11-02-2015, 03:46 AM
У монархијама, пре свега, не постоји онај главни изборни принцип, који подрива и руши државу, нема свако лице приступ к врховној власти, И ономе ко је на власти, - наследном владару земље - није нужно да стално, у одређеним временским размацима, на све праведне и неправедне начине потврђује своју опуномоћеност и власт путем општенародног гласања. Њему нису потребни изборна акробатика, новине и агитација. И његова власт нема потребе да развраћује бирача онако, како се ово чини у републиканским земљама. Он није политичка партија , он стоји ван сваке партије и изнад њих.
Исто тако монарх нема потребе да угњетава народ и растаче народну имовину, грабећи одатле било шта за своју личну корист, како се то чинило и чини у републиканским државама које разлажу њихови олигархијски владари. Он није призван на власт на одређео рок, и може да се не боји за њену стабилност. Он се користи по праву, - а не самовољном освајању - свим њеним предностима, и за себе лично он никакве нове користи и предности не мора да тражи. Једини циљ , једино стремљење које може да има у његовим очима и смисао и значење, састоји се у благостању земље којом влада, расту њене духовне снаге, војне моћи и нарастању народног богатства - јер је величина државе у исто време и његова сопствена величина. И никакав монарх нигде и никада неће свесно ићи по путу, који води слабљењу и опадању своје сопствене државе. Он може понекад да неправилно разуме њене праве потребе, могу му бити страни и далеки свакодневни услови живота свог народа, може да окружи себе неспособним , чак и несавесним министрима, који ће искористити његово поверење на штету народа; на крају ако је он сам плитак и лакомислен, он може понекад да заборави обавезу да брине о народном добру. Али да жели штету народу, - за то не може бити способан ниједан монарх, јер нико не жели штету самом себи.
Монархије су се рушиле и падале не једном. Али овоме је увек претходило њихово превраћање у исте те олигархије, које разлажу и републиканске државе: око престола се скупљао сталеж људи, испочетка заклањајући од њега народна стремљена и потребе, а затим преотимајући сву власт над државаом, која је само по спољашњем изгледу била у рукама монарха. И народ је због невоља, приписивајући све њихове поступке монарху као једином носиоцу власти, устајао против његовог величанства. Тако је било у Француској на крају осамнаестог века и приближно исто то се десило код нас у пролеће 1917. године, само с том разликом, што је француски народ у то време био стварно угњетен дворанима, који су тесно окруживали неумног и слабовољног краља, док су код нас били други услови: и неуспешан рат, и растројени царски министри без дара, гласине о томе да се близу царског престола угнездила крупна државна издаја, и на крају, скривено мешање у наше ствари од стране иностраних влада, којима је на руку ишла руска револуција...
Свега само, тек једна од савремених републиканских држава живи у здравим политичким условима, који не подривају њену чврстину и целовитост. Ово је Швајцарска, о којој смо већ говорили више. Али услови њеног постојања сасвим су особени, и можда помало вештачки. Ствар је у томе што она нема потребу да се брине о сопственој спољашњој одбрани, о многобројној армији и флоти, јер је она договором околних моћних држава, које су на њу имале једнаке претензије и на крају крајева нису могли да је поделе међу собом, она призната као заувек неутрална, то јест осигурана од сваког спољашњег посезања за њом, осигурана од спољашњег рата. Осим тога, заузети Швајцарску није никоме у рачуну, јер је ова земља планинска и покорити је, био би доста тежак посао, коштало би много жртава, које не би биле оправдане коришћу од заузимања.
И тако, државне потребе Швајцарске су релативно невелике. Невелики су зато и државни расходи, малобројна је владина администрација, и поседовање власти не омогућава у њој такве користи и предности као у другим републиканским државама. Према томе нико не може имати рачуна да сноси огромне трошкове за политичку борбу и предизборну кампању и да развраћује на тај начин народну масу бирача.
