[Ројалист]

ЛИЧНИ СТАВ – ЗНАКОВИ ПО(С)РЕД ПУТА

Ако нас питају у каквом времену живимо, гласно ћутање испратиће наше одмахивање главом а они одважни и јаки прошапутаће да је тешко. Наш народ пати док држава која је све мања чини тесним сваки покушај да удахнемо пуним плућима…чини се да је нада у спас још једина која није спаковала кофере, заједно са већином младих који јесу.

Питајући се зашто патимо, шта смо толико згрешили, коме смо преко мере наплатили, чије дугове нисмо вратили, готово рефлексно поглед упућујемо према небу тражећи одговоре. Често, док то чинимо, знамо да будемо толико горди и пуни беса, да одговорe које чекамо, иако су свуда око нас, не примећујемо.

Можда такав један одговор, док стоји пред нама чекајући да га прочитамо, бледи свакога дана, оличен у симболу нашег народа од постања. У њему су садржане све истине, вековне тежње, наде, борбе, сво наслеђе од предака остављено да буде формула успеха будућим генерацијама…остављено нама.

Тај симбол представља јединство и симбиозу световне власти оличене у Краљу и духовне власти оличене у Патријарху, као две једнаке главе орла над телом које представља народ . Круна над тим јединством јесте Бог. Тај миленијумски принцип живљења народа и државе је био ослонац и снага кад год би у тешким временима постајало теже и увек смо, са тим симболом пред собом, на крају излазили као победници…али само онда када смо следили његово значење.

Ако данас, препознавши тај симбол и његово значење, упутимо питање Богу зашто нам не да те две главе да нађемо мира и очувамо своју државу и народ, вероватно ћемо остати без одговора.

А онда, у једној деценији, према трајању симбола нашег народа једнакој једном дану живота обичног човека, наш народ добије Патријарха Павла.

Ако се и једна особа која је ходала нашом земљом могла поредити са светим оцима нашег народа, својом посвећеношћу вери и смерношћу, вођен светим делима оца наше цркве Светога Саве за којим није ни мало заостајао у односу према Богу и људима, онда је то жива светост Патријарха Павла.У њему је Свети Сава имао достојног следбеника. Иако су сви поштовали Његову Светост, и верни и они који то нису, његове речи смо чули, али нисмо слушали. Његове свете мисли, иако доступне свакоме дому, често су нестајале као симпатичне речи и жеље још симпатичнијег старца.

А онда, у исто време, поред Патријарха Павла, у сабрању и блискости, личност Престолонаследника Александра. Да је Бог могао бољег човека да овенча Круном Краља, не би могао да га нађе. Од мученика родитеља, патњом кроз дуге године ван свог дома и своје отаџбине, пун љубави, лишен мржње према онима који су у црно завили целу његову породицу, помиритељ, добротвор који је свом народу, обичним грађанима, донео толико помоћи кроз хуманитарни рад колико му сви Краљеви од давнина нису даровали, нити добротвори међу људима, не тражећи ништа за себе. Пун врлина, веран супруг, отац три сина…ни најлепше бајке из давнина не би адекватно описале Његову личност.

Њега чак ни не поштујемо, вређамо Га лажима, смејемо се Његовим делима, тражимо у њима неку скривену агенду којом жели да нас све заведе…као што нас нико никада није „завео“, и свакога дана те Његове покушаје осуђујемо и откривамо својом „мудрошћу“. Али Он наставља да помаже.

А онда, у исто време, из народа излази личност која спаја ове две главе на једном месту, после дуго времена и препознаје шта оне могу донети у будућности. Не либећи се да уђе у коштац са демонима прошлости и предрасудама, као и лажима које су после дуго понављања постале истине, њена енергија покреће обезглављено тело ка поновном рођењу и исцељењу, дижући споменике Њихове благости и суштинске потребе, међу људима и над њима.

Тој личности нисмо дали дуго да постоји…убили смо њену енергију пре него што је могла да нанесе много „штете“.

Данас, знајући све ово, можемо само да се стидимо да поново упутимо поглед пун питања ка небу…своје одговоре тражимо међу људима, пошто смо толико горди и свезнајући…у осталом, где и заслужујемо. Али, колико људи, толико и ћуди…такви ће и одговори бити.

Можда једном смогнемо снаге и храбрости да поново погледамо ка небу,а да би се то догодило, потребно је да прво променимо себе…тек онда, можда и успемо.

Аутор текста – господин Марио Мајсторовић, председник Удружења Краљевина Србија

[Ројалист]

Ти си, шумадинац, класичан пример КОМЕСАРА У МАНТИЈИ, НЕКА ВРСТА ЦРКВЕНЕ УДБЕ (А ВЕРОВАТНО И ОНЕ ИЗ КРАЉИЦЕ АНЕ)!!!

Као што је познато, у датом историјском тренутку у којем се није разликовао узрок од последице и обрнуто, појава једноумља, манифестована кроз тоталитаран начин живљења и мишљења, има заједнички именитељ на свим меридијанима, па и на нашем простору, а тај заједнички именитељ видимо у неутаживој жељи да се по сваку цену наметне схоластички принцип апсолутне контроле над масом робова који су доведени до стања менталне парализе у којој не разликују узрок од последице.
Покушаји скривања недостојне шпијунаже у СПЦ није ништа друго до узалудан покушај неуспелог обрачуна непаметних са паметнима.

Апсолутна, тоталитарна власт која се темељи на слепој послушности без сагледавања претходних узрока, води у расчовечење човека, што се илустративно види на примеру жалосних посрнулих српских свештеника који су после исповести неког верника редовно трчали и обавештавали полицију тоталитарне државе која је цркви одузела имовину шта је тај и тај, рецимо, признао у исповести. На тај начин такви посрнули свештеници су се нашли на истом антинародном задатку као и тоталитарна атеистичка власт, јер та тоталитарна власт је одузела цркви имовину, а свештеници који су били шпијуни у цркви покушали су цркви да одузму душу.
Човек остаје запрепашћен драмама жртава и злопочинитеља у документарној књизи КОМЕСАРИ У МАНТИЈАМА!

