Неистине Биљане Србљановић
(Реаговање на текст „Протест“, објављен у „Блицу“, 15. маја 2019, на петој страни)
У своме тексту у „Блицу“ драмска списатељица Биљана Србљановић изнела је више неистина које се односе на Српски покрет обнове. Како је наслов рубрике у којој је објављен њен текст „Полемике“, захтевам да објавите моје реаговање.
Није тачно да је Српски покрет обнове, како наводи Србљановићева, само два месеца после избора Зорана Ђинђића за градоначелника Београда „направио пакт са радикалима и Милошевићем и силом отерао Ђинђића са власти“. Није тачно ни да су се странке опозиције удружиле и да су грађани демонстрирали три месеца да „Ђинђића с правом доведу на место градоначелника“. Истина је сасвим другачија.
Грађани нису демонстрирали због Ђинђића, већ да би били признати резултати локалних избора за Скупштину града Београда и да би у главном граду била успостављена легитимна градска управа. Зоран Ђинђић изабран је за градоначелника Београда 21. фебруара 1997. године и није смењен после два месеца, већ у септембру исте године, после шест месеци проведних на функцији. По коалиционом споразуму, мандат градоначелника Београда припадао је кандидату из СПО, али је Вук Драшковић, за трајања демонстрација, тај мандат дао управо Зорану Ђинђићу. Заузврат, СПО је добио рушење коалиције Заједно и бојкот избора који би, сигурно, били добијени. Због те издаје, и само због тога, Ђинђић је смењен са функције градоначелника Београда. Сменио је, практично, сам себе, јер је са Демократском странком одбио да учествује на септембарским парламентарним изборима у оквиру коалиције Заједно и при томе је водио активну антиизборну кампању, која је омогућила Слободану Милошевићу да остане на власти све до 5. октобра 2000. године. Да је Милошевићев режим побеђен 1997. године било би избегнуто НАТО бомбардовање и губитак Косова.
Док је Вук Драшковић на све начине покушавао да сачува Коалицију и потписани коалициони споразум (Весна Пешић кандидат за председника парламента, Зоран Ђинћић за премијера, Вук Драшковић за председника Србије), председник ДС је све чинио да овај савез развргне инсценирањем представа о тражењу, тобоже, некаквог „српског Хавела“ (који, нити је тражен, нити је пронађен). У настојању да „Заједно“ остане заједно, Драшковић је изнудио и потписивање Споразума о заштити споразума, а убрзо и Споразума о заштити Споразума о заштити споразума. Узалуд. Ђинђић и Весна Пешић напуштају коалицију и бојкотују и парламентарне и председничке изборе. У интервјуу „Лос Анђелес тајмсу“ Ђинђић је признао да је „свесно и намерно срушио коалицију Заједно“.
Биљана Србљановић износи још неколико неистина - да је Милошевићева полиција у име СПО јурила демонтранте на мосту да их млати; да је СПО отео Студио Б, укинуо „Утисак недеље“ и из медија заувек отерао генерацију најбољих ТВ новинара коју је ова земља икада имала.
Чињенице, трагично, оповргавају сваку сарадњу Вука Драшковића са Слободаном Милошевићем, осим ако се под сарадњом не подразумевају атентат на Ибарској магистрали, када Милошевићеви терористи убијају четворицу челника СПО и атентат на Драшковића у Будви неколико месеци касније. Можда је Србљановићева и у праву, ако се под сарадњом СПО са Милошевићем сматра кампања коалиције ДОС (коју је основао СПО), да атентата у Будви није ни било, него је Вук сам пуцао на себе, па је СПО избачен из коалиције ДОС у завршници десетогодишње борбе против Милошевића и његовог режима.
Студио Б није ни од кога отет, већ је поменуте 1997.био и остао у власништву Скупштине града Београда. У јесен те године на место директора именован је Драган Којадиновић, један од оснивача слободног и независног Студија Б 1971. године. Ова градска радио-телевизија била је симбол професионалног и одговорног новинарства, све до маја 2000. године, када су је, управо због таквог информисања, одлуком Владе Србије, заузели специјалци Милошевићеве полиције, после чега су биле успостављене комесарска управа и строга цензура.
Емисија „Утисак недеље“ на Студију Б није укинута, већ је њена ауторка одлучила да ту емисију више не уређује и води, јер је добила примаљивију понуду од продукцијске групе „Мрежа“ да ради друге послове у новинарству. Није са Студија Б отеран ниједан новинар. Тачно је само да је 2. октобра 2007. године неколико чланова уређивачког тима поднело оставке на своје функције, јер се нису слагали да Студио Б, уместо дотадашњег партијског разгласа Демократске странке, поново буде објективна и непристрасна ТВ кућа. Свих осталих пет стотина запослених остали су у Студију Б и, заједно са Драганом Којадиновићем, створили телевизију којој се веровало.
И како то Биљани Србљановић те 1997. године није сметала београдска власт СПО, која је, како она сада тврди, тукла демонстранте и сарађивала с Милошевићем, док јој је у Старом двору уручивала књижевну награду „Драгиша Кашиковић“ за њено дело „Београдска трилогија“.
Александар Чотрић,
заменик председника СПО
и народни посланик