[sagus]

Први је озбиљно критиковао нека од светих места српске историје. Није веровао у оно што „се зна“, ако није могао да то документује. Његови радови о српским владарима, пећким патријарсима, босанским краљицама и црногорској прошлости, често су наилазили на отпор, али су неумољиво померали границе између легенде и чињенице.За њега је историја била наука, а не средство за утеху или национални занос.

О коме је реч?

[Бенито]

Први је озбиљно критиковао нека од светих места српске историје. Није веровао у оно што „се зна“, ако није могао да то документује. Његови радови о српским владарима, пећким патријарсима, босанским краљицама и црногорској прошлости, често су наилазили на отпор, али су неумољиво померали границе између легенде и чињенице.За њега је историја била наука, а не средство за утеху или национални занос.

О коме је реч?

Стојан Новаковић.

[sagus]

Први је озбиљно критиковао нека од светих места српске историје. Није веровао у оно што „се зна“, ако није могао да то документује. Његови радови о српским владарима, пећким патријарсима, босанским краљицама и црногорској прошлости, често су наилазили на отпор, али су неумољиво померали границе између легенде и чињенице.За њега је историја била наука, а не средство за утеху или национални занос.

О коме је реч?

Стојан Новаковић.

Иако је Стојан Новаковић био родом из мог града ипак није одговор на ово питање.

ИЛАРИОН РУВАРАЦ 

У времену када су се историјске истине више слушале из епских песама него из докумената, појавио се човек који је све то одлучио да преиспита – Иларион Руварац. Овај српски православни архимандрит и историчар није само записивао прошлост – он ју је пречистио од митова, дао јој критеријуме, логику, изворе. Због тога га данас с правом називамо оцем српске критичке историографије.
Рођен као Јован Руварац 1832. године у Сремској Митровици, школовао се у Сремским Kарловцима, Пешти и Бечу, где се сусрео са савременим научним методама и рационалним приступом историји. Након завршених студија права и богословије, заредио се и узео монашко име Иларион.
Његов рад и живот били су спој теолошке дисциплине и историчарске храбрости. За разлику од тадашњих историчара који су се ослањали на усмено предање, народне песме и „опште познате“ истине, Руварац је инсистирао на архивама, документима, провери података и логичком закључивању.
Преломна идеја: Историја није митологија
Руварац је први озбиљно критиковао нека од светих места српске историје. Није веровао у оно што „се зна“, ако није могао да то документује. Његови радови о српским владарима, пећким патријарсима, босанским краљицама и црногорској прошлости, често су наилазили на отпор, али су неумољиво померали границе између легенде и чињенице.
За њега је историја била наука, а не средство за утеху или национални занос. Говорио је:
„Једна историјска неистина, ма како лепа била, увек остаје неистина.“
Његов утицај данас
Руварац је један од најважнијих српских интелектуалаца 19. века, али и најпотцењенијих у ширим круговима. Његово наслеђе не живи у химнама и славама, већ у начину на који данас историја треба да се пише: хладне главе, са поштовањем према чињеницама.
Захваљујући њему, историја у Србији је изашла из усмених предања и закорачила у архиве.
Скромни крај великог ума
Иларион Руварац је последње године провео као архимандрит манастира Гргетег, где је и преминуо 1905. године. Остао је упамћен не по моћи, већ по доследности, не по популарности, већ по поштењу према истини.
У времену када се историја све чешће користи као средство манипулације, име Илариона Руварца треба помињати гласније. Он је показао да истина није оно што се сви слажу да јесте – већ оно што издржи тест доказа.
Можда га не цитирају често у кафанским расправама, али сваки озбиљан историчар данас – свесно или несвесно – хода путем који је он први трасирао.

[Бенито]

Често смо, у протеклих три и по деценије, били сведоци аксиома српских државних историчара да "Срби још од Гарашаниновог Начертанија немају јасан национални програм и не знају ни сами шта, заправо, желе да ураде у својој националној политици". Ову причу нарочито су, као што је то и обичај, проширили "политички"  новинари, а ту посебно треба истаћи случај извесног Миломира М., родом из села под Рудником, који је добио улогу да има највећу интелектуални утицај на широке народне масе. 
Тако је прича да "Срби нису имали национални програм још од Начертанија" постала општа догма међу данашњим Србима.
Питање:
Да ли је Србија ушла у бурни 20 век без принципа на којима базира свој национални програм?

