15-06-2017, 01:00 AM
Шпијунска Игра Краљевине Југославија
https://www.youtube.com/watch?v=hiXl5hcUQuY
https://www.youtube.com/watch?v=hiXl5hcUQuY
Обавештајци Краљевине
03-08-2017, 05:46 PM
Vladimir Vauhnik
Iz Wikipedije, proste enciklopedije
Vladimir Vauhnik, slovenski general, vojaški ataše in obveščevalec * 24. junij 1896, Svetinje pri Ormožu † 31. marec 1955, Buenos Aires, Argentina.
Vladimir Vauhnik
Vsebina [skrij]
1 Življenjepis
2 Dela
3 Glej tudi
4 Viri
Življenjepis[uredi | uredi kodo]
Vladimir Vauhnik se je rodil 24. junija 1896 v Svetinjah v Slovenskih Goricah v učiteljski družini. Imel je še dva brata in sestro. Pred vpisom v peti razred realke v Mariboru se je odločil za vojaško realko (kadetnico) v Mariboru. Bil je odličen kadet in je po tretjem letniku vojaške realke že dobil čin poročnika avstro-ogrske vojske ter odšel na fronto. Med prvo svetovno vojno je služil v 17. pehotnem polku. Ob razpadu Avstro-Ogrske se je kot Maistrov borec boril za severno mejo. Bil je ranjen, odlikovan in povišan v stotnika.
Po vojni je postal častnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, kjer je hitro napredoval po hierarhični lestvici. Končal je generalštabno šolo v Beogradu, nato pa še znamenito École de Guerre v Franciji. Tam je bil sošolec kasnejšega francoskega generala in predsednika republike Charlesa de Gaulla ter jugoslovanskega generala in voditelja četniškega gibanja med 2. svetovno vojno, Draže Mihajlovića. Leta 1936 je postal načelnik štaba Drinske divizije.
Leta 1938 je bil postavljen za rezidenčnega obrambnega, vojaškega, letalskega in pomorskega atašeja Kraljevine SHS v Berlinu. Bil je izjemno nadarjen za tuje jezike. Popolnoma je obvladal nemški jezik, odlično tudi angleščino, francoščino in dobro tudi italijanščino. Polkovnik Vauhnik se je vpisal v vojno zgodovino, ko je nekaj dni pred nemško operacijo Kazenska sodba obvestil generalštab Vojske.Kraljevine Jugoslavije, da namerava Tretji rajh napasti Kraljevino Jugoslavijo. Državni udar je spodnesel vlado, ki je podpisala pristop k silam osi. Vauhnik je odkril to operacijo, skrito pod kodo Projekt 25'.
Po njegovih besedah je do najskrivnejših podatkov prišel s pazljivim poslušanjem. Zato je prirejal zabave, srečanja itn z veliko dobre hrane in pijače. Med banketi, z izmenjavo podatkov z drugimi vojnimi atašeji, z nekaj sodelavci in predvsem z velikimi količinami alkohola je prišel do zaželenih podatkov. Nemškim častnikom in nacističnim politikom so se pod vplivom alkohola razvezali jeziki. Prav tako so mu veliko podatkov priskrbele osamljene soproge častnikov, katerim je dobavljal velike količine izbrane hrane iz Jugoslavije. Meso, maslo, jajca, sire, šunko, suhomesnate izdelke itn je bilo že takrat v Nemčiji izredno težko dobiti. Zelo so mu pomagali tudi nasprotniki nacistov med višjimi sloji nemške družbe in aristokracije, s katerimi je prijateljeval. O tem obdobju je leta 1952 napisal odlično knjigo Nevidna fronta. Na žalost je zelo pomemben del njegovih zapiskov o tem času za vedno izgubljen.
Po kapitulaciji Jugoslavije je bil sprva zaprt in nato izgnan iz Nemčije. Postal je častnik Vojske NDH, a se je 21. novembra 1941 vrnil v okupirano Ljubljano. Tu je še istega leta ustanovil obveščevalno službo Berliner Börsen-Zeitung (BBZ), ki je delovala za potrebe Združenega kraljestva. Ta skupina je delovala vse do leta 1944.
Zgodaj leta 1944 ga je Draža Mihajlović postavil za vršilca dolžnosti poveljnika Jugoslovanske vojske za Slovenijo (slovenski del Jugoslovanske vojske v domovini, JVvD). Kraljeva jugoslovanska vlada v begunstvu ga je povišala v brigadnega generala. V tem času je uporabljal tudi psevdonim general Račič [1]. Bil je nočna mora Walterja Schellenberga, naslednika vodje Abwehra Wilhelma Canarisa. Zaradi sodelovanja z zahodnimi zavezniki, je Gestapo sredi leta 1944 aretiral več vodilnih poveljnikov JVvD. Vauhnik je oktobra istega leta uspel pobegniti v Švico. Iz Švice je poskušal doseči zavezniško izkrcanje na Jadranu, pri tem pa je poudarjal strateški pomen Trsta in Slovenije. Leta 1948 je iz Švice emigriral v Argentino in se zaposlil kot navaden uradnik in nesebično pomagal slovenskim emigrantom. Vabili so ga v povojno jugoslovansko vojsko in diplomatsko službo, a je sodelovanje zavrnil. Bil je dober prijatelj slovenskega pravnika in vidnega povojnega politika Maksa Šnuderla. Poznala sta se še z mariborske realke.
V nemških zaporih je zaradi mučenj zbolel za Parkinsonovo boleznijo. Umrl je za posledicami neuspele operacije 31. marca 1955 v Buenos Airesu v Argentini. Vladko (tako so ga klicali domači) je pokopan v rodni Sloveniji pri Sv. Jakobu v Slovenskih Goricah.
https://sl.wikipedia.org/wiki/Vladimir_Vauhnik
Iz Wikipedije, proste enciklopedije
Vladimir Vauhnik, slovenski general, vojaški ataše in obveščevalec * 24. junij 1896, Svetinje pri Ormožu † 31. marec 1955, Buenos Aires, Argentina.
Vladimir Vauhnik
Vsebina [skrij]
1 Življenjepis
2 Dela
3 Glej tudi
4 Viri
Življenjepis[uredi | uredi kodo]
Vladimir Vauhnik se je rodil 24. junija 1896 v Svetinjah v Slovenskih Goricah v učiteljski družini. Imel je še dva brata in sestro. Pred vpisom v peti razred realke v Mariboru se je odločil za vojaško realko (kadetnico) v Mariboru. Bil je odličen kadet in je po tretjem letniku vojaške realke že dobil čin poročnika avstro-ogrske vojske ter odšel na fronto. Med prvo svetovno vojno je služil v 17. pehotnem polku. Ob razpadu Avstro-Ogrske se je kot Maistrov borec boril za severno mejo. Bil je ranjen, odlikovan in povišan v stotnika.
Po vojni je postal častnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, kjer je hitro napredoval po hierarhični lestvici. Končal je generalštabno šolo v Beogradu, nato pa še znamenito École de Guerre v Franciji. Tam je bil sošolec kasnejšega francoskega generala in predsednika republike Charlesa de Gaulla ter jugoslovanskega generala in voditelja četniškega gibanja med 2. svetovno vojno, Draže Mihajlovića. Leta 1936 je postal načelnik štaba Drinske divizije.
Leta 1938 je bil postavljen za rezidenčnega obrambnega, vojaškega, letalskega in pomorskega atašeja Kraljevine SHS v Berlinu. Bil je izjemno nadarjen za tuje jezike. Popolnoma je obvladal nemški jezik, odlično tudi angleščino, francoščino in dobro tudi italijanščino. Polkovnik Vauhnik se je vpisal v vojno zgodovino, ko je nekaj dni pred nemško operacijo Kazenska sodba obvestil generalštab Vojske.Kraljevine Jugoslavije, da namerava Tretji rajh napasti Kraljevino Jugoslavijo. Državni udar je spodnesel vlado, ki je podpisala pristop k silam osi. Vauhnik je odkril to operacijo, skrito pod kodo Projekt 25'.
Po njegovih besedah je do najskrivnejših podatkov prišel s pazljivim poslušanjem. Zato je prirejal zabave, srečanja itn z veliko dobre hrane in pijače. Med banketi, z izmenjavo podatkov z drugimi vojnimi atašeji, z nekaj sodelavci in predvsem z velikimi količinami alkohola je prišel do zaželenih podatkov. Nemškim častnikom in nacističnim politikom so se pod vplivom alkohola razvezali jeziki. Prav tako so mu veliko podatkov priskrbele osamljene soproge častnikov, katerim je dobavljal velike količine izbrane hrane iz Jugoslavije. Meso, maslo, jajca, sire, šunko, suhomesnate izdelke itn je bilo že takrat v Nemčiji izredno težko dobiti. Zelo so mu pomagali tudi nasprotniki nacistov med višjimi sloji nemške družbe in aristokracije, s katerimi je prijateljeval. O tem obdobju je leta 1952 napisal odlično knjigo Nevidna fronta. Na žalost je zelo pomemben del njegovih zapiskov o tem času za vedno izgubljen.
Po kapitulaciji Jugoslavije je bil sprva zaprt in nato izgnan iz Nemčije. Postal je častnik Vojske NDH, a se je 21. novembra 1941 vrnil v okupirano Ljubljano. Tu je še istega leta ustanovil obveščevalno službo Berliner Börsen-Zeitung (BBZ), ki je delovala za potrebe Združenega kraljestva. Ta skupina je delovala vse do leta 1944.
