Ево чланка (1. део) са фуснотама:
Ултра и југословенско питање током другог светског рата
Током другог светског рата и деценијама касније, Ултра је била најстроже чувана тајна. Реч је о операцији декриптовања немачких порука шифрованих најмодернијим машинама тога доба (Енигма и неморзеови Телепринтери) за које се сматрало да су непробојне. Ово фацинантно достигнуће Савезника и дан-данас заокупља интересовање многих истраживача и историчара широм света. Стотине наслова објављених претходних деценија обрађују различите обавештајне и техничке аспекте декриптовања немачких сигнала на бојиштима Европе и света, али се још увек недовољно зна о достигнућима Ултре на нашим просторима. Да ли су савезници успели да декриптују поруке немачких јединица у Југославији? Какве информације су прикупљене, у ком обиму? Да ли су те информације коришћене од Савезника, на који начин и за коју сврху?
Овде ћемо покушати да направимо кратак пресек догађаја и представимо слику ситуације у окупираној Југославији из перспективе Ултре и њених корисника. За ову сврху коришћени су фондови Владине школе за декриптовање (HW), фонд британског Министарства Одбране(DEFE), фонд канцеларије Премијера (PREM), фонд Министарства Рата (WO), фонд сталног подсекретара Министарства спољних послова - обавештајна питања (FO 1093) и фонд војнополитичких тела британске Владе (CAB, JIC, COS). Сви наведени фондови се чувају у британском Националном Архиву, Кју (UKNA) a копије цитираних докумената су у поседу аутора.
Балкански кључеви и врсте обавештајних података о Југославији.
У време немачких операција на Балкану и у првој години окупације Југославије, целокупна комуникација одвијала се преко тзв. „Red“ генералног кључа. Реч је о „авијацијском“ кључу који је коришћен током целог рата, а употребљавао се за најширу намену и током немачког интензивног освајања додељиван је јединицама које још увек нису имале развијену сопствену регионалну Енигма мрежу комуникација. Илустрације ради, током целог рата је идентификовано преко 250 различитих кључева војске, авијације и морнарице, а до инвазије на Совјетски Савез у употреби је било укупно мање од 25 кључева на свим фронтовима. Према службеним подацима Блечли Парка, „Red“ је сматран најважнијим кључем због обима дневног саобраћаја који је доносио и јер су криптолози преко њега остваривали продоре у специфичније „локалне“ кључеве како је рат одмицао. Заправо, на врхунцу рада Блечли парка, током лета 1944 је на дневном нивоу пресретано и до 3000 сигнала, тзв. „Teile-ова“ од чега је чак 1000 припадало „Red“ кључу. („Teile“ – део дуже поруке. Један Енигма сигнал је био ограничен најчешће на 250-300 карактера . Поруке су се често састојале од по неколико сигнала, „Teile-ова“). 1
На тај начин су савезници, захваљујући успеху у првим данима светског рата 2, добијали информације и о ратишту на нашим просторима. Информације са Балкана добијене на тај начин су биле оскудне и фрагментарне, али је то био први увид у дешавања у Југославији. Регистрована су и два привремена армијска кључа (“Chuckoo” – у време инвазије Југославије, март- април 1941 и “Crow” – септембар- октобар 1941) који, због недостатка људства и виших приоритета на другим фронтовима, никада нису декриптовани.
Kриптолози у Блечли Парку су установили „рођачку блискост“ између регионалних кључева и да постоји опште правило које се односи искључиво на авијацијске кључеве - да нови кључеви наслеђују особине општег кључа „Red“. Тако је установљено да су, почетком 1942 , од тог кључа на Балкану настала два медитеранска од којих ће један постати главни кључ авијације Југоистока („Gadfly“). Овај кључ су, осим ваздухопловних формација, користили и официри за везу при италијанској 2. Армији, генерал Хостернау и други војни и политички ауторитети у Југославији. „Gadfly“ је један од кључева који је до јесени 1943, релативно редовно пробијан али није у потпуности експлоатисан. Главни разлог је у томе што је третиран као истраживачки кључ - што значи да су технике декрипције коришћене пре свега у сврхе пробијања других и важнијих сродних кључева - због ниског приоритета који је придаван Балкану током читавог рата. Од августа 1943 су британски криптолози привремено посветили већу пажњу потенцијалној обавештајној вредности коју је овај кључ носио; током последњих месеци 1943 је третиран као кључ од важности, да би му опет, од 1944, са ситуацијом на италијанском фронту, био додељен статус кључа који није од оперативног значаја.
Други медитерански кључ који је повремено давао информације и са Балкана је “Primrose”. Користио се у комуникацијама по различитим питањима између ауторитета Балкана и команди Афричког фронта и Средоземља.