[Ројалист]

ЛИЧНИ СТАВ – ДА ЛИ ЈЕ МОНАРХИЈА У СРБИЈИ ЗАИСТА УКИНУТА

Матија Бећковић је једном приликом изјавио: „Да је Србија нерегуларна република то зна свако, а да је регуларна Краљевина не може порећи нико!“ Многи су склони да његове речи тумаче као чисто песнички начин изражавања припадности идеји монархизма и залагању за њеним васпостављањем у Србији. Али да ли је заиста тако? Ове речи крију једну много дубљу поруку.

Подсетимо се начина на који је Краљевина у Србији укинута.

Декларацију о укидању монархије и успостављању републике донела је 29. новембра 1945. Уставотворна скупштина ФНРЈ, формирана након избора одржаних 11. новембра исте године. Кључ питања које је и тема овог текста лежи у самим тим изборима, и томе да ли одлука која је донета након њих може бити легална и легитимна.

Комунисти су у свом добро познатом маниру, пре самог гласања спровели жестоку репресију, гушећи сваку опозицију. Милану Гролу, једном од ретких предратних политичара који су се вратили у земљу у нади да ће у демократском предизборном процесу моћи да представљају противтежу Комунистичкој партији, је забрањено деловање, а многи његови следбеници ће страдати и/или бити затварани у чисткама које су уследеле (међу њима, нешто касније и наш велики писац, Борислав Пекић). У таквој атмосфери, једини глас који се могао чути до избора је био глас Комунистичке партије! И не само до избора, него и на самим гласачким местима, с обзиром да су и она била окићена пропагандним плакатима и паролама. Наравно, поред оваквог вида рекламе, постојала је и она много ефикаснија, спровођена по ноћи, са пиштољем прислоњеним на слепоочницу „неподобних“ грађана и уз отворене претње њима и њиховим породицама. Уз затворе пуне грађанске и интелектуалне елите и све већи број људи који би нетрагом нестали, овај вид пропаганде је био веома ефикасан, толико да би им и сам Гебелс позавидео!

Када је дошао дан избора, а како се опозиција, ионако малобројна, груписана у Удружење опозиционих странака, под притиском репресија одлучила на бојкот, народ је имао могућност да свој глас да или листи Народног фронта или да гласа против, убацујући куглицу у кутију без листе. А чисто подсећања ради, гласало се тако што би бирач узео гумену куглицу у руку, потом би је спустио прво у кутију Народног фронта, па у „ћораву“ кутију и потом показао празну шаку. Противљење КПЈ-у је онемогућила и чињеница да док су кутије Народног фронта изнутра биле обложене чојом, „ћораве“ нису, уз образложење да „није било довољно материјала“, тако да је свака куглица убачена у њих поприлично одзвањала. Прилично згодно, идеално за изборну комисију сачињену искључиво од комуниста, да могу да забележе у своје спискове ко је „реакција“ (присетимо се генијалног филма „О покојнику све најлепше“ и Буђонија (игра га Богдан Диклић) који у рупи у поду бележи оне који су против).

Непотребно је наглашавати да је успех био потпун и фарса је могла да се настави даље, доношењем већ поменуте Декларације од 29. новембра 1945.

Вратимо се сада на питање које сам поставио на почетку – Да ли је монархија у Србији заиста укинута? Југословенски комунистису желели да створе илузију демократије, за разлику од своје руске сабраће, који су монархију укинули тако што су зверски побили скоро целокупну Царску породицу! (Сигуран сам да би и наши револуцинари спровели исти рецепт, али хвала Богу, па је наша Краљевска породица била ван њиховог домашаја.) Они су решили да се играју парламентаризма, да фингирају демократски процес и режирају изборе из којих су изашли као победници. Али демократија се не може лажирати – или је има или је нема! Ако је нема, онда је то просто и једноставно – диктатура! И како се резултати таквих избора, ако се већ тврди да су демократски, могу уопште посматрати као легални, легитимни и обавезујући! Ако са становишта демократије и истинског парламентаризма посматрамо ствари, данашња република је нелегална и монархија правно никад није ни укинута, зато што ни Уставотворна скупштина која је изабрана на нерегуларним изборима не може имати ни легалитет ни легитимитет и све одлуке која је она донела су ништавне! Упитајмо се – може ли се закон заснивати на безакоњу!? (Као пример можемо погледати у нашу новију историју и изборе за органе локалне самоуправе из 1996. године. Народ није желео да прихвати фингиране резултате покрадених избора и након вишемесечних протеста се изборио да власт на локалу добију они људи који су је на изборима и освојили, они који су имали више пута у тексту поменути легалитет и легитимитет. Па ако се нису могли прихватити органи локалне самоуправе који власт нису добили на изборима, него њиховом крађом, како онда може бити регуларна Уставотворна скупштина из 1945. нарочито ако се узме у обзир колику важност имају одлуке скупштина општина и градова, а колику она на самом врху државе.)

Када назовемо ствари правим именом и занемаримо то што су припадници КПЈ желели да се „играју“ демократије, Декларацијом о проглашењу ФНРЈ је започела ера комунистичке диктатуре и тада су постављени темељи на којима је саграђена држава у којој и сада живимо. Темељи базирани на убиствима, терору и лажима. Темељи који су уместо водом заливени крвљу невиних. А да ли кућа саграђена на лошим основама може бити стабилна? Не смемо заборавити узрочно-последичну везу свих догађаја из наше новије историје који су проситекли као резултат избора из 1945. године! Све што данас покушавамо да урадимо, све тежње да поправимо лоше наслеђено стање су узалудне, зато што немамо добру основу! То је као да нам се на зидовима ухватила влага, а ми проблем решавамо тако што их прекречимо. Све ће изгледати добро неко време, али ће се буђ и трулеж неминовно поново појавити!

За разлику од комуниста, који су је нелегално укинули, ми који се залажемо за повратак монархије желимо да то буде искључиво у складу са законом и по вољи народа! Тако ћемо поставити здраве темеље на којима ће наша држава, васпостављена Краљевина Србија, моћи успешно да се развија и напредује.

