Оцена Теме:
  • 12 Гласов(а) - 4.5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Квиз- Српска историја

9. ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА

Реч "Југославија" први је рекао бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905), водећа личност католичке цркве у Хрватској. Средином прошлог века југословенство је дошло као замена забрањеном и напуштеном илирству.
Између југословенског и илирског покрета нема битних разлика; Штросмајер је мање-више само продужио Гајеву политику. И код њега је основно подручје деловања била култура, посебно језик. "Њихов је (Југословена) циљ био да унаприједе уједињавање јужнославенских говора (по илирском обрасцу), и да Загреб претворе у средиште заједничких јужнославенских умјетности, хуманистичких и природно-знанствених истраживања те одгојних установа". Тако каже Иво Банац, међутим, јасно је да и у овом случају важе речи Ферда Шишића о илирском покрету: "Практично је политика илирског покрета била чисто хрватска - не југословенска - то више, што се она оснивала искључиво на хрватском државном праву, идући у првом реду за тим да око Загреба окупи све хрватске земље унутар граница Хабсбуршке монархије, а од чести још и неке крајеве тадашње Турске..." Такође, важе и Шишићеве речи да је у културном погледу илиризам - па тако и Штросмајеров југословенски покрет - имао југословенски карактер, "с идеалном тежњом да око Загреба окупи, под окриљем класичног илирског имена (код Штросмајера југословенског), све умне и духовне силе Јужног Словенства у једно коло на основу једног књижевног језика, штокавштине Хрвата и Срба". При томе је од посебног значаја следећи Шишићев закључак: "За овај смјер (културни) треба казати и то, да је имао служити као средство оном политичком смјеру о коме се није гласно и јавно смјело говорити..."
Дакле, и илирска и југословенска идеја служиле су Хрватима за ширење имена и територија. Загреб као центар хрватске, и Загреб као центар југословенске културе, две су сасвим различите ствари. Друга варијанта пружа могућност културног уједињења знатно већег подручја, као и разнороднијег становништва. Ако та подручја и то становништво једном прихвате Загреб за свој духовни центар, онда ће прихватити и предвиђено преименовање. Када илирски центар постане хрватски, Илири ће постати Хрвати, и следствено томе, када се југословенски центар претвори у хрватски и Југословени ће се претворити у Хрвате. Био је то начин за ширење хрватског имена на нехрватско, посебно српско становништво, који се показао веома ефикасним.
Тешко је разумети чињеницу да свих ових година српски историчари у Гају и Штросмајеру виде родоначелнике "братства и јединства наших народа и народности". Они се и данас сматрају заслужнима за српски народ, у тој мери да улице српских градова носе њихова имена. Наиме, није никаква тајна да је и Штросмајер био присталица средњевековне идеје о хрватском "политичком народу". Чак и Банац признаје да је та идеја терала Србе од југословенства:
"Главни разлог због којега се идеологија југословенства није могла свидјети присташама српске државне идеје био је у томе што су Штросмајер и Рачки, попут Старчевића и Кватерника, дубоко прионули уз доктрину о хрватском 'политичком народу"', каже он.
Све главне хрватске политичке снаге XIX века, Гајево илирство, Штросмајерово југословенство и Старчевићево отворено хрватство, у основи се нису разликовале. Полазиште за све је Витезовићево "хрватско државно право", према коме на "хрватској земљи" постоји само један "политички народ", Хрвати. Разлика је само што Старчевић то саопштава директно, док Гај и Штросмајер траже странпутице. Старчевић није имао обзира јер уопште није рачунао на савезништво других народа. Он је први истакао идеју да Велика Хрватска може да се створи само ослонцем на своје снаге, чак и без аустријске потпоре, што је Гају и Штросмајеру било незамисливо. Зато Старчевић оштро наступа и према Србима и према Аустрији, док Гај и Штросмајер настоје да искористе аустријску политику асимиловања Срба.
Међутим, ни хрватски Југословени нису били доследни, боље рећи довољно опрезни. Тако је каноник Фрањо Рачки (1828-1894), најближи Штросмајеров сарадник, писао да "има и народ хрватски за законито и неостарело право својине на сав простор од Бојане до Дрине и Дунава". Године 1931. у Загребу је објављена "Коресподенција Рачки-Штросмајер". Међу осталом, занимљива је преписка ове двојице у вези откривања споменика Ивану Гундулићу у Дубровнику 1893. године. Штросмајер је 13. јуна писао Рачком да су Срби узели иницијативу у вези с прославом, и да ће хрватска акција бити "само сјена онога сјаја којим се српство у опреци према хрватству обасија". Рачки га обавештава да је прослава "носила посвема хрватски значај" (што наравно није тачно: тада је дубровачка општина била у рукама Срба; манифестацијом су доминирале српске заставе). У следећем писму Штросмајер је срећан што је све испало "у прилог нашој хрватској идеји". Тако, у приватној преписци два прва Југословена нема говора о "братству и јединству" са Србима; напротив, они се договарају о отимању српских територија.
Штросмајер није као Старчевић директно порицао постојање Срба и Словенаца. Старчевић је сматрао да су они Хрвати, и да на Балкану постоје само два народа: Хрвати и Бугари. Штросмајер, по угледу на Гаја, иде заобилазно, признајући Србима и Словенцима тзв. родословну националност. То значи да они имају своје посебне народне особине, али пошто са Хрватима чине један "политички народ", те њихове посебности нису битне. Обавеза Срба и Словенаца је да подрже "хрватску политичку народност", као "форму народног развитка". Разуме се, реч је о "народном развитку" Хрвата. Постоји и "српска политичка народност", али само у Кнежевини Србији. "Њезино би се ширење могло прихватити само у оквиру њезиних властитих оквира", сматрао је Штросмајер. Било је то пре Берлинског конгреса 1878. године, када је Србију чинио практично само бивши Београдски пашалук. С друге стране, Југословени су спремали ширење Хрватске далеко "ван њезиних властитих оквира". Њихова замишљена Југославија, са Загребом као престоницом, обухватала би простор од Италије до Београдског пашалука и Црне Горе од пре 1878. године, с тим што би касније могла да припоји и ове две мале области. Замена југословенског имена хрватским ствар је погодног тренутка.
Одговори

