[Vlad Alekš]

Ин мемориам
Јуче је у Риму преминуо у 84. години Ђампаоло Панса, један од најпознатијих италијанских новинара.

Бог да му душу прости.
Него реци ти мени када ће код вас бити парламентарни избори? Немам живаца више да чекам - да Салвини коначно направи владу као премијер (председник владе). И да једном заувек растури тај неолиберални и неокомунистички олош који се запатио по целом свету, а посебно у Европи. Па да поделимо ту јадранску обалу - вама Истра са Фиуме (због Д' Анунција), а нама све јужно од Фиуме.

За пар недеља, 26. јануара, биће локални избори у покрајини Емилија-Ромања.
Она је у Италија црвена покрајина пар екселанс. Црвени њом владају непрекидно од 1945. године.
Ти избори ће имати свакако велик национални значај. Бивши комунисти су већ изгубили у периферичним градовима те покрајине: Парма, Ферара, Имола.
Болоња је последња црвена тврђава у Италији.
За Салвинија и остале десничаре то значи јуриш на последњи бастион комунизма. Биће густо.

Будући да су комунисти давно основали интернационалу, ми антикомунисти ћемо бити принуђени да оснујемо антикомунистичку интернационалу.
За генералног секретара те нове интернационале предлажем ону жену која је у коалицији са Салвинијем.

---

Па да поделимо ту јадранску обалу - вама Истра са Фиуме (због Д' Анунција), а нама све јужно од Фиуме.

Немој тако, нама туђе никад није требало, наше је до Сплита само.

А шта да радимо са обалом од Сплита до Реке? Двојна управа, српско-талијанска? Може. Градоначелник Србин, а председник скупштине града Талијан. Па тако наизменично од града до града. Ево, на пример, ја бих поставио Берлусконија за градоначелника Шибеника.

[Николај]

А шта да радимо са обалом од Сплита до Реке?

То је мађарско, ред је да и они поврате излаз на море.

[Перун]

,,5-ог дец. једна група лутајућих комуниста Рајиновац, 6 км јужно од Гроцке. У манастиру ухватили су старешину манастира Емилијана Сановачког. Бомбама су га натерали да отвори манастирска врата и покушајем да запале манастир.

После тога су комунисти старешину мааснтира одвели у село Пударце, 3км јужно од манастира и тамо га мучили целу ноћ урезујућу му на тело петикраке звезде, потом изгорели му очи и осекли уши. У тим мукама е и умро. Нађен је са отсеченим полним удом у устима. У селу Умчарима су убили попа Брану Марковића у присуству његове деце коју су довели да присуствују.”

Фан Фан (Мољевић?), 1944. год.

К276, док. бр. 1/1, деп. бр. 262-263

[Николај]

Вероватно Космајски одред, то им је била најзлочиначкија јединица.

Да није 1943?

[Перун]

Вероватно Космајски одред, то им је била најзлочиначкија јединица.

Да није 1943?

Да, дец. 43., грешка у куцању.

[Перун]

Има ли неко Џомићеве књиге при руци?

[Бенито]

Вероватно Космајски одред, то им је била најзлочиначкија јединица.

Да није 1943?

Да, дец. 43., грешка у куцању.

Требало би доста писати и о овом и о другим злочинима овог одреда. Само да нагласим да су тада и добили наређење да дођу у Босну, што је посебна прича. Ово су урадили пре поласка.
Припадници ове злочиначке јединице, поред оних зликоваца који су погинули током рата, и следеће познате политичке личности после Другог светског рата: Мома Марковић, Дража Марковић, Кика Дамјановић-Марковић, Марко Никезић, Петар Грачанин и још низ оних који су после рата изигравали вође комунистичке власти и вође дисидентства и опозиције.
Свима је СУБНОР написао толико очишћене биографије на Википедији, да их можемо назвати бланшираним.
Радило се о тешким ратним злочинцима, које нам данас и Прва и Друга Србија представљају са једне стране као заштитнике државе, а са друге као убеђене либерале европског типа.
Да нагласим да је низ ових зликоваца овенчан орденом "Народног хероја" и да се по њима зову улице и школе по Србији.

[Бенито]

И да не заборавим, њихов утицај и ангажовање направили су од Сопота и Младеновца, па све до Тополе, најкомунистичкију територију одавде до Северне Кореје. Последице њиховог деловања у овом делу Србије виде се и данас.

[Vlad Alekš]

Припадници ове злочиначке јединице, поред оних зликоваца који су погинули током рата, и следеће познате политичке личности после Другог светског рата: Мома Марковић, Дража Марковић, Кика Дамјановић-Марковић, Марко Никезић, Петар Грачанин и још низ оних који су после рата изигравали вође комунистичке власти и вође дисидентства и опозиције.
Свима је СУБНОР написао толико очишћене биографије на Википедији, да их можемо назвати бланшираним.
Радило се о тешким ратним злочинцима, које нам данас и Прва и Друга Србија представљају са једне стране као заштитнике државе, а са друге као убеђене либерале европског типа.
Да нагласим да је низ ових зликоваца овенчан орденом "Народног хероја" и да се по њима зову улице и школе по Србији.