Завршићу наставком цитата Матије Бећковића, наведеног у уводу текста:“Пробали смо разне лекове и остали болесни. Да не умремо, а да не пробамо онај прави!“

Аутор текста – Урош Парезановић, генерални секретар и шеф ресора за односе с јавношћу Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
http://kraljevinasrbija.com/licni-stav-d...a-ukinuta/

[Ројалист]

На данашњи дан, 18. марта 1956. преминуо је владика Николај Велимировић. Подсетимо се речи нашег светитеља

[Шумадинац]

Е видиш Владимире....мој деда је био фијакериста, и често је возио ЊВ Краља Александра и Владику Николаја. Да би много касније моја маленкост...био на Двору. Уздравље!

[Шумадинац]

ЦИЉЕВИ И ЛЕКЦИЈЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ


Уједињено Српско Краљевство у његовим историјски и правно праведним границама трајан је циљ коме мора тежити цело Српство, ма где се налазило, без чијег остварења не може бити стабилности и мира на Балкану и не само њему, све до његовог остварења и самог Судњег дана.

У тренуцима када тај циљ изгледа недостижан и претеран, када су српски народ и његове територије под страшним притиском и великим делом под окупацијом, ваља подсетити да је Српство у најтежим тренуцима срушило две империје, Отоманску и Аустроугарску. Прву је заувек отерало на руб Европе, а друга је потпуно нестала, осим у недосањаним сновима његових садашњих следбеника. Уколико буде приморано на то, уједињено Српство че срушити и трећу империју, која тренутно односи превагу на Балкану, и не само на њему.

Притискајући упорно и константно српске земље и Српство, творци политике штапа и шаргарепе заборавили су лекције из историје да Србима шаргарепа може постати исувише горка, а да се штапа престану бојати, јер немају шта да изгубе, осим да постану безлична, аморфна, анационална маса послушника и страних слуга, без своје суверене и независне државе, те да је Први светски рат почео услед анксије Босне и Херцеговине од стране једне од поменутих империја, а да је Други светски рат практично одлучен тако што је група српских официра спречила пучем потписивање пакта са Хитлеровом империјом, коју је потом сачекало тадашње најстрашније руско оружје – руска зима. Такође, нису научили лекцију из историје да је српска војска у силовитом јуришу повратила Косово 1912. године, те да се тај јуриш није задржао само на Косову, већ је империју која га је држала окупираним отерала далико на руб Европе. Минимум испод кога уједињено Српство не може ићи у стварању Уједињеног Српског Краљевства јесте мапа нацртана Лондонским уговором из 1915. године, а овај став може бити екстремистички само за оне који имају скривене или отворене екстремистичке намере према сваком припаднику српског народа, ма где се налазио и његовим етничким територијама.


ДА ЛИ ПОСТОЈИ ПИТАЊЕ СРПСКОГ МОНАРХА?



Питање Монарха Уједињеног Српског Краљевства не постоји. Садашњи легитимни наследник Престола Карађорђевића је познат, али у историји српских династија познати су примери промене у редоследу наслеђа, у складу са интересима очувања државе, вере и нације. Без сумње, у овом тренутку, достојан Круне Немањића на Престолу Карађорђевића биће онај из Краљевског Дома који се отворено стави на чело покрета за Уједињено Српско Краљевство у његовим историјски и правно праведним границама и то минимално како је већ описано. Како је Краљ врховни командант војске и у миру и, ако затреба, у рату, пожељно је да има завршену војну академију и да познаје добро структуру и оперативне могућности своје војске. И његови наследници, такође, требају бити уписани на војну академију (а сада постоје сви услови да то буде наша војна академија).


ПИТАЊЕ ДРЖАВНОГ СУВЕРЕНИТЕТА



Уједињено Српско Краљевство не треба да буде члан било којег пакта, нити уније, а добросуседске односе мора одржавати и у међународној сарадњи држећи се аманета Светог Саве БИТИ ИСТОК ЗАПАДУ, А ЗАПАДУ ИСТОК, одржавајући при том пословне и друге контакте са свима са којима се нађе обострани интерес.


УНУТРАШЊЕ УРЕЂЕЊЕ ДРЖАВЕ



Националним и традиционалним верским мањинама била би загарантована сва права, у границама појединачног и групног поштовања и лојалности према држави. Сва финансирања у сфери политике, синдикалног организовања и непрофитног сектора (изузев Црвеног крста) из иностранства законом морају бити забрањена и санкционисана, у циљу спречавања антидржавног деловања (које у новије време сви видимо у пракси). Та држава мора носити епитет државе српског народа и осталих њених националних мањина. Оно што је веома битно јесте увођење веронауке као обавезног предмета у свим нивоима образовања, као и војних свештеника у војсци. У њеном уставу мора, такође, постојати одредба да не признаје никакав облик капитулације ни под којим условима, као и одредба о недељивости било ког њеног дела територије. У привреди се треба успоставити државни монопол у секторима пијаће воде, шума, рудних богатстава, електропривреде, нафтне индустрије, дувана и откупа и извоза здраве хране. У привреди теба стварати српске заштићене робне марке, које би биле маркетиншки и производно тако квалитетно урађене да имају прођу на свим тржиштима света и то нарочито у области производње и прераде здраве хране и пијаће воде и напитака на бази ње (које ће у скорој будућности имати већу потражњу и стратешки значај него што је сада потражња за енергетским сировинама и племенитим металима). Такође, нашим држављанима треба законом забранити и санкционисати изношење новца и друхих драгоцености изван земље, а страним банкама и другим страним фирамама законом ограничити деловање у смислу забране изношења капитала изван државних граница. Максималне повластице, са пуним и реално остваривим правом политичког организовања и одлучивања на територији наше земље, ваља дати српском исељеништву у погледу улагања њихових значајних средстава у ту државу. Највољим младим стручњацима мора се обезбедити у свим областима из државног фонда, уз много повољније услове него данас, материјална и стамбена егзистенција, као и посао у одговарајућој струци, а најбоље српске стручњаке из целог света организовано и плански доводити у земљу, нудећи им повољније услове него што имају у садашњим државама њиховог тренутног живљења. Уједињено Српско Краљевство мора својим уставом и привредним деловањем гарантовати сваком њеном држављанину социјалну и здравствену сигурност, без обзира на године његовог узраста. Проблем политичких и идеолошких подела у овој држави мора бити решен на тај начин што ће се интерес државе и нације ставити испред сваког другог, а свакоме омогућити да обележава и слави своје идеолошке ставове, у границама поштовања и толеранције према осталима. Поделе из Другог светског рата треба оставити историчарима, уз истовремено хитно јавно отварање свих досијеа насталих у периоду до проглашења Уједињеног Српског Краљевства, осим оних који у интересу заштите државе јесу још увек оперативни. Према свим жртвама, како политичким тако и економским, свих досадашњих режима мора се извршити праведно обештећење и рехабилитација, без освете и и недоказаног процесуирања и успостављањем непартијског, независног у потпуности правосуђа, које ће судити увек у складу са уставом и законима, уз заклетву пред Богом, Краљем и државом. Однос Краља, законодавне, извршне и судске власти мора бити прецизно дефинисан уставом, без икаквих дилема и противречности. И Краљ и законодавна и извршна и судска власт заклетву мора полагати пред Богом. Краљ ступа на дужност тек по благослову и миропомазању од стране Српске Православне Цркве.


