура, Руварац је покупио доказе и у опширним изводима их цитирао и коментарисао. Тако је чинио из одељка у одељак па његова књига, Ево, шта сте нам криви!, представља праву антологију доказа о разлозима сукоба Хрвата са Србима и о томе ко је крив, ко изазива сукобе.
Не признајући постојање Срба на земљама на којима се, наводно, „протезало хрватско државно право“, Хрвати су, како је показао Руварац, безобзирно својатали туђе територије, кривотворили историју, отимали српске народне песме и српски језик, најпре илиризмом, а после југославизмом покушали Србе да претворе у Хрвате. Кад им то није пошло за руком, онда ви Хрвати, написао је Руварац, „… ударисте у ’хрватство‘, те објависте на све четир стране света, да је у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, сам „згољни“ Хрват, и да у тим земљама нема Србаља ни српског народа, и да је језик, којим и ми Срби у поменутим земљама говоримо и пишемо, хрватски језик“. На крају првог одељка своје књиге Руварац је поручио Хрватима: „Ако сте дакле себи добра ради Ви пре свега не вређајте српски народ и отворено признајте српски народ, живећи у Хрватској, Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини, за народ, и тек кад то урадите, може бити љубави и слоге између српског и хрватског народа, а без тога никако!“ Имајући у виду да су Хрвати много пута Србе преварили, да су их признавали за народ кад су им били потребни, а порицали кад су им били непотребни, Руварац је тражио, као услов за помирење да све хрватске политичке странке свечано признају Србе за народ и да се увек тога придржавају.
На другом месту, као узрок због којег је долазило до неспоразума између Хрвата и Срба, Руварац је навео то што су „Хрвати, сувише велики католици“ и што им је „католицизам, алфа и омега“ у политици. Већ у претходном поглављу прота је пребацио Хрватима што су верски искључиви, што веру узимају за мерило народности и што се иза многих национално екстремних хрватских новина у већини случајева налазе католички фратри.
Како је књига Ево, шта сте нам криви! посвећена Обзору, што значи Неодвисној народној странци, Руварац је у овом одељку о католицизму главну пажњу посветио Штросмајеру и Рачком, двојици најугледнијих и најутицајнијих личности из тзв. Странке обзораша. На основу чланка Фрање Рачког, Грчка црква и народ бугарски, који је објављен у Загребу 1861. г. у Католичком листу, на темељу Штросмајерове окружнице од 24. маја 1881, бискуповог писма од 21. септембра 1888. упућеног папи Лаву XIII, и других његових изјава, Руварац је извео закључак да је њима један од основних задатака да, по могућству, најпре Бугаре и Русе, а потом и Србе „приведу у крило римокатоличке цркве“. Попут њих, и остали хрватски прваци, као што су: Ш. Брешћенски, К. Војиновић, А. Јагатић су у прогласу на Хрватске католике објављеном 1881, који је потписао и Рачки, јавно рекли да се Хрвати држе начела католичке цркве: „јединство цркве на столици св. Петра и штовање народних особина у границама тога јединства.“
Руварац је тврдио да се Штросмајер држи девизе Graeca fides, nulla fides (Православна вера није никаква вера) и да се његов однос и љубав према православнима оснива на томе: „да вјером и црквом једни будемо (т. ј. да признамо старешинство папино), и да то јединство кано залог среће наше и времените и вјечне сматрамо“, а уз то у исто време, позива своје верне: „да се скрушено богу помоле, прво, за свету мајку цркву и за свету римску столицу, да ју Бог од напасника њених ослободи, и да народе све у вјери окриепи; оне пако, који се цркви отуђише (а под тим подразумева и нас Србе православне), опет у њено материнско крило приведе.“ Другим речима, написао је Руварац, Штросмајерова девиза је „све за веру и домовину, т. ј. за католичку веру и за велику Хрватску“. Међутим, сасвим умесно и историјски основано нагласио је Руварац, Срби имају две своје независне државе, а Хрвати немају ни једну. Срби желе своје државе да одрже и да их рашире, а Хрвати настоје да се уз помоћ Аустрије и њих докопају, желе да остваре на Сабору Хрватске 1861. јавно изражену мисао, „оживотворење виртуалне територије троједне краљевине“ у оквирима Хабсбуршке монархије. Како су таква настојања Хрвата уперена против интереса српског народа, природно је што између Срба и Хрвата „не може бити праве љубави“, закључио је Руварац.