Zgodaj leta 1944 ga je Draža Mihajlović postavil za vršilca dolžnosti poveljnika Jugoslovanske vojske za Slovenijo (slovenski del Jugoslovanske vojske v domovini, JVvD). Kraljeva jugoslovanska vlada v begunstvu ga je povišala v brigadnega generala. V tem času je uporabljal tudi psevdonim general Račič [1]. Bil je nočna mora Walterja Schellenberga, naslednika vodje Abwehra Wilhelma Canarisa. Zaradi sodelovanja z zahodnimi zavezniki, je Gestapo sredi leta 1944 aretiral več vodilnih poveljnikov JVvD. Vauhnik je oktobra istega leta uspel pobegniti v Švico. Iz Švice je poskušal doseči zavezniško izkrcanje na Jadranu, pri tem pa je poudarjal strateški pomen Trsta in Slovenije. Leta 1948 je iz Švice emigriral v Argentino in se zaposlil kot navaden uradnik in nesebično pomagal slovenskim emigrantom. Vabili so ga v povojno jugoslovansko vojsko in diplomatsko službo, a je sodelovanje zavrnil. Bil je dober prijatelj slovenskega pravnika in vidnega povojnega politika Maksa Šnuderla. Poznala sta se še z mariborske realke.
V nemških zaporih je zaradi mučenj zbolel za Parkinsonovo boleznijo. Umrl je za posledicami neuspele operacije 31. marca 1955 v Buenos Airesu v Argentini. Vladko (tako so ga klicali domači) je pokopan v rodni Sloveniji pri Sv. Jakobu v Slovenskih Goricah.
https://sl.wikipedia.org/wiki/Vladimir_Vauhnik
03-08-2017, 07:01 PM
Seksom i rakijom uzdrmao Treći rajh
Boris SUBAŠIĆ | 28. jul 2012. 20:58 | Komentara: 36
Vladimir Vauhnik, ataše jugoslovenske kraljevske vojske, doveo je Hitlera do nervnog sloma. Zavodnik, koji je preko kreveta stizao do najvećih tajni
Vladimir Vauhnik, nemački avioni 6. aprila
Bombe iz Drugog svetskog rata nađene u Sloveniji i Makedoniji
Uspešno deaktivirana bomba od 500 kg, 10.000 ljudi može kući
Pukovnik Radoslav Zubac pronađen mrtav
TAJANSTVENI pukovnik V., ataše jugoslovenske kraljevske vojske u Berlinu, izluđivao je od 1939. nacističke kontraobaveštajce, a Hitlera je uoči samog napada na Beograd bukvalno doveo do nervnog sloma, zabeležio je u memoarima jedan od šefova tajnih službi Trećeg rajha, SS general Valter Šelenberg. Njega je 2. aprila 1941. nemački špijun u beogradskoj vladi panično izvestio da je provaljena najstrože čuvana nemačka tajna - plan invazije na Jugoslaviju pod kodnim imenom „Direktiva 25“.
- V. je poslao u Beograd potpun izveštaj o nemačkim planovima za ofanzivu, čak ih je upozorio na bombardovanje Beograda koje je Hitler planirao kao iznenadni napad - zabeležio je Šelenberg. - Kad je Hitler čuo za ovo gušio se od besa i počeo da se dere: „Zašto odavno niste uhapsili tog prokletog čoveka!“.
Šelenberg je čitavo poglavlje memoara posvetio „jugoslovenskom obaveštajcu V.“, čiji je identitet otkriven tek deceniju nakon okončanja Drugog svetskog rata. Tek tada je, posthumno, britanski Intelidžens servis dozvolio objavljivanje memoara svog agenta, pukovnika Vladimira Vauhnika, bivšeg jugoslovenskog vojnog atašea u Berlinu.
Vauhnik ni u knjizi nije otkrio na koji način je došao do najvećih vojnih tajni Trećeg rajha, kao što su planovi o napadima na Poljsku, Jugoslaviju i Sovjetski Savez, o kojima je prvi izvestio. Pučistička vlada U Beogradu, na čelu s generalom Dušanom Simovićem, oglušila se na upozorenja briljantnog obaveštajca koji je 1. aprila 1941. izvestio o nastupajućoj nemačkoj invaziji na Jugoslaviju i bombardovnju Beograda predviđenom za 6. april.
- Simović je o Vauhniku stekao loše mišljenje još prilikom priprema za 27-martovski puč - kaže istoričar Miloslav Samardžić.
POBRATIM DRAŽA
O Vauhnikovom angažovanju u JVuO u njegovim memoarima nema ni jedne reči, ali u dokumentima četničkog porekla pominje se kao vršilac dužnosti komandanta Slovenije pod pseudonimima „Vlajko“, „Potpukovnik Vasić“„ i „General Račić“, kaže istoričar Miloslav Samardžić.
- Vauhnik je s Mihailovićem i potonjim generalom Šarlom de Golom završio specijalizaciju u čuvenoj Ratnoj školi u Francuskoj. U memoarima koje je napisao na nemačkom jeziku on ga naziva „Moj pobratim general Draža Mihailović“, a prilikom opisa ustanka 1941: „Svima je bio uzor pukovnik Draža Mihailović, moj pobratim i školski drug na najvišim vojnim školama“. Slovenačko izdanje, za jugoslovesnko tržište, ne pominje pobratimstvo, jer ga je redigovao Intelidžens servis.
- On nije bio protiv puča, ali je savetovao odlaganje za nekoliko sedmica, do nemačkog napada na Sovjetski Savez, kada Hitler ne bi bio u stanju da se obruši na Kraljevinu Jugoslaviju svom žestinom. Generali Simović, Petar Živković i drugi vodeći pučisti smatrali su, međutim, da Vauhnik fantazira.
Da su pučisti poslušali Vauhnikova upozorenja verovatno bi bili spaseni životi hiljada Beograđana civila, a poraz jugoslovenske vojske ne bi bio tako katastrofalan.
SS general Šelenberg je ostavio svedočanstvo da su nacistički kontraobaveštajci dugo sumnjali da je Vauhnik korumpirao nekog visokog oficira Vermahta koji mu odaje tajne. Mesecima su ga bezuspešno pratili i prisluškivali pokušavajući da otkriju njegove izvore, ali nisu uspevali čak ni da razbiju šifre radio poruka koje je svake večeri emitovao u Beograd.
Tek uzgred su konstatovali da je pukovnik do ušiju zaljubljen u ćerku vlasnika jednog berlinskog restorana, koju obasipa poklonima i izvodi na otmena mesta. Ipak, posle meseci praćenja oni su otkrili da jugoslovenski oficir ima još najmanje dve velike ljubavi.
- Jedna dama je bila sestra nemačkog generala, elegantna i materijalno nezavisna, koja je imala poznanstva s industrijalcima i višim oficirima Vermahta - zabeležio je Šalenberg. - Druga dama je bila supruga jednog poznatog inženjera, čoveka velikog ugleda i u civilnim i u vojnim krugovima.
Šelenberg se zainteresovao i otkrio da ovaj naizgled skladni bračni par vodi dvostruki život. Naime, inženjer uopšte nije pokazivao interesovanja za ženske čari svoje lepše polovine i u najmanju ruku je tolerisao Vauhnikov boravak u njihovom bračnom krevetu.
- Na svoj veoma vešta način V. je umeo da od njih izvuče sve što je bilo od značaja - zabeležio je Šelenberg.
Ispostavilo se da je i zaljubljenost u ćerku nemačkog kafedžije bila vrlo proračunata i da je ona za Vauhnika prikupljala informacije iz restorana svog oca, u kome su se okupljali visoki SS oficiri. Šelenberg je to otkrio iz presretnutog telefonskog razgovora krajem marta 1941. kad je Vauhnik od devojke zahtevao izvesne dokumente koje mora hitno da pročita. Dan kasnije, nemačka špijunka iz vlade u Beogradu javila je da je Vauhnik poslao svom generalštabu nemački plan napada na Jugoslaviju. Gestapo ga je uhapsio i tokom četvormesečne torture pretvorio u ruinu. Nažalost, njegova žrtva bila je uzaludna.
Šelenberg u memoarima tvrdi da je Vauhnik pušten iz kazamata Gestapoa tek kad je pristao da bude dvostruki špijun, posle čega je upućen u Italiju. Po Vauhnikovoj verziji on je, da bi sačuvao život, pristao na ponudu Nemaca da ode u NDH i pomogne generalu Glezu fon Horstenauu da domobrane organizuje po uzoru na Vermaht.
- Vauhnik se obreo u Zagrebu gde je trebalo da bude pomoćnik načelnika hrvatskog generalštaba - kaže Samardžić. - Bio je užasnut onim što je video. Pavelića i njegove ustaše opisuje kao kopiju Hitlera i esesovaca: praznoglavce zverskog mentaliteta. Počeo je da se izgovara bolešću, da bi već 21. novembra 1941. otputovao u Ljubljanu na lečenje. Posle nekoliko meseci bez traga je nestao iz bolnice.
Međutim, pukovnik Vauhnik u sanatorijumu u Ljubljani nije gubio vreme već je organizovao mrežu BBZ, koja je na čelu s njim radila za britanski Intelidžens servis.
- Po napuštanju sanatorijuma, Vauhnik je uzeo lažni identitet - kaže Samardžić.
- U skromnom odelu, s plajvazom na uvu, crtao je projekte nameštaja u jednoj pilani kraj Ljubljane, odabranoj po tome što je često bila puna okupatorskih vojnika. Među prvim njegovim potezima bilo je instaliranje tajne destilerije za proizvodnju konjaka, kojim je kupovao informacije. Opisao je Treći rajh kao žedan sunđer koji neprestano zahteva rakiju!