ЗАВРШНИ ЗАКЉУЧАК



Пут до стварања Уједињеног Српског Краљевства може се остварити само окупљањем и мобилисањем свих расположивих ресурса Српства, а све до Судњег дана, који је одредио Творац Васионе, сваки Србин који то себе уистину сматра мора поздрављати што чешће сваког другог Србина речима: ДАБОГДА СЕ, МАКАР ДОГОДИНЕ, СРЕЛИ У УЈЕДИЊЕНОМ СРПСКОМ КРАЉЕВСТВУ!!!

ШУМАДИНАЦ

[Шумадинац]

Владимире, бити прави Монархиста значи бити независан без улизиштва и додворавања! Толико од
моје маленкости.

[Игмански Четник]

Њ.К.В. ПРИНЦ ВЛАДИМИР КАРАЂОРЂЕВИЋ : КАКО ДО МОНАРХИЈЕ?
20. март 2015. у 21:38

По питању решавања проблема успостављања конститутивне монархије у Србији постоје две могућности. Наиме, или ћемо овом проблему приступити тако што ћемо признати да постоје законске чињенице и последице аболиције монархије 1945.год., или ћемо пак, наставити да се претварамо да није било никаквих последица аболиције монархије 1945.год.

Уколико отворено и искрено приступимо овом питању, користећи мој пример легитимног начина, онда ћемо се суочити са неким веома непријатним препрекама које морамо превазићи. Поента је у томе што би већину препрека требало да решимо на суду, на државном нивоу и када их једном отклонимо, у историји ће бити забележено да су промене важеће и у складу са законом.

Овакви правни поступци би касније довели до изградње чврстог темеља на коме би могла да се изгради будућа монархија. Међутим, уколико наставимо да питању монархије прилазимо износећи полуистине, неистине и комичне изјаве, све ће се завршити на један од ва могућа начина: или никада нећемо имати монархију у Србији, или ћемо некако успети да је успоставимо свесни да ће бити веома нестабилна и заснована на онаквим лажима каквима је Тито успео да укине монархију 1945.год. У том случају, етички гледано, нећемо бити ништа бољи од комуниста којима је полазило за руком да скоро седамдесет година управљају режимом који је био заснован на срушеним темељима. Поред наведеног , ако размотримо и правне и законске основе, сви они који имају у рукама чињенице, непрестано ће нас суочавати са њима и биће у прилици да их искористе на суду, на државном нивоу и да притом покушају да оспоре легитимитет такве нестабилне будуће монархије!





Уз све што рекох, постоји и емотивна страна: српски народ и његова улога у успостављању монархије у Србији! И у овом случају постоје два могућа начина повратака монархије, а оба су заснована на примерима које сам већ поменуо: или ћемо до монархије доћи на референдуму или имплементацијом монархије без референдума. У оба случаја осећам да је у последњих четрнаест година урађено веома, веома мало у смислу представљања идеје монархије грађанима Србије. Уствари, верујем да је већина људи која је видела примере промовисања монархије, видела само негативне примере везане за овакво државно уређење.

Ако размотримо какву поруку српском народу шаље принц Александар и остали који подржавају монархију у његово име још од 2001.год., увидећемо да је темељ на коме они граде идеју монархије веома нестабилан и да се на њему не може градити монархија заснована на истини, транспарентности, интегритету и реалности. Помпезност са којом су се принц Александар и његова жена вратили у Србију 2001.год., сама по себи је представљала главни отежавајући фактор за било какво позитивно представљање повратка монархистичког уређења у Србији (тадашњој Југославији). Многи људи се још увек сећају нечасне и вулгарне сцене у којој принц Александар демостративно захтева да му се предају кључеви комплекса на Дедињу. Као што сам већ рекао, није требало да преузме комплекс на Дедињу и усели се на основу лажи. Потом, сећамо се срамног догађаја када су се принц Александар и његова жена возикали по Београду у блиндираној лимузини са таблицама на којима је писало „ЊКВ“. То је личило на црни хумор. Није битно да ли су политичари све то одобравали или оспоравали, једноставно то није било у складу са реалношћу и очекивањима српског народа,а нарочито не тада, те 2001.год.

Сећам се да ми је једном приликом један европски племић рекао како чак ни Тито није био толико вулгаран и није стављао своје име на таблице аутомобила. Затим, сећамо се ужасног утиска који је на све нас оставио принц Александар, окруживши се са двадесет телохранитеља како би додао себи на важности! Каква ужасна слика за све оне који би требало да верују свом будућем монарху. Зар принц Александар не може чак ни да верује свом српском народу па му је потребно толико телохранитеља да га заштите? Од кога? Од чега? Послужићу се само једном дигресијом: патријарх Павле је путовао аутобусом, сам, и то као поглавар Српсе православне цркве! Међутим, принц Александар и његова жена, људи без икаквих уставних овлашћења и церемонијалних дужности, сматрали су неопходним да јуре Београдом у блиндираној БМВ лимузини са целом војском телохранитеља, и то у већини случајева када су само ишли до неког ресторана на приватну вечеру. И то је требало да буде позитивна слика и да шаље поруку српском народу и промовише монархију? Како? И као да све то није било довољно, грађани су морали да гледају и разне приватне журке и забаве које су се одржавале на Дедињу. Не могу никако да прихватим чињеницу да су огромне рођенданске торте и буљуци гостију присутни на приватним прославама у земљи у којој људи траже хлеб по корпама само неколико километара од Дедиња, донели ишта позитивно у промовисању чврсте основе на којој би се градила идеја о повратку конститувне монархије.





