То се знало , али се изгледа заборавило. У својим интервјуима је то причао Ратко Дражевић из села Рвати код Рашке, који је био шеф ( ваљда Деветог) округа Озне, која се простирала од реке Дрине до Гледићких планина.
Наиме, Озна је имала састанке сваких месец дана у Београду од новембра 1944. године. Дражевић је био главна звезда јер је управљао Озном на чијем подручју је било највише четника који су остали верни Дражи. Тако је на сваком састанку свој реферат почињао са тачном цифром колико су "народних непријатеља" стрељао, а колико их је остало. Цифре су месецима биле исте, па су му се остали шефови Озне смејали. А у ствари, радило се о томе да су се четници стално враћали из правца Босне, па се повећавао и број јатака које је Озна прогласила главним непријатељима.
Но, да се вратим на тему, пошто је два пута једва дошао до Београда, јер није имао обезбеђено превозно средство, Дражевић је тражио од " централе" да му реши тај проблем. Они су га упутили на сналажење, па је он то као предратни пролетер и бараба, решио на свој начин. У Београду је срео неког совјетског официра који му је причао о проблемима исхране на подручјима нацистичке Немачке. Тада је дошао на спасоносну идеју. Зашао је са Озбном по најбогатијим селима љубићке, трнавске и жичке општине, и код људи за које се сумњало да су одметнутим четницима дали кору хлеба, или су једноставно били против комунистичке власти, одузимао је сву покретну имовину , а те људе, а често и чланове фамилије је послао у затворе Озне.
Онда је напунио камион хране: брашно, сир, кајмак, кобасице, пршута и слично и послао преко разних шверцера за Беч. који је грцао под окупацијом четири војске, и у којем су људи умирали од глади. Новац није тражио, већ аутомобил. За оволику количину робе добио је мерцедес кабриолет, са покретним кровом, у власништву неког нацистичког официра, који је био готово нов.
На први следећи састанак централне Озне дошао је тим аутомобилом. Када су га угледале колеге, умало нису поцркали од љубоморе. Крцун који га је и поставио на место на којем је био, одмах му је одузео ауто. Дражевић се наравно није успротивио, него је предложио да му се дају одрешене руке у даљем раду и да свим члановима колегијума смрти набави по један сличан аутомобил. Сви су се сагласили.
Тада је Дражевић одабрао најбогатије село са подручја свога деловања, а на чијем терену је и било понајмање ратних дејстава. Одабрао је село Атеницу, која је сада само једно насеље у оквиру града Чачка. Под изговором да крију четнике, дигао је и војску и Кној, и под контолом агената Озне , једноставно, иселио све становнике овог села, за један дан.
Куће, амбари, комплетна домаћинства, буквално су остала празна. Онда је стигао и сам Ратко Дражевић са својим људима, и сортирао шта се има наћи. А имало је, добро је то Ратко проценио. Три- четири дана се слагало, сортирало и паковало. Све је личило на организовану нацистичку пљачку Јевреја у Немачкој и Пољској. Камиони и камиони хране су шибали за подељени Беч, и роба је продавана на црном тржишту, све док америчка војска није зауставила ову трговину. На десетине волксвагена и мерцедеса које су возили официри и функционери нацистичке немачке су стигли у Београд и подељени су , пре свега, шефовима Озне, а онда и осталима. Ратко Дражевић је постао општа звезда међу новим властодршцима у Београду. То му је и отворило простор за " велику" каријеру у брозовској Југославији и опште дивљење српских успијуша у интелектуалном свету, како мушком, тако и женском.
Да не заборавим сељаке из Атенице, иако је Ратко на њих заборавио. Наиме, људи су без икаквигх правила расељени широм округа, што даље од Атенице. Неки су бачени и на обичне утрине, па су сељаци из тих крајева притрчали у помоћ тим људима. Без дозволе за повратак, свако се сналазио како је знао, па су се полако , под окриљем ноћи, почели враћати неколико месеци касније. Од Озне никада нису добили дозволу да се врате. Неки су , чак, одлучили да се никада не врате и нису се ни вратили.
Ето тако је функционисала власт у рукама титоиста.
Без шале, ко је у могућности, или долази у Београд, нека оде до Музеја аутомобилизма у улици Мајке Јевросиме, код Браце Петковића, бившег министра културе, који је увек расположен за овакве аутентичне приче. Ова три питања су из његове " колекције".