Прво, хвала ЈВуО ( промени ник да можемо нормално да те ословљавамо

)што је ово поставио и свима другима који су покушали да одговоре. Овај Недићев исказ, под условом да је он ово уопште и рекао, је пример како се искази овог типа не смеју узимати као релевантан историјски извор. О томе је Самарџић, најчешће у случају Драже Михаиловића, говорио , али ми и даље, па и код школованих историчара константно видимо ту грешку.
У овом случају, ако је стварно Недић дао ове одговоре, и на прво и на друго питање је слагао. Ако овај иследник ОЗН-е или војни комунистички тужилац нису то могли да схвате, озбиљан историчар би одмах видео да је одговор на друго питање чиста лаж из низа разлога. Дакле, није било капитулације, Недић је Обавештајном одељењу Врховне Команде, чији је Калафатовић шеф, био познат као пронемачки официр и сигурно са њим не би разговарао, зашто Недић није Калафатовића извукао из Оснабрика кад је многе друге генерале избавио и тако даље, и тако даље.... Заправо, Недић није ни видео генерала Калафатовића, нити је од њега сазнао за " капитулацију".
Ни одговор на прво питање није тачан. Недић не да није видео Пале, него није ни прешао Дрину.
А, ево шта је одговор.
Недић је 16. априла 41. године у Новом Пазару. Можда и претходног дана. Сместио се у једном хотелу. Ту је позвао свог пријатеља Хасан бега Звиздића да дође из Сјенице. Овај је то и учинио сутрадан. Нисам сигуран за место, дакле, или у самом Новом Пазару или у Дугој Пољани, Милана Недића, пресвученог у цивилно одело , у друштву Звиздића, пронашао је обавештајни официр Вермахта и обезбедио му аутомобилски превоз за Београд. Недић у цивилу у Београд стиже у ноћи између 18. и 19. априла , својој кући. Недић није одмах постављен за председника квинслишке владе из више разлога, за које треба више простора да би се објаснило. О томе неки други пут. Оно што је занимљиво је да су се у истом периоду, дакле на крају АР, на истом подручју налазили и неки агенти британске војске.
Дакле, сетимо се књиге професора историје Југославије, др Јована Марјановића, Дража Михаиловић између Британаца и Немаца. Та књига је требала да замаже очи српском народу и баци сенку на велику личност Драже , и да га испрља наводном издајом. Праве личности за ту књигу су три: кнез Павле, Милан Стојадиновић и оно што ће многе изненадити, Милан Недић. У том правцу, ако имају жеље и храбрости, требају истраживати млади историчари.
Толико засад о овој теми. Надам се да вам је одговор на питање био занимљив.