[Шумадинац]

[ХраброСрце]

Ево једна пјесма,из пера мог доброг пријатеља из Подгорице, о злочину над невиним дјевојкама, стријељаним фебруара 45. у невесињском крају:




НЕВЕСИЊСКИ ЦРВЕНИ СВАТОВИ


Када пјесник епско перо узме
да опјева бојеве и људе
и витешка дјела и поступке
да по њима потомци им суде.

Да упамте млађи нараштаји
од каквијех предака потичу
и да знају шта наслиједише
дал' витешку ил' кукавну причу.

Кроз пјесме су опјевани људи
тврди попут гранитне стијене
ријетко се догодити могло
кроз епику да се памте жене.

Ал' због једног догађаја мучког
опјевати нећу дичне момке
јер су жртвом риму заслужиле
невесињске мучене дјевојке.

У смирају другог свјетског рата
смирила се земља Херцегова
помислише СРБи да покољи
нестајаће из њихових снова.

Побјегоше усташе и швабе
у Богу је била СРБска нада
док не дође "у име народа"
црвена и ударна бригада.

Невесињска брда да су могла
избјегла би овај злочин радо
што уради безбожничка рука
којом Шегрт командова Владо.

На Трифундан четрдесет пете
довео је безбожну армаду
да потомству тврдог Невесиња
никаквога простора не даду.

Кроз оптужбе лажне и крвничке
невесињске дјевојке скупише
да пресуде роду и потомству
дјечје игре да не буде више.

Деветнаест ђевојака младих
свака згодна као вита јела
било коју за сина јединца
свака мајка радосно би хтјела.

Најмлађа са седамнаест  љета
бјеше Рајка Мучибабић' куће
млад пупољак тек се расцвјетао
ал' крвнику све је СРБско пруће.

Све дјевојке мучене су тако
ко' што само безбожници знају
да усташке послове заврше
живот затру невесињском крају.

Када им је више досадило
да их муче,да  се подсмјехују
све заједно стријељаше цуре
рафалима створише олују.

И задатак извршише својски
уништише те младе животе
да партији лојалност покажу
кроз крваве безбожне грозоте.

И тако се спроводио закон
који црна донесе власт нова
такве руже одоше под земљу
мјесто пјесме,кола и  сватова.

Умјесто да пуцњи одзвањају
кад ђевери преузму од браће
снајке да им за поноса буду
митраљески шенлук траје краће.

Умјесто да мајке дочекају
да за Васкрс дођу им одиве
с унуцима да куцају јаја
кћерке само у молитви живе.

И то бјеше крвницима мало
него бијес даље искалише
и по порти црквеној подмукло
разбацана т'јела сахранише.

После многих деценија тужних
часни СРБи кости сакупише
и пред Храмом Божјег Вазнесења
њине мошти чесно похранише.

Зора,Рајка,Загорка и Смиља
Драга,Рајка,Борика, Милица
пред Господом сада стоје часно
озарених Светитељских лица.

И са њима Јованка, Десанка
Љепосава,Драгица и Зора
ту љепоту и младост недужну
и сад жали Невесињска гора.

Милица и Јованка, Десанка
Душанка,Јованка, Наталија
пред Господом сада укрепљују
душе којим Права Вјера прија.

Од имена дивних свака љепша
од Господа ДРАГОГ свака дата
да се чује како Херцеговке
Небеска нам одшкрињују врата.

Ето после осам деценија
епска рима обасја им лице
МОЛИТЕ СЕ ЗА НАС МИЛОМ БОГУ
НЕВЕСИЊСКЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ !!!!!


Петар Бандићки

[Милослав Самарџић]

Звери!

[Митић]

ВЛАСТ И ОПОЗИЦИЈА ЈЕДНОГЛАСНО ИЗГЛАСАЛИ ДА СЕ У ВАЉЕВУ ПОДИГНЕ СПОМЕНИК ЖРТВАМА ПОСЛЕРАТНОГ ТЕРОРА КОМУНИСТА: “РУКА ПОМИРЕЊА ПОСЛЕ 80 ГОДИНА, А НЕ ОСВЕТА!”

https://www.valjevskaposla.info/vlast-i-...ne-osveta/

[Митић]

Сећање на жртве Маљевачких јаруга

Сетили смо се пре неки дан страдалника Маљевачке јаруге, места у близини центра Мионице, где је на најмонструознији начин скончало неколико хиљада људи, без суђења и пресуде после Другог светског рата. Било је ту и ђака Ваљевске гимназије, професора, лекара, заробљених четника, свих оних који су могли бити или су били претња за успостављање комунистичке диктатуре.

Ваљевски крај је читав рат био већински за националне снаге генерала Михаиловића те не треба да чуди што је из крвљу окупане јаруге никла густа млада шума стара онолико колико и њихов злочин.

До јаруге се данас долази тракторским путем кроз шуму. У самој јарузи подигнуто је крсно обележје као и табле са до сада познатим именима стрељаних. Док продубљујемо нове поделе, ове старе вапе из ове и многобројних сличних јаруга. Траже правду, достојан спомен, опело које су им џелати Шесте злочиначке комунистичке укинули.

