[Ултрадесничар]

.
ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ: ЗОРАНА МИХАЈЛОВИЋ ОПЕТ НАСТУПИЛА У УЛОЗИ САМОПОСТАВЉЕНОГ ОБЕРПРОКУРОРА



Сваком иоле добронамерном човеку, упознатом са чињеницом да сваке године у Србији умре 30.000 људи више него што се роди, апсолутно је неспоран апел Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, изречен 24. октобра 2017. године на Сајму књига у Београду, тачније на промоцији филма и књиге Затирање Срба у Босни и Херцеговини у 20. веку, „да препоручимо нашим матерама да су дужне да рађају децу, по Божјем благослову и дару датом мајкама, да на тај начин останемо у историји“.

Чак и те једноставне, најдобронамерније речи Светејшег, утемељене у заповести Божјој: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“ (Пост. 1, 28), речи које су израз његовог деценијама стицаног духовног искуства које дубоко сагледава нашу националну трагедију, постепено нестајање са лица земље, биле су повод госпођи Зорани Михајловић, потпредседници Владе Србије, да Патријархове речи стави у контекст ратова и страдања. Tиме је госпођа Михајловић потпуно свесно подржала немачку књижевницу Херту Милер, која је само дан раније за ратове у бившој Југославији оптужила српски народ и Српску Православну Цркву.

Мотивација госпође Милер, заснована на историјским комплексима и породичном васпитању, јасна је и неупитна. Верујемо да мотивација наше Тузланке да Патријархове речи о деци и о благослову и радости рађања изврће и ставља у контекст ратних страдања, није политичка, што значи да она не очекује да ће тако себи и политичкој странци којој припада донети гласове на изборима. Пре ће бити да је њена мотивација личне природе, да је запретена негде у њеној подсвести и да јој треба помоћ духовника. Нажалост, брзоплета лакоћа са којом свисока критикује поглавара Српске Православне Цркве може се тумачити и као њена отуђеност од те Цркве, Цркве њених предака. То јесте њено људско и грађанско право, али у том случају она не располаже никаквим критеријумима на основу којих би мериторно могла да процењује садржај и вредност Патријархових порука. Не знамо да ли је тако, но ако јесте, онда би јој уместо помоћи духовника добро дошла и помоћ неког трезвенијег политичара, а по потреби и психолога.

Као убеђена приврженица „европских”, можда и „евроатлантских”, вредности и стандарда, она је и велики поштовалац људских права, нарочито женских права, иако вероватно не зна да је тим правима извор у хришћанској етици, односно у хришћанском учењу о неприкосновеној вредности и достојанству сваке људске личности. Зна се, међутим, да основно људско право јесте право на живот. Зато питам госпођу министарку: да ли ембрион, нерођено дете, ново људско биће у утроби мајке, има право на живот? И да ли било ко, а поготову родитељи (не апострофирам посебно мајке), има право да одузме било чији живот, у том броју и живот свог нерођеног, али већ постојећег детета? Како то да се за убиство новорођенчета иде на робију, а о убиству потпуно невиног и незаштићеног будућег новорођенчета слободно и некажњиво одлучује само и искључиво жена, како тврди госпођа Михајловић? Где је ту морал, где савест, где душа, где елементарна људскост?

Питање брака и породице, па и питање рађања или абортуса као алтернативе рађању, није превасходно правно, политичко, демографско и социолошко питање него егзистенцијално, етичко и аксиолошко питање.


СПЦ

Професорка на Мегатренду добила похвале САД за нападе на СПЦ ?

http://www.alo.rs/pohvale-zorani-ucene-za-srbiju/128515

[Шумадинац]

.
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована, у понедељак, 30. октобра, у Богословији „Свети Јован Златоусти” у Крагујевцу, одржан је стручни скуп на тему „Партиципација верских медија у остваривању јавног интереса у информисању“. Скуп је организовао Радио Златоусти Епархије шумадијске, а учешће је узело 17 медија из 10 градова у Србији. Представници радијских станица Епархије бачке – Беседа, Тавор, Благовесник и Славословље, учествовали су на овом сусрету, који је замишљен као састанак уредника из православних, римокатоличких и исламских медија, и то штампаних, електронских и информатичких.

