[Митић]

Можда за време владавине Михаила (до тада је била "Светлост") или почетком владавине Милана.

"Величанство" је уведено 1882.

Да, кнеза Михаила су ословљавали са "Светлости", а тако су се једно време обраћали и кнезу Милану.

"Височанство" је уведено 1878. године после Берлинског конгреса.

Да цитирам:

"Затим су, према новом, независном положају Српске Државе, уведене одговарајуће титуле члановима Књажевог дома. Титула „Светлост”, коју су имали Књаз Милан и Књегиња Наталија, замењена је са „Височанство”, а престолонаследник Александар је, уместо „Књажевић Престолонаследник”, добио титулу „Светлост”. 4

4 Српске Новине бр. 185., од 22. августа 1878."

Погледати следећи линк, стр. 73

http://www.serbianmedievalcoins.com/reso...824%29.pdf

[Митић]

Према Милошу Црњанском, која су била три највећа Србина?

[Шумадинац]

Карађорђе, Његош и Краљ Александар?

[Митић]

Карађорђе, Његош и Краљ Александар?

Свети Сава уместо Његоша и остало је тачно.

https://mcrnjanski.rs/ideje/index.php?st...bmenuID=10

[Бенито]

Прво:
"Код многих наших људи, племенска свест била је јаче развијена него национална - а национална свест јаче него државна. То је била обична ствар, да се интереси појединих делова Српства стављају изнад интереса српске државе или да се интереси Словенства стављају изнад интереса Српства."
Ко је ово написао?

[Monarhist]

Можда Слободан Јовановић, мада га (срамота ме признати), нисам читао.

[Шумадинац]

Јесте, Слободан Јовановић. Мислим да је у питању критика Краља Милана Обреновића

[Бенито]

Наравно, књига је једна од његових чувених "Влада Милана Обреновића књига друга".

[Бенито]

Можда Слободан Јовановић, мада га (срамота ме признати), нисам читао.

Немој се брукати. 

[пек.]

Имаш овде https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:S...29871B438E

[Monarhist]

Не стижем због студија...
Фала на линку.

[Шумадинац]

Прво:
"Код многих наших људи, племенска свест била је јаче развијена него национална - а национална свест јаче него државна. То је била обична ствар, да се интереси појединих делова Српства стављају изнад интереса српске државе или да се интереси Словенства стављају изнад интереса Српства."
Ко је ово написао?

Мислим да је то кључно за разумевање југословенства у Србаља, али не оног титоистичког.

[Бенито]

Прво:
"Код многих наших људи, племенска свест била је јаче развијена него национална - а национална свест јаче него државна. То је била обична ствар, да се интереси појединих делова Српства стављају изнад интереса српске државе или да се интереси Словенства стављају изнад интереса Српства."
Ко је ово написао?

Мислим да је то кључно за разумевање југословенства у Србаља, али не оног титоистичког.

И не само то.
Двојако је ово тумачење. Дакле, не само да су Срби интерес свог краја или завичаја, како год га перципирали, схватали јаче него опште национално српско, него су, са друге стране, што је заиста невероватан парадокс, оно општије, дакле Словенство, ближе разумели него Српство. Двојако тумачење је у томе што је у том интерегнуму, државни интерес, односно reson de ta, а то је Српска држава или српски државни интерес био код Срба у другом плану у односу на регионални интерес са једне стране и опште словенски са друге стране. Овде он критикује не само основне поставке Народне радикалне странке, него и либерала. На неки начин правда краља Милана, односно његов разлог за рат са Бугарском. 
Могу да кажем да је не само минуциозно, него и генијално. Поготово то сагледати у оно доба. 
Апсолутно сам сагласан са његовим мишљењем.
Иако се доста од овога изгубило у простору од неких 120-130 година, још увек ми осећамо да је код неких Срба знатно или слабије, али јачи осећај регионалног него ли опште српског. Можда зато, или можда пре свега зато што национални идентитет није успостављен, односно није васпостављен. А није ни због онога да због тог општег словенства, неки Срби занемарују чисто српска питања, у словенско, односно пре свега руско поимање света (Пример са Енглезима је убедљиво најбољи).
Дакле, није далеко од истине да су Срби, и данас, народ који појам државе схвата на врло специфичан начин, различито од других народа и нарочито младих нација, који су своје државне концепте готово дословце преписали по немачком или ређе француском моделу. 
То има много мана, али има и својих врлина, што је најбоље показао 20 век у српској историји.