Него поручниче, откуд Екмечић најбољи историчар 20. века?
Ево шта сам о њему написао у наставку овог рада, поводом покушаја др Радована Караџића да доведе ствари у нормалу:


Питање дијалеката српског језика поново је покренуто тек поткрај 1993. године. Вођство западних Срба, ијекаваца, на челу са др Радованом Караџићем, прокламовало је тада опредељење за екавски дијалект. Било је то време, као и сада док пишемо ове редове, у коме су српски непријатељи покушавали да коначно униште прекодринске Србе. Зато се код њих инстинктивно појачала тежња ка учвршћивању веза са матицом. "Намјерни смо да престанемо бити босански Срби и да постанемо само Срби", рекао је др Караџић. У листу "Јавност", гласилу Републике Српске, он је опредељење за екавицу образложио потребом да и Срби, као и други европски народи, имају један књижевно-језички стандард. Подсећајући да је и Иво Андрић прешао на екавицу, др Радован Караџић наглашава потребу "интеграције српског народа и стварања нације". Дотакао се и забране екавице у овим крајевима, у време комунизма:
"Властодршцима је однекуд било веома важно да се екавица не прелива у Босну преко Дрине. Да им је било стало да се демаркирају према Србима, они би босанске Србе охрабривали на екавицу, а не би ауторске текстове Новице Петковића и других ијекавизирали. Силина којом су се супротстављали екавици сама по себи говори да је она за њих била опасна. Од раних 60-тих година готово сви српски пјесници у БиХ писали су, готово све, пјесме екавицом, а властодршци су тада и забрањивали и обесхрабривали екавицу у Босни".
Очито је да се преко ијекавице тежило одвајању прекодринских Срба од матице, да би се временом, као некада католички Срби, претопили у други народ (говорило се о "бошњачком језику" и "бошњачкој нацији", и сл). Зато је потез Републике Српске мудар и веома значајан. Међутим, десило се да су готово сви лингвисти са екавског подручја, из Београда, устали против њене одлуке. То је свакако историјски преседан. Обично су већинска говорна подручја имала муку да наметну свој дијалект мањинским говорним групама; понекад се због тога и ратовало. Није нам познато да се икада већинско подручје противило добровољном узимању његовог дијалекта, па и овај пример показује до које мере српска лингвистика стоји на нездравим темељима. Ево неколико наслова из београдске штампе, којима је "на нож" дочекана одлука Републике Српске:
"Политичко нормирање језика" (др Иван Клајн); "Још једна заблуда у низу" (мр Васа Павковић); "Опасне игре" (Мирјана Радојичић); "Етничко чишћење језика" (Ранко Бугарски); "Да ли се језик може прописати декретом?" (др Егон Фекете)... Професор Филолошког факултета у Београду, др Милорад Дешић, дао је следећу невероватну изјаву: "Српском језику су потребна оба изговора, као човеку руке: ако остане без једне он је инвалид, тако је и језик осиромашен и обогаљен без једног изговора"!
Међу осталима, огласио се и академик Милорад Екмечић:
"Кад је Вук Караџић стандардизовао српски књижевни језик он је у томе у длаку ишао истим оним путем којим су раније ишли развијени европски народи. Држао се правила да треба изабрати дијалекат у средини националног територија и обогатити га језиком најбоље књижевности. Као што су у Италији оба та улога нађена у Тоскани, тако их је и Караџић нашао у Херцеговини. Тамо је био средњи говор, а епске песме на ијекавском херцеговачком су тада сматране, по свој прилици до данас и остале, најбољи примерци народне књижевности".