Početkom 1944. Draža Mihailović imenuje Vauhnika za zamenika komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini za Sloveniju, ali ovaj nije dugo ostao na tom mestu jer je Gestapo otkrio njegovu mrežu. Spasao se begom u Švajcarsku, a posle Drugog svetskog rata preselio se u Argentinu. Posle smrti deo emigranata optuživao ga je za saradnju sa - sovjetskom tajnom službom!
GLUVI GENERALI
JUGOSLOVENSKI generali su ignorisali Vauhnika u aprilu 1941. isto kao i 1939. kad je najavio nemački napad na Poljsku i njenu podelu između Trećeg rajha i SSSR. Čak ni poslednja depeša poslanika iz Berlina, budućeg nobelovca Ive Andrića, koji je 4. aprila 1941. potvrdio Vauhnikove informacije o nastupajućoj nemačkoj invaziji na Jugoslaviju, nije urazumila britanske štićenike koji su izveli puč u Beogradu.
Немци су имали КРТИЦУ/АГЕНТ у Министарство Станих Послова.....тако да су знали неко им шали интелигенције из Немачке!
Boris SUBAŠIĆ | 28. jul 2012. 20:58 | Komentara: 36
Vladimir Vauhnik, ataše jugoslovenske kraljevske vojske, doveo je Hitlera do nervnog sloma. Zavodnik, koji je preko kreveta stizao do najvećih tajni
Vladimir Vauhnik, nemački avioni 6. aprila
Bombe iz Drugog svetskog rata nađene u Sloveniji i Makedoniji
Uspešno deaktivirana bomba od 500 kg, 10.000 ljudi može kući
Pukovnik Radoslav Zubac pronađen mrtav
TAJANSTVENI pukovnik V., ataše jugoslovenske kraljevske vojske u Berlinu, izluđivao je od 1939. nacističke kontraobaveštajce, a Hitlera je uoči samog napada na Beograd bukvalno doveo do nervnog sloma, zabeležio je u memoarima jedan od šefova tajnih službi Trećeg rajha, SS general Valter Šelenberg. Njega je 2. aprila 1941. nemački špijun u beogradskoj vladi panično izvestio da je provaljena najstrože čuvana nemačka tajna - plan invazije na Jugoslaviju pod kodnim imenom „Direktiva 25“.
- V. je poslao u Beograd potpun izveštaj o nemačkim planovima za ofanzivu, čak ih je upozorio na bombardovanje Beograda koje je Hitler planirao kao iznenadni napad - zabeležio je Šelenberg. - Kad je Hitler čuo za ovo gušio se od besa i počeo da se dere: „Zašto odavno niste uhapsili tog prokletog čoveka!“.
Šelenberg je čitavo poglavlje memoara posvetio „jugoslovenskom obaveštajcu V.“, čiji je identitet otkriven tek deceniju nakon okončanja Drugog svetskog rata. Tek tada je, posthumno, britanski Intelidžens servis dozvolio objavljivanje memoara svog agenta, pukovnika Vladimira Vauhnika, bivšeg jugoslovenskog vojnog atašea u Berlinu.
Vauhnik ni u knjizi nije otkrio na koji način je došao do najvećih vojnih tajni Trećeg rajha, kao što su planovi o napadima na Poljsku, Jugoslaviju i Sovjetski Savez, o kojima je prvi izvestio. Pučistička vlada U Beogradu, na čelu s generalom Dušanom Simovićem, oglušila se na upozorenja briljantnog obaveštajca koji je 1. aprila 1941. izvestio o nastupajućoj nemačkoj invaziji na Jugoslaviju i bombardovnju Beograda predviđenom za 6. april.
- Simović je o Vauhniku stekao loše mišljenje još prilikom priprema za 27-martovski puč - kaže istoričar Miloslav Samardžić.
POBRATIM DRAŽA
O Vauhnikovom angažovanju u JVuO u njegovim memoarima nema ni jedne reči, ali u dokumentima četničkog porekla pominje se kao vršilac dužnosti komandanta Slovenije pod pseudonimima „Vlajko“, „Potpukovnik Vasić“„ i „General Račić“, kaže istoričar Miloslav Samardžić.
- Vauhnik je s Mihailovićem i potonjim generalom Šarlom de Golom završio specijalizaciju u čuvenoj Ratnoj školi u Francuskoj. U memoarima koje je napisao na nemačkom jeziku on ga naziva „Moj pobratim general Draža Mihailović“, a prilikom opisa ustanka 1941: „Svima je bio uzor pukovnik Draža Mihailović, moj pobratim i školski drug na najvišim vojnim školama“. Slovenačko izdanje, za jugoslovesnko tržište, ne pominje pobratimstvo, jer ga je redigovao Intelidžens servis.
- On nije bio protiv puča, ali je savetovao odlaganje za nekoliko sedmica, do nemačkog napada na Sovjetski Savez, kada Hitler ne bi bio u stanju da se obruši na Kraljevinu Jugoslaviju svom žestinom. Generali Simović, Petar Živković i drugi vodeći pučisti smatrali su, međutim, da Vauhnik fantazira.
Da su pučisti poslušali Vauhnikova upozorenja verovatno bi bili spaseni životi hiljada Beograđana civila, a poraz jugoslovenske vojske ne bi bio tako katastrofalan.
SS general Šelenberg je ostavio svedočanstvo da su nacistički kontraobaveštajci dugo sumnjali da je Vauhnik korumpirao nekog visokog oficira Vermahta koji mu odaje tajne. Mesecima su ga bezuspešno pratili i prisluškivali pokušavajući da otkriju njegove izvore, ali nisu uspevali čak ni da razbiju šifre radio poruka koje je svake večeri emitovao u Beograd.
Tek uzgred su konstatovali da je pukovnik do ušiju zaljubljen u ćerku vlasnika jednog berlinskog restorana, koju obasipa poklonima i izvodi na otmena mesta. Ipak, posle meseci praćenja oni su otkrili da jugoslovenski oficir ima još najmanje dve velike ljubavi.
- Jedna dama je bila sestra nemačkog generala, elegantna i materijalno nezavisna, koja je imala poznanstva s industrijalcima i višim oficirima Vermahta - zabeležio je Šalenberg. - Druga dama je bila supruga jednog poznatog inženjera, čoveka velikog ugleda i u civilnim i u vojnim krugovima.
Šelenberg se zainteresovao i otkrio da ovaj naizgled skladni bračni par vodi dvostruki život. Naime, inženjer uopšte nije pokazivao interesovanja za ženske čari svoje lepše polovine i u najmanju ruku je tolerisao Vauhnikov boravak u njihovom bračnom krevetu.
- Na svoj veoma vešta način V. je umeo da od njih izvuče sve što je bilo od značaja - zabeležio je Šelenberg.
Ispostavilo se da je i zaljubljenost u ćerku nemačkog kafedžije bila vrlo proračunata i da je ona za Vauhnika prikupljala informacije iz restorana svog oca, u kome su se okupljali visoki SS oficiri. Šelenberg je to otkrio iz presretnutog telefonskog razgovora krajem marta 1941. kad je Vauhnik od devojke zahtevao izvesne dokumente koje mora hitno da pročita. Dan kasnije, nemačka špijunka iz vlade u Beogradu javila je da je Vauhnik poslao svom generalštabu nemački plan napada na Jugoslaviju. Gestapo ga je uhapsio i tokom četvormesečne torture pretvorio u ruinu. Nažalost, njegova žrtva bila je uzaludna.
Šelenberg u memoarima tvrdi da je Vauhnik pušten iz kazamata Gestapoa tek kad je pristao da bude dvostruki špijun, posle čega je upućen u Italiju. Po Vauhnikovoj verziji on je, da bi sačuvao život, pristao na ponudu Nemaca da ode u NDH i pomogne generalu Glezu fon Horstenauu da domobrane organizuje po uzoru na Vermaht.
- Vauhnik se obreo u Zagrebu gde je trebalo da bude pomoćnik načelnika hrvatskog generalštaba - kaže Samardžić. - Bio je užasnut onim što je video. Pavelića i njegove ustaše opisuje kao kopiju Hitlera i esesovaca: praznoglavce zverskog mentaliteta. Počeo je da se izgovara bolešću, da bi već 21. novembra 1941. otputovao u Ljubljanu na lečenje. Posle nekoliko meseci bez traga je nestao iz bolnice.
Međutim, pukovnik Vauhnik u sanatorijumu u Ljubljani nije gubio vreme već je organizovao mrežu BBZ, koja je na čelu s njim radila za britanski Intelidžens servis.
- Po napuštanju sanatorijuma, Vauhnik je uzeo lažni identitet - kaže Samardžić.
- U skromnom odelu, s plajvazom na uvu, crtao je projekte nameštaja u jednoj pilani kraj Ljubljane, odabranoj po tome što je često bila puna okupatorskih vojnika. Među prvim njegovim potezima bilo je instaliranje tajne destilerije za proizvodnju konjaka, kojim je kupovao informacije. Opisao je Treći rajh kao žedan sunđer koji neprestano zahteva rakiju!
Početkom 1944. Draža Mihailović imenuje Vauhnika za zamenika komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini za Sloveniju, ali ovaj nije dugo ostao na tom mestu jer je Gestapo otkrio njegovu mrežu. Spasao se begom u Švajcarsku, a posle Drugog svetskog rata preselio se u Argentinu. Posle smrti deo emigranata optuživao ga je za saradnju sa - sovjetskom tajnom službom!