У трећем одељку књиге Руварац је хронолошким редоследом, почев од револуционарних дана 1848. па надаље, нанизао аутентичне доказе о томе како су се Хрвати, у тешким тренуцима, када им је била неопходна српска помоћ и подршка односили према њима пријатељски, називали их православном браћом, речима, законима и прокламацијама заузимали се за њихова права, а када су опасности минуле, све што су дотле обећавали и чинили, безобзирно су заборављали и одбацивали. Више пута преварени, искоришћени и злоупотребљени, Срби су, по мишљењу Руварца, схватили с ким имају посла и стога више неће да „ваде кестење из ватре“ за рачун Хрвата. Из тих разлога, због дволичности и непостојаности, прота је поручио Хрватима да се више не уздају у било какву помоћ Срба, који ће од сад са Хрватима да играју „отвореним картама“.
У четвртом одељку књиге Руварац је подробно размотрио питање ко је од кога преузео језик којим говоре Срби и Хрвати. Учинио је то стога што су Хрвати упорно тврдили и упињали се да докажу да Срби говоре језиком којег су узели од Хрвата. То је још једна увреда коју су Хрвати нанели Србима и том неистином реметили међусобне односе. Да би доказао да су Хрвати језик преузели од Срба и да није обрнуто, Руварац је сабрао бројне податке, посебно оне са хрватске стране. О томе је написао документовану и уверљиву студију, која има трајну научну вредност. Као крунски доказ да су Хрвати преузели језик којим говоре од Срба, Руварац је навео изјаву Људевита Гаја, који је тај језик и узео за Даницу илирску и Новине. Гај је у Даници, у броју 31. за 1846. годину, између осталог, написао да „… сав свиет зна и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли; ну нама још нити издалека није на ум пало икада тврдити, да то није српски већ илирски језик; поносимо се и хвалимо Богу великому, што ми Хрвати с браћом Србима сада један књижевни језик имамо“.
Иако Руварац то није написао, из читавог његовог одељка о језику јасно се види да су Хрвати узимањем српског за свој књижевни језик и трансформацијом назива језика: илирски, југославенски, хрватско-српски, хрватски – врло смишљено и на штету Срба, али не и без успеха, радили на интеграцији хрватске нације и на стварању велике Хрватске.
Као још један узрок тужби српског народа против увреда хрватских, Руварац је навео мржњу хрватскихопозиционих странака, и готово свих Хрвата, против такозване српске заставе, коју Срби користе у Хрватској и Славонији. Са тим у вези он је у дотадашња хаотична, непоуздана и нетачна знања о томе када су настале и какве су биле српска и хрватска застава и када су настали и какви су били српски и хрватски грбови, унео више реда и нових података, али је рашчистио и са неким заблудама. Не улазећи у појединости, Руварац је доказао да се застава и грб Српске карловачке митрополије и по времену постања и по изгледу разликују од заставе и грба Краљевине Србије. Сходно томе, сва пребацивања која Хрвати чине Србима да у тзв. Троједној краљевини користе заставу и грб једне стране државе су неоснована и неумесна.
Пошто је очитао лекцију Хрватима о томе када су настали и какви су били њихови застава и грб, Руварац је закључио да је законита застава Хрватске у том тренутку била црвено-бела, а Славоније плаво-бела. Црвено-бело- плава застава, коју Хрвати сматрају земаљском заставом Троједне краљевине, није земаљска, „већ застава ’југословена‘, коју су ’југословенски родољуби‘ 1860. г. створили“. Ако Хрвати желе да Хрватска, Славонија и Далмација дођу до законите земаљске заставе, што желе и Срби, онда, закључак је проте Руварца, Хрватско-славонски сабор о томе мора донети закључак. Дотле, док тај закључак не буде донет, исто тако како Хрвати црвено-бело-плаву заставу држе за хрватску и Срби имају право да црвено-плаво-белу заставу Српске карловачке митрополије и српског патријарха, сматрају српском заставом.
