12-12-2016, 06:40 PM
http://www.mc.rs/upload/photoservice/201...sto_12.jpg
Лавров је, Србија, може се борити против да пронађу заједнички језик
За све приче о словенски, православне солидарности, Русија има мало да понуди Србији ових дана осим континуираној подршци у својој дипломатској борби око Косова.
Душан Рељић БИРН-Берлин
Руски ФМ Сергеј Лавров. Фото: кремлин.ру
Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров стиже у Београд у понедељак ће се састати са највишим српским званичницима, укључујући председника Томислава Николића, премијера Александар Вучић и министром иностраних послова Ивице Дачића.
Ниједан политичар који се узима озбиљно у српској политици може да ризикује да изгуби подршку Русије преко загонетки Косова. И Русије јединствена вредност у Београду је његова подршка у покушају да спречи Косово да стекну пуно признање своје независности од Србије уласком у Уједињене нације.
Економски и политички, Србија нема другог рационалног избора него да настави интеграцију са ЕУ. Русија не може да понуди Србија смислене економске или политичке интеграције док постоји ланац чланица НАТО одвајају Русију из југоисточне Европе.
Тако, разговори Лавров је са српским лидерима ће бити двосмислен. Он ће желети да обезбеди руководство Србије у потпуности признаје Русије значај у региону, а посебно за Србију.
Знак прихватања било би да Србија подигне своју војну и безбедносну сарадњу са Русијом на истом нивоу да има са САД и НАТО-а. Вучић и његова пратња ће у међувремену погнуте захваљујући Лавров, али ће такође покушати да сигнализира да је њихов прави оданост остаје са Западом.
Русије премештање из региона:
Русија је изгубила своју способност да брзо пројектује своју војну снагу у односу на Дунаву и Јадранског мора након завршетка Хладног рата, када је НАТО завршио свој ланац чланова од Балтика до Црног мора у 2004. години.
Од тада, њени напори за спречавање даљег проширења НАТО-а у југоисточној Европи и најмање извуку Србију у своју сферу утицаја постају све узалудно.
Поред свог стратешког расељавања из Југоисточне Европе, три главни инструменти руског утицаја у региону су мање и мање ефикасан, посебно у Србији.
"Мека моћ", најстарији инструмент утицаја, никада није био довољан да се обезбеди несметан лојалност Србије. Иако су Срби и Руси деле словенске корене и православну веру и док сећања на историјске савеза са Русијом наставити да игра важну улогу у изградњи на српском [такође Црне Горе и, у извесној мери, Македоније] идентитет, у Србији бројне етничке мањине, што је као Мађари и Албанци, су недирнути од историјске и верске везе са Русијом.
Напротив, претерана блискост са Русијом ствара етничких тензија које Србија болесни могу приуштити у светлу настојања да се придружи ЕУ. Многи Срби такође око Русија сцептицалли као главни силе чији су поступци, као што је приказано неколико епизода у 19. и 20. века, нису увек у складу са српским циљевима.
Москве други инструмент утицаја - Југоисточна Европа је зависност од руских енергената, а посебно природног гаса - је такође ослабила.
У 2015. години, Русија напустио планирана изградња гасовода Јужни ток делимично због строгих услова ЕУ, заједно са високим трошковима изградње и трендовима неизвесним цена за фосилних горива.
Као и све остале државе у региону, Србија је чланица Енергетске заједнице ЕУ и сложио се да усвоји ацкуис. Ово је спречио руског Газпрома од користи Јужни ток да прошири своју доминацију у југоисточној Европи, који на неким местима износи монопол. Осим тога, ЕУ је финансијски подржава изградњу регионалних гасних интерконектора. 11. новембра, Бугарска и Румунија отворила новог гасовода који се протеже испод Дунава као део напора Бугарске да смањи своју зависност од руског гаса.
Бугарска, као и већина других земаља у региону, купује више од 90 одсто свог гаса од Газпрома. Та земља је такође гради гасоводе Грчкој, Србији и Турској.
Београд би у међувремену радије да Гаспром напусти Србију. НИС компанија Србије у државном власништву нафте и гаса у којој Гаспром има командну део, у последњих неколико година добила невероватно малу подршку из Београда у борби да постане изузети из санкција ЕУ против руских средстава у трећим земљама.
Казнене мере спречавају НИС од обезбеђивања средстава из банака ЕУ за даља улагања у Србији и југоисточној Европи, нарочито када је у питању задовољавање еколошких стандарда ЕУ, који је регион обавезни да спроводе. Ако Москве непријатност са Београдом ескалира, може наредити Газпром винд доле своје пословање у Србији.
усија страхује приближавање са Косовом:
Мосцов трећи инструмент утицаја је претња за употребу вета у СБ уколико Запад покушава да Косово буде члан Уједињених нација.