GLUVI GENERALI
JUGOSLOVENSKI generali su ignorisali Vauhnika u aprilu 1941. isto kao i 1939. kad je najavio nemački napad na Poljsku i njenu podelu između Trećeg rajha i SSSR. Čak ni poslednja depeša poslanika iz Berlina, budućeg nobelovca Ive Andrića, koji je 4. aprila 1941. potvrdio Vauhnikove informacije o nastupajućoj nemačkoj invaziji na Jugoslaviju, nije urazumila britanske štićenike koji su izveli puč u Beogradu.
Немци су имали КРТИЦУ/АГЕНТ у Министарство Станих Послова.....тако да су знали неко им шали интелигенције из Немачке!
03-08-2017, 08:02 PM
Невидљиви рат - живахни осуђеник на смрт
Од када постоје државе, постоје и обавештајне службе. Како је основана и како је радила Тајна војна служба Краљевине Југославије?
Од оснивања стајаће војске Србије, па преко Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, све до 1938. и Краљевине Југославије, није постојала нека посебна организација која би могла да се назове тајном службом. Постојала су стандардна обавештајна одељења војске, формирана по узору на Француску и Немачку. Она су се углавном бавила обавештајним радом, састава променљивог у зависности од периода, а сама чињеница да су та одељења имала назив, печате, деловодник, указује да ту неких тајни баш и није било. Поготову што су се у Југославији шпијунажом бавили готово сви, од финанса, цариника, жандарма, преко Министарстава спољних и унутрашњих дела, до Министарства војске и морнарице и Главног генералштаба. Грађанство, одувек врло склоно пружању таквих информација, да се и не помиње. Све Илија до Ђуре Чворовића.
Иако је постојало „Упутство за обављање обавештајне службе”, у овој области је владао прави хаос, свако је радио на своју руку, обавештења су дуго путовала кроз администрацију, дуплирала се, па на крају нико живи то више није могао да класификује у нешто употребљиво. Како је Југославија била окружена суседима нимало пријатељских намера, а од 1938. и припајања Аустрије Немачкој, у то друштво улази и Трећи рајх, са више врло моћних обавештајних служби, то се јавила хитна потреба за организовањем озбиљне обавештајне службе.
Шифре Мике Аласа
У мају 1938. године коњички мајор Угљеша Поповић позван је код начелника Генералштаба генерала Душана Симовића. С обзиром на то да је имао неколико година искуства у војнообавештајном послу, Симовић му нуди место шефа тајне службе у оснивању. Уз коментар да коњанике бије глас да имају више смелости него памети, Поповић прихвата и постаје први шеф нечега што добија име „Сервис тајне војне обавештајне службе при Главном генералштабу”. Сервис је одговоран лично начелнику генералштаба, а за његово постојање није требало да се зна, чак ни у самом Генералштабу.
Све је устројено по узору на енглеску службу, с малом централом у Београду, углавном попуњеном техничким особљем, док би се на терену стварали обавештајни центри, из којих би се даље гранале ћелије са по два до три сарадника. Сарадници су углавном врбовани на добровољној бази, а у сасвим ретким случајевима су плаћани. Избегаван је систем сталности, што ће рећи да су се после два задатка сарадницима лепо захвалили, да би их после неког времена можда поново активирали. Тиме су се избегавале ситуације попут оне: „А, Пера шпијун је на трећем спрату”.
Служба је развијана као оперативна јединица, без фирме, штамбиља, деловодног протокола и остале администрације. Укратко, званично није ни постојала. Развијен је посебан систем шифровања, потпуно различит од уобичајене војне шифре, заснован на православном календару. Шифру је приликом неке војне вежбе одобрио и Михаило Петровић – Мика Алас, који ни сам није успео да је разбије. Коначно, у „Службеном војном листу” објављен је премештај Угљеше Поповића из Коњичке школе у Главни генералштаб, па је Тајна служба почела с радом 1. новембра 1938. године.
На другој страни, у Београду се још 1934. отвара „Немачки саобраћајни биро”. Организовало га је Инострано одељење Националсоцијалистичке партије, а први шеф је био Франц Нојхаузен, за време окупације генерални опуномоћеник за привреду Србије, најмоћнија личност у окупираној Србији. Званично је служио за представљање немачке привреде и туризма. Незванично, биро је био прототип шпијунско-диверзантске организације. Преко њега, амбасаде и разних служби и представништава немачких фирми, југословенска служба борила се против немачког Абвера (војна обавештајна служба) и РСХА (партијска обавештајна служба). Занимљиво је да Немци у почетку уопште нису били свесни противника, него су мислили да имају посла са британском службом, која је такође пустила пипке по Југославији.
Напад на флоту у Таранту
Први успеси стигли су већ на почетку, када су агенти сликали утврђену зону на италијанској граници. На основу распореда трупа, обавештења које су дивизије у питању, резерви, дошло се до закључка да се уобичајени италијански дефанзивни ратни план некако претворио у врло офанзиван. Исто је урађено и на албанској граници. На основу тога, југословенска војска постигла је један од ретких успеха у Априлском рату, управо против Италијана.
За Италијане је везана и занимљива прича, која показује колико су случајност и срећа важне у овом послу. Наиме, један италијански морнарички официр је крајем октобра 1940. добио одсуство како би дошао на сахрану мајке. Ту је бринуо да ли ће се на време вратити на брод, па га је познаник упитао где тако жури. Овај му је одговорио да иду у Таранто, где се сакупља флота. Случај је хтео да је тај познаник био сарадник наше Службе, који је ту вест одмах проследио где треба. Шеф Тајне службе је сазнања која се нису претерано тицала Југославије дојавио пријатељској енглеској служби 1. новембра 1940. године. Британац је био врло срећан због податка, а 11. новембра ће се схватити и зашто. Тада су Енглези изненада хидроавионима напали флоту у Таранту, и уништили велики део бродова. Од тога се Италија до краја рата није опоравила.
Енглези су узвратили услугу, када су Поповићу 25. фебруара 1941. доставили немачки ратни план који се односио на Југославију. Документ је потписао Фон Браухич, командант немачке копнене војске. С документом је упознат начелник генералштаба Косић, који је мислио да је реч о енглеској намештаљци. Слично су пролазила и обавештења Владимира Ваухника, официра Тајне службе, о коме је „Забавник” већ писао. На почетку Априлског рата испоставило се да су планови били потпуно тачни, и да није било ни најмањег одступања.
Сервис тајне службе активно се бавио и контрашпијунажом. Додуше, није имао овлашћења да хапси, али је редовно присуствовао хапшењима, ислеђивањима и суђењима. За сваког осумњиченог давао је стручно мишљење, а суђења су обављана у Државном суду за заштиту државе. Осумњичени су често имали читаве тимове адвоката, које је плаћала супарничка служба, најчешће немачка. Југословенска служба имала је врло великог успеха у откривању агената, толико да су приликом уобичајене размене за једног нашег откривеног негде у иностранству давали пет до десет њихових.
Улога таштине игле
Један од највећих успеха било је хватање Валтера Тројмана, једног од руководилаца Абвера за Балкан. У новембру 1939. у Тајној служби се по препоруци појавио човек који је тврдио да га врбују за немачког шпијуна. После провере, он је испричао да је био код таште у Немачкој, где је упознао извесног Алберта Херцога из Бремена, који га је нешто касније посетио у Земуну. Насамо, Херцог је почео да га подсећа да му је жена Немица, да је пријатељ Немачке, да треба да помогне. Дао му је мапу на којој је иглом ваљало да пробуши места на којима се се налазе војни објекти. Мапу би понео са собом у Немачку, кад буде долазио код таште, а до тада обавештења написана невидљивим мастилом у писму треба да шаље Херцогу.
Пошто се сутрадан састао са Херцогом код „Венеције” у Земуну, агенти су га пратили и потврдили поузданост извора. На карти су избушили нека неважна места, а Херцог се вратио у Немачку. Убрзо је тражио податке о производњи Војног завода у Крагујевцу, па су му опет послали неке строго контролисане али неважне податке, а тражили су да дође ради договора и наставка сарадње. Херцог се за неколико дана створио у Београду, где га је чекала замка. По упутству Службе, сарадник му је предложио да се нађу у хотелу на Авали, да вечерају и да му преда податке. Тада је сараднику рекао да он није никакав Алберт Херцог, већ Валтер Тројман.
У Служби нису могли да верују каква им зверка управо пада у руке, пошто су знали да је он један од руководилаца Абвера за Балкан. У акцији је учествовао и сам шеф Поповић, у обавезном цивилном оделу, који је обезбедио агенте и марицу из Управе града. Само хапшење одиграло се тако што су агенти пришли сараднику и Тројману и на немачком им тихо рекли да пођу с њима, због неких података. Ово се одиграло брзо и тихо, тако да нико од околних гостију ништа није приметио. На саслушању, Тројман је дао право име, и поред тога што му је у исправама стајало да се зове Алберт Херцог.
Добро се држао, све док му нису довели „сарадника” везаног лисицама, и док под нос нису почели да му гурају један по један документ који су нашли при претресу, као и копије докумената које је добијао раније.
Тада је устао са столице, салутирао и лупио петама, иако је био у цивилу, и признао све. Изјавио је да му је највећа жеља да се, ако преживе рат, нађу код њега у Немачкој, да се провеселе, као колеге и џентлмени. Завршио је на суду, осуђен је, да би после интервенције немачког посланика Фон Херена био депортован. Ипак, провео је четири дана у затвору на Ади Циганлији, где су му приредили уобичајен пријем са све, шишањем до главе. То је била посебна забава, када се зна да је Тројман био врло поносан на своју бујну косу. Наравно, сарадник је одмах пуштен, похваљен, али су га за време окупације Немци нашли и одвели у Дахау.