У вези са тим закључком, Руварац је поручио: „Као год што Ви Хрвати нисте могли наш српски народ, навести да остави своје име, и да прими туђе име, а тако исто и свој језик, и своју прађедовску веру; тако исто нећете дочекати ни то, да Србин истиче хрватску заставу“. Другачијим језиком речено, ова порука значила је да насилним потискивањем српских симбола, а безобзирним наметањем хрватских, Хрвати неће успети да асимилују Србе и тако створе етнички чисту и велику хрватску државу. Са најбољим намерама, Руварац је, како сам каже, довикнуо обзорашима: „носимо браћо боју коју хоћемо, и немојмо се због ње свађати, само се сложимо на опште добро и клонимо се од неслоге и немира. Мир дакле браћо и љубав, гди је слога, ту је Бог!“
У ред главнијих тужби српског народа против увреда које су им наносили Хрвати, Руварац је изнео њихову очигледну мржњу према ћирилици, коју су идентификовали са Србима. Упркос томе што је од 1887. г. и законом била дозвољена употреба ћирилице, Хрвати, посебно њихова омладина, често су на њу атаковали и наслађивали се тиме што су ћириличке написе замазивали блатом, „а, у самом Загребу још нечим горим“. Да би показао колико је слепа и у основи ступидна хрватска мржња према ћирилици, а то значи према Србима, Руварац је позвао у помоћ читав низ хрватских научника (Рачког, Кукуљевића, Јагића, Игњата Алојзија Брлића, Људевита Гаја и др.) који су доказали да је то писмо вековима било и писмо Хрвата.
Чињеницу да су га они напустили и да су према њему створили отпор и мржњу, Руварац је приписао католичким свештеницима и фратрима. „И кад то све стоји“, – написао је Руварац – „онда се Ви ’обзораши‘ нама чудите, што смо ми Срби спрам Вашег Штросмајера, и Ваше странке, која се већином састоји из свештеника, неповерљиви! Та кад Вас Ваша ’опорбењачка‘ браћа Старчевићијанци држе за превртљивце и непоуздане савезнике, како Вас за што друго можемо ми држати!“
Вређање, изазивање, денунцирање и мржња Хрвата према Србима, по мишљењу Руварца, такође спадају у ред главнијих узрока неспоразума и сукоба између два народа. За разлику од других одељака књиге, који су крцати доказима, у овом је прота био уздржан. Претпостављамо да је до уздржаности дошло стога што би примерима вређања, изазивања, денунцирања и мржње лако могао испунити читаву књигу. Да је не би оптерећивао оним што је савременицима било добро познато, Руварац је овај одељак илустровао само неким значајнијим и убедљивијим примерима. Њима је показао да су не само франковци већ и обзораши хрватски шовинисти, да су се чак и католички свештеници, у оптужбама против Срба, служили лажима.
Навео је доказе из којих се види да Хрвати замерају Србима што кажу да су сви Срби који говоре српским језиком, без разлике вере, а да, насупрот томе, Хрвати слободно називају и православне Србе и мухамеданце Хрватима. Великим бројем оптужених Срба, који су били изведени пред суд и принуђени да се бране, „да нису пили и наздрављали у здравље српског кнеза и краља Милана“, доказивао је небратско поступање и мржњу Хрвата на Србе. Да Хрвати мрзе Србе показао је и тиме што „скоро сви без разлике“, неће ни да изговоре и напишу реч Србин и српски. Закључак Руварца је да раздор између Хрвата и Срба „букти посвуда“, у читавој Хрватској, да Хрвати на Србе вичу као на дивљу звер и то само зато што Срби воле и поштују своју веру и народност.
Све је то резултат хрватског шовинизма, који шире и распаљују хрватски учитељи, професори и католички жупници, закључио је Руварац и нагласио да његове одговоре на питање шта су Хрвати криви Србима не би требало сматрати субјективним, личним мишљењем, већ одговором српског народа.