[Ђорђе Ивковић]

Тешко да је тако како ти интерпретираш.
Тај "кампанилизам" (уски локал-патриотизам), је карактеристичан нпр. за Крајине, босанску, хрватску, далматинску, али није никако везан за Шумадију. Крајишници пак немају скоро никакав осећај према интегралном српству, а баш никакав према словенству.

»Побуњени народ није устао на оружје ни за словенство ни за свесловенство, већ једино за материјално благостање своје, за своја права и слободу«
                  - Васо Пелагић, "Историја босанско-херцеговачке буне"

Отуда, драговољно су са Наполеоном пошли на Русију 1812., па за Ћесаром опет на Русију 1914., па, у великом броју, за Лењином на Цара рускога 1917. Ишли су масовно и на Србију 1914 и 1944. А ни данас, укрупно говорећи, немају никакав патриотски осећај према Србији, мада ту живе.

У тим крајевима (нпр. Поткозарје, Подгрмеч) чак ни комунизам није пре рата имао икакво упориште. Тамо до августа 1941 практично комуниста није било. На њих су пресудно утицали да тако масовно пођу у партизане аустрофилни нагон и политички утицај Земљорадничке странке и таквих политичких фигура као што су Бранко (и Васо) Чубриловић, велеиздајник прото Душан Кецмановић, Кос(ш)т Мајкић (није грешка), те Светозар Прибићевић и његова екипа.

Слично је у тузланском региону где Срби нису имали нарочит српски осећај мада су близу матице, али се левичарство лако и широко запатило (Гаврило Принцип, Младен Стојановић...) са коначном последицом да су Срби истребљени.

Сарајлије су опет познате по свом локал-српству, али трговачког менталитета који знамо као "ташлихански дух".

Друга је пак прилика у Херцеговини и Војводини. У овим крајевима народ је имао јак свесрпски осећај, али га је елита, односно значајан њен део, снажно вукло ка југословенству. Тако смо дошли у ситуацију да се 80% срезова у БиХ 1918. изјасни за директно присаједињење Србији, али је то присаједињење спречило политичко руководство (елита) где су доминирали номинални Срби. У ту националну погибељ Србе су, именом и презименом, у првом реду гурнули Никола Стојановића, Душан Васиљевића, предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола, Владимир Ћоровић као представник Босне и Херцеговине у Централном одбору Народног вијећа СХС у Загребу, а затим и Васиљ Грђић, Урош Круљ са саборцима.

У том смислу карактеристична је херцеговачка група "народоваца" који су од најжешћих националиста прешли пут до југословенства, па заглавили у класични аутошовинизам, да би се прекасно, када је враг већ сасвим однео шалу, преко Српског културног клуба вратили српству. Тај нихов уврнути фанатизам ишао је дотле да су почели да промовишу "динарски расизам". Др Урош Круљ (кога су иронично звали "Хитлеров пунац") је узео себи у задатак да да научну подлогу том динарском расизму:

Док је мешавина словенско-илирско-келтска једна врло срећна расна комбинација, која је дала нашој српскохрватској раси доста врсних елемената и особина, како телесних тако и душевних (интелектуалних и етичких), она друга каснија мешавина — нарочито грчко-цинцарска — дала је врло лоше резултате; прво, што је унесен рђав расни квалитет, а друго, што је укрштавање још врло младо.... итд.

Да напоменемо: за Народовце, Београд је био "цинцарски".

На жалост ова расистичка "школа мишљења" ма колико брљива и поразно штетна, дубоко је и данас укорењена у свести Динараца.

Тако сада у Србији имамо два национална феномена: 

1. "Српство" које је заправо локал-национално динарско српство, чији је израз Вулинов "српски свет", што је једна комунизрана и до непрепознавања деформисана национална иначица, ограниченог видика, која нпр. не може да "смисли" Краља, Карађорђевиће, по чему препознајемо њен аустроугарски ресентиман.

2. Аутошовинизам, који насупрот тврдње шизофреног Ћирјаковића може бити и леви и десни (Шешељ нпр.). Ако боље погледате 90% аутошовиниста су прекодринци. Корени аутошовинизма су на Банији, и везани су за најдуготрајнију политичку династију у нас - Прибићевиће, која траје више од 150  година и ваљда се завршава са Огњеном. Феномен модерног аутошовинизма проналазимо још пре Другог светског рата. Илустрације ради: отац писца Слободана Селенића, Саво Селенић, кадар Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, који је из Београда и рукама и ногама копао за рачун Мачека против Србије.

На другој страни, без премца највећи борац за Велику Србију са ослонцем на Русију је Никола Пашић. И, гле чуда, њега данашњи "прави Срби" (који су у врло слабој конекцији са српском државотворном традицијом) највише мрзе, "зато што је Цинцар".