(10-12-2017, 08:59 PM)Бенито Пише: Имали су Немци неколико мањих гробаља 1915. године, па је Макензен све то сакупио на једно место, а ту је сахранио и српске војнике, бранитеље Београда. Изнад њихових гробова је подигао поменути споменик. Знаш ли где је то гробље било?
ПС нема то никакве везе са нацистима
Знам за неко гробље у данашњој улици Кнеза Вишеслава али не знам да ли је то то.
Поручниче док се не договоримо на шта смо мислили обојица, ако би могло једно прекоредно питање, а у вези са одбраном Београда,ал да не замериш.

Давно сам ово хтео да питам, па ајде сад кад смо се дотакли те теме.
На Београд је испаљено много аустријских граната, међутим наше официре и војнике је чудило зашто ови испаљују толики број ћорака. Граната се само забије негде и ништа.

Била је то права мистерија док једног дана једна граната није пала у двориште краљевог двора а на себи је имала поруку која је решила целу мистерију. Шта је писало на тој гранати, зна ли неко ?
Док ви гледате серију да напишем нешто. То не би могло у питање али је ето једна права анегдота из одбране Београда. Лете меци и гранате на све стране по Београду и по тврђави београдској, у том метежу на тврђаву се попе једна старије жена, сељанка, и тражи капетана Недељковића. Војници на прву рекоше "Бежи баба одавде видиш да се пуца,погинућеш". Баба рече да не мари за то већ их натера да позову капетана Недељковића. Официр дође ,представи се, и упита госпођу како може да помогне. Баба рече да код њега служи њен унук Петар Марковић, да му је отац погинуо на Церу и да је он једина мушка глава у њиховој кући па замоли капетана да га пребаци негде у позадини. Кад су Марковићу то саопштили (а био је пунилац топа, артиљерац) он ни да чује. Недељковић му стриктно нареди да моментално оде у позадину, у комору и да се тамо јави на дужност. Марковић је то учинио и јавио се одељењу кувара или како су се звали и ступио на нову дужност далеко од прве линије фронта. Међутим ,није прошло много, кад капетану Недељковићу неко од војника јави да је једна аустријска граната погодила комору а Предраг Марковић на месту остао мртав. Неко би рекао судбина.
Капетан Недељковић је преживео све ово и стигао до повлачења преко Албаније, али је код једног манастира у Метохији њега са још 50 или 60 војника опколила група арнаута дајући им преварантско обећање звано беса да им се ништа неће догодити ако предају оружје. Они су то и учинили али шиптари су их све побили. Главни међу шиптарима био је Јусуф Ука који је постао председник једне од општина доле одмах после рата, да ли општине Призрен или Качаник, не могу да се сетим. Све би ово остало тајна и заборављено во вјек и вјекова да капетан Недељковић није био пријатељ каплара обавештајца Милоја Петровића који се зарекао да ће наћи и гроб свога пријатеља и убице, што је и урадио 1923. године.