Разумљиво је што академик Екмечић епске песме сматра нечим најбољим у нашој књижевности. Од њих је направљен мит, док је писано стваралаштво ранијих векова остало готово потпуно непознато. Примера ради, тек ове, 1994. године, после више од једног века објављено је друго издање епохалног дела Симе Милутиновића Сарајлије "Србијанка". Ту књигу је преко својих веза забрањивао лично Вук Караџић, јер је била написана старим српским књижевним језиком и правописом. Вукови наследници следили су овај пример, па је због својеврсне забране многих вредних дела, од Светог Саве до Симе Милутиновнћа, српски народ духовно осакаћен. Зато чак и један академик такво осиромашење духа и језика назива "обогаћивањем". Међутим, на први поглед није јасно зашто он Херцеговину сматра српском средишном националном територијом, када је већ овлашан поглед на географску карту довољан за закључак да је реч о граничној српској земљи према западу? Зато што Милорад Екмечић и овде следи традицију Вука Караџића. Наиме, Херцеговина није у средини Србије, али јесте у средини Југославије! Екмечић најпре подсећа да је ијекавица била симбол "српскохрватске и југословенске народне интеграције", жалећи што је изневерила у тој улози. Затим додаје да ће таква интеграција у будућности бити спроведена уз помоћ екавице и латиничног писма:
"Сасвим је вероватно да ће некад убудуће, кад стане хук данашњег клања, југословенски простор бити организован екавским српским говором и латинским алфабетом. Југословени се не морају ујединити у једној држави, али ће се једним језиком морати споразумевати. Скерлићеве претпоставке од пре 1914. ће тако на крају победити".
И академик Екмечић је, попут многих других, дословно схватио (не)дело Вука Караџића, првог Југословена међу Србима. "Вукова реформа" није се тицала само језика, већ и тако крупног питања као што је самоукидање српског народа. Према југословенском пројекту, Срби као народ треба да нестану и да се претворе у нову, посебну нацију, у Југословене. Писмо Југословена је латиница, језик је југословенски, а црква унијатска и католичка.
Одговори

Треба имати у виду да су многе идеје Југославије прије 20. вијека била изоловане и појединачне, и не може се о њима говорити као о циљу неког народа или државе.
Одговори

(05-07-2017, 11:18 PM)Романија Пише:  Треба имати у виду да су многе идеје Југославије прије 20. вијека била изоловане и појединачне, и не може се о њима говорити као о циљу неког народа или државе.

Ма наравно. Мене је занимало нешто друго, а одговор сам добио овде. Јесте релативан и опречан али могу неку слику да створим.

(05-07-2017, 11:05 PM)Милослав Самарџић Пише:  Један од најжешћих противника илиризма био је Теодор Павловић (1804-1854), уредник "Летописа Матице српске ' и "Српског народног листа". Ово су његове речи:
"Осећамо, пак, да име: Илир, Илирскиј језик, Илирскиј народ, не можемо нигди и никад пријмити, где је реч о правом историческом имену, о језику, о народу у Краљевини Унгарској, у Сербии, Босни, Црној Гори, Ерцеговини, Славонии, Далмации и Хрватској нашег колена живећи људиј. То су све људи по пореклу, по имену и по језику, сви прави Србљи, који се само по пределима по коима живе зову: Бошњаци, Црногорци, Славонци, Далматинци,
итд".