Једном сам за време Васкрса 2002.год. питао принца Александра одакле долази новац којим финансирају све трошкове за ствари које сам Вам управо поменуо, а он ми је одбрусио да ме се то не тиче. Покушао сам да му објасним да и ја носим презиме Карађорђевић и да ми је веома стало до тога да људи у Србији (Југославији) никада не доведу у питање интегритет нашег славног презимена. Упозорио сам га и да таква врста ароганције са којом он наступа у јавности представља потенцијално веома опасан пример недостатка транспарентности односа у породици пред људима у Србији. Ово питање је по мени од таквог виталног значаја да просто нисам у стању да довољно нагласим његову важност. Сећам се да су људи у Србији (Југославији) у периоду између 2001-2005.год. постављали многа питања у вези породице Карађорђевић и монархије,а одговори су им стизали кроз примере понашања мог рођака и његове жене и углавном су били негативни.





Оваква негативна слика није , међутим, потицала само од мог рођака и његове жене. Добар део те негативне представе потицао је и још увек потиче одатле што поједини чланови такозваног Крунског савета користе веома смешне тактике промоције монархије. Понекад њихова тактика подсећа на причу за децу „Царево ново одело“!

Ако не знате о којој причи се ради, рећи ћу Вам укратко. Наиме, то је прича о сујетном цару који није марио ни за шта осим да у јавности обуче и прикаже своју сјајну и скупоцену одећу. Једнога дана, сујетни цар унајми двојицу превараната који му обећаху најлепше и најбоље одело, сашивено од такве тканине да је не може видети свако јер такав човек или није раван његовом величанству или је „безнадежно глуп“. Цареви министри, наравно, не могаху видету ту тканину али се претвараху да могу јер се плашише да нису достојни. Али,и сам цар учини исто. На крају преваранти обавестише цара да је одело сашивено, мимиком имитираху како га облаче и цар поче да парадира пред својим потчињенима. Грађани посматраху аплаудирајући му и правећи се да виде одело, не желећи да буду недостојни или глупи. Затим се из гомиле зачу дете, исувише младо да би разумело како је пожељно бити прихваћен и достојан и претварати се да видиш оно што не видиш, повика гласно како је цар го, а потом му се и остали придружише. Цар настави да хода посумњавши како је то што је управо чуо истина, али настави истим кораком.





Слично овој причи, сматрам да док год неки од такозваних саветника принца Александра настављају да потхрањују неистине о његовој моћи и овлашћењима, сам принц никада неће увидети свој прави положај и стога у својим покушајима да сагради чврст темељ за успостављање монархије никада неће моћи да крене са тачке која је реална. Уместо тога, он и његова жена као и сви ти такозвани саветници наставиће да граде нестабилну грађевину на нестабилном темељу, на неистинама, грешкама и лажима!





Многим људима је веома смешна цела ситуација у вези титула и припадајућих им постнумерала (бројева) које користе принц и његови такозвани саветници. Овакве ствари којима се користе принц Алексндар и његови такозвани саветници, уствари су прави пример свеопштег погрешног тумачења законске, али пре свега моралне позиције принца и њему блиских особа.



Као први пример навео бих титулу принца престолонаследника коју користи принц Александар. Проблем је у томе што се та титула традиционално користи у земљама у којима је монархија владајући облик друштвеног уређења. Принц или принцеза престолонаследник је особа која је по свом праву наслеђа претендент на престо који постоји, а не на напуштени престо! Наследник окупираног или у нашем случају напуштеног престола је једноставно претендент на престо,ништа више.



Други пример је назив „титуларног краља“ коју користи принц Александар. Она је такође погрешна и то из два разлога.

Као прво, то тврде они који кажу да у тренутку када је краљ Петар II умро, принц Александар постао краљ, али само „титуларни краљ“. Пошто ни сам краљ Петар II није више био владајући краљ, већ само бивши краљ, смешно је да мој рођак захтева да му се обраћају као „титуларном краљу“. Претпостављам да би чак и за њега било превише смешно кад би користио назив“ титуларни бивши краљ“, која би иако такође погрешна , била мало ближа истини. Као друго, зато што се реч „титуларни“ користи за оосбу која је на званичној дужности у улози поглавра који поседује мала, готово никаква овлашћења. У случају принца Александра, истина је да он не поседује никаква званична овлашћења у смислу вођства државом нити има икаква стварна овлашћења која би одговарала горе поменутом статусу, тако да је полагање права и на ову титулу апослутно смешно.



И на крају, трећи, најбизарнији пример који ћу вам навести је коришћење постнумерала (редних бројева иза имена )као што је нпр. Александар II. Пошто постнумерале користе само владајући монарси , ово је још један више него сраман пример. Зашто мислите да принц Чарлс себе назива принцом, а не Чарлсом III? Зато што још увек није владајући краљ! Оно што је веома тужно и погрешно је што су принц Алексндар и његови такозвани саветници залепили постнумерал и на име његовог најстаријег сина Петра и сада му се обраћају као Петру III. То је толико непримерено да остали племићи у Еврропи са којима сам разговарао просто не могу да верују.