[Шумадинац]

.
СВЕШТЕНСТВО И МОНАШТВО ЕПАРХИЈЕ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ И ПРИМОРСКЕ




ПИСМО ВЕРНИЦИМА



Поводом учесталих напада на Цркву Епархије захумско-херцеговачке и приморске и њеног предстојатеља Епископа Григорија ми свештеници, игумани и игуманије манастира наше Епархије осјећамо јеванђељску одговорност и пастирску дужност да се вјерницима наше Цркве обратимо овим путем:


Конкректно, ријеч је о клеветничком настојању неких новинара и медија који већ више година уназад јавно нападају првог међу нама, не бирајући ријечи увреде и стављајући му на душу најтеже кривице, због чега су неки новинари и правоснажно осуђени. Јасно је, а у неким текстовима се то и отворено говори, да је циљ њиховог посла свргавање нашег Eпископа са трона Св. Василија. О томе ко евентуално стоји иза таквог посла – не бисмо да нагађамо. Оно што желимо је да јасно кажемо вама, нашој браћи и сестрама са којима служимо Спаситељу и чијим потребама служимо по својој моћи, да су такви напори за нас дјело нечастивога који жели да смути, збуни и саблазни, баш као што нас о томе учи Спаситељ у Божанским писмима (Mт.24.5,11). Наравно да у нечему таквом ови новинари не могу имати ама баш никаквог успјеха, али можда понеки неупућени читалац може и повјеровати некој од неистина.


Оно што дотична господа чине, називајући Епископа издајником, оним који продаје вјеру, који не брине за паству (посебно тамо гдје су православни мањина), који срамоти Цркву и како све не, јесте клевета која некима наивнима али и безазленима може да постане препрека на путу уласка у заједницу Цркве и тиме и препрека благодатном заједничарењу у истини Јеванђеља. Због тога смо се и одлучили на овај корак.


Да бисте се сами увјерили у неоснованост поменутих оптужби позивамо вас, браћо и сестре, да се једноставно окренете око себе у нашим Требињу, Мостару и уопште на цијелој територији Епархије од Коњица на сјеверу до Метковића и Дубровника на југу. Видјећете оно очигледно, тј. како изгледају наше Цркве, колико је по милости Божијој вјерника у њима, особито младих и дјеце, колико хорова и уопште колико живота. Видјећете нове манастире у Данићима и Петровом Пољу крај Требиња, као и обновљене из пепела Житомислић и Завалу. Видјећете и ревносне вјероучитељке и вјероучитеље, образоване теологе и црквени поредак који на славу Божију функционише. И како онда вјеровати онима који вам говоре да је све то неистина, већ да смо Црква која не брине о вјери и продаје је? Далеко од тога да навођењем ових чињеница из живота наше Епархије желимо да величамо себе. Свако од нас, од првог до последњег, има за шта да се каје и то нико, па ни наш Епископ никада није порицао. Али, ако неко у времену када духовни живот Епархије доживљава процват, онога који стоји на челу те заједнице непрекидно назива ружним ријечима и непријатељем Цркве, онда такав не посједује баш никакав кредибилитет.