Економски и политички живот Швајцарске републике, исто као и политички, одликује се особеностима, које га реско одвајају од свих других земаља. Швајцарска не живи искључиво од свог рада и од сопствених средстава, већ постоји на рачун богатих странаца, који долазе овде да уживају у њеној дивној планинској природи. Сва она представља у суштини један велики хотел, препун дошљака свих нација, међу којима преовлађују богати Енглези и посебно Американци. И они и други остављају у Швајцарској сваке године толико новаца да је за обичног швајцарског грађанина вероватно много изазовније да се бави угоститељским послом него да стреми ка дужности председника републике.
На крају, по своме обиму Швајцарска је сасвим ништавна, а уз то се дели на цели низ посебних држава, које су по површини једнаке просечном срезу, а понекад и сеоској општини. Овде народ може, заиста, да управља са својим крајем, - тим пре што главне бриге у управљању, - о спољашњој одбрани - он нема. И Швајцарска за све остале земље није показатељ и није пример.
Пређимо на Северну Америку. Њене Сједињене Државе представљају најкрупнију и најмоћнију републику данашњег времена, која нема суседе супарнике, јер се све остале државе Северне и Јужне Америке, такође републиканске, уживо растачу, страдајући од сталних унутрашњих сукоба.
Сједињене Државе сматрају се једном од најдемократскијих држава, то јест оних, где заиста влада народ и где ни једна грађанска класа нема тобоже предност над другом. погледајмо, једнако, шта се тамо заиста дешава?
А дешава се ево шта: нигде на целој земљиној кугли, ни у једној земљи - монархистичкој или републиканској - нема такве неједнакости сталежа, као баш у Северној Америци. Нигде нема тако уско - затвореног круга богаташа, какав је концентрисан у тек неколико четврти америчког града Њујорка и живи својим сопственим животом. Ови богаташи који се пола у шали пола у збиљи називају "краљевима", владају капиталом из бајки, који им доноси такав приход, који када би рачунали не годишње, не месечно, и не чак ни недељно, већ по часовима и минутама, показало би се да свка минута било ком "краљу" доноси приход од неколико хиљада рубљи - притом не рачунајући данашњи руски новац, обезвређен ратом и револуцијом - већ раније златне рубље.
"Краљеви" су међу собом поделили сву индустрију Северне Америке по посебним врстама: "краљ" жељезнице, керозина, манифактуре, ваљаоница, челика, меса (месних конзерви) итд. Ван "краљевске" производње не може бити никог другог, јер се они на један једини миг уништавају од стране неупоредиве по снази конкуренције.
Сваки "краљ" има сопствене дворце, имања, раскошне возове за путовања по жељезници, своје пароброде - јахте за увесељавајуће морске шетње. Сваки поседује и огроман број послуге и слуга, - речју сви они живе и постоје много боље од истинских монарха. Боље - зато, јер на њима не лежи брига државне управе, и они не осећају одговорност за добробит земље.
Амерички "краљеви" нарочито пазе на то да не мешају своју крв са осталим становницима Северноамеричке републике, који не могу да се пореде с њима дебљином џепа. Њихови бракови се закључују обично у сопственом кругу и изузеци су допуштени само у оним случајевима када, када удају девојку за Европљанина са титулом - књаза, грофа, барона и томе слично.
А упоредо са овим величанственим постојањем краљева индустријалаца, - постојањем, о коме у Европи и немају тачну представу, - таворе милиони америчких радника, занатлија и људи на нижим пословима, живећи по фабричким касарнама и губећи своју снагу и здравље над послом, који је можда и нормиран одређененим бројем дневних часова, али неупоредиво тежи од оног за који зна наш руски радник.
Цео живот америчког фабричког радника везан је с оним предузећем где он ради, и он на крају крајева постаје прави роб тог предузећа и његовог "краља" - газде.
Не треба ни говорити да је утицај "краљева" на политички живот Америке огроман, и тешко да је постојао последњих година и један председник Сjедињених Држава , који би био изабран на ову дужност без њиховог одобрења и сагласности. А ако је тако, - па зар нису онда они прави олигарси тобоже слободне, демократске земље, коју чврсто држе у својим златним рукавицама?