Ево, у мом граду, веровали или не, и даље постоји улица Драже Марковића. А имамо и Лењинову, онако успут.
А овај Мома Марковић је Мирин отац, је л да?
Мислим да је највећа иронија српске историје то што Никезића и Латинку многи људи доживљавају као либерале. То би било као када би Јевреји неку нацистичку фракцију звали либералима, јер су се залагали да се уместо гушењем гасом људи убијају гушењем у води.

[Александар Динчић]

И да не заборавим, њихов утицај и ангажовање направили су од Сопота и Младеновца, па све до Тополе, најкомунистичкију територију одавде до Северне Кореје. Последице њиховог деловања у овом делу Србије виде се и данас.

Па објективно говорећи, партизанима је једино тај одред у Србији опстао у континуитету, од јуна 1941. до октобра 1944. године. Зато има онакав споменик и две књиге док други одреди једва стану у једну и ретко који има неки заједнички монумент. Тако да су морали преживели борци да се истичу на највишим политичким и војним функцијама. Уз прање биографија - разуме се.
Ја бих се као историчар више занимао проблемом на који начин је тај исти одред успео да опстане у континуитету. Да ли зато што је заиста завео спартанску дисциплину, уз препознатљив бољшевички метод дисциплиновања или можда зато што су сељаци у тим крајевима били склони комунизму још пре рата. Ја ипак мислим да је било оно друго.

[Бенито]

Ако схватимо да је то- Одред.
Јер они су од јула 41 до децембра 43, више пута били сведени на на свега 15-ак људи. Од октобра 41 до фебруара 42, нису ни постојали, јер су сви повучени за Ужице, да сачувају задњицу вођи.
Не би тако радикалне закључке доносио, да су сељаци били комунизовани. Ипак, елемент терора је јако важан. Кика Дамјановић-Марковић је била јако позната по томе. Више аутора четничке провинијенције помиње њу по томе.
Сељаци су се страшно плашили њиховог терора и дуплих игара, када се не зна да ли су они сарадници Немаца. Сети се само случаја у Малом Поповићу, који је организовао Марко Никезић, а који је до детаља описао Милослав Самарџић у Општој историји четничког покрета. Мислим да би било идеално тај текст поставити овде.
Осим тога, њихова појава у овом делу Србије, дакле близу Београда, доказује колико је Недићева безбедносна организација била шупља. Од њих и Љотана, четници нису могли да приђу да то очисте до краја, а сами нису били способни да то реше.
Дакле, ради се о једначини са више непознатих.
Не би ја сељаке баш тако лагано оптуживао за комунизам. Много је људи ту страдало од тих бандита. Проблем је што су ти бандити владали пола века после рата и испрали мозгове новим генерацијама, нарочито на том терену.

[Александар Динчић]

Ефекат застрашивања у виду репресалија сигурно има значајан проценат приликом везаности колебљиваца. Не знам колико је настрадало од космајских партизана. Ја сам нашао податак о 36 усмрћених (од јуна до краја августа 1944). Што значи да су усмрћења била велика.
Ипак, мислим да је опстанак Космајског одреда, група, како год било, директно, у највећем проценту, повезано са Београдом. Левичарски талас долазио је још пре рата, ширећи се по околним општинама, с обзиром да је велики проценат људства радило у престоном граду, доносећи отуда и те „напредне идеје“.

[Перун]

Кика- партизанка често се помиње у четничким документима што значи да су њу и њена (не)дела одлично познавали сви ликални команданти. У извештају из једне борбе наводи се да је била рањена али да је успела да се извуче. Занимљиво је што сам чуо да постоји писмо од стране њеног оца где наводи: ,,Нисам те се одрекао из разлога што си отишла у партизане већ зато што си свако вече са другим у шуми...”

Један од разлога опстанка одреда је и немогућност организовања једновременог напада, опкољавањем. Друго, не добро координисан напад (грешке појединих старешина, неједновремена сарадња), предност герилске борбе (разбијање одреда, подела у мање групе). Практично, у таквим условима немогуће је комплетно уништити неку јединицу. Исто као што ни партизани нису успели да униште четнике на Зеленгори.

[Александар Динчић]

По мени, далеко већи кураж од тих космајских партизана имала је Живка Дамњановић. Да ти у сред дана упаднеш у већу варош, немачко и четничко (Пећанчево) "осиње гнездо", и из пиштоља убијеш четничког војводу и раниш два Немца- полицијце, од једне обичне жене, па било које обележје да носи, и превише. И није их убила у "сачекуши" него у класичној јурњави и борби пиштољима. Кика није имала такав кураж осим када би са партизанима походила контрареволуционарна села.
Негде сам чуо да су Живку космајски партизани претходно уценили да би јој поштедели живот и да је морала на такву акцију да пристане. А у тим ситуацијама човек може и више него што му објективне могућности допуштају.