Ово представља само чврсту везу између Србије и Русије - али само док Београд инсистира да Косово остаје правно део Србије.
Председник Путин је више пута рекао Владу Србије да Русија не може бити "више српских него самих Срба". Кремљ страхује да ће Београд пре или касније пристати да призна Косово као услов за улазак у ЕУ. Овај инструмент утицаја би онда постали бескорисни. 10. децембра, испред Лавров посете Београду, руског министарства иностраних послова је подсетио Србију да "се још у потпуности ослонити на подршку Русије у заштити суверенитета и територијалног интегритета у односу на Косово", тему која није поменуто у саопштењу поређења ministar спољних послова Србије Ивица Дачић.
Очигледно, Београд није пријатно када се наглашава зависност Србије о заштити Русије. Међутим, без Москве претњом вета у Савету безбедности УН, западне силе би брзо обезбедити чланства Косова у УН. Након тога, за Београд, прихватање отцепљење Косова би онда постао главни услов за даље кораке ка чланству Србије у ЕУ.
Међутим, Брисел и водећи чланице ЕУ треба да избегава жури да натера Београд да бира између признавања Косова и улазак у ЕУ. С обзиром на кризу у ЕУ и спором темпу економског развоја и реформи у земљама Западног Балкана, улазак Србије није неминовна у сваком случају. Поред тога, пет земаља чланица ЕУ - Кипар, Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија - такође одбијају да признају Косово, страхујући да би могао подстаћи сецесионистичке покрете у својим територијама.
Докле год је ЕУ у спору око питања Косова, и док год не постоји основна споразум између Србије и Косова, било би контрапродуктивно за ЕУ притисак на Београд или Приштина, у што далекосежне одлуке. Претеран притисак Запада да побољшају само перцепцију у Србији Русије као њен једини савезник.
Ако ЕУ жели да промовише дугорочну евроатлантску оријентацију у региону, она мора пре свега да пронађе начине да се суоче економску стагнацију и тешке финансијске неравнотеже у државама југоисточне Европе. Србија, остале пост-југословенске државе и Албанија, треба да добије приступ европских структурних фондова, бити дозвољено да се придруже механизме финансијске стабилности ЕУ и на тај начин уживају неку врсту "Схадов" чланство у ЕУ.
Што је битно је да се подигне животни стандард у државама Западног Балкана и отворити перспективе, посебно за млађе генерације. То је једини начин да се сачува привлачење модела ЕУ демократије у југоисточној Европи и смањити утицај других актера као што су Русија, Турска и исламских држава као и могуће непредвидиве САД под Доналд Трамп.
Душан Рељић је шеф Бриселу Канцеларије СВП, немачког Института за међународне и безбедносне послове у Берлину.
Lavrov, Serbia, May Struggle to Find Common Ground
For all the talk of Slavic, Orthodox solidarity, Russia has little to offer Serbia these days except continued support in its diplomatic battle over Kosovo.
Dusan Reljic BIRN Berlin
Russian FM Sergei Lavrov. Photo: kremlin.ru
Russian Foreign Minister Sergei Lavrov arrives in Belgrade on Monday for meetings with top Serbian officials, including President Tomislav Nikolic, Prime Minister Aleksandar Vucic and Foreign Minister Ivica Dacic.
No politician who takes himself seriously in Serbian politics can risk losing Russia’s support over the conundrum of Kosovo. And Russia’s unique value to Belgrade is its support in trying to prevent Kosovo from acquiring full recognition of its independence from Serbia by joining the United Nations.
Economically and politically, Serbia has no other rational choice than to continue integration with the EU. Russia cannot offer Serbia meaningful economic or political integration as long as there is a chain of NATO member states separating Russia from Southeast Europe.
Thus, Lavrov’s talks with Serbian leaders will be ambiguous. He will wish to ensure Serbia’s leadership fully acknowledges Russia’s importance in the region, and especially for Serbia.
A sign of this acceptance would be for Serbia to raise its military and security cooperation with Russia to the same level that it has with the US and NATO. Vucic and his entourage will meanwhile bow their thanks to Lavrov, but will also try to signal that their true allegiance remains with the West.
Lavrov to visit Belgrade amid espionage claims
Milivoje Pantovic
Russian Foreign Minister Sergei Lavrov will visit Serbia on Monday and Tuesday amid claims that some Russians spies were expelled from the country for illegal actions in neighbouring Montenegro.
Lavrov is expected to discuss collaboration between Russia and Serbia and the situation in the Balkans with Serbian leaders and to take part in a session of the Council of Foreign Ministers of the Black Sea Economic Cooperation Organization.
During his visit to Serbia, Lavrov will meet Serbian Foreign Minister Ivica Dacic, Prime Minister Aleksandar Vucic and President Tomislav Nikolic.