Да спољашња моћ америчке републике је огромна. Али услови, који развраћују и подривају државу, већ су пред очима, и још није извесно да ли ће она бити дуговечна. У поређењу с монархијама, које живе скоро хиљадама година, - њен век је још увек кратак. Окружена гомилом живих мртваца, какве су у суштини све остале републиканске земље Америке, она засад не осећа нигде притисак од стране неке здравије државе, али ово још не значи, да је она сама по себи животно способна.
У данашње време веома је добро познато, да се државе деле по своме уређењу на републике и на монархије. Позната је и она основна разлика међу њима : у републикама главно лице представља изабрани на одређени рок председник, а у монархијама наследни владар: цар, краљ, књаз, херцег - итд.
Многи мисле да је републиканско устројство боље од монархистичког, јер су се монархије уопште образовале, наводно, раније од република, које су их смениле као савршенији вид државног уређења. Последња тврдња, једнако потпуно је произвољна. Истина лако је доказати када су републике смењивале монархију (нарочито у новије време), - али зато немало примера се може навести када се такође и републиканско уређење преобраћало у монархистичко или, ако се није то дешавало, бивало је да република потпадне под власт туђе монархије: монархија се показивала као чвршћа и јача од ње.
У чему се састоји суштина републиканског уређења?
У њену основу постављена је мисао, да државом мора да влада цео њен народ - непосредно или преко својих изабраних представника.
Истовремено потпуно је јасно, да народ може заиста и самостално да управља тек у најмањим државицама, где би га без већих напора могло окупити на једно место и тражити његово мишљење о разним државним пословима. Такве државе у данашње време не постоје са изузетком једино Швајцарске, која се састоји од читавог низа сићушних република (кантона), а уједно по својој целокупнoj величини не достиже површину било које од наших јужних руских губернија.
(Из дела аутора Михаила Пуришкeвића, РЕПУБЛИКА ИЛИ МОНАРХИЈА)
Исто тако монарх нема потребе да угњетава народ и растаче народну имовину, грабећи одатле било шта за своју личну корист, како се то чинило и чини у републиканским државама које разлажу њихови олигархијски владари. Он није призван на власт на одређео рок, и може да се не боји за њену стабилност. Он се користи по праву, - а не самовољном освајању - свим њеним предностима, и за себе лично он никакве нове користи и предности не мора да тражи. Једини циљ , једино стремљење које може да има у његовим очима и смисао и значење, састоји се у благостању земље којом влада, расту њене духовне снаге, војне моћи и нарастању народног богатства - јер је величина државе у исто време и његова сопствена величина. И никакав монарх нигде и никада неће свесно ићи по путу, који води слабљењу и опадању своје сопствене државе. Он може понекад да неправилно разуме њене праве потребе, могу му бити страни и далеки свакодневни услови живота свог народа, може да окружи себе неспособним , чак и несавесним министрима, који ће искористити његово поверење на штету народа; на крају ако је он сам плитак и лакомислен, он може понекад да заборави обавезу да брине о народном добру. Али да жели штету народу, - за то не може бити способан ниједан монарх, јер нико не жели штету самом себи.
Монархије су се рушиле и падале не једном. Али овоме је увек претходило њихово превраћање у исте те олигархије, које разлажу и републиканске државе: око престола се скупљао сталеж људи, испочетка заклањајући од њега народна стремљена и потребе, а затим преотимајући сву власт над државаом, која је само по спољашњем изгледу била у рукама монарха. И народ је због невоља, приписивајући све њихове поступке монарху као једином носиоцу власти, устајао против његовог величанства. Тако је било у Француској на крају осамнаестог века и приближно исто то се десило код нас у пролеће 1917. године, само с том разликом, што је француски народ у то време био стварно угњетен дворанима, који су тесно окруживали неумног и слабовољног краља, док су код нас били други услови: и неуспешан рат, и растројени царски министри без дара, гласине о томе да се близу царског престола угнездила крупна државна издаја, и на крају, скривено мешање у наше ствари од стране иностраних влада, којима је на руку ишла руска револуција...