У медијском простору неки су се, по ко зна чијем налогу, напросто окомили на Епископа. Из њихових ријечи избија мржња и јед, недостатак чињеница и изобиље измишљотина. Истине, у коју се неки од њих куну – нема нигдје ни за лијека. Тако нпр. када у једном од текстова наводну „казну“ за једног од требињских свештеника стављају на душу Владици, онда кажу како је то због тога што је овај јавно читао писмо Епископа Атанасија, што је апсолутна измишљотина и никада се није десило. Или када легитимно премјештање свештеника назива казном, итд, итд. Такође, када се говори о проблему Српског Националног Вијећа у Дубровнику, опет клевете, јер је то тијело замољено да се исели из просторија Црквене општине, које су Цркви у том тренутку постале неопходне, на шта су у почетку са разумијевањем пристали, да би касније „окренули ћурак“ и почели да се жале на челу са предсједником СНВ, а уз свесрдну подршку неких новинара који од тога праве скандал, јефтино се играјући осјећањима оно мало преосталих православаца у Дубровнику у чијем наjбољем интересу ће се зграда и реновирати, и уз то наравно, изнова смућујући нашу паству. И најновије: зар би ико нормалан могао да повјерује да је православни свештеник ишао да служи парастос усташама, и то по налогу Епископа?! Такве и још многе жалосне измишљотине читамо, и сами запрепаштени количином неистина и бескрупулозности. А истина је да се на челу са Епископом, као свештеници Епархије, а нарочито они који служе у мањинским православним срединама, трудимо да будемо миротворци, јер нас је Спаситељ научио да су „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“(Мт. 5.9). Тачно је и то да се и молимо и боримо за јединство Хришћана. То је мисија заснована на Господњим ријечима „да сви буду једно“(Јн 17.21). И ма колико на нашем, многим невољама обремењеном простору, на моменте било непопуларно, као хришћани и свештеници дужни смо да то чинимо. Па и када због тога не побирамо аплаузе, као што их понекад добијају они који позивају на мржњу и бескрајно разрачунавање. Јефтино је и душепогубно такве кораке ка миру називати унијаћењем и покатоличавањем. А управо такве идеје промовишу поменути, градећи се и већим теолозима, и каноничарима и црквеним историчарима него што смо сви ми у Цркви заједно. Из пера истих није поштеђен ни Патријарх српски.


У тијело наше Цркве у Херцеговини такав „посао“ може да уноси немир и смутњу. Зато будите опрезни и „не вјерујте сваком духу“(1.Јов. 4.1). Ми, ваши свештеници, стављамо на знање првенствено вама, а онда и онима који неистине пласирају у јавност, да чврсто стојимо уз свога Архипастира и Епископа и нека не мисле они који хоће раздор и смутњу да у корпусу свештеника световасилијевске Херцеговине има таквих који би се окренули против њеног свештеног трона и онога који на њему сједи.


Вас са друге стране позивамо да, уколико имате недоумице или збуњеност било које врсте и по било ком питању, слободно питате било кога од нас и увјерите се да је овако како смо вам рекли. Пред нама је период Крсних Слава када ћемо имати прилику да се сусретнемо у вашим домовима, и поразговарамо људски и хришћански о свему што вас интересује. Смирено вас и братски поздрављaмо желећи вам свима мир, радост и вјечно спасење у Христу Исусу, Господу нашем.