[Ројалист]

ЛИЧНИ СТАВ – МОНAРХИЈА КАО ПРОВЕРЕНИ ПУТ И ЈЕДИНИ СПАС

Скоро пуних 70 година је прошло откако је нашој земљи комунистичким бајонетима уведена република. Рушењем Монархије рушио се један здрав систем вредности на коме је наше Српство вековима почивало. Рушена је свака здрава и света институција укључујући и породицу. У „ослободилачком“ јуришу републиканци су „ослобађали“ од овоземаљског живота најбоље људе које је давала ова земља, уједно „ослобађајући“ небројене некретнине и друга богатства од њихових законских власника. И шта данас имамо као република? На шта нам личи земља под републиком? Постоји ли једна једина чисто републиканска тековина на коју се поноси и један једини здраво мислећи Србин? Да ли је уопште и могуће да један разуман Србин или и један лојалан грађанин Србије који то није може да воли једну творевину коју јој је наметнуо одликовани аустро-угарски каплар и осведочени злочинац – Броз? Довољно је да погледате око себе и видите у каквом је стању Отаџбина под ропством републике, а истовремено се сетити на славу и сјај непобедиве Краљевине Србије.

Монархија није само један ( у овом случају) супериорнији систем ( спасоносан и за многе друге балканске и европске земље) у односу на републику , већ је она и неодвојива од здравог српског родољубља и патриотизма.

Такође ( оно што је и мени лично на првом месту) питање монархизма је и верско питање за православне. Православни хришћанин не може бити за републику, а против Монархије. Важно је нагласити да се православни Монарх крунише у храму Божијем, затим он је једини лаик који може да се причести у олтару, а важно је сетити се и значења символике двоглавог орла.

Уз све то Монархија је вишевековни аманет који су нам оставили Преци, а уједно и сигурни пут победа, славе, националног обједињења (као и грађанског) и сваког успеха. Све оно на шта се поносимо као народ потиче из доба наше Монархије, док су наjгори порази – и материјални и духовни – они из доба републике.

У прилог Монархији иде и чињеница ко је све данас подржава. Ту спадају Српска Православна Црква, најбољи интелектуалци, домаћини, уопште оно најбоље што ова земља има. О оној страни која подржава републику боље и да не пишем.

Озбиљном човеку би, можда, био довољан и само овај монархистички аргумент, јер разуман човек не би требао да има дилему када бира између „ова два друштва“.

Обновом Монархије Србија би ушла у елитни клуб европских и светских монархија, што би свакако вртоглаво подигло њен углед у свету за кратко време, а Њен глас би се чуо и уважавао, за разлику од данашњег стања. Важно је да људи знају да прва српска породица – Карађорђевићи (а, пре свега Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина) имају огроман углед и велики утицај у свету. Са тим поправљеним угледом и људима на челу са таквим утицајем који не шкртаре на љубави према Србији и Српству нормално је да би се повећала улагања у Србију као и значајно развио њен туризам.

Уз све ово републикански квази-аргументи нису одмакли ни макац од оног комунистичког „Краљ Петар Други је побегао и однео злато“ и оног „ Престолонаследник Александар не зна српски језик“ (које често буде написано „незна“ и сл.), а од скора и потпуна небулоза да „Карађорђевићи живе на Двору на рачун народа“. Прво је доказана комунистичка измишљотина коју је модерна историографија оповргла и званично, а друго заслужује коментар само из разлога што се то данас често спомиње. Прво, Престолонаследник је са својим лошим српским језиком унео преко 20 милиона евра хуманитарне помоћи за ову земљу,а од ње није узео ништа, а они који нам уништавају земљу перфектно говоре српски. Затим треба узети у обзир да је Престолонаследник рођен у туђини у изгнанству и да је тамо провео скоро 60 година (не својом кривицом) као и да су га комунисти прогласили државним непријатељем када је био дете од две године, па свако нормалан треба да захвали Богу што је сачувао Веру и родољубље, а лош српски је последица изгнанства. Имао сам част да упознам неке Србе из Аустралије који не говоре српски уопште, а боље негују Српство од многих Срба у Србији. Престолонаследник је небројено пута помагао, па и лично односио помоћ нашем народу на Косову и Метохији, па деци којој је односио помоћ није сметало што тај доброћудни дека мало необично говори српски. Због својих изузетних заслуга Српска Православна Црква је Престолонаследника одликовала некима од својих највиших одликовања, међу којима су и орден Светог Саве првог степена (највиши орден СПЦ), орден Светог Кнеза лазара првог степена (уручен у манастиру Грачаница на Косову), затим орден Светог Константина (уручен у Нишу у присуству васељенског и руског Патријарха, од стране српског Патријарха). Дакле важно је шта неко ради, какав је човек и за шта се залаже, а да ли боље говори српски или кинески је крајње небитно. Важно је напоменути и да Црква званично подржава Престолонаследника Александра Карађорђевића као будућег Краља и то још од од Блаженопочившег Патријарха Павла који се срчано залагао за обнову Монархије и који је био велики пријатељ Престолонаследника.

Последњи је час да Србију спасемо увођењем Монархије враћајући се на славни пут Краљевине Србије. Нека живи Краљевина Србија и њен легитимни Краљ Александар Други, а република (која иза себе има само невину крв и пропали систем) нека заувек оде у историју као највеће зло које је задесило Србију и српски народ.

Аутор текста – господин Милош Маринковић, потпредседник Извршног одбора Удружења Краљевина Србија за Јужну Србију

[Ројалист]

[aco]

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/375586/...na-Djilasa

Јеврејски наро у старом завету имао је Бога за годподара, а народом су управљале судије.
Али видеше да околни народи имају цара, па и они пожелеше мимо виље Божије,
на шта су их пророци упозоравали.

Али на тражење народа Бог им даде 3 Цара од којих само Давид остаде веран Богу,
а царство се распаде до дан - данас.


Монархија јесте боља од демократије и других облика владавине, али никако савршена или слично.
Ђаба је монархија, ако је народ безбожан и покварен.
Наша монархија је на Небу, а на земљи ће дати Бог, ако заслужимо.

Ако је парламентарна монархија краљ бити
само за изложбе, као што је сад председник државе.

Покајмо се па ће нам бити боље, не вреди само увести монархију.
Ми смо лаковерни, мислили смо да скинемо тита, па слоба, тадића,
али нисмо мислили шта ћемо после њих. Тако није довољно само увести монархију и онда ће нам бити боље без покајања.