Свега само, тек једна од савремених републиканских држава живи у здравим политичким условима, који не подривају њену чврстину и целовитост. Ово је Швајцарска, о којој смо већ говорили више. Али услови њеног постојања сасвим су особени, и можда помало вештачки. Ствар је у томе што она нема потребу да се брине о сопственој спољашњој одбрани, о многобројној армији и флоти, јер је она договором околних моћних држава, које су на њу имале једнаке претензије и на крају крајева нису могли да је поделе међу собом, она призната као заувек неутрална, то јест осигурана од сваког спољашњег посезања за њом, осигурана од спољашњег рата. Осим тога, заузети Швајцарску није никоме у рачуну, јер је ова земља планинска и покорити је, био би доста тежак посао, коштало би много жртава, које не би биле оправдане коришћу од заузимања.
И тако, државне потребе Швајцарске су релативно невелике. Невелики су зато и државни расходи, малобројна је владина администрација, и поседовање власти не омогућава у њој такве користи и предности као у другим републиканским државама. Према томе нико не може имати рачуна да сноси огромне трошкове за политичку борбу и предизборну кампању и да развраћује на тај начин народну масу бирача.
Економски и политички живот Швајцарске републике, исто као и политички, одликује се особеностима, које га реско одвајају од свих других земаља. Швајцарска не живи искључиво од свог рада и од сопствених средстава, већ постоји на рачун богатих странаца, који долазе овде да уживају у њеној дивној планинској природи. Сва она представља у суштини један велики хотел, препун дошљака свих нација, међу којима преовлађују богати Енглези и посебно Американци. И они и други остављају у Швајцарској сваке године толико новаца да је за обичног швајцарског грађанина вероватно много изазовније да се бави угоститељским послом него да стреми ка дужности председника републике.
На крају, по своме обиму Швајцарска је сасвим ништавна, а уз то се дели на цели низ посебних држава, које су по површини једнаке просечном срезу, а понекад и сеоској општини. Овде народ може, заиста, да управља са својим крајем, - тим пре што главне бриге у управљању, - о спољашњој одбрани - он нема. И Швајцарска за све остале земље није показатељ и није пример.
Пређимо на Северну Америку. Њене Сједињене Државе представљају најкрупнију и најмоћнију републику данашњег времена, која нема суседе супарнике, јер се све остале државе Северне и Јужне Америке, такође републиканске, уживо растачу, страдајући од сталних унутрашњих сукоба.
Сједињене Државе сматрају се једном од најдемократскијих држава, то јест оних, где заиста влада народ и где ни једна грађанска класа нема тобоже предност над другом. погледајмо, једнако, шта се тамо заиста дешава?
А дешава се ево шта: нигде на целој земљиној кугли, ни у једној земљи - монархистичкој или републиканској - нема такве неједнакости сталежа, као баш у Северној Америци. Нигде нема тако уско - затвореног круга богаташа, какав је концентрисан у тек неколико четврти америчког града Њујорка и живи својим сопственим животом. Ови богаташи који се пола у шали пола у збиљи називају "краљевима", владају капиталом из бајки, који им доноси такав приход, који када би рачунали не годишње, не месечно, и не чак ни недељно, већ по часовима и минутама, показало би се да свка минута било ком "краљу" доноси приход од неколико хиљада рубљи - притом не рачунајући данашњи руски новац, обезвређен ратом и револуцијом - већ раније златне рубље.
"Краљеви" су међу собом поделили сву индустрију Северне Америке по посебним врстама: "краљ" жељезнице, керозина, манифактуре, ваљаоница, челика, меса (месних конзерви) итд. Ван "краљевске" производње не може бити никог другог, јер се они на један једини миг уништавају од стране неупоредиве по снази конкуренције.