1. Протојереј-ставрофор Младен Жуловић
2. Протојереј-ставрофор Никола Јанковић
3. Протојереј-ставрофор Борис Бандука
4. Протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин
5. Протојереј-ставрофор Немања Дражић
6. Протојереј-ставрофор Никица Ајдер
7. Протојереј-ставрофор Александар Илић
8. Јереј Душко Шаровић
9. Јереј Мирослав Ратковић
10. Јереј Милош Ловрић
11. Јереј Драгиша Томић
12. Јереј Вук Милишић
13. Протојереј-ставрофор Благота Васиљевић
14. Протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић
15. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ
16. Протојереј Небојша Радић
17. Јереј Бранимир Боровчанин
18. Јереј Марко Гојачић
19. Протојереј-ставрофор Небојша Коловић
20. Јереј Данило Боро
21. Јереј Александар Грчић
22. Јереј Александар Шмања
23. Протојереј-ставрофор Борис Чоловић
24. Протојереј-ставрофор Зоран Илић
25. Јереј Немања Лукета
26. Јереј Младен Чалија
27. Јереј Драго Зубац
28. Протојереј-ставрофор Велимир Ковач
29. Јереј Милан Стањевић
30. Ђакон Јакша Окиљевић
31. Јереј Миодраг Вртикапа
32. Јереј Милан Бужанин
33. Ђакон Крсто Авдаловић
34. Јереј Александар Гајић
35. Јереј Саша Којовић
36. Игуман Сава Мирић
37. Јеромонах Димитрије Рађеновић
38. Јеромонах Порфирије Гргић
39. јерођакон Антоније Глишић
40. Игуман Данило Павловић
41. Архимандрит Лазар Лазаревић
42. Игуман Василије Копитић
43. Јеромонах Марко Прцовић
44. Јерођакон Павле Јанковић
45. Игуман Исаиа Дан
46. Игуманија Текла Даскалаки
47. Игуманија Павла Ћузулан
48. Ђакон Владимир Вукановић
49. Ђакон Павле Ратковић
50. Ђакон Бранислав Рајковић
51. Ђакон Мирослав Бошковић
52. Ђакон Ратко Зубац
53. Ђакон Александар Црногорац

[Ултрадесничар]

Телеграм подршке владици Григорију ?

[Шумадинац]

.
ПАРАСТОС ЖРТВАМА РЕВОЛУЦИОНАРНОГ ТЕРОРА




Парастосом у Лисичјем Потоку на Задушнице 2017. године на достојанствен начин одат je помен свим невиним жртвама револуционарног терора и пружена подршка иницијативи за подизање споменика и уређење платоа са чесмом посвећеном убијеном краљу Александру Првом.


Сам догађај започео је химном Боже правде коју је отпевао хор раковачке цркве Светих Вартоломеја и Варнаве. Парастос је служио свештеник раковачки Александар Аздејковић са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. После парастоса, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у својству изасланика, обратио се протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода.


-Помолисмо се данас, на Задушнице, драга браћо и сестре, Господу Богу, Једином Животодавцу, за све оне што овде невино страдаше од оних који су мислили да могу градити будућност на туђој крви и несрећи. Као народ прошли смо у историји кроз многа и тешка искушења која су изнедрила свете мученике и страдалнике, чија жртвоносна сведочења снаже и јачају све оне који иду Христовим крсноваскрсним путем. Међутим, никада - ни у једном периоду мира и слободе - нисмо били више прогањани, хапшени и убијани, него у времену када су комунисти преузели власт и ударнички, револуционарно, жестоко, кренули у обрачун са онима из нашег народа који су Бога у срцу носили са жељом да њиховом крвљу „учврсте” темеље нове државе, истакао је прота Саво Јовић и подсетио:


-Хапсили су без разлога, судили без кривице и убијали без милости, у исто време проглашавајући тај период најбољим напретком у историји нашег народа, тврдећи да се тада слободно, лепо и добро живело, што неки, нажалост, још увек и данас понављају. Зар се може, браћо и сестре, лепо живети уколико се сећамо жртава само овог једног стратишта, а и преко 200 гробница које је комунистички режим „посејао” по Србији и у којима се претежно налазе кости цивила, тадашње елите напшег народа: епископа, свештеника, професора, лекара, песника, привредника, трговаца, занатлија, глумаца, адвоката, књижевника, студената, ђака... Сви су они страдали од оних који су се такмичили у убијању и прогону људи, у хапшењу, у ломљењу ребара, чупању брада, рушењу и обесвећивању храмова, спаљивању светих икона, растеривању литија, гашењу славских свећа и кандила. Богу хвала да је то њихово прошло и да је дошло време да ове жртве, као и оне широм Србије, имају исти третман као и све друге жртве. Ако то ми не урадимо, него дозволимо да њихова гробна места буду депоније, онда морамо бити свесни да и сами чинимо грех раван злочину.



-Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, који због раније преузетих обавеза није могао данас бити овде, али који је у молитви са нама, и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве подржали су акцију Удружења политичких затвореника и жртава комунистичког режима да се на овом месту обнови Краљева чесма и уреди мали парк у коме би се подигао у облику крста споменик овим жртвама. Било би добро да се ово богоугодно дело што пре заврши, на шта нас обавезују сви невино страдали. Молећи се Богу за њих, у исто време молимо се да и према онима који су били заслепљени једном безбожном идеологијом, и „чија је слава била у срамоти њиховој” (ср. Флп 3,19), Господ покаже своју милост, и да се овако нешто више никада и нигде не понови. Нека је свим невиним жртвама вечан спомен, поручио је прота Саво Јовић.


-Тужни саборе, ево нас на Задушнице 2017. године изнад једне од масовних гробница још неоткривеног великог српског подземног архипелага. Ваљало би рећи оно што се на гробљу говори, али ово није гробље нити гробница, или гробница јесте. Оваквих гробница нема више нигде у данашњој Европи. Ваљало би наћи реч коју би рекли они који овде леже већ више од седамдесет година, лишених живота и смрти, поручио је академик Матија Бећковић и додао:


-Верујем да би њихова реч, испаћена и блага, била сва заложена за правду и помирење, али ми још не знамо ни колико их овде има, ни како су се звали. Није случајно да су доведени и побијени близу Белог двора. Лењин и Стаљин су побили руску царску породицу, али се нису уселили у Петрограду у царске дворове, а Јосип Броз је најкраћим путем похитао у Бели двор, а домаћину забранио да се у њега врати. То наводи на помисао да овде није могао бити ликвидиран ко било, и лако би било погодити ко је волео да то гледа. Имена 104 стрељаних објављена су на првој страни 'Политике' два дана по ослобођењу Београда, све чувенији од чувенијих, а међу њима и главни уредник 'Политике' Јован Тановић," рекао је академик Бећковић који је подсетио да су ти људи само најмаркантније личности и представници 10 хиљада стрељаних Београђана и на стотине хиљада оних који су побијени у Србији.


-Кажу да је дрвеће највише тамо где расте из људских лобања и да земља никада није поравњана него заувек остаје улегнута тамо где леже побијени људи. Једно такво улегнуће видимо и овде, и утолико их је лакше наћи. Нас сваки час називају и данас фашистима, а и ми фашистима зовемо оне које су фашисти побили. Да споменем само Драгишу Васића и Павла Ђуришића - живи су запаљени у Јасеновцу, рекао је уважени књижевник и академики додао: -Земља се неће смирити док се ови људи не сахране, а немогуће је разумети како то до данас није урадила једино слободна Србија. Ниједан Србин није подигао руку на фашистички поздрав, а да је то истина, доказ је да је то било, та фотографија била би у свим букварима и читанкама и на билбордима, али пошто је нема, значи да таквог поздрава није ни било. Да немамо других грехова осим оног према својим невиним жртвама, то би било доста да смо заслужили невоље које нас сваки дан сустижу. Они који леже још несахрањени, опростили су својим убицама јер нису знали шта раде. Време је да и ми опростимо и њима и сахранимо невине жртве како би се вратили на оно место међу људима и народима које смо имали па изгубили. Мир њиховом пепелу, капе доле њиховом посмртном мучеништву!


Идеја о подизању споменика жртвама комунистичког терора у Лисичјем Потоку родила се приликом обиласка локација необележених гробница у априлу 2016. године , а подржали су је писци, академици, универзитетски професори и Српска Православна Црква.


На скупу је прочитано и писмо подршке престолонаследника Александра Карађорђевића, а потом се обратио председник Удружења жртава комунистичког режима г. Слободан Ђурић, који је подсетио да је тајна судбина ових жртава почела да се открива 2009. године, када је Влада Србије формирала комисију за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године, којој је омогућен увид у архиве које су до тада биле под ембаргом.


-Комисија је у Србији пописала 59 хиљада жртава послератне партизанске репресије и лоцирала 215 масовних гробница које су до тада биле тајне. Због недостатка новца, ексхумирана је само једна масовна гробница, и то у Бољевцу, а осталих 214 није обележено, укључујући и ову у Лисичјем потоку. Министарство правде је пре годину дана укинуло комисију и вероватно је сматрало да је гробнице непотребно обележити, лишавајући тиме права човека на познати гроб, рекао је г. Ђурић и додао да је за подизање споменика послератним жртвама неопходна сагласност градске Комисије за споменике, називе тргова и улица, а потом и одлука Скупштине Београда.


Парастосу су присуствовали потомци жртава револуционарног режима, представници разних удружења који су подржали иницијативу за подизање споменика код Краљеве чесме, принцеза Јелисавета Карађорђевић, чланови Крунског савета: Драгомир Ацовић, Предраг Марковић, професор естетике Леон Коен, историчар Бојан Димитријевић, као и многе личности јавног и културног живота престоног Београда.


СПЦ

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
ХРАБРО ИСПОВЕДАЊЕ ИМЕНА БОЖЈЕГ У ТЕШКИМ ВРЕМЕНИМА



Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма



Од 1945. до 1985. године комунистички режим на вишегодишњу казну затвора осудио је неколико епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски г. Милутин крунисао је орденом Светог владике Николаја.


Страдање за Христа није нешто ружно. Напротив! Онај који га трпи бива овенчан светитељском славом, а од светитеља Христових ничег лепшег нема. Темељи ране Цркве никли су на крви, коју су мученици под мачем и у огњу паганских императора штедро проливали. Током двомиленијумске хришћанске историје, голготским путем Сина Божјег ходили су милиони људи. Гоњени, осуђивани и свирепо убијани… Без икакве кривице, до имена Христовог на уснама и у срцу. Друга половина двадесетог века на просторима Србије (Југославије), тачније период од 1945. до 1985. године, по снази подвига и трпљења прогоњених, односно суровости егзекутора, била је својеврстан повратак у ранохришћанско доба. Неколико епископа и преко 700 свештеника и монаха је осуђено на вишегодишњу робију, а 500 убијено. Страдали су чак и ученици богословија, људи који су певали у црквеним хоровима или на какав други начин остваривали живот у Цркви. За православног Србина сваки дан је био Велики петак, речи су Преподобног оца Јустина Ћелијског на које је подсетио протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић на трибини „Страдање свештенства Српске Цркве 1945-1985.


Нећу да причам да бих ичије груди пунио мржњом, али нећу ни да правдам злочине речима „такво је било време“. Бог је све створио добро, а од нас зависи да ли ћемо га на добро или зло користити, мишљења је протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић. Људи кажу да треба пустити прошлост и да се окренемо будућности. Али, имајмо на уму да су неки убијани без пресуде и да им се чак ни гробови не знају, што је цивилизацијско право сваког човека. Ако будемо ћутали, камење ће проговорити… Ништа не кошта оне које су били заведени комунистичком идеологијом да се покају. Христос је и за њих пострадао. Кад причамо о мученицима, не значи да ширимо мржњу према онима који су сејали смрт по овој земљи. Пре неколико дана смо били у Лисичјем потоку. Само на том месту убијено је око 4 хиљаде угледних грађана (лекара, професора…) Постојао је план партизана да за пет година искорене свештенство. Један прота је ухапшен само зато што је рекао: “Умреће и Тито једног дана“. Невероватно…




Живот више вреди без речи, него речи без живота, мисао је Светог Исидора Пелеусиота. Управо ова максима у потпуности описује личност Епископа хвостанског Светог свештеноисповедника Варнаву Настића, кога су комунисти осудили на 11 година затвора. Био је млад, интелигентан и образован. Патријарх Павле, школски му из богословије, дивио се снази његове вере. Такође, примере мучеништва по узору на ране хришћане дали су и Епископи бачки Иринеј (Ћирић), бањалучки Василије (Костић), дабробосански Нектарије (Круљ), затим Митрополит црногорско-приморски Арсеније, свештеници Божидар Лукић, Милутин Продановић, неславни рекордер по казаматском стажу (19 година) прота Сава Банковић, борац са Солунског фронта прота Вукашин Ристивојевић, јеромонаси Јероним (Половина) и Иларион (Живановић) и многи други на разне начине прогоњени и заточени, попут ћелијског богомудраца Светог Јустина Поповића, Епископа шабачко- ваљевског Симеона (Станковића), чија је страдања својим књигама од заборава отргао прота Саво Б. Јовић, који је и сам робијао (вербални деликт) пет несрећних година у затвору у Зеници.


-Са Ваљевцима на трибини није био само прота Саво, већ мученик и исповедник вере у Христа Господа. Није говорио о себи, већ о мучеништвима других која је видео и ја сам се осећао као да сам на часу историје хришћанске Цркве у богословији, са обиљем емоција рекао је Епископ ваљевски г. Милутин.


-Кад он каже „не смемо гајити мржњу у грудима“, то има снагу јер је он преживео страхоте. Он и ја смо сарадници у Светом Синоду и дивно је радити с њим. Ми из Ваљева не бисмо смели дозволити да отац Сава оде одавде, а да не понесе оно што му припада. Наша епархија има орден Светог владике Николаја, који је такође мучеништвом сведочио веру у Христа у нацистичком логору Дахау, рекао је владика Милутин и уручио проти Саву Јовићу орден Светог владике Николаја за, како се поред осталог наводи у тексту архипастирске грамате, „храбро сведочење и исповедање имена Божјег у тешким временима…“.


Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко-тузланској обележиле кришом набављене књиге владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима.


Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко-тузланској обележиле кришом набављене књиге владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима.


Предавање проте Сава Б. Јовића било је једно од најбољих предавања у циклусу „Православље и млади“, који је за деценију трајања угостио најугледније духовнике, научнике, уметнике, спортисте и јавне личности уопште.




Извор: Епархија ваљевска

[Шумадинац]

.
ЕПИСКОП АНАСТАСИЈЕ: О СТРАДАЊУ ЦРКВЕ ПОД КОМУНИЗМОМ




Његово Блаженство архиепископ Анастасије одржао је у Румунији излагање о страдању православних хришћана у Албанији. Он истиче да је хришћанство доживљавало кроз историју многе прогоне, али је у 20. веку прогон хришћана био немилосрдан у оним земљама где је превладао комунистички и атеистички режим, а тај прогон је зависио од земље до земље.

После повлачења немачких окупатора из Албаније у новембру 1944, комунистички режим Енвера Хоџе почео је насилно да прогони сваку врсту религије. Током 23 године ови прогони су имали онај класични облик какав се могао опазити у Русији и југоисточној Европи. Тако је канонски архиепископ албански Христофор стављен у кућни притвор, а 19. јуна 1958. нађен је мртав; наводно умро је да од срчаног удара.

Пајсије Вондикас, удовац и до тада епископ Корче, постављен је за новог архиепископа. Такође у Тирани, фебруара 1950. сазвана је Црквено-народна скупштина Православне Цркве да изгласа нову Уредбу којом је Црква стављена под пуну државну контролу. Сходно овој Уредби, свако постављење у црквену службу, чак и ђаконско рукоположење, морала је одобрити државна власт. Марта 1966. Пајсије се упокојио и на архиепископски престо је дошао Дамјан, стари партизан, који јр, према мишљењу многих угледних богослова и свештеника, лично допринео растурању Цркве личним наредбама и радњама. Године 1967. повукао се у пензију у Подградец, где је умро 18. октобра 1973. У међувремену, настојања на исмевању Цркве и њених делатеља интензивирано је преко многих публикација, филмова и клевета.

Током следеће 23 године, 1967-1990, прогон сваке религије био је немилосрдан. Уредбом од 22. новембра 1967. Устав Албаније је званично укинуо свако верско изражавање. Стотине храмова је руинирано, неки су претворени у радионице, робне куће, биоскопе, клубове, штале и др. Скоро сви манастири су били разорени или коришћени за војне потребе.

У то време Албанска Црква је имала, поред Архиепископије, још три епархије, 19 архијерејских намесништва, 330 парохја и двадесет пет манастира, не рачунајући манастирске заједнице. Свештенство је било десетковано, а црквена имовина (земљишта, богослужбене утвари и црквене матрице) конфискована. Строго је било кажњавано и најблаже изражавање верског осећања – чување икона, верских књига и других симбола. Током 25 година нико није рукоположен за свештеника, и оно што је најстрашније, изгубио се траг о сваком епископу.

Међутим, у та најтмурнија времена немилосрдног безбожничког прогона чули су се неки шапати да неки православни на своју руку исповедају веру. Сећам се једног типичног случаја: „Отац Георгије је био свештеник у месту Вуљаратис, селу на југу близу Ђирокастра. Раније је студирао за учитења и агронома, а кад је настао безбожнички прогон, био је присиљен да напусти своју свештеничку службу и да ради на изградњи путева. Једнога дана, док се одмарао од тешког рада и сунчанице, његов познаник, одани православни верник из суседног села, пришао му је и прошапутао сажаљиво: „У свету ћете имати невоље“. Отац Георгије је нежно подигао очи и довршио тај библијски стих: „Али не бојте се, ја навладах свет“(Јован 16,33). Други пут фанатични следбеници атеистичке партије укопали су велики крст усред пута и терали оца Георгија да се пење на врх крста. Он се побожно сагео пред њим, загрлио га рукама и целивао.

Други свештеник, отац Козма Кирио, који је такође био присиљен да ради као радник и путује уз многе опасности, богослужио је и тајно је крштавао свакога ко би пожелео. У месту Корђе, једна група жена се окупљала у својим домовима, затварале су прозоре и веома предострожно организовале молитвене групе.

Исмевање и увреде били су део свакодневне драме. Атеисти су прогонили верне, стављали их на тешке послове, осуђивали на дуге затворске казне и убијали их. Нису само свештена лица били мученици вере, него и световњаци, мирјани, читаве породице.

Када је албански комунистички режим престао да постоји 1991, Православна аутокефална Албанска Црква нашла се потпуно уништеном и личила је на неку напуштгену пустару.




Извор: Албанска Православна Црква (превод – Информативна служба СПЦ)

[Ултрадесничар]

Шта лиАлбанска Православна Црква мисли о Косову ? Нешто нисам чуо да ће се догодити сусрет поглавара Албанске и Српске Цркве.

[Шумадинац]

.
У уторак 13. новембра 2017. године на РТЦГ емитована емисија о Нацрту закона о слободи вјероисповијести који је својим антивјерским садржајем 2015. године унио немир међу вјернике и изазвао осуду стручне и шире јавности.

http://www.mitropolija.com/video-nacrt-z...a-na-rtcg/

[Јеремија]

Немој о бискупу ки Бога те молим.
Григорије не заслужује жезло и свако иоле упућенији зна да га никада не би добио да није било Атанасија Јевтића.
Што се тиче подршке свештенства и монаштва своме епископу, па шта друго очекивати? Зна се како пролазе непослушни.
Да не ширим причу о злораду поменутог нака ово буде мој коментар.

[Шумадинац]

Добар је епископ или бискуп Григорије, шта већ. Није он тако црн као што га многи злобници представљају.

Изузетан владика.

[Ултрадесничар]

Добар је епископ или бискуп Григорије, шта већ. Није он тако црн као што га многи злобници представљају.

Изузетан владика.

Био некад.