Lavrov’s visit comes after late in October Russian Security Council chief Nikolai Patrushev came to Serbia where he called for closer cooperation between the countries' respective intelligence agencies.
According to the Serbian daily newspaper Danas, Serbia recently expelled several Russians for alleged involvement in illegal activities in neighbouring Montenegro, where the authorities claim they prevented a coup from taking place there on election day in mid-October.
Two Russian citizens have been accused of involvement in the alleged coup attempt aimed at overthrowing the country’s pro-Western government.
Serbia has denied any involvement in this affair but some experts in Belgrade claim that Russian intelligence still has a strong influence on Serbia’s intelligence agencies.
Belgrade maintains close political and military relations with Russia and notably refused to join EU sanctions imposed on Moscow over Russia’s annexation of Crimea and its perceived role in the separatist armed conflict in eastern Ukraine.
Russia’s displacement from the region:
Russia lost its ability to project its military power towards the Danube and the Adriatic Sea soon after the end of the Cold War, when NATO completed its chain of members from the Baltic to the Black Sea in 2004.
Since then, its efforts to prevent further NATO enlargement in Southeast Europe and at least draw Serbia into its sphere of influence have become increasingly futile.
Alongside its strategic displacement from Southeast Europe, the three main instruments of Russian influence in the region are less and less effective, especially in Serbia.
“Soft power”, the oldest instrument of influence, was never sufficient to secure Serbia’s unrestricted loyalty. Although Serbs and Russians share Slavic roots and the Orthodox religion and while memories of historic alliances with Russia continue to play an important role in the construction of the Serbian [also Montenegrin and, to an extent, Macedonian] identity, Serbia’s numerous ethnic minorities, such as the Hungarians and Albanians, are unmoved by historic and religious ties with Russia.
On the contrary, exaggerated closeness to Russia generates ethnic tensions that Serbia can ill afford in light of its efforts to join the EU. Many Serbs also eye Russia sceptically as a major power whose actions, as demonstrated by several episodes in the 19th and 20th centuries, were not always compatible with Serbian goals.
Moscow’s second instrument of influence – Southeast Europe’s dependency on Russian energy supplies and especially natural gas – has also waned.
In 2015, Russia abandoned the planned construction of the South Stream gas pipeline partly on account of the EU’s strict conditions, alongside high construction costs and uncertain price trends for fossil fuels.
Like all the other states in the region, Serbia is a member of the EU’s Energy Community and has agreed to adopt its acquis. This has prevented Russia’s Gazprom from using South Stream to expand its predominance in South-Eastern Europe, which in some places amounts to a monopoly. Furthermore, the EU is financially supporting the construction of regional gas interconnectors. On November 11, Bulgaria and Romania opened a new natural gas pipeline that runs under the Danube as part of Bulgaria’s efforts to reduce its dependence on Russian gas.
Bulgaria, like most other countries in the region, buys more than 90 per cent of its gas from Gazprom. The country is also building gas pipelines with Greece, Serbia and Turkey.
Belgrade would meanwhile prefer to have Gazprom leave Serbia. NIS, the Serbian state-owned oil and gas company in which Gazprom holds a commanding share, in the last few years received astonishingly little support from Belgrade in its struggle to become exempted from EU sanctions against Russian assets in third countries.
The punitive measures prevent NIS from securing funding from EU banks for further investments in Serbia and Southeast Europe, particularly when it comes to satisfying EU environmental standards, which the region is obliged to implement. If Moscow’s annoyance with Belgrade escalates, it could order Gazprom to wind down its operations in Serbia.
Russia fears rapprochement with Kosovo:
Moscow’s third instrument of influence is the threat to use its Security Council veto if the West attempts to make Kosovo a member of the United Nations.
This forms the only firm tie between Serbia and Russia – but only as long as Belgrade insists that Kosovo remains legally part of Serbia.
President Putin has repeatedly told the Serbian government that Russia cannot be “more Serbian than the Serbs themselves”. The Kremlin fears Belgrade will sooner or later agree to recognise Kosovo as a condition of joining the EU. This instrument of influence would then become worthless. On December 10, ahead of Lavrov’s visit to Belgrade, the Russian Foreign Ministry reminded Serbia that it “can still fully rely on Russia's support in protecting its sovereignty and territorial integrity in relation to Kosovo”, a topic that was not mentioned in the matching statement by Serbia’s Foreign Minister, Ivica Dacic.
Obviously, Belgrade is not comfortable when Serbia’s dependency on Russia’s protection is emphasized. However, without Moscow’s threat of a veto in the UN Security Council, Western powers would speedily ensure Kosovo’s membership of the UN. Subsequently, for Belgrade, accepting Kosovo’s secession would then become the prime condition for further steps towards Serbia’s EU membership.