Кад се пажљиво осмотри све шта је пре пуних сто година написао Димитрије Руварац о главним разлозима српског незадовољства у Хрватској, Славонији и Далмацији, није тешко закључити да је у свему био у праву, да су његове оцене, готово без изузетка, прихваћене и у савременој историографији, а да их је потврдио и развој историјских догађаја. Руварац је први међу Србима написао књигу која представља неку врсту оптужнице против Хрвата, њихових великохрватских тежњи. Са најбољим и најплеменитијим намерама написао је књигу којом је не само указао на зло већ га је и разобличио, са жељом да га заустави, да му стане на пут и предупреди све оне трагичне догађаје који ће уследити у потоњим деценијама. Након пуних шеснаест година после Руварца, књигу сличног садржаја написао је Радослав Грујић. Реч је о његовој Апологији српског народа у Хрватској и Славонији, која је настала поводом противсрпског велеиздајничког процеса вођеног у Загребу 1909. године.
Руварчева и Грујићева књига међусобно су комплементарне. Настале у другачијим условима и поводима, писане различитим методима, од двојице људи нимало сличног темперамента, обе те књиге су вредна и незаобилазна сведочанства о томе како су у оквирима Аустро-Угарске настајале, расле и развијале се хрватска антисрпска мржња и агресивност, које су, временом и развојем догађаја, попримиле геноцидне особине. Због тога ниједна од тих књига никад неће и не може изгубити научну и политичку актуелност. Међутим, нашим немаром, склоношћу ка брзом и лаком забораву, спремношћу на праштање и неопростивих грехова и увреда, нашим кратким дахом и малом истрајношћу знамо да запоставимо и оно што би нам морала бити алфа и омега у нашим националним путоказима.
Из поменутих разлога, али и због варљивих нада да ће се односи са Хрватима поправити, да ће они српским попуштањем престати да мрзе Србе, да ће одустати од својих великохрватских и антисрпских тежњи и циљева, Срби су готово заборавили на Руварчеву књигу Ево, шта сте нам криви! Уместо да за њу зна сваки српски интелектуалац, као што сваки хрватски зна за књигу Јужнословенско питање Südlanda илити Пилара, ретки су Срби, чак и међу онима којима је књига непрестано у рукама, који знају за дело Димитрија Руварца. Хрвати су се побринули да антисрпске идеје Südlanda Пилара постану део интелектуалног склопа већине њихових мислећих људи. Они су до сада објавили два немачка и два хрватска издања Пиларове књиге и њоме су задојили све који су били спремни да се надахњују њеним погани расистичким великохрватским идејама. Руварчева књига, објављена у неколико стотина примерака, данас је права реткост. Срби се нису побринули, а то су морали учинити ради заштите и свог опстанка, да истине које је изнео Руварац о Хрватима, њиховим тежњама и намерама, продру у јавност, да буду уграђене у стратегију и тактику српских односа са Хрватима. Срби су то морали учинити утолико пре што Руварчева књига није задојена мржњом, већ зато што даје одговоре на мрзитељско понашање и делање Хрвата, што је написана у одбрамбене, а не у нападачке сврхе.
Прота Руварац не би био у науци и полемици оно што је био да књигу Ево, шта сте нам криви! није прожео њему својственим цинизмом, иронијом, строгошћу и оштрином. Међутим, тај цинизам и та иронија проистекли су из његовог супериорног познавања материје о којој је писао, али и из јаке одбрамбене позиције са којих је, чињеницама, заснованим на необоривим изворима, разарао силне фалсификате, измишљотине и небулозе хрватских списатеља спремних да пером служе идејама велике и етнички чисте хрватске државе.
Руварчева књига је, како смо већ рекли, заборављена, занемарена и запостављена пре свега кривицом Срба, али и заслугом Хрвата. Одувек су Срби били спремни „да ради мира у кући“, ради слоге, „братства и јединства“ и „заједништва“ чине уступке Хрватима, да им гледају кроз прсте све њихове несташлуке, мангуплуке и безобразлуке. Увек су живели у лажној илузији да ће умилостивити Молоха, који се и на биолошком и културном плану хранио њима и њиховим добрима. Молох је тако растао и јачао. Расли су и његови апетити, а Срби, навикнути на попуштање и жртвовање, самоуверени да су због бројчане надмоћности, несавладиви и непобедиви, нису знали да нађу разумну границу и на њој зауставе Хрвате, да им довикну да се тако даље не може и неће моћи, да су за истинску слогу, братство, јединство и заједништво потребни двоје, да и њихове снаге нису неисцрпне.