[Шумадинац]

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/375586/...na-Djilasa

Јеврејски наро у старом завету имао је Бога за годподара, а народом су управљале судије.
Али видеше да околни народи имају цара, па и они пожелеше мимо виље Божије,
на шта су их пророци упозоравали.

Али на тражење народа Бог им даде 3 Цара од којих само Давид остаде веран Богу,
а царство се распаде до дан - данас.


Монархија јесте боља од демократије и других облика владавине, али никако савршена или слично.
Ђаба је монархија, ако је народ безбожан и покварен.
Наша монархија је на Небу, а на земљи ће дати Бог, ако заслужимо.

Ако је парламентарна монархија краљ бити
само за изложбе, као што је сад председник државе.

Покајмо се па ће нам бити боље, не вреди само увести монархију.
Ми смо лаковерни, мислили смо да скинемо тита, па слоба, тадића,
али нисмо мислили шта ћемо после њих. Тако није довољно само увести монархију и онда ће нам бити боље без покајања.

[Шумадинац]

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР ЗА ЕКУМЕНИЗАМ И ЕВРОПСКУ УНИЈУ(интервју)


1. Ваше краљевско височанство, већина Срба сматра да је за Србију једини прави пут – да се врати својим изворним коренима, да се врати у наручје монархије? Колико су данас реалне шансе да Ви будете на трону који Вам рођењем припада?

Моје лично мишљење јесте да је уставна парламентарна монархија прави пут за Србију, начин да буде поносна земља са „новим“ имиџом и сврхом.

2. Који би се модел монархије по вама, највише свидео Србима? Јер, постоје варијације, а Ви, ако се не варам, трагате за европским моделом који је уставна парламентарна монархија!?

Ја одувек заступам концепцију уставне парламентарне монархије, јер верујем да тај концепт у себи садржи у истој мери и традицију и савремену могућност напретка, као што је случај са земљама које имају уставну монархију попут Норвешке, Шведске, Данске, Велике Британије, Белгије, Шпаније, Холандије и Луксембурга, као и визију будућности. Не мислим да је постојање различитих виђења о концепцији монархије у Србији посебан проблем, јер где је циљ заједнички средства није тешко наћи. Желим да нагласим да би у уставној парламентарној монархији политичари били исти као што су и сада, али би суверен био неутралан и не би припадао ниједној политичкој партији. Замислите неутралног шефа државе који није у конфликту нити се надмеће са председником владе и министрима.

3. Да ли је у Уставу Србије разматрано питање монархије!?

Важећи српски устав, као што је познато, почива на формалном наставку одлука из Јајца и Бихаћа.

4. Како бисте волели да видите нашу будућност? Да ли је видите као чланицу ЕУ и под којим условима?

Не мислим да ми имамо неки посебан избор изван Европске Уније, не зато што је то једина позитивна опција, него зато што се бојим да су алтернативе неповољније. Због тога би требало да подржимо чланство Србије у Европској Унији.

5. Док духовно, као народ не узрастемо, нећемо се ни као држава препородити. Визе су нам укинуте. Самим тим, „одлив мозгова“ је неминован. Има ли наде да се млади и образовани људи задрже у Србији?

Опасност о којој говорите објективно постоји, и њу су искусиле све земље у транзицији. Поставља се само питање да ли се уопште може говорити о спречавању браин драин-а уколико се економски услови и демократске процедуре у земљи не доведу у мере која неће од питања останка или одласка правити питање опстанка него питање стручног и професионалног напредовања. Практично говорећи, мислим да је моја Фондација за образовање показала како се то може спречити. Ми смо потписали уговоре са 40 студената које смо послали на Универзитет у Нотингему да је њихова обавеза по завршетку студија да се врате у Србију и следећих осам година своје знање и стечена искуства користе овде. Са поносом истичем да се свих 40 младих људи вратило у Србију. Наравно да се ово не може применити на свакога и на сваку установу.

6. Шта је по Вама заједничка будућност свих грађана Србије? Свих вера – православне, католичке, муслиманске, протестантске, јеврејске?

Заједничка вера свих грађана Србије без обзира на нацију, веру или политичко опредељење почива на свести о заједништву и на везама које нас спајају а не раздвајају. То значи престанак инсистирања на разликама и на поделама. Недавна историја је убедљиво показала да се све поделе своде искључиво на умножавање истих проблема за све мањи број грађана на све мањој територији. Не смемо толерисати употребу вере и националних осећаја у негативне сврхе. Морамо бити привржени демократији, екуменизму и људским правима.

7. Као престолонаследник, у којим секторима у Србији бисте највише утицали?

Престолонаследник, већ по дефиницији, нема и не може имати одлучујући утицај ниучему. Краљ може. Улога Краља се дефинише уставом, али посматрајући активне монархије у Европској Унији, евидентно је да се тај утицај огледа у следећим областима. Прва је улога монарха као кохезионог и обједињујућег фактора изван и изнад дневне политике. Друга је деловање на пољу спољно политичког и економског имиџа земље, и подизање видљивости и препознатљивости државе и народа на чијем челу се налази, при чему се не меша у владину политику. Трећа је обезбеђивање континуитета, државног и народног интереса у свим фазама јавног живота а нарочито у кризним временима. Принцип уставне парламентарне монархије је да Краљ влада а Влада управља. Природно, и у уставној парламентарној монархији, као и у републици, одржавају се слободни избори. Краљ је шеф државе и не надмеће се нити се меша у послове Владе. Краљ је бранилац устава.

8. Да ли би монархија убрзала улазак Србије у Европску унију?

Верујем да би било тако, јер би уставна парламентарна монархија донела позитиван имиџ и уважавање, мада сам свестан да се Европска Унија суочава са све бројнијим бирократским проблемима.

9. Да бисте Вашу идеју о парламентарној монархији спровели у стварност, потребно је повести капању. За кампању је потребан велики новац, а Ви новац нисте наследили!?

