(17-08-2023, 08:54 PM)Сокољанин Пише: Ево да улетим и ја са једним питањем, надам се да ми нећете замерити.
Сваки некадашњи срез је имао бар по једну породицу која је била најзнаменитија, најугледнија и по којој су људи препозанавали тај срез. Чланови тих породица су били доктори наука, солунци, свештеници, официри, приватници са озбиљним капиталом, политичари, председници општина... Судбина свих тих породица је иста – комунисти су их уништили и завили у црно за време и после Другог светског рата, узимајући сву њихову имовину и капитал за себе.
Једна мала варошица и срез на обали знамените реке у Србији, имала је једну такву породицу. Петорица браће су се свим снага борили за свој родни крај, улагали су несебично у његов развој и помагали становништву. Први су кренули са туризмом на познатој планини, која је тек пре неколико година почела са експанзиом и временом постаје туристичка атракција за много домаћа и стране туристе. Радили су на инфраструктури, изградили су пут ка познатаом данашњем туристичком насељу и дечијем одмаралишту. Основали су своју банку, стругару, а крајем 20-тих година су изградили мини хидроелектрану у свом родном селу.
Били су активни за време Другог светксог рата и узели су значајно учешће као припадници, симпатизери и помагачи Југословенске војске. Тројица су настрадали од комунистичке руке, заједно са својим сестрићем и зетом. О којој породици је реч?
Петорица браће Рајаковић, рођена су крајем XIX века у селу Перућац, срез рачански. Отац им се звао Милић - Мишо, а мајка Јелисавка. У раном детињству су остали без оца, тако да је целокупну бригу о њима преузела мајка Јелка.
Најпознатији о браће сигурно је Милоје. Завршио је основну школу у родном селу, након чега и гимназију у Ужицу. Као ђак - наредник учествовао је у Првом светском рату. Након рата завршио је правни факултет у Кану (Француска), после ког се вратио у Србију, преселио се у Београд и почео да се бавио новинарством. Почео је активно да се бави политиком, тако да је 1935. године изабран за посланика среза рачанског на листи Богољуба Јевтића. Почетком 1939. године постављен је за министра социјалне политике и народног здраваља у првој влади Драгише Цветковића. Као веома утицајан и богат човек за време Другог светког рата помагао је Југословенску војску, пре свега материјално али и на све друге могуће начине. Комунисти су га на монтираном процесу фебруара 1945. године осудили на смрт.
Браћа су свој посао ширили и ван тадашњег рачанског среза. Наиме, отворили су стругару и млин у Смедереву, а један од браће - Милан одселио се са породицом у Смедерево. Милан је стекао веома велики угледа у граду на обали Дунава, тако да је изабран за банског већника 1937. године, а 1939. године изабран је за председника општине. На почетку Другог светског рата одлучио је да напусти своју службу и да се врати у свој родни Перућац. Комунисти су га заједно са још неколико виђених људи из Бајине Баште убили 4. новембра 1941. године у Ужицу.
Најмлађи брат Милош, завршио је Трговачку школу у Ужицу, након чега се одлучио да остане на имању у Перућцу и да се бави трговином и пољопривредом. Био је један од организатора Четничких одреда 1941. године на територији рачанског среза и активни припадник ЈВ до краја рата. Преминуо је од болести на путу Босанске голготе фебруара 1945. године у Кожуху, општина Добој.
Најстарији брат Милорад био је председник управног одбора Индустријске банке у Бајиној Башти, а брат Миленко је завршио Богословију и био је свештеник у Ужицу.
Рајаковићи су имали и две сестре: Јулку и Нату. Јулка је била удата за Уроша Драгојловића, који се призетио на њиховом имању. Између осталих, имали су и сина Чедомира, који је као припадник Рачанске јуришне бригаде настрадао на путу Босанске голготе 1945. године.
Друга сестра Ната, била је председница Кола српских сестара у Бајиној Башти. Удала се за познатог Бајинобаштанског трговца Велимира Вељка Бешлића, кога су комунисти убили по заврштеку Другог светског рата.
Рајаковићи су између осталог заслужни за подизање горе већ споменуте МХЕ "Врело" на истоименој реци у селу Перућцу.