Баш то учинио је Димитрије Руварац. Довикнуо им је да Срби више неће „да ваде кестење из ватре“ за рачун Хрвата, да Хрвати више не очекују било какву помоћ од Срба, јер ће они одсад са Хрватима да играју „отвореним картама“.
Већ смо видели да је и Стеван Сремац, у приказу Руварчеве књиге поздравио такво протино писање, означивши га као прекид са дотадашњом српском назаренском политиком према Хрватима, која се састојала у ћутању, попуштању и трпљењу, уз непрестано уздисање и надање да сву ту неправду види Бог.
Руварчева порука Хрватима остала је, на жалост, мртво слово на папиру. Када се међу Хрватима појавила струја која је следила политику тзв. новог курса и била спремна да, ако не заувек оно, из тактичких разлога, привремено, одустане од хрватског државног и историјског права и нађе заједнички језик у политици са Србима, Срби су олако и лакомислено жртвовали Руварца и његову књигу Ево, шта сте нам криви! Пружену руку једног дела Хрвата Срби су оберучке прихватили и не само да су занемарили Руварца, његове поруке и поуке, већ су, да би допринели помирењу, сарадњи и слози и зло које је долазило са хрватске стране свесно умањивали и улепшавали. Еуфимистичко писање Јована Скерлића о Анти Старчевићу може да послужи као узор безрезервне српске партиципације српско-хрватској сарадњи, слози, јединству и братству.
Када је скерлићевски идеалистички пројугословенски смер преовладао српским друштвом, како у Краљевини Србији тако и међу Србима у Хрватској, Славонији и Далмацији, Руварчева књига била је осуђена на заборав. Научно провереним чињеницама, које нису могле бити оспорене, бескомпромисним разобличавањем великохрватских циљева и јасним порукама, Руварчева књига могла је само сметати новом политичком смеру, који је будио српске наде да ће Хрвати одустати од политике коју је жигосао српски историчар, да ће и они исто тако искрено и безрезервно као и Срби прихватити југословенску оријентацију.
Део Хрвата који није прихватио политику „новог курса“, који није одустао од хрватског државног и историјског права, продужио је још жешће и ружније, са више страсти и мржње, да напада Србе но што је то чинио до појаве Руварчеве књиге. Због тога, Руварчева књига и надаље је својим садржајем итекако била актуелна. Међутим, да њоме не би били повређени Хрвати, који су у Хрватско-српској коалицији постали српски партнери, Срби су је свесно прећуткивали, чиме су је осудили на заборав.
Данас, када су многи циљеви Хрвата, о којима је благовремено писао Руварац, остварени, морали бисмо се не само присетити његове књиге већ се и потрудити да све што је њоме рекао продре у што шире слојеве српског народа, да Срби, коначно, схвате каква је стратегија и тактика хрватске политике и који су њени циљеви. Том књигом треба рушити српске заблуде о југословенству Штросмајеровог обзорашког типа, јер те заблуде су водиле и, нажалост, још увек воде српску политику на стрампутице са последицама трагичних размера. Руварчева књига и данас је актуелна зато што су актуелни проблеми о којима је писао. У Туђмановој Хрватској на сцени су све недаће о којима је Руварац расправљао на измаку прошлог столећа. Премда су Хрвати направили етнички чисту Хрватску, и даље им сметају Срби и сметаће им догод не допру до Дрине и догод се не подбоче под Београд и не домогну Земуна. У тим тежњама они ће истрајавати док их не остваре, јер, лепо су то показали, они не воде политику, како то наш народ каже, на кратком, већ на дугом штапу.