However, Brussels and the leading EU member states should avoid rushing to force Belgrade to choose between recognising Kosovo and joining the EU. In view of the crisis in the EU and the sluggish pace of economic development and reforms in the Western Balkans, Serbia’s accession is not imminent in any case. Moreover, five EU member states – Cyprus, Greece, Romania, Slovakia and Spain – also refuse to recognize Kosovo, fearing it could encourage secessionist movements in their own territories.
As long as the EU is at odds over the Kosovo question, and as long as there is no basic treaty between Serbia and Kosovo, it would be counterproductive for the EU to press Belgrade, or Pristina, into making far-reaching decisions. Excessive Western pressure would only improve the perception in Serbia of Russia as its sole ally.
If the EU wishes to promote the region’s long-term Euro-Atlantic orientation, it has above all to find ways to address the economic stagnation and grave financial imbalances in the Southeast European states. Serbia, the other post-Yugoslav states and Albania, should receive access to European Structural Funds, be permitted to join the EU’s financial stability mechanisms and thus enjoy a kind of “shadow” EU membership.
The crucial aspect is to raise the standard of living in the Western Balkan states and open up perspectives, especially for the younger generation. That is the only way to preserve the attraction of the EU’s model of democracy in Southeast Europe and curtail the influence of other actors like Russia, Turkey and the Islamic states as well as a possibly unpredictable US under Donald Trump.
Dusan Reljic is head of the Brussels Office of SWP, the German Institute for International and Security Affairs in Berlin.
http://www.swp-berlin.org/en/publication...irana.html
http://hir.harvard.edu/serbia-russia-and...rn-europe/
Терористи са Блиског Истока већ 4 месеца прелазе у Европу - гомилају се у БиХ, на КиМ и у Санџаку
17:27 12.12.2016.0 коментараШтампај
ПАШАНСКИ: МОГУЋЕ ЈЕ ДА ЋЕ ОДАТЛЕ - ПОСЕБНО ИЗ БИХ - ИЗВОДИТИ НАПАДЕ ПО ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ
Вехабити у Горњој Маочи
Милан ПАШАНСКИ: У ЕУ тренутно живи од 35 до 45 милиона муслимана, односно шест одсто укупног становништва ЕУ. Довољно је да и само један, најмањи могући проценат од тога буде милитантан. Безбедносни системи ЕУ нису у стању да се ухвате у коштац са тим, сада већ домаћим тероризмом
ПРЕДСЕДНИК београдског Форума за тероризам и транзицију безбедности Милан Пашански упозорио је да најмање четири месеца траје егзодус терориста у земље ЕУ, док се на Балкану они окупљају првенствено у БиХ, одакле је могуће да ће ићи на извођење терористичких напада у ЕУ.
„Постоје три пункта где се већ окупљају терористи - један је Косово и Метохија, други Санџак у мањој мери, то је та чувена зелена трансверзала, а трећи је превасходно БиХ. Они ће ту да се накупе у највећој количини и то се већ догађа, они се већ окупљају. Лако је могуће да ће посебно из БиХ да иду на извођење терористичких акција у ЕУ", оценио је Пашански.
Он је за телевизију Пинк навео да терористи Исламске државе већ увелико прелазе у Анадолију, те подсетио да су европске службе безбедности саопштиле да се у ЕУ већ вратило 1.700 правих терориста, а не оних који су учествовати у рату.
Пашански је напоменуо да се помињу цифре да у ЕУ тренутно живи од 35 до 45 милиона муслимана, односно шест одсто укупног становништва ЕУ, те истиче да је довољно да само један, најмањи могући проценат од тога буде милитантан.
„Безбедносни системи ЕУ нису у стању да се ухвате у коштац са тим, сада већ домаћим тероризмом“, рекао је Пашански, који сматра да ће следећи велики терористички акт бити изведен у некој нуклеарној електрани.
Он наводи да би, нажалост, једино такав напад могао да напокон уједини целу међународну заједницу у борби против тероризма.
Што се тиче безбедности Србије, Пашански сматра да је неопходно спровести такозвану транзицију безбедности, односно прекомпоновање целог система који је конципиран на параметрима који су одавно престали да важе.
„Било би веома важно увести такозване безбедносне параметре, који би у сваком тренутку могли да кажу какав је безбедносни статус земље у том тренутку, слично као када се мери водостај - зелено, наранџасто, црвено“, рекао је Пашански.
Када се ти параметри успоставе, каже Пашански, морају стално да се прате као водостај Дунава и Саве, те да се саопштавају становништву, на пример, да је стање безбедности наранџасто и тада се зна да грађани не треба да иду на стадионе, у тржне центре, да се окупљају, путују.
„Када се успоставе ти статуси типа зелени, наранџасти, црвени, становништво зна како да се понаша, а терористима се даје на знање да је њихова планирана активност деконспирисана“, закључио је Пашански.