Док се каљавим путем силази до јаруге, кроз године и деценије које пролазе, они који су први окаљали и окрвавили своје чизме и образе, пре готово 81 годину, и даље чувају своје бенефите, узурпиране куће и виле широм Београда, високе државне положаје, плате и апанаже, гурајући нас изнова и изнова у нове поделе. Трећа генерација до сада некажњених злочинаца Шесте личке и даље владају државом Србијом.

Зато ми равногорци и понављамо да, да би се демонтирао издајнички и злочиначки режим, мора се вратити на почетак – извор проблема, почетак издаје и злочина. Маљевачка јаруга, један је од тих почетака.

Када се она и остала стратишта српског народа буду достојно обележила а злочинци буду названи злочинцима, моћи ћемо рећи да имамо државу.

Љуба Ненадовић, Мионица

https://www.danas.rs/dijalog/pisma-cital...ih-jaruga/

[Митић]

Митар Ковач, Милоје Пршић, Петко Рашевић, Милорад Остојић, КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД ЈВуО – Од Равне Горе до Зеленгоре, Евроазијски безбједносни форум, Београд 2025

https://slobodnahercegovina.com/rade-r-l...zelengori/

https://iskra.co/reagovanja/rade-r-lalov...zelengori/

Рецензенти ове монографије су истакнути познаваоци историје Милослав Самарџић, Радован Калабић и Драган Петровић.

[Шумадинац]

[Митић]

Последње писмо свештеника Драгослава Обућине пред погубљење: Опроштај од породице из затвора ОЗНЕ

https://kompasinfo.rs/poslednje-pismo-sv...vora-ozne/

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[sagus]

Постоји на форуму и текст везано за ово страдање мојих суграђана.Међу баченим са шабачког моста је био и мој деда

[смедерево]

https://youtu.be/1DylFxRJx4I?si=FzWYUWhzx7nhb_PJ

[Митић]

Понедељак, 23. новембар 1964.

------------------------------------------

Стошић је пред крај рата био у Аранђеловцу, код сестре која је удата за др Српка Вукановића. Ту је дочекао и ослобођење. Жалосно време. Генерал Милутин Морача дошао је на челу неке јединице и стрељао 700 младића које су четници силом мобилисали, затворили у Старо Здање и заборавили да поведу кад су сами бежали испред партизана. Страшно је то било. Ту децу нико није саслушао ни судио. Наређено им је да копају јаме, стрељани су и потрпани. А били су махом из левичарских, демократских и републиканских кућа, присталица Чеде Плећевића

http://digitalna.nbpi.org.rs/RCsr/jsp/Rc...f/00000093

Извор: Драгољуб Јовановић, "Дневник" Књига 3, Приредио Момчило Исић, Историјски архив у Пироту - Породица Драгољуба Јовановића 2021, стр. 160

[Краљевина Шумадија]

ЖИНЕТА М. ТОДОРОВИЋ ГИНА р. 27. марта 1925. у м. Annecy, Француска. Њен отац је био Милош Тодоровић (р.1899. Шабац), по занимању аутомеханичар, који се некако нашао на раду у Француској, где је упознао и потом оженио Жинетину мајку Маргиту (р.1905. Париз). Породица Тодоровић сели се у Београд (ул. Краља Милана 10-III), а Милош је постао овлашћени увозник и заступник продаје аутомобила и ауто делова "Steyr", као и камиона "Berliet". Млада Жинета је 1945, као одлична матуранткиња Стручне учитељске школе, припадала најмлађој генерацији београдских илегалаца, оној против комуниста. И ако у Београду није било Немаца већ пола године, и ако су комунистички ослободиоци већ били позаузимали важне стратешке и националне положаје као што су Дедиње и остала елитне дестинације, репресија и егзекуције су биле на нивоу окупатора, а не ослободилаца.
Отпор таквој власти пружали су илегално организовани средњошколци и студенти. Жинета је била у групи која је у ноћи на 1. мај 1945. лепила плахате са ликом Драже Михиловића. Она и њена два школска друга ухапшени су те ноћи. У истражном затвору на Обилићевом венцу, против Жинете је било све, а највише њена памет, лепота, темперамент и одлучност. Истражни органи, већ искусни и прекаљени, кренули су да је преваспитавају. Прво су јој превапитали ноге, онако народски речено мачугама, па онда руке, па...
Породица Тодоровић није могла да преузме њено уморено тело и да потом спроведе сахрану, већ само зашвајсовани метални сандук и да га у присуству најуже родбине и ваљда полиције у цивилу, право однесе на најближе гробље и да се тамо обави сахрана. Ознаши у цивилу су направили чак и пар снимака са сахране, на којима то изгледа као и свака друга сахрана.  Те слике су биле објављене на сајту Државне комисије за тајне гробнице,који је донедавно био доступан. Жинетино упокојење извршено је 19. маја 1945. Родитељима Милошу и Маргити остала је ћерка Анка (р. 1927. Београд).)