Хтедох да поставим треће питање у вези Илкиног покушаја да убије краља Милана, односно да ли је наша историографија дала праву позадину тог догађаја.
Међутим, у једном јучерашњем разговору, неко ме упутио да ли сам гледао филм "Седеф магла" покојног Дебелог Милинковића. Па погледах један део данас и видех да је рађен по роману извесног господина Станковића и да је у том роману и дата права позадина тог атентата.
Тако да ћу поставити друго питање као треће питање у трилингу о недовољно обрађеним темама наше историографије.
Историјски трилер "Седеф магла" од Драгољуба Стојковића:
Сценариста филма Што се боре мисли моје и серије Сумпор
Жена која се усудила да пуца на краља
Србија године 1882. Јелена Илка Марковић, удовица Јеврема Марковића оптуженог за учествовање у Тополској буни и по кратком поступку стрељаног, покушала је да убије краља Милана Обреновића и тако освети незаслужену смрт свог вољеног мужа. После хапшења нађена је мртва у затворској ћелији – званична верзија мртвозорника гласи да се одлучила за болну смрт вешањем пешкиром о кревет.
Седам година касније један пропали адвокат који нема шта да изгуби и шеф београдске полиције на заласку каријере истражују њену смрт, сваки из својих разлога, али у случају госпође Марковић истина не доноси ништа добро…
И ево, коначно, тог трећег питања из трилинга о недовољно познатим темама из српске историје:
Српска црква је, као што је познато, после Османске најезде, делила судбину српске државе и народа. Пошто је окупација потрајала, српска црква у оквиру Османског царства, имала је врло трновит, тежак и мученички пут, пун великих падова и издаје, али и уздизање, па поновног пада, до коначног Васкрса који је доживела тек по завршетку Ослободилачких ратова 192-1920, кад се поново дигла на ниво Патријаршије на читавој својој и васељенској основи сједињена под јединственим именом Српска православна црква.
За све то време окупације, окупатори су користили различите методе да унижавају и уништавају Српску цркву, њене манастире и Лавре. То је чињено да скоро свим српским светињама. Многе од њих падале се у руке Јелина, односно под управу Васељенске патријаршије. У касном периоду Османске власти, посебан проблем стварала је и бугарска Егзархија. Све је то релативно познато и код данашњих Срба, ако их ова тема интересује.
Питање:
Међутим, постојао је један врло занимљив случај, када је, игром историјских околности, управу над једним српским манастиром преузела православна братија једне обичне манастирске келије. Келије су често основали и отпадници или полуотпадници од матичне цркве, који су добијали келије од манастира друге помесне цркве. Сличан случај имали смо и у овом несвакидашњем догађају. То келијаши би за заштитника узимали неког познатог свеца, па би по њему и носили име. У данашње време, они би од матичне цркве били називани расколницима, али то се раније није баш тако строго третирало.
Другим речима, у једном тренутку, једним српским манастиром управљали су расколници.
Који је то био манастир и када се то десило?
Вероучитељ нам је у средњој школи, својевремено, испричао ту причу о руским монасима из светогорског манастира Светог Јована. Добили су манастир на управу да би га спасили од пропасти и сталних пљачки арнаута,на крају су их Аустријанци истерали из манастира 1916-те,а наша војска повратила управу приликом ослобођења земље.
(19-05-2026, 08:10 PM)Aleksandar S Пише: Вероучитељ нам је у средњој школи, својевремено, испричао ту причу о руским монасима из светогорског манастира Светог Јована. Добили су манастир на управу да би га спасили од пропасти и сталних пљачки арнаута,на крају су их Аустријанци истерали из манастира 1916-те,а наша војска повратила управу приликом ослобођења земље.