Лавров је, Србија, може се борити против да пронађу заједнички језик
За све приче о словенски, православне солидарности, Русија има мало да понуди Србији ових дана осим континуираној подршци у својој дипломатској борби око Косова.
Душан Рељић БИРН-Берлин
Руски ФМ Сергеј Лавров. Фото: кремлин.ру
Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров стиже у Београд у понедељак ће се састати са највишим српским званичницима, укључујући председника Томислава Николића, премијера Александар Вучић и министром иностраних послова Ивице Дачића.
Ниједан политичар који се узима озбиљно у српској политици може да ризикује да изгуби подршку Русије преко загонетки Косова. И Русије јединствена вредност у Београду је његова подршка у покушају да спречи Косово да стекну пуно признање своје независности од Србије уласком у Уједињене нације.
Економски и политички, Србија нема другог рационалног избора него да настави интеграцију са ЕУ. Русија не може да понуди Србија смислене економске или политичке интеграције док постоји ланац чланица НАТО одвајају Русију из југоисточне Европе.
Тако, разговори Лавров је са српским лидерима ће бити двосмислен. Он ће желети да обезбеди руководство Србије у потпуности признаје Русије значај у региону, а посебно за Србију.
Знак прихватања било би да Србија подигне своју војну и безбедносну сарадњу са Русијом на истом нивоу да има са САД и НАТО-а. Вучић и његова пратња ће у међувремену погнуте захваљујући Лавров, али ће такође покушати да сигнализира да је њихов прави оданост остаје са Западом.
Русије премештање из региона:
Русија је изгубила своју способност да брзо пројектује своју војну снагу у односу на Дунаву и Јадранског мора након завршетка Хладног рата, када је НАТО завршио свој ланац чланова од Балтика до Црног мора у 2004. години.
Од тада, њени напори за спречавање даљег проширења НАТО-а у југоисточној Европи и најмање извуку Србију у своју сферу утицаја постају све узалудно.
Поред свог стратешког расељавања из Југоисточне Европе, три главни инструменти руског утицаја у региону су мање и мање ефикасан, посебно у Србији.
"Мека моћ", најстарији инструмент утицаја, никада није био довољан да се обезбеди несметан лојалност Србије. Иако су Срби и Руси деле словенске корене и православну веру и док сећања на историјске савеза са Русијом наставити да игра важну улогу у изградњи на српском [такође Црне Горе и, у извесној мери, Македоније] идентитет, у Србији бројне етничке мањине, што је као Мађари и Албанци, су недирнути од историјске и верске везе са Русијом.
Напротив, претерана блискост са Русијом ствара етничких тензија које Србија болесни могу приуштити у светлу настојања да се придружи ЕУ. Многи Срби такође око Русија сцептицалли као главни силе чији су поступци, као што је приказано неколико епизода у 19. и 20. века, нису увек у складу са српским циљевима.
Москве други инструмент утицаја - Југоисточна Европа је зависност од руских енергената, а посебно природног гаса - је такође ослабила.
У 2015. години, Русија напустио планирана изградња гасовода Јужни ток делимично због строгих услова ЕУ, заједно са високим трошковима изградње и трендовима неизвесним цена за фосилних горива.
Као и све остале државе у региону, Србија је чланица Енергетске заједнице ЕУ и сложио се да усвоји ацкуис. Ово је спречио руског Газпрома од користи Јужни ток да прошири своју доминацију у југоисточној Европи, који на неким местима износи монопол. Осим тога, ЕУ је финансијски подржава изградњу регионалних гасних интерконектора. 11. новембра, Бугарска и Румунија отворила новог гасовода који се протеже испод Дунава као део напора Бугарске да смањи своју зависност од руског гаса.
Бугарска, као и већина других земаља у региону, купује више од 90 одсто свог гаса од Газпрома. Та земља је такође гради гасоводе Грчкој, Србији и Турској.
Београд би у међувремену радије да Гаспром напусти Србију. НИС компанија Србије у државном власништву нафте и гаса у којој Гаспром има командну део, у последњих неколико година добила невероватно малу подршку из Београда у борби да постане изузети из санкција ЕУ против руских средстава у трећим земљама.
Казнене мере спречавају НИС од обезбеђивања средстава из банака ЕУ за даља улагања у Србији и југоисточној Европи, нарочито када је у питању задовољавање еколошких стандарда ЕУ, који је регион обавезни да спроводе. Ако Москве непријатност са Београдом ескалира, може наредити Газпром винд доле своје пословање у Србији.
усија страхује приближавање са Косовом:
Мосцов трећи инструмент утицаја је претња за употребу вета у СБ уколико Запад покушава да Косово буде члан Уједињених нација.
Ово представља само чврсту везу између Србије и Русије - али само док Београд инсистира да Косово остаје правно део Србије.
