[смедерево]

[смедерево]

[Ђорђе Ивковић]

Није битно колико је чланак тачан. Битна је шизофренија. Чланак је објављен на Вучићевом "Видовдану". Вучић је на Златибор послао грдну жандармерију да поплаши и растера децу, али то режимско силеџијство аутор прећуткују. При томе, показују "како се то у Америци ради, а ето код нас НАШ камп не може...". Као да је камп забранио неко из опозиције а не Вучић. Ето како спинују Вучићеве подгузне муве.
http://vidovdan.org/aktuelno/zoran-grbic...-americki/

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Прст_у_ока_латиници]

Др. Срђа Трифковић, познати борац за Српску ствар у САД, и стручњак за Балканску Ал-Каиду износи ужасно тешке оптужбе на рачун новог министра иностраних послова Србије Вука јеремића.
У чланку између осталог он тврди следеће и на самом почетку чланка тврди

Са избором Вука Јеремића за кормило Српске дипломатије, сан о независној “Косови” изгледа реалнији него пре недељу дана. Није први пут да у својој проблематичној историји Срби победу претворе у пораз!

– Виши службеник министарства скоро је оценио избор Јеремића за министра као човека који је “Министар послова странаца у Србији” и да је његов избор исто као када би сте одред девојчица скаута поверили на чување Билу Клинтону!

– Леон Којен подноси оставку згађен тајним преговорима Вука Јеремића и тадића о имплементацији делова Актисаријевог плане. Којеново гађење дели огромна већина Срба.

– Постављањње јеремића за министра покренуло је гласине о оставкама старијих службеника у министарству. један од бламова Јеремића било је када је у Ке Д Орсеју у Паризу покушао да убеди нижег дипломату министарства ИП Француске да “Господин Милошевић мије Господин Хитлер”, на то му је француз одговорио “Ми о Француској Хитлера не ословљавамо са “Господин”, интервју је завршен”…Тадић је замолио министарство ИП и амбасаду у Паризу да Јеремића не шаљу на сличне послове.

– Сарадња Вука Јеремића са Тадићем почиње преко Јеремоћовог оца Мишка Јеремића, типичног комунистичког апаратчика који је током 90их био на челу гиганта “Југопетрола”. Вук Јеремић је искористи паре које је његов отац опљачкао да стекне западне дипломе и да утре пут везама ка западу лично Тадићу.

– Да би га примили на Кенедијеву Дипломатску школу на харварду, тадић и Ђинђић 2002. године лично моле и шаљу писма школи и запошљавају га у министастарству како би имао више пансе да буде примљен.

ИЗДАЈНИК:

– БИА информише Тадића и Ђинђића да је Јеремић неподесан за место и да је учествовао у уклањању и копирању поверљивих докумената и његовим тајним састанцима са Муслиманским мафијашким шефом Дамиром фазлићем, својим школским другом (Јеремићева мајка је Муслиманка, моја примедба), Тада Тадић пише Ђинђићу да се забрани даља истрага Вука Јеремића. Ђинђић га физички избацује из кабинета. Физички је испраћен од стране обезбеђења из кабинета- на улицу!

– Тадић након школовања запошљава Јеремиће. Он учествује у унуиштењу стокова противавионских ракета, иако је сам избегао служење војног рока. От тога војска се никада није опоравила. тадић уклања Ацу томића који је снимао Перишића како Нејбору даје документа..

Када је гроф Изволски мајсторски изигран од стране грофа Ерентала током анексионе кризе 1908. године, у санктпетербуршким салонима шеф руске дипломатије злурадо је прозван „нашим министром аустријских иностраних послова“. Опаска није била праведна: Изволски је можда био недовољно препреден за свој положај, али његова лична лојалност цару и Русији ниједног тренутка није била доведена у питање.

Слична дезигнација, пак, савршено пристаје новом шефу дипломатије Републике Србије Вуку Јеремићу, иностраном министру српских иностраних послова. Његово именовање представља еквивалент поверавања Билу Клинтону старатељства над интернатом пуним матуранткиња.

Прошле су скоро две године од како сам у Политици 29. јуна 2005. изнео у јавност да је приликом заваничне посете Вашингтону, шест недеља раније, главни саветник једног од највиших београдских државних функционера у неформалним разговорима са својим америчким домаћинима прихватио отцепљење Косова као готову чињеницу. Према мом цитату у Политици, рекао им је

„да је независност Космета неминовна и да је најважније наћи формулу да се та независност спроведе на начин да би се спречио превелики политички добитак за радикале… Произилази да нема дилеме хоће ли српска страна прихватити независност, него како да се то запакује са што мање роптања у народу и са што мање последица за поборнике опције која пристаје на све.“

Потом сам у Гласу јавности, Геополитици, подгоричком Дану и другде изнео о ком је то саветнику реч. Он је од 15. маја 2007. нови министар иностраних послова Србије.