Вредна помена су и два кључа настала из „Gadfly“ крајем 1943, односно почетком 1944. То су кључеви ваздухопловне команде за Хрватску („Yak“) и Албанију („Llama“). Иако нису доносили информације од виталног значаја, повремено су доносили корисне податке о дефетизму и неборбености хрватских и других легионарских формација, операцијама против устаника и ефектима савезничког бомбардовања.
Практично до краја рата, највећи удео информација са Балкана носиле су информације добијене из ових авијацијских кључева. Иако су пружале корисне и интересантне информације о политичким односима Немаца и Италијана и њихових сателита, односима према устаницима и међусобним односима устаника ови подаци су били исувише фрагментарни, недовољни у обиму и важности и углавном су нудили информације из друге руке. О догађају су најчешће извештавали они ауторитети који у њему нису лично учествовали. 3
Први покушај пробоја у неки од балканских армијских кључева се није догодио пре фебруара 1942. Према наводима ауторитета Блечли Парка, тај пробој је био комбинација криптографског успеха у продирању у сродне, медитеранске кључеве и мотивације инспирисане свакодневним написима у дневној штампи о борбама устаника широм Југославије.4 Главни и најважнији кључ тог времена је био „Raven“ коришћен од команде немачке 12. Армије, касније армијске групе Е. Заправо, као и већина армијских кључева, постојале су две подваријанте, тзв „општи кључ“ за различита административна и политичка питања и оперативни или „штабни кључ“ претежно за планирање и вођење војних операција. Према доступним подацима 5 општи кључ је идентификован и пробијен четири дана у марту, једном у априлу, четири дана у мају, три дана у јулу, једном у јулу 1942, и онда потпуно нестао до фебруара 1943. Штабни кључ је пробијен само један дан у мају 1942 и затим у амплитудама од једног до пет декриптовања на месечном нивоу током 1943 и касније.
Према статистикама Владине школе за декриптовање армијски енигма кључеви показали су се знатно отпорнијим од авијацијских. Поређења ради, свега око 18% пресретнутих армијских сигнала је успешно декриптовано, док је авијацијских сигнала декриптовано око 50%. 6
Треба имати у виду и да се поставка кључа на енигма машинама мењала на дневном нивоу, тако да су криптолози свакога дана морали изнова да пробијају шифру датог кључа.
Током пролећа 1943 идентификован је и тзв. општи армијски кључ („Merlin“) који је повремено нудио информације и са Балкана, углавном о немачким односима са Италијанима. Од септембра 1943 је идентификован и релативно редовно пробијан и кључ који је доносио вероватно најважније оперативне информације из Југославије. То је био кључ Друге Оклопне армије („Wrynek“). Несумњиво да су криптографи овом кључу посветили највише пажње од свих балканских армијских кључева. Мада му никада није додељен статус оперативног кључа, односно кључа који је од довољне важности да се декриптује свакодневно и у највећем могућем обиму - јер се то показало неисплативим са криптолошке тачке гледишта 7 - овај кључ се по значају може сврстати одмах иза главних авијацијских кључева „Red I Gadfly“.
Током лета и јесени 1943 информације су повремено добијане и из кључева „Peregrine“ (кључ 7 SS дивизије, постојао између јуна и септембра 1943), “Quince” (општи SS кључ, доносио је информације о активностима СС дивизија) “Shrike” (кључ армијске групе Б у Италији, давао је информације о анти-устаничким активностима у Истри и Словенији крајем 1943 - што је био део њене оперативне зоне). Поруке слате преко ових шифри су декриптоване нередовно и у великим амплитудама.
Британци су такође успели да декриптују и сигнале шифроване неморзеовим телепринтерима који су сматрани још сигурнијима од Енигма машина. Служиле су за комуникацију нацистичког врха и, по природи ствари, доносиле су информације од највећег значаја ( ови сигнали су познати као “Fish”). Прва експериментална веза је откривена на релацији Атина – Беч пролећа 1942 (“TunnyFish”), а затим током јесени и на релацији Штраусберг – Солун (“CodeFish”). Средином 1943 идентификована је и релативно редовно пробијана веза Београд- Беч (“Gurnard”) коришћена од команде армијске групе Ф.