Председник Путин је више пута рекао Владу Србије да Русија не може бити "више српских него самих Срба". Кремљ страхује да ће Београд пре или касније пристати да призна Косово као услов за улазак у ЕУ. Овај инструмент утицаја би онда постали бескорисни. 10. децембра, испред Лавров посете Београду, руског министарства иностраних послова је подсетио Србију да "се још у потпуности ослонити на подршку Русије у заштити суверенитета и територијалног интегритета у односу на Косово", тему која није поменуто у саопштењу поређења ministar спољних послова Србије Ивица Дачић.
Очигледно, Београд није пријатно када се наглашава зависност Србије о заштити Русије. Међутим, без Москве претњом вета у Савету безбедности УН, западне силе би брзо обезбедити чланства Косова у УН. Након тога, за Београд, прихватање отцепљење Косова би онда постао главни услов за даље кораке ка чланству Србије у ЕУ.
Међутим, Брисел и водећи чланице ЕУ треба да избегава жури да натера Београд да бира између признавања Косова и улазак у ЕУ. С обзиром на кризу у ЕУ и спором темпу економског развоја и реформи у земљама Западног Балкана, улазак Србије није неминовна у сваком случају. Поред тога, пет земаља чланица ЕУ - Кипар, Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија - такође одбијају да признају Косово, страхујући да би могао подстаћи сецесионистичке покрете у својим територијама.
Докле год је ЕУ у спору око питања Косова, и док год не постоји основна споразум између Србије и Косова, било би контрапродуктивно за ЕУ притисак на Београд или Приштина, у што далекосежне одлуке. Претеран притисак Запада да побољшају само перцепцију у Србији Русије као њен једини савезник.
Ако ЕУ жели да промовише дугорочну евроатлантску оријентацију у региону, она мора пре свега да пронађе начине да се суоче економску стагнацију и тешке финансијске неравнотеже у државама југоисточне Европе. Србија, остале пост-југословенске државе и Албанија, треба да добије приступ европских структурних фондова, бити дозвољено да се придруже механизме финансијске стабилности ЕУ и на тај начин уживају неку врсту "Схадов" чланство у ЕУ.
Што је битно је да се подигне животни стандард у државама Западног Балкана и отворити перспективе, посебно за млађе генерације. То је једини начин да се сачува привлачење модела ЕУ демократије у југоисточној Европи и смањити утицај других актера као што су Русија, Турска и исламских држава као и могуће непредвидиве САД под Доналд Трамп.
Душан Рељић је шеф Бриселу Канцеларије СВП, немачког Института за међународне и безбедносне послове у Берлину.
Lavrov, Serbia, May Struggle to Find Common Ground
For all the talk of Slavic, Orthodox solidarity, Russia has little to offer Serbia these days except continued support in its diplomatic battle over Kosovo.
Dusan Reljic BIRN Berlin
Russian FM Sergei Lavrov. Photo: kremlin.ru
Russian Foreign Minister Sergei Lavrov arrives in Belgrade on Monday for meetings with top Serbian officials, including President Tomislav Nikolic, Prime Minister Aleksandar Vucic and Foreign Minister Ivica Dacic.
No politician who takes himself seriously in Serbian politics can risk losing Russia’s support over the conundrum of Kosovo. And Russia’s unique value to Belgrade is its support in trying to prevent Kosovo from acquiring full recognition of its independence from Serbia by joining the United Nations.
Economically and politically, Serbia has no other rational choice than to continue integration with the EU. Russia cannot offer Serbia meaningful economic or political integration as long as there is a chain of NATO member states separating Russia from Southeast Europe.
Thus, Lavrov’s talks with Serbian leaders will be ambiguous. He will wish to ensure Serbia’s leadership fully acknowledges Russia’s importance in the region, and especially for Serbia.
A sign of this acceptance would be for Serbia to raise its military and security cooperation with Russia to the same level that it has with the US and NATO. Vucic and his entourage will meanwhile bow their thanks to Lavrov, but will also try to signal that their true allegiance remains with the West.
Lavrov to visit Belgrade amid espionage claims
Milivoje Pantovic
Russian Foreign Minister Sergei Lavrov will visit Serbia on Monday and Tuesday amid claims that some Russians spies were expelled from the country for illegal actions in neighbouring Montenegro.
Lavrov is expected to discuss collaboration between Russia and Serbia and the situation in the Balkans with Serbian leaders and to take part in a session of the Council of Foreign Ministers of the Black Sea Economic Cooperation Organization.
During his visit to Serbia, Lavrov will meet Serbian Foreign Minister Ivica Dacic, Prime Minister Aleksandar Vucic and President Tomislav Nikolic.
Lavrov’s visit comes after late in October Russian Security Council chief Nikolai Patrushev came to Serbia where he called for closer cooperation between the countries' respective intelligence agencies.