Питао сам се да ли су ондашњи Срби имали неку свест о томе да су домородачко становништво Балкана, не пишем ово из аутохтонистичког угла већ чисто ради појашњавања неких писанија и теорија. Слабо се зна да смо у 19. веку имали аутохтониста тек у нешто мањем броју него данас. Да их не наводим почев од Милојевића, Шафарика, Лукин Лазића...

Значи да ондашњи Србаљи нису имали појма о Илирској традицији и да је то само аутохтонистичко залуђивање. Или је на делу нека већа завера а можда и историјски илиризам нема везе са овим којим су се рватине служиле а све у сврху обмане Срба, што не би био први случај манипулације са њихове стране ма о чему год да се радило.

Југословенство је ту мање битно , само један термин који је заменио други термин. Све друго је остало исто.
Одговори

Бенито нешто кочи квиз Кез
Ево још једно док он не постави:
Знате ли чега се Броз највише плашио?
Одговори

Драже?Smile

Ево и трећег питања везаног за СПЦ:
Већ смо у квизу нагласили да је СПЦ обновљена тек 1920. године. Међутим, један догађај је де факто , ако не де јуре, означио независност српске црквене заједнице од Цариграда.
Који је то догађај и када се збио?
Одговори

(06-07-2017, 12:11 AM)Бенито Пише:  Који је то догађај и када се збио?

Улазак оне три епархије у састав Београдске митрополије 1913. ?

п.с. Нисам сигуран да је одговор тачан, ишао сам на то да си имао серију питања везаних за 1913. годину.

(05-07-2017, 11:54 PM)Романија Пише:  Знате ли чега се Броз највише плашио?

Совјетске интервенције?
Одговори

Написао сам да је догађај био у 19 веку.

А, нисам, пардон.
Дакле, 19 век.
Одговори

Није ништа од тога, тј. јесте Драже, ал нисам мислио на политику Smile
Већ уопштено, коју је фобију имао?

(06-07-2017, 12:38 AM)Бенито Пише:  Написао сам да је догађај био у 19 веку.

А, нисам, пардон.
Дакле, 19 век.

Добијање Хиландара?
Одговори

Не.
Одговори

Добили смо аутокефалност, ал не знам које године, можда око 1878.

Мада не бих рекао даје то де факто независност
Одговори

Да не отварам тему Поручник одговара на ваша питања поставићу ти овде питањца па одговори кад стигнеш.

Поручниче, како оцењујеш лик и дела Милана Протића? Делије ми да имаш високо мишљење о њему. Вероватно, тренутно, нико боље од њега не познаје тему која се бави стварањем и поделом Југославије.

Његову нову књигу сигурно ниси прочитао. Шта очекујеш да се из те књиге може сазнати ново у односу на горе поменуте, Екмечићеве, радове? Наравно, мислим да уводни део о стварању Југославије.

Пошто је Милан Протић за кратко време оставио велики утисак на мене делује ми да је његова нова књига сасвим довољна да се, кроз њу, сагледа ситуација око поменуте тематике. Наравно, ко жели да се бави овом темом мора заћи у детаље.

Нажалост, књиге нема у слободној продаји. Сирома'

Очекујем Бенитов постулат као одговор. Унапред хвала.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Одговори

Ево на питаље о Брозовој фобији.
Да није имао фобију од града Чачка ?
То сам прочитао негде да га је заобилазио у великом луку,па ето рекох можда је то.

Бенитово питање о СПЦ:
Да није оно када краљ Александар Обреновић шаље српске свештенике на простор Старе Србије да проповедају Хришћанско Православље ?

Предпостављам да нисам погодио јер српски свештеници нису тамо послати како би се одцепили од Цариграске Патријаршије већ да ударе контру исламизацији,али од куд знам,можда има неке везе са Цариградском Патријаршијом...

"За часног човека и озбиљног мушкарца,отаџбина је скуп обавеза,и у рату,и у миру-УВЕК !" -Војвода Петар Бојовић
Одговори

Па кажем, нема везе са политиком.
Везано је за његове посјете по свијету.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 3 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним