[Александар Динчић]

Треба додати да је југословенска историографија Другог светског рата базирана управо на терцијалним изворима (послератним казивањима), као и да су се примарни извори наводили само тамо где се поклапају са изјавама. Зато ми у просеку, по једној монографији одреда, бригада, дивизија или пак ратних збивања у локалним средима, имамо плафон двеста фуснота на више од четири стотина страна (просек). Изузетак чине монографије о Југоисточној Србији у рату и рецолуцији и монографија о Другој пролетерској дивизији. Колико је мени познато, у читавом корпусу књига о Другом светском рату, у периоду југословенске историографије, само те две књиге испуњавају какве-такве научне критеријуме.

[Милослав Самарџић]

Треба додати да је југословенска историографија Другог светског рата базирана управо на терцијалним изворима (послератним казивањима), као и да су се примарни извори наводили само тамо где се поклапају са изјавама. Зато ми у просеку, по једној монографији одреда, бригада, дивизија или пак ратних збивања у локалним средима, имамо плафон двеста фуснота на више од четири стотина страна (просек). Изузетак чине монографије о Југоисточној Србији у рату и рецолуцији и монографија о Другој пролетерској дивизији. Колико је мени познато, у читавом корпусу књига о Другом светском рату, у периоду југословенске историографије, само те две књиге испуњавају какве-такве научне критеријуме.

Браво за ово!
И то трећеразредним изворима од тачно одређених особа. Прво од Тита, па онда, за оно што је он прескочио, следећи у хијерархији.
Али ајде убеди Ватру и остале да то није наука.

[Бенито]

Совјетска историографија је рађена по том принципу. Све друге источноевропске државе, па и Југославија, пратиле су тај принцип.
Динча, зашто одвајаш монографију о Другој пролетерској дивизији од остатка? Јесте да у њој има знатно више извора примарног типа, али проблем код тог научног апарата, и тада се то знали, је недовољно укрштање ових извора са другим примарним изворима.
Касније је утврђен и други проблем, а то је да су и извори који су коришћени у доброј мери фалсификовани у изворном облику или је касније над њима интервенисано.
И тако даље..

[Александар Динчић]

Мала исправка у вези горњег цитата. Постоје неке монографије које обрађују борбене јединице или локалне прилике за време рата и окупације, и које притом имају 450-500 фуснота. Ипак, уколико се узме да су исте углавном ограничене до 500 страна, то је онда један и по извор сазнања по страници. Тако да и то тешко може задовољити ригорозне критерујуме историјске науке.
Књигу о 2. пролетерској дивизији сам узео као пример, јер писац сваки пасус поткрепљује неким извором сазнања. Није битно што су извори углавном победничке стране, већ да покрију ауторову реч. То управо недостаје највећем проценту објављених монографија у периоду југословенске историографије. Делимично и српске.

[posmatrač]

Али ајде убеди Ватру и остале да то није наука.

Ма и неки црвисторичари су свјесни да је много тога у њиховој причи неодрживо. Зато се тако грчевито и противе свакој научној критици.
Свака провјера се дочекује на нож.

[РежисерСтари]

https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v...e=5FE625E8

[ЛукаЛоко]

https://www.ilgiornale.it/news/cronache/...85788.html

Током ове године су у Словенији открили још једну јаму у коју су крајем рата партизани бацили лешеве ликвидираних људи. Као што знате, у шуми код Кочевја има пуно таквих јама.
Ову су назвали „јамом младића“, зато што су у њој пронашли остатке око 250 жртава, од којих су више од 100 изгледа били младих људи од 15 до 17 година. Сматрају да су то можда били млади домобранци регрутовани пред крајем рата.
Италијански новинар замећује при том, што је и ретко, да су партизани ликвидирали не само сараднике окупатора, него и четнике антикомунисте.
Што се тиче те јаме, како пише у чланку, занимљиво је то да изнад слоја кршева, којим су извршиоци стрељања покрили лешеве, спелеолози и истраживачи су пронашли још неке људске остатке, што су можда били људи који су били задужени за тај неславан рад и које су затим партизани такође ликвидирали, како би сачували тајну.
У чланку се такође замећује да је за тај покољ вероватно одговоран Митја Рибичич, број 2 ОЗНЕ у Словенији, који је касније 1969 године добио од председника Италијанске републике орден „Витеза Великог Крста“.

