Јосип Броз и Александар Ранковић су главни архитекти Брионског пленума.
Не може се било који историјски догађај тумачити без увида у све догађаје који су претходили и уследили одређеном историјском догађају. То правило посебно важи за догађаје везане за важне историјске догађаје, а Брионски пленум, без сумње, спада међу три најважнија догађаја Брозове Југославије.
Историчари су у синоћњој епизоди серије о Јованки Броз тумачили тај догађај готово искључиво кроз изворе везане за архив УДБЕ. То би био прихватљив начин тумачења догађаја да се ради о некој држави попут Источног Римског Царства у време највеће моћи када је таква једна држава односно њен двор била готово потпуно имуна на спољне утицаје.
У случају Брозове Југославије то ни близу није случај, иако се историчари више од пола века поломише да докажу како је то била једна "просперитетна и независна држава", што је апсолутно нетачно.
Зато се код нас готово никада не користе страни извори, наши историчари лоше говоре, а нарочито пишу на страним језицима. За разлику од њихових колега из времена Краљевине Југославије и Србије, који су сви одреда докторирали на страним универзитетима и суверено владали најбитнијим страним архивима.
Погледајмо само синоћно тумачење сусрета Ранковића и Веселинова у парку, када Веселинов саопштава Ранковићу да су он и Петар Стамболић имали сусрет са Брозом и да им је он саопштио да ће Ранковић бити смењен. Ранковић, а на изненађење Веселинова, није показао трунку изненађења, што историчари тумаче као доказ да је неког прислушкивања било, а да је Ранковић из других извора, пре свега обавештајних, већ знао да му се спрема смена. Да је транскрипт разговор аутентичан мени показује опаска Веселинова да Стамболић ово није хтео да каже Ранковићу, "јер се плаши да то Леку не погоди", а Ранковић заједљиво примећује "да је дирљива Перина осећајност". То је апсолутно тачан приказ једног и другог, јер Ранковић заиста сматрао Стамболића за највећу љигу од човека коју је видео у животу.
Шта нису тумачили историчари?
Међународни и унутрашњи положај Брозове Југославије у том моменту. По независним анализама, тадашња држава доживела је већ други пут свој банкрот. Привреда је била мртва без икаквог изгледа да се стање побољша.
У СССР је на власт у партији долази Брежњев и политика залеђеног стања, односно врло конзервативан приступ решавању огромних економских и политичких проблема који су захватали и СССР и Варшавски пакт.
Броз није имао другог решења него да се потпуно окрене Западу. Зато је било потребно додатно отворити земљу, како би се задржала власт како његова лична, тако и идеолошка у Југославији. Осим тога, требало је избацити из земље што већи број људи, нарочито младих, који су пристизали, а за које није било наде да их може прихватити тадашња привреда и могли су представљати велику опасност по власт уколико би постали хомогена група.
Да би се ово остварило морала се смањити апсолутна власт УДБЕ, односно пре свега Ранковића и његових кадрова. Да је Броз кренуо да то учини силом, како имплицирају историчари годинама, дошло би сигурно до сукоба. Много једноставније је било да се сукоб фингира.
За договор су знали само Броз , Ранковић и Крајачић, евентуално још и Кардељ и Бакарић. Зато се Броз и свађао са Јованком, која је нешто начула, и искрено помислила да Ранковић припрема пуч и о томе обавестила Крајачића, свог шефа и шефа војнообавештајне службе у ЈНА, а тада формално на месту председника Сабора СР Хрватске. Он јој је одговорио да не брине и да "разговара са Старим". Он се издрао на њу, јер не зна ништа и меша се у политику, односно "Лека је наш, што ти знаш".
Које су последице Брионског пленума?
Нико није ухапшен (осим једног човека који је био опасан сведок, али ни он ништа није схватио). Одређени Ранковићеви кадрови су склоњени из УДБЕ, али је већина пребачена у области привреде и слично... Ранковић није ухапшен. Већина оних који су преузели функције у УДБ-и били су, такође, кадрови Ранковићевих људи.
Почело је исељавање.
Почели су међународни, а пре свега амерички кредити, који шест следећих година нису ни враћани. Ти кредити завршавали су у предузећима на чијем челу су се налазили углавном Ранковићеви кадрови из УДБЕ.
Ранковић је мирно живео, углавном у Дубровнику.
Створена је паралелна Удба. Њена моћ била је несразмерно већа на подручју Србије, него у остатку Југославије.
Створени су услови за Уставне промене из 1971. године и Устав из 1974. године. Створени су услови за распад Југославије и долазак Слободана Милошевића на власт.
Србија је остала комунистичка, а остатак Југославије се опрао од удбе и комунизма.
Зато је једини логичан закључак да су договор направили Броз и његов највернији пас чувар Александар Ранковић.
То, наравно, никада нећете чути од актуелних државних историчара.