Не ради се у овој теми само о образовању официра, него уопште о великој промени типа образовања. Нисте дужни то да знате, али је срамота наших историчара што знају а не указују довољно често, колико је компатибилно било школовање у сиромашној обреновићевској Србији у другој половини 19века и у земљама потпуно различитим: од АУ, Италије, Француске, Немачке, Швајцарске, Велике Британије, Белгије , па све до царске Русије. А у све те државе су одлазили српски " благодејанци" , касније "самофинансирајући" и државни стипендисти. За све њих, у готово вековној традицији, важило је да им је највећи проблем представљао језик на којем су учили, а који су морали да усаврше. Све остало је ишло добрим , а некад и врхунским правцем, што значи да су наше школе и касније Универзитет давали одличан темељ за надоградњу знања.
А шта сада имамо? То је питање, јер ово није само српски, него и европски проблем. Ради се о изједначавању појмова у два потпуно различита система образовања, америчком и европском.
Рецимо, један Србин ( намерно нећу рећи име, да то не би разводнило тему) завршио је шпански језик и нововековну историју Шпаније . Оваква катедра постоји у САД, где је и дипломирао. Други Србин , истог годишта, завршио је Филозофски факултет у Нишу, одсек историја. За време студија полагао је 4 језика ( латински или старогрчки, старословенски, и два жива страна језика), и читаву историју западне цивилизације од првобитне људске заједнице до савременог доба, подељену у више предмета. Већина великих целина били су четворосеместрални испити, до Болоње када је то смањено на двосеместралне. И онај Србин с почетка пасуса и овај из Ниша по дипломирању су по занимању историчари. Њихова права пред српским законом о радним односима су потпуно идентична.
Други пример, за јавност очигледнији. На Економском факултету у Крагујевцу дипломирао је један сиромашан младић из Бруса. На тешко упамтљивом имену приватног факултета у приватној кући у београдском приградском насељу, телефонским путем успостављена је веза између професора жељног ширења знања и сина и унука службеника службе државне безбедности или БИА. Оба момка су дипломирала и обојица су дипломирани економисти.
У оба примера видимо оно што и деца знају у овој земљи - ТО НИЈЕ ИСТО.
А како се то манифестује на нашу будућност, видећемо из следећег примера.
Нема дана да неки Србин, најразличитијих занимања и најневероватнијих разлика у политичком мишљењу, не изговори очигледну истину. А то је да је невероватно да у тренутку када умире српско село држава даје субвенције страним инвеститорима за радно место. И сви су сагласни да треба да буде обрнуто и да је то и у економском, социјалном, културном, политичком и државном интересу нашег народа. И? Да ли је ико од државних секретара и министара , а који су већина образована у америчком систему образовања, померио свој цењени прстић да промени ситуацију?
Има још милион примера за ово што сам дао као тезу.
Промена система образовања је основа за промену културног идентитета. Овакву промену нисмо доживели откад смо се откачили Турака и почели да будемо део средњеевропског система образовања. Само то смо урадили својевољно. Ово данас нисмо. За ово данас су гласали неписмени потомци титоиста, да би њихова деца могле да нешто заврше од школе.
Дакле, закључак је да се у систему НАТО Војне академије у Београду неће образовати ниједан Србин, који ће једног дана бити Ђенерал. Исто поређење важи и за све остале струке.
Ту се идентитет сасвим мења, односно, завршава се процес започет усмереним образовањем у време друга Стипе Шувара. У другој половини 21 века живеће неки Срби који ће само крвно бити везани за своје претке.
То је смисао ове теме.