According to the Serbian daily newspaper Danas, Serbia recently expelled several Russians for alleged involvement in illegal activities in neighbouring Montenegro, where the authorities claim they prevented a coup from taking place there on election day in mid-October.
Two Russian citizens have been accused of involvement in the alleged coup attempt aimed at overthrowing the country’s pro-Western government.
Serbia has denied any involvement in this affair but some experts in Belgrade claim that Russian intelligence still has a strong influence on Serbia’s intelligence agencies.
Belgrade maintains close political and military relations with Russia and notably refused to join EU sanctions imposed on Moscow over Russia’s annexation of Crimea and its perceived role in the separatist armed conflict in eastern Ukraine.
Russia’s displacement from the region:
Russia lost its ability to project its military power towards the Danube and the Adriatic Sea soon after the end of the Cold War, when NATO completed its chain of members from the Baltic to the Black Sea in 2004.
Since then, its efforts to prevent further NATO enlargement in Southeast Europe and at least draw Serbia into its sphere of influence have become increasingly futile.
Alongside its strategic displacement from Southeast Europe, the three main instruments of Russian influence in the region are less and less effective, especially in Serbia.
“Soft power”, the oldest instrument of influence, was never sufficient to secure Serbia’s unrestricted loyalty. Although Serbs and Russians share Slavic roots and the Orthodox religion and while memories of historic alliances with Russia continue to play an important role in the construction of the Serbian [also Montenegrin and, to an extent, Macedonian] identity, Serbia’s numerous ethnic minorities, such as the Hungarians and Albanians, are unmoved by historic and religious ties with Russia.
On the contrary, exaggerated closeness to Russia generates ethnic tensions that Serbia can ill afford in light of its efforts to join the EU. Many Serbs also eye Russia sceptically as a major power whose actions, as demonstrated by several episodes in the 19th and 20th centuries, were not always compatible with Serbian goals.
Moscow’s second instrument of influence – Southeast Europe’s dependency on Russian energy supplies and especially natural gas – has also waned.
In 2015, Russia abandoned the planned construction of the South Stream gas pipeline partly on account of the EU’s strict conditions, alongside high construction costs and uncertain price trends for fossil fuels.
Like all the other states in the region, Serbia is a member of the EU’s Energy Community and has agreed to adopt its acquis. This has prevented Russia’s Gazprom from using South Stream to expand its predominance in South-Eastern Europe, which in some places amounts to a monopoly. Furthermore, the EU is financially supporting the construction of regional gas interconnectors. On November 11, Bulgaria and Romania opened a new natural gas pipeline that runs under the Danube as part of Bulgaria’s efforts to reduce its dependence on Russian gas.
Bulgaria, like most other countries in the region, buys more than 90 per cent of its gas from Gazprom. The country is also building gas pipelines with Greece, Serbia and Turkey.
Belgrade would meanwhile prefer to have Gazprom leave Serbia. NIS, the Serbian state-owned oil and gas company in which Gazprom holds a commanding share, in the last few years received astonishingly little support from Belgrade in its struggle to become exempted from EU sanctions against Russian assets in third countries.
The punitive measures prevent NIS from securing funding from EU banks for further investments in Serbia and Southeast Europe, particularly when it comes to satisfying EU environmental standards, which the region is obliged to implement. If Moscow’s annoyance with Belgrade escalates, it could order Gazprom to wind down its operations in Serbia.
Russia fears rapprochement with Kosovo:
Moscow’s third instrument of influence is the threat to use its Security Council veto if the West attempts to make Kosovo a member of the United Nations.
This forms the only firm tie between Serbia and Russia – but only as long as Belgrade insists that Kosovo remains legally part of Serbia.
President Putin has repeatedly told the Serbian government that Russia cannot be “more Serbian than the Serbs themselves”. The Kremlin fears Belgrade will sooner or later agree to recognise Kosovo as a condition of joining the EU. This instrument of influence would then become worthless. On December 10, ahead of Lavrov’s visit to Belgrade, the Russian Foreign Ministry reminded Serbia that it “can still fully rely on Russia's support in protecting its sovereignty and territorial integrity in relation to Kosovo”, a topic that was not mentioned in the matching statement by Serbia’s Foreign Minister, Ivica Dacic.
Obviously, Belgrade is not comfortable when Serbia’s dependency on Russia’s protection is emphasized. However, without Moscow’s threat of a veto in the UN Security Council, Western powers would speedily ensure Kosovo’s membership of the UN. Subsequently, for Belgrade, accepting Kosovo’s secession would then become the prime condition for further steps towards Serbia’s EU membership.