Сваки "краљ" има сопствене дворце, имања, раскошне возове за путовања по жељезници, своје пароброде - јахте за увесељавајуће морске шетње. Сваки поседује и огроман број послуге и слуга, - речју сви они живе и постоје много боље од истинских монарха. Боље - зато, јер на њима не лежи брига државне управе, и они не осећају одговорност за добробит земље.
Амерички "краљеви" нарочито пазе на то да не мешају своју крв са осталим становницима Северноамеричке републике, који не могу да се пореде с њима дебљином џепа. Њихови бракови се закључују обично у сопственом кругу и изузеци су допуштени само у оним случајевима када, када удају девојку за Европљанина са титулом - књаза, грофа, барона и томе слично.
А упоредо са овим величанственим постојањем краљева индустријалаца, - постојањем, о коме у Европи и немају тачну представу, - таворе милиони америчких радника, занатлија и људи на нижим пословима, живећи по фабричким касарнама и губећи своју снагу и здравље над послом, који је можда и нормиран одређененим бројем дневних часова, али неупоредиво тежи од оног за који зна наш руски радник.
Цео живот америчког фабричког радника везан је с оним предузећем где он ради, и он на крају крајева постаје прави роб тог предузећа и његовог "краља" - газде.
Не треба ни говорити да је утицај "краљева" на политички живот Америке огроман, и тешко да је постојао последњих година и један председник Сjедињених Држава , који би био изабран на ову дужност без њиховог одобрења и сагласности. А ако је тако, - па зар нису онда они прави олигарси тобоже слободне, демократске земље, коју чврсто држе у својим златним рукавицама?
Да спољашња моћ америчке републике је огромна. Али услови, који развраћују и подривају државу, већ су пред очима, и још није извесно да ли ће она бити дуговечна. У поређењу с монархијама, које живе скоро хиљадама година, - њен век је још увек кратак. Окружена гомилом живих мртваца, какве су у суштини све остале републиканске земље Америке, она засад не осећа нигде притисак од стране неке здравије државе, али ово још не значи, да је она сама по себи животно способна.
У данашње време веома је добро познато, да се државе деле по своме уређењу на републике и на монархије. Позната је и она основна разлика међу њима : у републикама главно лице представља изабрани на одређени рок председник, а у монархијама наследни владар: цар, краљ, књаз, херцег - итд.
Многи мисле да је републиканско устројство боље од монархистичког, јер су се монархије уопште образовале, наводно, раније од република, које су их смениле као савршенији вид државног уређења. Последња тврдња, једнако потпуно је произвољна. Истина лако је доказати када су републике смењивале монархију (нарочито у новије време), - али зато немало примера се може навести када се такође и републиканско уређење преобраћало у монархистичко или, ако се није то дешавало, бивало је да република потпадне под власт туђе монархије: монархија се показивала као чвршћа и јача од ње.
У чему се састоји суштина републиканског уређења?
У њену основу постављена је мисао, да државом мора да влада цео њен народ - непосредно или преко својих изабраних представника.
Истовремено потпуно је јасно, да народ може заиста и самостално да управља тек у најмањим државицама, где би га без већих напора могло окупити на једно место и тражити његово мишљење о разним државним пословима. Такве државе у данашње време не постоје са изузетком једино Швајцарске, која се састоји од читавог низа сићушних република (кантона), а уједно по својој целокупнoj величини не достиже површину било које од наших јужних руских губернија.
(Из дела аутора Михаила Пуришкeвића, РЕПУБЛИКА ИЛИ МОНАРХИЈА)
![[Слика: 6LzSCUJ.gif]](http://i.imgur.com/6LzSCUJ.gif)
MAKE SERBIA GREAT AGAIN!!! НАПРАВИМО СРБИЈУ ВЕЛИКОМ ОПЕТ!!! С' ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ-СЛОБОДА ИЛИ СМРТ ✞✞✞
![[Слика: petar-iii.jpg?w=487]](http://facebookreportermonitor.files.wordpress.com/2014/02/petar-iii.jpg?w=487)