[Српска четничка команда]

https://www.in4s.net/video-jezivi-snimak...restonice/

[ЛукаЛоко]

Ово је интервју који је дао бивши чувени боксер Нино Бенвенути, некадашњи олимпијски и светски првак у неким категоријама.
https://www.quotidiano.net/cronaca/nino-...-1.5785356
Он је заиста пореклом из Истре, из приморског места Изола, Isola d’Istria, у актуелној Словенији.
Он је избеглица одатле.
Наслов чланка звучи: «МОЈ КОШМАР? ТИТОВА ПОЛИЦИЈА!»
Бенвенути прича да је његов старши брат ухапшен од ОЗНЕ иако је био само 17-годишњи дечко који је боловао од полиомиелитиса. Лежао је у њиховом затвору неколико месеца и добио трауму од тога.
Мајка се тада мучила због тога и напокон је умрла од срчаног удара.
Имао је као млад једну малену женку од пса, по имену Бјанка, која је убијена тамо на плажи у Изоли од „човека са петокраком“, из мржње према Италијанима.
Каже да је почео да се песничи са другим младићима због етничке припадности. Једном га је заметио један учитељ бокса, који га је довео до теретане у Трсту, где чини ми се и даље живи.
Прича даље о својој каријери, о пријатељству са неким ривалима.
Дуго време било је тешко за те избеглице да слободно говоре о томе.
На крају, он је изразио жељу, да по смрти његов пепео да буде просипан на мору испред Изоле.

[ЛукаЛоко]

Да не испадне да ја форсирам поруке само у једном смеру, препричаћу једно прљаво недело, које сам негде прочитао.
У Истри у доба 1943-45 једна група италијанских фашиста упала је у кућу једног партизана, за којег претпостављам да је био хрват. Вођа те групе, према тој причи, силовао је малолетну ћерку тог партизана испред њега личног, потом из спрдње изрекао: „Ко би то рекао за једну комунисткињу, да је још била девичанска?!“.

[Антитоталитаран]

Комунисти тврде да је ово фалсификат.

[Милослав Самарџић]

Јесте.

[Александар Динчић]

Фалсификат пар екселанс. Мало се играо Милан Милошевић са радија.

[Митић]

На данашњи дан у комунистичком затвору умро јунак Радојица Страњанчевић

Извор: Фејсбук страница "Историја Чачка"

https://www.facebook.com/%D0%98%D1%81%D1...210719404/

---

Поручник Страњанчевић осуђен је на смрт стрељањем 26. фебруара 1945. године. Виши војни суд ЈА, преиначио је ову пресуду, 23. марта 1945. године, у казну затвора у трајању од 15 година, уз максималне мере обезбеђења при служењу казне. Послат је априла 1945. године на одслужење казне у затвор у Сремску Митровицу. Управа КПЗ у Сремској Митровици је 22. марта 1950. године послала допис Војном суду у Крагујевцу да је Радојица Страњанчевић умро 21. марта 1950. године у затворској болници у Сремској Митровици.

Поручник Радојица Страњанац је, вероватно, највећи јунак Ослободилачких ратова са подручја целог Драгачевског среза, а можда и шире. Био је носилац, поред других одликовања, две војничке Карађорђеве звезде, и Златне и Сребрне. За време Другог светског рата, остајући веран заклетви Краљу и Отаџбини, он је храбро водио своју Чету смрти у Јеличком четничком одреду при ослобођењу Чачка, као и при опсади Краљева 1941. године.

Током целог Другог светског рата, остао је веран својој заклетви и часно и поштено, како то раде српски официри, водио је своју јединицу кроз Други светски рат. То нису могли да поднесу комунисти и ознаши из Чачка и Драгачева, па су га осудили на смрт после Другог светског рата. И то им је било мало, па су га помиловали, не би ли га на дугогодишњој робији ломили, ломили и на крају сломили.

Радојица Страњанчевић (1887) из Губереваца, умро је током издржавања робије у казнионици у Сремској Митровици у току марта 1950. године. На робијашком гробљу је и сахрањен, што симболично показује како су под титоистима завршили највећи српски јунаци. Бог душу да му прости!


Извор: Миломир/Станко Ракићевић, "Горачићи у Другом светском рату", Удружење "Драгачево - Јован Бојовић", 2019. година, стр. 294-295