Мада поруке нису биле редовне и обимне као што је случај са Енигма сигналима, у питању су дневни извештаји највиших војних ауторитета са Балкана и комуникација са немачком Врховном Командом. Ипак, као што је уопштено случај са “Fish” мрежом, врло мали проценат саобраћаја је декриптован (мање од 10% свих ухваћених “Fish” сигнала са свих ратишта, од пресретнутих 165.000 сигнала декриптовано је свега 13.500). 8
На жалост, у архиви Блечли Парка не постоје званичне процене колико је укупно сигнала декриптовано из Југославије. Од 1943 – када су први сигнали везани за Југославију послати оперативним командама – до краја рата, послато је око 800 порука по најразличитијим питањима о Југославији. Неке поруке су садржале по више сигнала (“Teilova”). Прилив информација током 1941 и 1942. је био значајно мањи него у каснијим годинама; са друге стране, та група сигнала је сасвим јасно била део декриптованог југословенског Ултра материјала. Неки сигнали су слати Премијеровој канцеларији, ратним министарствима и главном штабу SIS а да нису слати оперативним командама. Међусобним поређењем ових извора може се доћи до оквирне процене. Број од око 5000-6000 укупно декриптованих сигнала током читавог рата се чини најреалнијим. Ипак, мора се узети у обзир и чињеница да је велика количина декриптованог материјала са свих ратишта одбачена као потпуно безвредна са обавештајне тачке гледишта. Према релевантној документацији Блечли Парка, реч је о око 40% декриптованих сигнала. 9 Тако да, ако и то узмемо у обзир, могуће је да је укупан број декрипата из Југославије (употребљивих и неупотребљивих) и нешто виши.
Треба имати у виду да је Балкан, из перспективе Блечли Парка, био ратиште које је током целог рата било врло ниског приоритета, увек испод главних фронтова у Африци, Италији, Француској и на Источном Фронту, чак и у периоду непосредно после капитулације Италије када је прилив информација из Југославије био највећи за читав рат, или током лета и јесени 1944, када је совјетска војска дошла на границе Југославије а армијска група Е почела повлачење из Грчке. 10
Блечли никада није располагао довољним људством и техником да адекватно испрати и обради целокупни систем немачких комуникација па су пробоји у балканске комуникације покушавани само онда када је постојала велика вероватноћа да ће кључеви, не само бити успешно пробијени, већ и када се могла очекивати велика количина квалитетних информација као адекватна компензација за одвајање увек дефицитарних ресурса. Југословенска Ултра је више производ ефективног коришћења неочекивано указане прилике него што је производ систематичног труда. 11
Са друге стране, Југославија је секундарно ратиште одакле је произведено највише Ултра сигнала, далеко више него што је то случај са Грчком, другим балканским земљама или земљама централне и северне Европе. Један од разлога је тај што су Немци константно ангажовани у антиустаничким операцијама што је значајно повећало саобраћај ове врсте а други је, како аналитичари Блечли Парка наводе, много више грешака немачких шифраната у Југославији и непридржавање прописаних правила за исправно коришћење Енигма машина.
Ултра информације о Балкану, нарочито у прве две године рата, су биле фрагметарне, понекад контрадикторне, што се делом рефлектовало кроз збуњеност, не само окупатора, већ и британских корисника Ултре.
Упркос томе, могуће је у основним цртама издвојити главне теме које су окупирале Немце. То су конфликти Немаца са њиховим главним савезницима Италијанима због њихове супротне политике према Хрватима и Србима; однос према главним устаничким формацијама, њиховим вођама, активностима и незаобилазно питање колаборације; процена савезничких намера у вези искрцавања на Балкан. Ове информације су само фрагмент онога што историографија познаје деценијама уназад, па се на овом месту нећемо бавити детаљним хронолошким приказом догађаја, али ћемо истаћи најзанимљивије моменте и догађаје на начин на који их је видела Ултра.
Ситуација у Југославији из перспективе Ултре
Рани устанак у Србији у 1941 затекао је Немце неспремне. Четири посадне дивизије половичног бројног стања стациониране у Србији и на граници са Хрватском су биле недовољне да се немачке војне власти суоче са новом ситуацијом. Током септембра и октобра 1941 извештавано да су главни центри угрожени или под сталним притиском устаника 12 , панично је јављано да устаници користе и противавионске топове 13 и извештавано је о борбама код Ваљева, Краљева, Чачка, Зворника 14. Да би устанак ставили под контролу Немци су довели 342 и 113 дивизију, и 125. пук. Репресивне мере су биле тешке, вршена су масовна стрељања цивилног становништва, a 342. je била нарочито сурова. 15
Извештавано је и о борбама све већих размера на територији „НДХ“. Као главна жаришта означена су подручја око Сарајева, Добоја, Брода, Вишеграда и Бања Луке. Било је јасно да су хрватске формације инфериорне и да се не могу суочити са устаницима. 16
Током борби 1941-1942 Немци су често устанике називали „комунистима“, што је била уобичајена пракса након инвазије на Совјетски Савез. 17
Иако су комунисти учествовали у устанку, чини се да су се Немци тада више бавили националистима и Дражом Михаиловићем. 18 Познат је један документ из средине септембра по коме Хитлер издаје наређење војним ауторитетима у Југославији да предузму све мере за угушење устанка „националиста“.19 Сваки Михаиловићев покрет је пажљиво праћен, у децембру се веровало да се налази на територији „НДХ“ у околини Сарајева, а команда Југоистока се током 1942 забављала идејом о употреби специјалних антигерилских формација како да га заробила .20 Са угушењем устанка у Србији, тежиште главних устаничких акција се померило у Босну па Немци покрећу низ операција ради „пацификације“. Након операције Трио, пролећа 1942, устанак је привремено сломљен,21 мада су постојале повремене саботаже, диверзијаме и ситни препади. Партизани су се повукли у западну Босну на граничну територију италијанске окупационе зоне а националисти су се притајили.