[sagus]

Да покушам да одговорим иако је ово комплексно питање

Србија није ушла у 20. век без националног програма јер је имала је неколико паралелних програма, прилагођених тренутним околностима почевши од историјских преко геополитичких. Предпостављам да су неки од тих програма - уједињење српских земаља, јачање и ширење државе на Балкану, пројекат југословенског уједињења. Вероватно има још неких принципа

[Милослав Самарџић]

Да покушам да одговорим иако је ово комплексно питање

Србија није ушла у 20. век без националног програма јер је имала је неколико паралелних програма, прилагођених тренутним околностима почевши од историјских преко геополитичких. Предпостављам да су неки од тих програма - уједињење српских земаља, јачање и ширење државе на Балкану, пројекат југословенског уједињења. Вероватно има још неких принципа

Ово последње тешко да је било у плановима државе.
Уједињење свакако, 40% буџета ишло је за војску. 
Било је много активности (према тим плановима), вероватно Поручник мисли на нешто конкретно.

[Бенито]

Тако је. Питам за конкретни документ и конкретног аутора.

[Митић]

Константин Николајевић је писао програм о српској држави, али то је било недуго после Начертанија.

И митрополит Стеван Стратимировић је писао Меморандум о српском националном програму 1804. године.

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/prvi-...jenja.html

[Бенито]

У време кад је изашла и читавих две деценије доцније, ова књига (прецизније расправа или чланак) имала је огроман значај, јер је представљала, заправо, српски национални програм. Аутора овог дела ни Намесници, ни малолетни Краљ Александар Обреновић, ни Влада, ни Скупштина, ни Државни Савет, а поготово не екс-краљ Милан нису овластили или делегирали да се бави овим питањем. Он се сам осетио позваним, као млад човек и интелектуалац, свестан да је један од најобразованијих живих Срба, да покаже правац где би требало да се налази решење српског националног проблема.
Дакле, реч је о:
Миловану Миловановићу и његовом некада знаменитом делу:
"Наша спољна политика", које је објављено у Београду, 1894. године.

[Бенито]

Друго у вези овог српског националног програма:
Зашто је Милован Миловановић ово дело врло прецизно назвао "Наша спољна политика"?

[Митић]

Друго у вези овог српског националног програма:
Зашто је Милован Миловановић ово дело врло прецизно назвао "Наша спољна политика"?

Вероватно због стварања Балканског савеза са Бугарском, Црном Гором и Грчком.

[Шумадинац]

Друго у вези овог српског националног програма:
Зашто је Милован Миловановић ово дело врло прецизно назвао "Наша спољна политика"?

Колико ми је познато он је био изразити антиобреновићевац, франкофил и русофил истовремено. Ваљда је под нашом спољном политиком подразумевао ослобођење и уједињење свих Срба ван тадашње Краљевине Србије....

[Бенито]

Само ако можете, приликом одговора, да избаците ове делове увода "колико ми је познато", "с обзиром да" и слично, пошто ту обично не погодите ништа.
Иначе, одговор је тачан. 
Миловановић је примарни значај српске спољне политике у односу на унутрашњу, образложио следећим речима:
"Задаци Србије нису да се само сачува независност и територијална целовитост, већ исто тако да се изведе национална мисија Србије - да се ослободе сви делови Српства и уједине у јединствену државну целину. Зашто овај други задатак? Због тога што Србији, одсеченој од других српских земаља, недостају основни услови за живот и опстанак. Србија не може ниједног јединог тренутка да се зачаури, затвори своје акције и ограничи своје погледе само на своје садашње државне границе......"

[Бенито]

И треће питање у вези дела "Наша спољна политика":
Кад је све обрнуо и окренуо, Миловановић је дошао до закључка да спољна политика Краљевине Србије мора имати два основна приоритета свог деловања у будућности. Имајте на уму да је то дело писано 1894. године.
Питање:
Која су два основна приоритета спољне политике Краљевине Србије, по Миловановићу, на крају 19-ог и почетком 20-ог века?