Ту њихову политику на дугом штапу разобличио је прота Руварац, а већ поменути др Иван Пилар, чији је псеудоним најпре био Südland, а онда др Јуричић, у брошури Свјетски рат и Хрвати. Покус ориентације хрватскога народа још прије свршетка рата, објављеној у два наврата (1915. и 1917.) отворено и јасно ставио је читавој јавности на знање шта је и шта мора бити стратешки циљ Хрвата. На 65. страни тог списа др Пилар, т. ј. др Јуричић је написао: „Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, који се протеже у два смјера (Далмација местимице само неколико километара) саме за себе у опће нису способне, да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијело у обће не имају никакве будућности. Ово спознање било је по нашем увјерењу узроком оном грчевитом тражењу једног ширег оквира за наш народни развој прије године 1878., било је задњим узроком обликовања Илирства и Југославенства. Троједна краљевина добива своје елементарне увјете живота тек онда, када јој се прикључе Босна и Херцеговина. Хрватски народ на самом територију Троједне Краљевине има врло мало наде, да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржање и политички развој хрватскога народа. Ограничен на саму Троједницу, хрватски народ може само животарити, живјети може само онда, ако има и Босну и Херцеговину.“
Да су Хрвати одустали од Пиларових идеја не би његову књигу објавили већ четири пута у размаку од неколико деценија. Пиларове идеје и данас су у основи националних и геостратегијских планова и циљева Хрватске. Они се не мењају већ пуних стотину година и, сви су изгледи, неће се мењати ни у наредним деценијама, а, вероватно, и столећима. Догод је то тако, књиге Димитрија Руварца, Радослава Грујића, др Лазе Костића и других аутора, који су се бавили истим или сличним темама, биће актуелне. Њих треба објављивати и на све стране ширити. Својим садржајем и порукама оне треба да постану својина читавог српског народа, јер Срби морају бити свесни опасности која им прети од једног малог, перфидног, острвљеног, агресивног, преамбициозног и грандоманског народа, који никада досад није бирао, а неће ни бирати средства у остваривању својих циљева. Треба имати у виду чињеницу да су се Хрвати данас, стварањем етнички чисте Хрватске, тим циљевима знатно приближили.
Без Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, без тог унутрашњег реметилачког фактора, како су их називали, они ће са више снаге, а мање сметњи и препрека, и са знатно повољнијим геополитичким положајем, кидисати на Босну и Херцеговину, на Србе и муслимане, да, како рече Пилар, Хрватска не би само животарила, већ да би могла живети. Ако Срби то буду дочекали неспремни, ако поново буду дозволили да их Хрвати заведу и обмане неким новим илиризмом, југославизмом, братством и јединством, или заједништвом, своју наивност, кратковидост, површност, неукост и плиткоумност платиће скупо и никад више неће се моћи опоравити, јер однос снага битно ће се изменити у корист Хрвата.
![[Слика: rice-SRBSKA-CRKVA_-LJOTIC-I-LJOTICEVCI_final.jpg]](http://1.bp.blogspot.com/_ZpRhMfmfXwo/TDJ-TtumrSI/AAAAAAAAAH4/hn2odBO2Exg/s1600/rice-SRBSKA-CRKVA_-LJOTIC-I-LJOTICEVCI_final.jpg)
![[Слика: svetilista_i_nadalista-novo_tomic_v.jpg]](http://www.laguna.rs/_img/korice/3226/svetilista_i_nadalista-novo_tomic_v.jpg)
![[Слика: pohvala_nesavremenosti_-_esej-milo_lompar_v.jpg]](http://www.laguna.rs/_img/korice/3222/pohvala_nesavremenosti_-_esej-milo_lompar_v.jpg)
![[Слика: pisma_iz_srbije-bojan_ljubenovic_v.jpg]](https://laguna.rs/_img/korice/3138/pisma_iz_srbije-bojan_ljubenovic_v.jpg)
![[Слика: delfi_zmaj_i_zdral_-_prvi_deo_aleksandar_tesic.jpg]](http://www.delfi.rs/_img/artikli/knjige/62/vv/delfi_zmaj_i_zdral_-_prvi_deo_aleksandar_tesic.jpg)
![[Слика: istorija_republike_srpske_v-2.jpg]](http://www.delfi.rs/_img/artikli/2017/01/istorija_republike_srpske_v-2.jpg)
![[Слика: 41DqRFV2k7L._SS500_.jpg]](http://1.bp.blogspot.com/-a4xjA1gB0fM/Uajp28YWpxI/AAAAAAAAA70/vRLbOrtY-zU/s1600/41DqRFV2k7L._SS500_.jpg)
![[Слика: 1-f9ee108267.jpg]](http://htmlimg2.scribdassets.com/7eqrs49rnk1ilis1/images/1-f9ee108267.jpg)