However, Brussels and the leading EU member states should avoid rushing to force Belgrade to choose between recognising Kosovo and joining the EU. In view of the crisis in the EU and the sluggish pace of economic development and reforms in the Western Balkans, Serbia’s accession is not imminent in any case. Moreover, five EU member states – Cyprus, Greece, Romania, Slovakia and Spain – also refuse to recognize Kosovo, fearing it could encourage secessionist movements in their own territories.
As long as the EU is at odds over the Kosovo question, and as long as there is no basic treaty between Serbia and Kosovo, it would be counterproductive for the EU to press Belgrade, or Pristina, into making far-reaching decisions. Excessive Western pressure would only improve the perception in Serbia of Russia as its sole ally.
If the EU wishes to promote the region’s long-term Euro-Atlantic orientation, it has above all to find ways to address the economic stagnation and grave financial imbalances in the Southeast European states. Serbia, the other post-Yugoslav states and Albania, should receive access to European Structural Funds, be permitted to join the EU’s financial stability mechanisms and thus enjoy a kind of “shadow” EU membership.
The crucial aspect is to raise the standard of living in the Western Balkan states and open up perspectives, especially for the younger generation. That is the only way to preserve the attraction of the EU’s model of democracy in Southeast Europe and curtail the influence of other actors like Russia, Turkey and the Islamic states as well as a possibly unpredictable US under Donald Trump.
Dusan Reljic is head of the Brussels Office of SWP, the German Institute for International and Security Affairs in Berlin.
http://www.swp-berlin.org/en/publication...irana.html
http://hir.harvard.edu/serbia-russia-and...rn-europe/
Терористи са Блиског Истока већ 4 месеца прелазе у Европу - гомилају се у БиХ, на КиМ и у Санџаку
17:27 12.12.2016.0 коментараШтампај
ПАШАНСКИ: МОГУЋЕ ЈЕ ДА ЋЕ ОДАТЛЕ - ПОСЕБНО ИЗ БИХ - ИЗВОДИТИ НАПАДЕ ПО ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ
Вехабити у Горњој Маочи
Милан ПАШАНСКИ: У ЕУ тренутно живи од 35 до 45 милиона муслимана, односно шест одсто укупног становништва ЕУ. Довољно је да и само један, најмањи могући проценат од тога буде милитантан. Безбедносни системи ЕУ нису у стању да се ухвате у коштац са тим, сада већ домаћим тероризмом
ПРЕДСЕДНИК београдског Форума за тероризам и транзицију безбедности Милан Пашански упозорио је да најмање четири месеца траје егзодус терориста у земље ЕУ, док се на Балкану они окупљају првенствено у БиХ, одакле је могуће да ће ићи на извођење терористичких напада у ЕУ.
„Постоје три пункта где се већ окупљају терористи - један је Косово и Метохија, други Санџак у мањој мери, то је та чувена зелена трансверзала, а трећи је превасходно БиХ. Они ће ту да се накупе у највећој количини и то се већ догађа, они се већ окупљају. Лако је могуће да ће посебно из БиХ да иду на извођење терористичких акција у ЕУ", оценио је Пашански.
Он је за телевизију Пинк навео да терористи Исламске државе већ увелико прелазе у Анадолију, те подсетио да су европске службе безбедности саопштиле да се у ЕУ већ вратило 1.700 правих терориста, а не оних који су учествовати у рату.
Пашански је напоменуо да се помињу цифре да у ЕУ тренутно живи од 35 до 45 милиона муслимана, односно шест одсто укупног становништва ЕУ, те истиче да је довољно да само један, најмањи могући проценат од тога буде милитантан.
„Безбедносни системи ЕУ нису у стању да се ухвате у коштац са тим, сада већ домаћим тероризмом“, рекао је Пашански, који сматра да ће следећи велики терористички акт бити изведен у некој нуклеарној електрани.
Он наводи да би, нажалост, једино такав напад могао да напокон уједини целу међународну заједницу у борби против тероризма.
Што се тиче безбедности Србије, Пашански сматра да је неопходно спровести такозвану транзицију безбедности, односно прекомпоновање целог система који је конципиран на параметрима који су одавно престали да важе.
„Било би веома важно увести такозване безбедносне параметре, који би у сваком тренутку могли да кажу какав је безбедносни статус земље у том тренутку, слично као када се мери водостај - зелено, наранџасто, црвено“, рекао је Пашански.
Када се ти параметри успоставе, каже Пашански, морају стално да се прате као водостај Дунава и Саве, те да се саопштавају становништву, на пример, да је стање безбедности наранџасто и тада се зна да грађани не треба да иду на стадионе, у тржне центре, да се окупљају, путују.
„Када се успоставе ти статуси типа зелени, наранџасти, црвени, становништво зна како да се понаша, а терористима се даје на знање да је њихова планирана активност деконспирисана“, закључио је Пашански.
![[Слика: IMG_1149.jpg]](https://s16.postimg.org/du8gwkgzp/IMG_1149.jpg)