Потпуно сте у праву што се тиче такве кампање, али ја немам средства да водим кампању председничког типа, а чак и када бих имао толика средства, не бих их улагао у такве кампање. Уставна монархија није политичка партија, није ни група за лобирање, нити реклама за неки производ на тржишту. Уставна монархија би се вероватно могла успоставити на такав начин, али питање је како би се онда разликовала од постојећег стања. Уставна монархија се не такмичи са политичким партијама нити је против њих, него обезбеђује јединство, континуитет и стабилност.

10. Колико дијаспора подржава повратак монархије у Србију?

Дијаспора је осетљив домен, и увек се мора прецизирати о којој дијаспори говоримо. Највећи део ове географске, националне и економске дијаспоре коју ја познајем подржава идеју уставне монархије, али наша дијаспора данас разликује се од оне од пре 20 или 30 година, по структури, саставу или географској расподели.

11. Да ли сте свесни могућег отпора и ко су Вам опоненти?

Отпор увек постоји, и један од наших проблема је то што увек можемо лакше идентификовати оне који су против било чега од оних који су за нешто. Легитимно право људи је да имају своје мишљење о било ком питању, укључујући и питање уставне монархије. Када год поставим то питање, увек ми је много лакше да сазнам ко је против уставне монархије него да добијем објашњење зашто.

12. Ко Вам даје највећу подршку? И, где лежи механизам за промену?

Највећу подршку сам увек имао у члановима моје уже породице, што је и разумљиво и неопходно, али и међу великим бројем добронамерних и слободоумних људи из свих друштвених структура. Морам да истакнем да Српска Православна Црква отворено подржава идеју обнове монархије, а да су и друге верске заједнице показале позитивно интересовање.

13. Каква је Ваша сарадња са СПЦ?

С обзиром да се патријарх српски господин Павле упокојио, а био је за монархију, кога бисте волели да видите на Светосавском трону!? У погледу статуса имовине моје породице у државама бивше Југославије ситуација се формално разликује од једне до друге, и у току су различите процедуре и процеси.

14. У каквим сте односима са осталим Карађорђевићима?

Да ли је на прагу помирење са принцезом Јелисаветом, која истиче да јој не дозвољавате да посети кућу свог рођења - Бели Двор?

Односи унутар породице Карађорђевић су веома важно и лично питање, али морам да кажем да никада нисам забранио Принцези Јелисавети да посети место где је рођена, Бели Двор, где је и недавно боравила децембра 2009. године, као и више пута раније, са својом кћерком и зетом. Треба имати у виду да је Дворски комплекс на Дедињу власништво потомака Краља Петра II, Принца Томислава и Принца Андреја, што је и потврђено судском одлуком Окружног суда Града Београда који је био надлежан за оставинску расправу после смрти Краља Александра И, донетом 27. октобра 1938, бр. 0.428/34. Огранак породице који води порекло од Кнеза Павла нема наследна права над дедињским комплексом, али они имају имовину на другим местима.

15. Колико времена проводите у Србији?

И, колико Вам је туторство Крунског Савета битно!? У Србији, за коју сам изузетно везан, проводим много времена, и велики део мојих активности је усмерен на одржавање веза и контаката које сматрам битним за све оне делатности у којима Круна може да дејствује, а други могу мање или не могу уопште. Крунски Савет, у коме смо на жалост у задњих неколико година имали ненадокнадиве губитке, за мене је био и остаје значајна помоћ и институција која ми омогућава да многа веома сложена питања боље сагледам и на основу тога донесем одлуку за коју верујем да је исправна.

16. Недавно преминули академик Милорад Павић, био је члан Крунског Савета. Каква Вас сећања везују на њега?

Милорад Павић је био драг пријатељ и драгоцен саветник . Његов губитак, као и ранији губици чланова Крунског Савета, људи који су оставили дубок траг у нашој историји, попут Борислава Пекића, Миће Поповића, Слободана Витановића, и других, је наравно ненадокнадив губитак, али оно што је остало иза њих огромно је по значају, квалитету, по успомени.

17. Колико често млади принчеви Петар, Филип и Александар долазе у Србију?

Моји синови долазе кући, нарочито током празника и годишњих одмора, а због географске близине Филип долази чешће од друге двојице.

18. Колико је тачно да се млади принц Петар заиста оженио без помпе и принчевског протокола?

Вести о женидби Принца Наследника Петра су у потпуности измишљене.

19. Да ли сте Ви лично задовољни животом у Србији?

Волим да живим у својој земљи, али осећам да бих могао далеко више да допринесем добробити народа и државе уколико би Србија постала уставна монархија.

[Правда]

Монархија као и република има своје добре и лоше стране. Мени се више свиђа монархија, али не било која и не са било којим владаром. Наш престолонаследник је проевропски оријентисан што му је велики минус. Многи му замерају што "не зна" српски језик. По мени је то велика глупост, па није он крив што се тамо родио и што је имао, као и његов отац, забрану повратка. Такође се залаже за парламентарну монархију која је велика глупост. Као аргумент користе се неке развијене земље као што је Велика Британија, такође глупост. Нису оне развијене због државног уређења већ због своје историје. Краљ у парламентарној монархији није краљ већ украс. Која је разлика између председника у репиблици и краља у парламентарној монархији? Никаква. Монархија је монархија онда када је монарх власт, када се он за све пита и о свему одлучује. Дакле апсолутна монархија. Мана је што је тешко у ово извитоперено време довести правог монарха. Паметан, мудар али пре свега частан и правдољубив владар је потребан овој земљи.

Са друге стране стоји република. Тачно је да су две главе паметније од једне, али само делимично. У случају када су те две главе будале то само значи дупла пропаст. Такође на све те посланике и функционере се троше државне паре, из буџета. Дакле много се пара даје људима који су у 95% случајева ту само да следе наредбе врха неке политичке странке.

Ту је и, много помињана, историја. Од 1945. када је уведена република ишли смо низбрдо. Мада је Тито живео боље од било ког краља комунистичка Југославија је била званично република, иако је више личила на краљевину. Од 1945. свако ко је дошао на власт био је све гори и гори. Дакле то нешто говори. Часни монарси су водили ову земљу и ништа нам није фалило. Јесте да је крајем 19. века била уведена парламентарна монархија али чак нам и тада ништа није фалило. Дакле Србин без краља не зна.