Шетња границом
Један од важнијих послова Сервиса било је потурање лажних података непријатељу. Тако је Поповић у јануару 1941. добио обавештење да Италијани појачавају притисак на словенско становништво у Јулијској Крајини, чак прете смртним казнама. Поред редовних протеста преко владе, Поповић је позвао коњичког мајора Милутина Петковића. Наложио му је да узме неколико људи, обуче их у четничку униформу, црну, са шубарама и реденицима, наоружа до зуба, па да се такви прошетају по граници, али тако да их виде карабинијери с друге стране. Када то обаве, одмах да се преобуку и натраг за Београд.
По обављеном задатку Служба је у Италији пласирала вест да се због терора фашиста четници налазе у Крајини, и да су спремни да врше одмазде за сваки конкретан случај. То је било пропраћено фотографијама Петковића и друштва, са италијанском караулом у позадини. Наравно, на италијанској страни завладала је паника и терор је одмах престао.
Ових неколико цртица из рада Тајне службе говоре о томе са каквим се претњама са свих страна суочавала Краљевина Југославија. Иако је била осуђена на смрт, ипак је била осуђеник који не само што се опире и џилита, него уме да нанесе и озбиљан ударац џелату.
Аутор: Немања Баћковић,
Илустровао: Милан Ристић
http://www.vostok.rs/index.php?option=bt...vost=98704
Од када постоје државе, постоје и обавештајне службе. Како је основана и како је радила Тајна војна служба Краљевине Југославије?
Од оснивања стајаће војске Србије, па преко Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, све до 1938. и Краљевине Југославије, није постојала нека посебна организација која би могла да се назове тајном службом. Постојала су стандардна обавештајна одељења војске, формирана по узору на Француску и Немачку. Она су се углавном бавила обавештајним радом, састава променљивог у зависности од периода, а сама чињеница да су та одељења имала назив, печате, деловодник, указује да ту неких тајни баш и није било. Поготову што су се у Југославији шпијунажом бавили готово сви, од финанса, цариника, жандарма, преко Министарстава спољних и унутрашњих дела, до Министарства војске и морнарице и Главног генералштаба. Грађанство, одувек врло склоно пружању таквих информација, да се и не помиње. Све Илија до Ђуре Чворовића.
Иако је постојало „Упутство за обављање обавештајне службе”, у овој области је владао прави хаос, свако је радио на своју руку, обавештења су дуго путовала кроз администрацију, дуплирала се, па на крају нико живи то више није могао да класификује у нешто употребљиво. Како је Југославија била окружена суседима нимало пријатељских намера, а од 1938. и припајања Аустрије Немачкој, у то друштво улази и Трећи рајх, са више врло моћних обавештајних служби, то се јавила хитна потреба за организовањем озбиљне обавештајне службе.
Шифре Мике Аласа
У мају 1938. године коњички мајор Угљеша Поповић позван је код начелника Генералштаба генерала Душана Симовића. С обзиром на то да је имао неколико година искуства у војнообавештајном послу, Симовић му нуди место шефа тајне службе у оснивању. Уз коментар да коњанике бије глас да имају више смелости него памети, Поповић прихвата и постаје први шеф нечега што добија име „Сервис тајне војне обавештајне службе при Главном генералштабу”. Сервис је одговоран лично начелнику генералштаба, а за његово постојање није требало да се зна, чак ни у самом Генералштабу.
Све је устројено по узору на енглеску службу, с малом централом у Београду, углавном попуњеном техничким особљем, док би се на терену стварали обавештајни центри, из којих би се даље гранале ћелије са по два до три сарадника. Сарадници су углавном врбовани на добровољној бази, а у сасвим ретким случајевима су плаћани. Избегаван је систем сталности, што ће рећи да су се после два задатка сарадницима лепо захвалили, да би их после неког времена можда поново активирали. Тиме су се избегавале ситуације попут оне: „А, Пера шпијун је на трећем спрату”.
Служба је развијана као оперативна јединица, без фирме, штамбиља, деловодног протокола и остале администрације. Укратко, званично није ни постојала. Развијен је посебан систем шифровања, потпуно различит од уобичајене војне шифре, заснован на православном календару. Шифру је приликом неке војне вежбе одобрио и Михаило Петровић – Мика Алас, који ни сам није успео да је разбије. Коначно, у „Службеном војном листу” објављен је премештај Угљеше Поповића из Коњичке школе у Главни генералштаб, па је Тајна служба почела с радом 1. новембра 1938. године.
На другој страни, у Београду се још 1934. отвара „Немачки саобраћајни биро”. Организовало га је Инострано одељење Националсоцијалистичке партије, а први шеф је био Франц Нојхаузен, за време окупације генерални опуномоћеник за привреду Србије, најмоћнија личност у окупираној Србији. Званично је служио за представљање немачке привреде и туризма. Незванично, биро је био прототип шпијунско-диверзантске организације. Преко њега, амбасаде и разних служби и представништава немачких фирми, југословенска служба борила се против немачког Абвера (војна обавештајна служба) и РСХА (партијска обавештајна служба). Занимљиво је да Немци у почетку уопште нису били свесни противника, него су мислили да имају посла са британском службом, која је такође пустила пипке по Југославији.
Напад на флоту у Таранту
Први успеси стигли су већ на почетку, када су агенти сликали утврђену зону на италијанској граници. На основу распореда трупа, обавештења које су дивизије у питању, резерви, дошло се до закључка да се уобичајени италијански дефанзивни ратни план некако претворио у врло офанзиван. Исто је урађено и на албанској граници. На основу тога, југословенска војска постигла је један од ретких успеха у Априлском рату, управо против Италијана.
За Италијане је везана и занимљива прича, која показује колико су случајност и срећа важне у овом послу. Наиме, један италијански морнарички официр је крајем октобра 1940. добио одсуство како би дошао на сахрану мајке. Ту је бринуо да ли ће се на време вратити на брод, па га је познаник упитао где тако жури. Овај му је одговорио да иду у Таранто, где се сакупља флота. Случај је хтео да је тај познаник био сарадник наше Службе, који је ту вест одмах проследио где треба. Шеф Тајне службе је сазнања која се нису претерано тицала Југославије дојавио пријатељској енглеској служби 1. новембра 1940. године. Британац је био врло срећан због податка, а 11. новембра ће се схватити и зашто. Тада су Енглези изненада хидроавионима напали флоту у Таранту, и уништили велики део бродова. Од тога се Италија до краја рата није опоравила.
Енглези су узвратили услугу, када су Поповићу 25. фебруара 1941. доставили немачки ратни план који се односио на Југославију. Документ је потписао Фон Браухич, командант немачке копнене војске. С документом је упознат начелник генералштаба Косић, који је мислио да је реч о енглеској намештаљци. Слично су пролазила и обавештења Владимира Ваухника, официра Тајне службе, о коме је „Забавник” већ писао. На почетку Априлског рата испоставило се да су планови били потпуно тачни, и да није било ни најмањег одступања.
Сервис тајне службе активно се бавио и контрашпијунажом. Додуше, није имао овлашћења да хапси, али је редовно присуствовао хапшењима, ислеђивањима и суђењима. За сваког осумњиченог давао је стручно мишљење, а суђења су обављана у Државном суду за заштиту државе. Осумњичени су често имали читаве тимове адвоката, које је плаћала супарничка служба, најчешће немачка. Југословенска служба имала је врло великог успеха у откривању агената, толико да су приликом уобичајене размене за једног нашег откривеног негде у иностранству давали пет до десет њихових.
Улога таштине игле
Један од највећих успеха било је хватање Валтера Тројмана, једног од руководилаца Абвера за Балкан. У новембру 1939. у Тајној служби се по препоруци појавио човек који је тврдио да га врбују за немачког шпијуна. После провере, он је испричао да је био код таште у Немачкој, где је упознао извесног Алберта Херцога из Бремена, који га је нешто касније посетио у Земуну. Насамо, Херцог је почео да га подсећа да му је жена Немица, да је пријатељ Немачке, да треба да помогне. Дао му је мапу на којој је иглом ваљало да пробуши места на којима се се налазе војни објекти. Мапу би понео са собом у Немачку, кад буде долазио код таште, а до тада обавештења написана невидљивим мастилом у писму треба да шаље Херцогу.
Пошто се сутрадан састао са Херцогом код „Венеције” у Земуну, агенти су га пратили и потврдили поузданост извора. На карти су избушили нека неважна места, а Херцог се вратио у Немачку. Убрзо је тражио податке о производњи Војног завода у Крагујевцу, па су му опет послали неке строго контролисане али неважне податке, а тражили су да дође ради договора и наставка сарадње. Херцог се за неколико дана створио у Београду, где га је чекала замка. По упутству Службе, сарадник му је предложио да се нађу у хотелу на Авали, да вечерају и да му преда податке. Тада је сараднику рекао да он није никакав Алберт Херцог, већ Валтер Тројман.
У Служби нису могли да верују каква им зверка управо пада у руке, пошто су знали да је он један од руководилаца Абвера за Балкан. У акцији је учествовао и сам шеф Поповић, у обавезном цивилном оделу, који је обезбедио агенте и марицу из Управе града. Само хапшење одиграло се тако што су агенти пришли сараднику и Тројману и на немачком им тихо рекли да пођу с њима, због неких података. Ово се одиграло брзо и тихо, тако да нико од околних гостију ништа није приметио. На саслушању, Тројман је дао право име, и поред тога што му је у исправама стајало да се зове Алберт Херцог.
Добро се држао, све док му нису довели „сарадника” везаног лисицама, и док под нос нису почели да му гурају један по један документ који су нашли при претресу, као и копије докумената које је добијао раније.
Тада је устао са столице, салутирао и лупио петама, иако је био у цивилу, и признао све. Изјавио је да му је највећа жеља да се, ако преживе рат, нађу код њега у Немачкој, да се провеселе, као колеге и џентлмени. Завршио је на суду, осуђен је, да би после интервенције немачког посланика Фон Херена био депортован. Ипак, провео је четири дана у затвору на Ади Циганлији, где су му приредили уобичајен пријем са све, шишањем до главе. То је била посебна забава, када се зна да је Тројман био врло поносан на своју бујну косу. Наравно, сарадник је одмах пуштен, похваљен, али су га за време окупације Немци нашли и одвели у Дахау.
Шетња границом
Један од важнијих послова Сервиса било је потурање лажних података непријатељу. Тако је Поповић у јануару 1941. добио обавештење да Италијани појачавају притисак на словенско становништво у Јулијској Крајини, чак прете смртним казнама. Поред редовних протеста преко владе, Поповић је позвао коњичког мајора Милутина Петковића. Наложио му је да узме неколико људи, обуче их у четничку униформу, црну, са шубарама и реденицима, наоружа до зуба, па да се такви прошетају по граници, али тако да их виде карабинијери с друге стране. Када то обаве, одмах да се преобуку и натраг за Београд.
По обављеном задатку Служба је у Италији пласирала вест да се због терора фашиста четници налазе у Крајини, и да су спремни да врше одмазде за сваки конкретан случај. То је било пропраћено фотографијама Петковића и друштва, са италијанском караулом у позадини. Наравно, на италијанској страни завладала је паника и терор је одмах престао.
Ових неколико цртица из рада Тајне службе говоре о томе са каквим се претњама са свих страна суочавала Краљевина Југославија. Иако је била осуђена на смрт, ипак је била осуђеник који не само што се опире и џилита, него уме да нанесе и озбиљан ударац џелату.
Аутор: Немања Баћковић,
Илустровао: Милан Ристић
http://www.vostok.rs/index.php?option=bt...vost=98704
26-08-2018, 06:57 PM
https://en.wikipedia.org/wiki/Stanislav_Rapotec
Tito and the Rise and Fall of Yugoslavia
https://books.google.co.uk/books?id=J34l...to&f=false
Richard West
https://en.wikipedia.org/wiki/Richard_West_(journalist)
Вестови и њихова породична фасцинација са Срби и балкан?
https://www.independent.co.uk/news/obitu...08059.html
Stevan Pawlovitch
https://www.independent.co.uk/news/obitu...89258.html
Aleksa Gavrilovic
(Миланов Син)
Journal of Intelligence History
https://books.google.co.uk/books?id=A8nl...oe&f=false
http://freeweb.t-2.net/Vojastvo/engsum.html
https://www.researchgate.net/publication...Yugoslavia
http://dk.fdv.uni-lj.si/dela/Horvat-Mitja.PDF
https://vojastvo-military.si/wp-content/...345678.pdf
Мало Хумор
http://www.znaci.net/00001/11_29.htm
https://www.scribd.com/document/11771278...e-Agents-R
Што је овде занимљиво, у књизи Heather Williams, она Рапотец описује мало другачије.
Tito and the Rise and Fall of Yugoslavia
https://books.google.co.uk/books?id=J34l...to&f=false
Richard West
https://en.wikipedia.org/wiki/Richard_West_(journalist)
Вестови и њихова породична фасцинација са Срби и балкан?
https://www.independent.co.uk/news/obitu...08059.html
Stevan Pawlovitch
https://www.independent.co.uk/news/obitu...89258.html
Aleksa Gavrilovic
(Миланов Син)
Journal of Intelligence History
https://books.google.co.uk/books?id=A8nl...oe&f=false
http://freeweb.t-2.net/Vojastvo/engsum.html
https://www.researchgate.net/publication...Yugoslavia
http://dk.fdv.uni-lj.si/dela/Horvat-Mitja.PDF
https://vojastvo-military.si/wp-content/...345678.pdf
Мало Хумор
http://www.znaci.net/00001/11_29.htm
https://www.scribd.com/document/11771278...e-Agents-R
Што је овде занимљиво, у књизи Heather Williams, она Рапотец описује мало другачије.
27-08-2018, 11:44 PM
Цитат:Neposredno pred prelazak na mirnodopsko stanje, kada je ostatak Štaba Vrhovne komande trebalo da postane Glavni đeneralstab Vojske Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, izdata je 10. aprila 1920.godine Uredba o Glavnom đeneralstabu i đeneralštabnoj struci (Službeni vojni list br. 24/1920).
Цитат:Glavni đeneralštab imao je četiri odeljenja:
- Operativno,
- Obaveštajno,
- Saobraćajno
- Istorijsko i Geografski institut.
Obaveštajno odeljenje obavljalo je sledeće poslove:
- izrada studija stranih država i vojski i prikuplja podatake o tome;
- održavanje veze sa stranim vojnim izaslanicima i misijama
- organizacija rada na suzbijanju neprijateljskih radnji u nameri prikupljanja podataka o našoj vojsci i zemlji (čl.7. Uredbe).
Obaveštajno odeljenje Glavnog đeneralštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije razvijalo se funkcionalno i strukturalno a uvek je obavljalo dve osnovne funcije: vojnoobaveštajnu i kontraobaveštajnu i isticalo neophodnost intenziviranja psihološko-propagandne. Broj sekcija i odseka povećavao se tako da je 1940. godine preraslo u Drugu direkciju Glavnog đeneralštaba sa dva obaveštajna odeljenja i više obaveštajnih centara. Rad mu je bio pretežno uspešan i objektivno je izveštavao vojni i državni vrh zemlje o brojnim aktivnostima unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.
Pred Drugi svetski rat Obaveštajno odeljenje se deli na Prvi i Drugi odsek od kojih se jedan bavio obaveštajnim a drugi kontraobaveštajnim radom.
Načelnik Obaveštajnog odseka Operativnog odeljenja Glavnog đeneralštaba a kasnije Vrhovne komande bio je 1913. godine bio je pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Njega je na tom mestu u vreme solunskog procesa 1917. zamenio pukovnik Danilo Kalafatović koji će kasnije postati armijski general.
Цитат:Vojni izaslanici Kraljevine SHS
Po završetku Prvog svetskog rata Vojska Kraljevine SHS je imala svoje delegate Vrhovne komande kod savezničkih vrhovnih komandi, za koje se može reći da su prethodnici vojnih izaslanika ( viši oficiri za generalštabne poslove obično čina pukovnika).
Pri ambasadama Kraljevine SHS, prelaskom iz ratnog u mirnodopsko stanje (10. aprila 1920.g.) u inostranstvu su postavljeni vojni izaslanici a bili su organi Ministarstva Vojske i mornarice.
Od 1922.g. vojni izaslanici su bili pretpotčinjeni Obaveštajnom odeljenju GŠ, odnosno načelniku Glavnog đeneralštaba dok su po disciplinskoj odgovornosti i dalje odgovarali Ministru Vojske i mornarice.
Od 1929.g. vojni izaslanici se u potpunosti potčinjavaju obaveštajnom odeljenju Glavnog đeneralštaba.
Цитат:Načela jugoslovenske obaveštajne službe su bila:
- koncentracija obaveštajne službe: ofanzivne i defanzivne.(od 1937. godine one su se na terenu razdvojile, ali su u vrhu i dalje bile koncentrisane u obaveštajnom odeljenju Generalštaba)
- istrajnost i strpljivost u radu,
- tajnost, kao jedan od najbitnijih uslova rada,
- trajna veza i neprekidnost obaveštavanja, povezanost svih organa sa kojima se sarađuje, naročito sa policijom u defanzivnoj obaveštajnoj službi,
-neposrednost obaveštavanja,
- stalnost osoblja i
- štednja i pravilna raspodela kredita.
Цитат:ZADACI
Ofanzivna obaveštajna služba imala je zadatak da prikuplja vojno-političke podatke susednih zemalja, da vodi evidenciju o vojnoj sili i ratnom potencijalu uopšte, prati njihovu štampu, publikacije i dr, i da vodi propagandu za Jugoslaviju u inostrastvu putem štampe, brošure itd.
Ofanzivna obaveštajna služba delila se na:
-dalje obaveštavanje –operativni podaci susednih zemalja, i
-blisko obaveštavanje – u graničnoj zoni.
Defanzivna obaveštajna služba imala je zadatak da prati i obaveštava o svim prilikama i događajima u zemlji, naročito od zanačaja za vojsku, sprečavanje rada stranim agentima i onemogućavanje «destruktivnim» i «antidržavnim» elementima u vojsci. Defanzivna obaveštajna služba se oslanjala na vojne i policijske organe.
Цитат:Organizacija
Glavni genaralšab jugoslovenske vojske prolazi faze razvoja i organizacione forme a samim tim i obaveštajni organ i organizacija same obaveštajne službe u vojsci.
Obaveštajno odeljenje je bilo u sastavu Glavnog generalštaba kao vrhovni obaveštajni forum. Ono se zvalo: Odeljenje, Biro, Sekcija ili Direkcija, u raznim fazama svoga razvoja.
1939. godine je izvršena reorganizacija i stvorene su tri direkcije od kojih je prva obuhvatala Operativno i Obaveštajno odeljenje.
Obaveštajno odeljenje je ostalo sa svoja četiri odseka (za strane vojske, za događaje u zemlji, za praćenje strane štampe i odsek za šifru, fotografiju i hemiju), i sekcija za vezu sa stranim vojnim izaslanicima.
Prema poslednjoj uredbi od 1. marta 1940. godine izdvojena je Druga direkcija kao obaveštajna, sa dva odeljenja po sledećim:
Obaveštajna direkcija:
- I odeljenje (za ofanzivnu obaveštajnu službu), delilo se na odseke – prema državama u kojima je obavljana obaveštajna služba.