Да се Вук Јеремић ни после својих вашингтонских интрига није оканио потраге за шећерном обландом горке косовске пилуле, индиректно је потврдио аустријски канцелар Алфред Гузенбауер у интервјуу Ројтерсу од 13. априла који је довео до оставке Леона Којена на положај председниковог саветника. Гузенбауерова индискреција била је пропраћена млаким демантијима који никога нису убедили да се није десило оно шта се десило: да су „Тадићеви људи“ са својим аустријским колегама разговарали о спровођењу „суштине Ахтисаријевог плана“ – а та суштина добро је позната.

У једној нормалној земљи овакав случај би водио ка формирању истражне комисије са циљем да утврди чињенице – пре свега да ли је шеф државе или неко из његовог саветничког тима прекорачио овлашћења, или прекршио Устав и законе Републике Србије, да не помињемо политичке договоре и платформе о питању од животног значаја за државу и нацију – и да свој извештај и препоруке поднесе Скупштини на увид и расправу.

Србија, међутим, није нормална држава. Уместо истражне комисије, извештаја, расправе и политичких консеквенци, уследила је награда Борису Тадићу у виду споља наметнутог коалиционог споразума који је у минут до дванаест спасао његову странку дебакла на новим изборима – и награда самом Вуку Јеремићу, у виду положаја министра иностраних послова. То што ће цену ових одлука платити премијер Коштуница, кроз даљи пад свог кредибилитета и рејтинга своје странке, далеко је мање битно од чињенице да ће цех платити и цела Србија кроз довођење на једно од кључних места у држави особе недостатног искуства, сумњивог интегритета и неизвесне лојалности.

Није нам познато да ли је касно да се досије Јеремић стави на дневни ред неке скупштинске расправе. Ако се то икада деси, осим његових поменутих изјава и поступака у Вашингтону и Бечу требало би испитати:
· Да ли је тачно да су Јеремићеве студије у Лондону и Бостону финансиране новцем тајкунско-мафијашког порекла који је његов отац Мишко стекао у ери санкција као десна рука Југопетрол-Томића?
· Да ли је тачно да ће ова породично-пословна веза бити од утицаја и у предстојећој приватизацији НИС-а?
· Да ли је тачно да БИА има досије о Јеремићевом сумњивом понашању током краткотрајног службовања у кабинету премијера Ђинђића?
· Ако јесте, шта тај досије садржи и да ли се у њему помиње име сарајевског мафијаша Дамира Фазлића?
· Да ли је тачно да је из тог кабинета један од Ђинђићевих блиских сарадника формално најурио Јеремића на улицу?
· Да ли је тачно да је Јеремић први војни бегунац на свету који је био саветник министра одбране своје земље?
· Да ли је тачно да су Јеремићеви гафови у Ке д’Орсеју довели до молбе француских дипломата Тадићу да га више не шаље у Париз?
·
· Несумњиво би познаваоци београдских и иностраних прилика могли да знатно допуне и прошире ову листу питања. И у светлу непотпуне листе, међутим, не изненађује чињеница да су поборници независног Косова одушевљени новом владом Србије у целини и именовањем Вука Јеремића посебно. То именовање један од искусних вашингтонских инсајдера прокоментарисао нам је (под условом анонимности) као „најлепши могући поклон Николасу Бернсу“. Он указује да су после пада берлинског зида творци америчке политике били пријатно изненађени до које су се мере бивши комунисти показали спремним да следе налоге из Вашингтона, и то са истом понизношћу са којом су слушали своје претходне газде. Сада пак, каже наш извор, имамо на сцени нову генерацију послушника код којих је тешко рећи где престаје опортунизам а почиње лична патологија:
·
· „У сваком случају, можемо бити сигурни да реметилачки и превазиђени концепти попут родољубља и самопоштовања неће представљати проблем. У тренутку када се омекшавање става Србије према Косову показало тежим него што смо очекивали, именовање једног од поузданих представника наведене политичке врсте на положај министра иностраних послова у Београду несумњиво представља добру вест.“
·
· Другим речима, захваљујући Јеремићевом именовању поборници независног и сувереног Косова виде свој циљ за нијансу лакше остваривим данас него пре недељу дана. Не по први пут у историји Србије њени вођи као да су тврдо решили да изнуде пораз, упркос реалној могућности победе.

[Шумадинац]

[Шумадинац]

http://rs.n1info.com/a419941/Kolumne/Dra...osovu.html

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Ђорђе Ивковић]

"Да, Немања Матић је спреман да погине за Србију, као што је његова отаџбина, с истим ентузијазмом, спремна да га поново изда. И урадиће она то. Немај никакву сумњу, мој Немања", остао је недоречен Матић у поруци говорећи о себи у трећем лицу једнине.

...
Неће тебе да изда твоја Србија поштени наш Немања, већ багра гологуза која је окупирала, јебо их Вучић, Кокеза, Крстајић.

[Николај]

Јбт, која глупача

[Ултрадесничар]

Јбт, која глупача

Мене ово толико и не чуди јер Аустошовинисти/Другосрбијанци и остали обожаваоци и слуге Запада беже од историје. Не само српску која им се гади и клевећу је сваки дан и од тога живе него чак и од историје уопште. Као науке.
Они су ,пример је весна Пешић, опредељују за социлологију.

[Шумадинац]