- II odeljenje (za defanzivnu obaveštajnu službu)
- Odsek za unutrašnju službu
- Odsek za šifru, kartoteku i kriptografiju
- Odsek za fotografiju i hemiju i
- «M» - odsek (ili TS) – odsek za tajnu službu.
Iz ogromne prepiske Drugog odeljenja vidi se da su ovom odeljenju dostavljali svoje izveštaje i podatke za: Predsedništvo vlade, Ministarstvo spoljnih i unutrašnjih poslova i vanjske mornarice, Generalštab, Prvo obaveštajno odeljenje, Komanda utvrđivanja i sve armijske komade. Obaveštajno odeljenje imalo je svoje poverenike po zemlji i inostranstvu s kojima je neposredno rukovodilo, ali su pored njih slati u izvesne obaveštajne misije i pojedini obaveštajni oficiri. Oni su se u takvim slučajevima presvlačili u civilna odela i putovali u poverenoj misiji po zemljama u inostranstvu.
Цитат:Specijalna služba
Od četiri odseka Drugog odeljenja najvažniji je bio odsek za tajnu službu koji je nazivan «M» odsek, ili odsek «TS». Ovaj odsek je oformljen 1937. godine kao izvršni organ obaveštajnog odeljenja za vršenje tajne terenske službe – špijunaže i kontrašpijunaže. (Treba imati u vidu da svi oficiri Obaveštajnog odeljenja nisu imali uvida u rad ovog odseka, niti pristup u isti. On nije kao ostali odseci, bio zvaničnog karaktera i nije bio predviđen «Uputstvom za obaveštajnu službu».)
Šef odseka za tajnu službu je rukovodio terenskim organima, obaveštajnim centrima i svojim ličnim agentima. Od njega se tražilo da ima visoke moralne kvalitete i izvanredne osobine, ali je trablo da mu se uvek i svuda izlazi u susret i pomaže u radu.
«M» odsek se razlikovao po zadacima od Drugog odeljenja kao celine, premda je on bio četvrti odsek tog odeljenja. On je rukovodio i koordinirao radom obaveštajnih centara. Njegovi su zadaci bili, terenska vojno – ofanzivna služba u stranim državama i kontrašpijunaža u zemlji. Kontrašpijunaža se obavljala pre svega praćenjem istaknutih ličnosti iz javnog i političkog života i nekih vojnih ličnosti, agenata «M» odseka. «M» odsek je pratio i rad i kretanje stranih vojnih izaslanika, naročito neprijateljskih zemalja.
Цитат:Kartoteka
Kartoteka obaveštajnog odeljenja delila se na opštu i posebnu. U opštoj kartoteci bili su poređani kartoni koji su omogućavali da se lako pronađe lice u posebnoj Kartoteci i sprečavali da jedno lice bude dva puta upisano. Posebna kartoteka se delila na države, a ove su imale grupe: politička lica, sumljiva lica, oficiri, vojni begunci, vize, krijumčari, kordooprestupnici itd. Kartoni jugoslovenskih državljana imali su grupe: sumnjivi radi špijunaže, vojni begunci, emigranti, radićevci, komunisti, pavelićevci i makedonski nacionalisti. U kartoteci je bilo oko 100.000 kartona.
Извор ВОА.
Подаци се не односе на контраобавештајну службу(војну),као ни на цивилне и дворске.
28-08-2018, 08:08 PM
Давид Албала (1886-1942)
Учесник Балканских ратова,Првог Светског Рата,носилац Албанске споменице.
![[Слика: a23935fd6bfc43b3d9365314f536d2eb.jpg]](https://i.pinimg.com/originals/a2/39/35/a23935fd6bfc43b3d9365314f536d2eb.jpg)
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D0...0%BB%D0%B0
https://en.wikipedia.org/wiki/David_Albala
http://blog.b92.net/text/27987/Captain-D...%BB%D0%B0/
Учесник Балканских ратова,Првог Светског Рата,носилац Албанске споменице.
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D0...0%BB%D0%B0
https://en.wikipedia.org/wiki/David_Albala
Цитат:Više ili manje nije bilo neprijatnih ili neugodnih pitanja ili stvari upitanih i predstavljenih na nedavno održanom skupu srpskih i izraelskih diplomata i preduzetnika, u sklopu obeležavanja jubilarnih godina u kojima se Izrael nalazi: 120 godina od 1. cionističkog kongresa u Bazelu, stotinu godina od Balfurove deklaracije, 70 godina od UN-ove odluke o podeli Britanske Palestine na dve države, jevrejsku i arapsku, 50 godina od ponovnog objedinjenja kontrole nad prestonim gradom države, nad Jerusalimom... Takođe je ove godine navršeno i 25 godina od ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije, tačnije između bezidentitetske državne zajednice koja je nastala posle rapada SFRJ, pod kontrolom bračnog para Milošević-Marković; i Države Izrael.
Naša strana ekspedicije nije dozvolila previše prostora za pitanja, kao stare, dobre, oprobane autokrate, dok je izraelska strana, kao dinamična demokratija, jedina na Bliskom Istoku i sigurno među top20 u svetu, dozvolila i ohrabrila potpitanja, što ćemo videti malo kasnije u mom prilogu. Dačić je sišao, rekao šta je imao i otišao, uglavnom, u svom stilu, zaplićući jezikom, da l', što reče Tajson, od polupripitosti, da l' od umora usled svog mukotrpnog rada u poslenstvu Države Srbije, bivši ambasadori su rekli šta imaju, bivši dopisnik Политике iz Jerusalima, Bora Erdeljan je to pažljivo moderisao. Bulumenta partijskih klinaca starletana i starletanki, je došla, i, prilično nekulturno, otišla pre početka izraelskog dela predavanja. Međutim, u celom tom srpskom partijskom jednoumlju, stejdž je oduvala jedna osoba, žena koja se tu našla na poziv organizatora iz izraelske ambasade u Beogradu, gospođa Rouzi Stivenson-Gudnajt, unuka Kapetana Vojske Kraljevine Srbije i Vojske Kraljevine Jugoslavije, rođena Amerikanka srpskog-pravoslavnog i jevrejskog duhovnog identiteta (majka Jevrejka, otac Srbin), čiji deda je bio prvi vojni ataše i diplomata Kraljevine Srbije u Vašingtonu.
Ovo je silna sudbina bila. Čovek je bio neumoljivi srpski rodoljub, koji je naporedo s pomoći svojoj zemlji pomagao i jevrejskom pitanju. Rođeni Dorćolac, par stotina godina Beograđanin, Albala se borio u balkanskim i u I svetskom ratu. 1917. Pera kralj ga šalje u Vašington, gde Kapetan Albala postoje vodeći lobista za srpsko, i napored, jevrejsko pitanje. Obezbeđujući vojnu pomoć, frizirajući javno mnjenje u naporima da uticajna zemlja prihvati stradalnog srpskog saveznika, David naporedo urgira kod Vlade Kralja Petra da prihvate tek objavljenu Balfurovu Deklaraciju, koja 1917. godine, pod manevrima veštih diplomatije i lobiranja britanskih Jevreja, dobija punu podršku u britanskom Parlamentu za zasnivanje jevrejske države. Kraljevina Srbija, zahvaljujući prisnosti i poverenju Pere kralja i kapetana Davida, postaje tako prva inostrana vlada koja priznaje Balfurovu Deklaraciju!
Predstavnik Srbije u ПАРИЗУ, Milenko Vesnić, piše Davidu emotivno pismo:
"Познато Вам је, драги капетане Албала, да нема народа на свету који са овим планом саосећа више него ли Србија. Зар не ронимо и ми горке сузе на обалама Вавилона док гледамо своју вољену земљу, коју смо не тако давно изгубили? Како да не узмемо учешћа у Вашим вапајима и тузи, који трају већ много векова и поколења, када су се наши сународници вашег порекла и вере борили за своју српску отаџбину уз наше најбоље војнике? За нас ће бити тужно ако нас било који грађанин-Јеврејин напусти да би се вратио у своју обећану земљу, али тешићемо се надом да ће нам остати браћа и да ће нам оставити добар део својих срца, те бити најснажнија веза између слободног Израела и слободне Србије."
Kapetan Albala daje, u svojoj prvoj službi u Vašingtonu, tako plodove vredne divljenja i zahvalnosti. Drugi put na službu u Vašington Kapetana u najboljim godinama šalje regent Pavle. Ovoga puta Davidova misija postaje da obezbedi naklonost i moderno naoružanje za jugoslovensku vojsku. David ne uspeva u ovoj misiji. Nakon još kratkog perioda vojno-diplomatske službe, za četničke snage, David Albala umire u Vašingtonu 1942. godine od posledica srčanog udara. Njegova unuka kaže da je umro slomljenog srca. Šta je ovom heroju moderne srpske političke istorije slomilo osećanja, nikada nećemo saznati. Da li razočarenje u neuspeh svoje diplomatske misije, da li razočarenje u skretanje u mejnstrim antisemitizam njegovih dojučerašnjih saboraca, kako bilo David je preminuo. Bio je oženjen još jednom Beograđankom starog kova, Paulinom Lebl. I David i Paulina su dali neverovatan doprinos modernizaciji i usavršavanju kulturnog izraza srpskog i jevrejskog međuratnog društva. Osetio sam potrebu da, kao potomak stradalnog srpskog vojnika u povlačenju preko Prokletija i jevrejske žrtve Holokausta, kao Srbin u Izraelu i kao Izraelac u Srbiji, iskažem zahvalnost ovim divnim ljudima za sve što su učinili za naše dve otadžbine.
Давиде и Паулина, нека вам је вечна слава и хвала.
http://blog.b92.net/text/27987/Captain-D...%BB%D0%B0/
28-08-2018, 08:16 PM
Таман се понадах да ће Б92 да напише нешто, условно речено, позитивно за четнике, кад у наставку, наравно:
Какав "мејнстрим антисемитизам", и којих сабораца? Можда мисле на оне предратне колеге, сада код Павелића и Љотића, али то му нису "саборци". Шта су уопште хтели да кажу са овим!?
Цитат:Šta je ovom heroju moderne srpske političke istorije slomilo osećanja, nikada nećemo saznati. Da li razočarenje u neuspeh svoje diplomatske misije, da li razočarenje u skretanje u mejnstrim antisemitizam njegovih dojučerašnjih saboraca, kako bilo David je preminuo.
Какав "мејнстрим антисемитизам", и којих сабораца? Можда мисле на оне предратне колеге, сада код Павелића и Љотића, али то му нису "саборци". Шта су уопште хтели да кажу са овим!?
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
28-08-2018, 08:19 PM
(28-08-2018, 08:16 PM)Николај Пише: Какав "мејнстрим антисемитизам", и којих сабораца? Можда мисле на оне предратне колеге, сада код Павелића и Љотића, али то му нису "саборци". Шта су уопште хтели да кажу са овим!?
Ово је блогер неки који пише на Б92. Видиш ли му име негде, ја не видим.
А ово шта му значи, што се питаш, вероватно ништа. У питању је незнање и мало мешања баба и жаба.
28-08-2018, 08:48 PM
(28-08-2018, 08:19 PM)ЈВуО-КГ Пише:(28-08-2018, 08:16 PM)Николај Пише: Какав "мејнстрим антисемитизам", и којих сабораца? Можда мисле на оне предратне колеге, сада код Павелића и Љотића, али то му нису "саборци". Шта су уопште хтели да кажу са овим!?
Ово је блогер неки који пише на Б92. Видиш ли му име негде, ја не видим.
Пише - Srdjan Fuchs.
Што отприлике даје одговор на све...
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
28-08-2018, 10:03 PM
Михаило Боди (1884-1953)
![[Слика: mihailo-bodi.jpg]](http://www.voa.mod.gov.rs/mihailo-bodi.jpg)
Живко М. Станисављевић (1883-1973)
![[Слика: stanisavljevicmzivko.jpg]](http://www.voa.mod.gov.rs/stanisavljevicmzivko.jpg)
Извор ВОА.
Цитат:Pitomac 34. kl. Niže 1 19. kl. Više škole VA.
Preveden iz inžinjerije u generalštabnu struku 1920.
Цитат:Na dužnostima:
- od 12. VIII 1905 vodnik u 1.inž.bnu;
- od 7. XI 1906. vodnik u železničkoj četi 2.inž.bna;
- U ratovima 1912 -1913: vodnik u pionirskoj čeri; kdir železničke čete; k-dt železničke stanice; u srpsko-bugarskoj pograničnoj komisiji.
-U toku arnautske pobune 1913. kdt inž.bna.
-U ratu 1914 - 1918: rukovalac saobraćaja u Mladenovcu; zastupnik šefa vojno-železničke inspekcije;
-1916 član francusko-engleske Železničke komisije pri savezničkim vojskama u Solunu; na dužnosti u VK;
-vojni delegat Srpske vojske u Budimpešti 1919;
-vojni izaslanik u Mađarskoj do 20. IX 1922;
-načelnik Đeneralštaba kd-e Potiske div.obl;
od 17. IX 1923 - 30. XI 1926 šef Operativnog odseka Operativnog od. Gl.generalštaba;
-paralelno,od 13. XI 1923 profesor "Strategije" na Nižoj Školi VA;
-od 30. XI 1926 ađutant kralja;
-od 8. IV 1927 vojni izaslanik u Atini i od 12. XII 1927 u Turskoj; u Nastavnom od. Gl.generalštaba;
-od 30. IV 1929 v.d. pa načelnik Obaveštajnog od. Gl.generalštaba;
-od 23. X 1931 v.d. kdt Savske div.obl;
- od 1. IV 1934 kdt iste;
- od 14. X 1935 pomoćnik inspektora Zemaljske odbrane;
- od 6. IV 1936 v.d. 1 pomoćnika načelnika Gl.generalštaba;
- od 22. X 1937 pomoćnik načelnika Gl.generalštaba;
-od 10. X 1938 II pomoćnik načelnika Gl.generalštaba.
Цитат:Stavljen na raspolaganje 12. IX 1940. Po molbi preveden u rezervu 16. X 1940. Reaktiviran 27. III 1941. i postavljen za v.d. inspektora Zemaljske odbrane, a 29. III poništen ukaz o penzionisanju. U AR u Komandi pozadine VK pomoćnik komandanta. Vodio pregovore o primirju. U nemačkom zarobljeništvu od 1941 do III 1942. odakle je otpušten zbog slabog zdravlja. Prema svedočenju kapetana Ratka Kalafatovića, 1943 – 1945 nalazio se u Švajcarskoj kao vojni izaslanik jugoslovenske vlade.
Живко М. Станисављевић (1883-1973)
Цитат:Pitomac 32. kl. Niže i 17. kl. Više škole VA.
Završio generalštabnu pripremu 1912.
Цитат:Na dužnostima:
-od 1901 - 1904 vodnik u 5.pp;
-od 10. X 1905 vodnik u 8.pp;
-od 7. XI 1906 vodnik u Pešadijskoj podoficirskoj školi;
- od 1909 u Štabu Dunavske div.obl;
-od 1910 - 1911 kdir u 7.pp.
-U ratovima 1912 - 1913: ordonans u Štabu VK i pomočnik kdt-a železničke stanice u Mladenovcu;
-1913 kdt železničke stanice Solun u vremenu slanja korpusa u Skadar;
načelnik Štaba 1. brigade Moravske div; kdt l.bn/14.pp.
-U ratu 1914 - 1918: od 1914 - 1916 u VK;
-od X 1916 - 9. II 1917 kdt bn/14.pp;
-9. II - 4. VII 1917 pomoćnik načelnika Štaba Timočke div;
-od 4. VII 1917 -1 1919 načelnik Štaba Šumadiske div.
-Posle rata: od 1 -16. IX 1919 načelnik Štaba Bosanske div.obl;
-od 16. IX - 22. XI 1919 načelnik Štaba Dunavske div.obl;
-od 22. XI 1919 načelnik Đeneralštaba Vrbaske div.obl; potvrđen na istoj dužnosti 4. V 1920;
-od 24. XI 1921 šef Nastavnog odseka Operativnog od. Gl.generalštaba;
-od 16. XII 1921 profesor "Ratne vešrine" (Grupa Evropskog rata 1914-1918) na Nižoj školi VA;
-od 20. IX 1922 vojni izaslanik u Budimpešti;
-od 23. XII 1924 načelnik Generalstaba IV arm.obl;
-od 30. XII 1925 - 22. IV 1929 načelnik Obaveštajnog od. Gl.generalštaba;
-od 30. III 1927 honorarni profesor iz "Vojne geografije" na Višoj školi VA, pored redovne dužnosti;
-od 22. IV 1929 kdt Dravske peš.brg; od 16. IX 1930 v.d. kdt Vardarske div.obl;
-od ll.V 1933 kdt Osječke div.obl.;
-od 14. X 1935 kdt Moravske div.oblasti;
-od 13. III 1936 pomoćnik kdt-a V arm.obl;
-od 8. V 1936 II pomoćnik MVM;
-od 27. XI 1937 - 13. XI 1940 kdt Primorske arm.obl.
Цитат:Urednik Ratnika pored redovne dužnosti od 1 - XI 1922. U AR kdt Trupa primorske arm.obl. Odveden u zarobljeništvo. Posle rata vratio se u zemlju.
Цитат:BIBL: Cerska bitka 16-19. avgust 1914. (1927); Šumadiska divizija pri proboju Solunskog fronta (Beograd 1928); Gonjenje nakon Cerske bitke (1928); Cerska bitka (Zagreb 1937); Kumanovska bitka - razmatranja i pouke (1961); Bitoljska operacija 1912 (1952).
Извор ВОА.
17-01-2019, 11:49 PM
Јели је постојала било какви обавештајни одред пред Болшевичке револуције, зашто су тада енглези води регрутовање и за Царске и за болшевици!
19-01-2019, 01:49 AM
Како је било стање између Генерал Симовић, Генерал Богољуб Илић и Јован Ђоновић, Никола, Живан, и Радивој Кнежевић.
https://sr.m.wikipedia.org/sr-el/Јован_Ђоновић
https://hr.wikipedia.org/wiki/Jovan_Đonović
http://www.27mart.com/main.php?pages_id=90
https://sr.m.wikipedia.org/sr-el/Јован_Ђоновић
https://hr.wikipedia.org/wiki/Jovan_Đonović
http://www.27mart.com/main.php?pages_id=90
19-01-2019, 01:58 AM
(19-01-2019, 01:49 AM)Прст_у_ока_латиници Пише: Како је било стање између Генерал Симовић, Генерал Богољуб Илић и Јован Ђоновић, Никола, Живан, и Радивој Кнежевић.
https://sr.m.wikipedia.org/sr-el/Јован_Ђоновић
https://hr.wikipedia.org/wiki/Jovan_Đonović
http://www.27mart.com/main.php?pages_id=90
У принципу, прва двојица су подржали комунисте и вратили се у земљу, док су ови остали у емиграцији. То све говори о стању између њих.
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)