Отприлике у то време, раздор Италијана и Немаца изазван међусобно различитим односом према Србима и Хрватима постаје све очигледнији.22
Генерал Хостернау се, на пример, током августа 1942 жалио : „држање италијанских трупа на хрватском подручју је срамно. Они отворено симпатишу Србе“.23 У другом извештају је јављао: „Италијани покушавају да нас изиграју... и поткопавају наш утицај код Хрвата“. 24 Када су Италијани неочекивано омогућили партизанским бригадама у повлачењу да продру у западну Босну, и касније нагло повукли своје гарнизоне ближе обали, Немци су то објашњавали свесном намером да се угрозе Хрвати. 25
Немачка Врховна Команда није одобравала ни италијанску тактику коришћења националиста у борби против комуниста „јер су ти Срби природно наклоњени Михаиловићу“ и захтевала је да Италијани одустану од подржавања тих формација. На пример, у разговорима Рибентропа са Мусолинијем и Варлимонта са Амброзијом од 25. до 27. фебруара 1943, Немци су као најважнији предмет спора са Италијанима на Балкану назначили њихов међусобно различит однос према Михаиловићевим снагама. Италијани наоружавају четнике док Немци покушавају да их разоружају или униште. 26
Конфликт је достигао врхунац уочи операције „Шварц“ када су Немци ризиковали отворен сукоб са Италијанима да би разоружали и ухапсили четнике за које су мислили да одржавају везе са Михаиловићем. 27
У сваком случају, од друге половине 1942. па све до рата, главна пажња Немаца је усмерена на подручје „НДХ“. За њих је то пре свега био политички проблем, јер је Хитлер доследно подржавао „окрутни и злочиначки усташки режим који је стално изазивао невоље масакрирањем Срба и тиме потпаљивао на устанак већ примирена подручја“. Хрвати су се заузврат показали потпуно неспособним да сами успоставе мир у својој „држави“. Драматични извештаји о непостојању
никаквог ауторитета „хрватске власти“ међу становништвом, жалбе на слаб одзив за регрутацију и бојкотовање званичника су били све учесталији. 28
Извештавало се да ни комунисти ни четници не толеришу представнике власти на својој територији, да се активно омета жетва, да је велики део хрватске територије под стварном контролом комуниста или четника; да су хрватске формације деморалисане, слабе војне способности и да јединице често дозвољавају да буду разоружане готово без отпора. 29 Већ септембра 1942, Хитлер доноси одлуку да појача немачко присуство у Хрватској „из политичких разлога“ односно како би одржао површини усташки режим. 30
У једном занимљивом документу генерал Хостернау означава све групе које би Немци требало да сматрају непријатељксим на територији „НДХ“. По његовом мишљењу команде у Југославији недовољно јасно разликују различите устаничке групе које су отворено или прикривено непријатељске према НДХ и Немцима. За њих је предложио да сви војно – политички аутиритети користе следеће називе :
1. Комунисти, припадници партизанских формација или поједници за које је то јасно утврђено
2. Устаници, све групе које су у отвореном рату против „НДХ“ и окупационих снага, четници
3. Анти-комунисти, формације које користе Италијани у операцијама против комуниста али који не признају „НДХ“, подржавају Дражу Михаиловића и активно се боре против Хрвата.
4. Православни добровољци, формације у немачкој зони окупације које имају споразум са хрватским властима и држе се неутрално у односу на немачку окупациону силу или са њима учествују у акцијама против комуниста.31
До краја 1942, хрватска држава је била у потпуном расулу, а након пораза код Ел Аламејна и успешне операције „Torch“, новембра 1942, немачка позиција на Балкану се драматично погоршала. Савезници су дошли у ситуацију да озбиљно припрете немачким позицијама у Егеју и на Балкану. Опасност савезничког искрцавања на том подручју је од тада био важан проблем за Хитлера и његову врховну команду. Хитлер је, издајући наређење за уништење устаника у Југославији и Грчкој истакао њихово јако савезништво са „Aнгло-саксонцима“ те да су ове операције неопходан предуслов за успешно одбијање савезничке инвазије – за коју је био „сигуран“ да ће се ускоро и догодити. 32
У тим околностима Немци одлучују да покрену низ операција против устаника „свих боја“, што им је била важна преокупација током прве половине 1943.
Прва, операција Вајс, састављена из три подоперације, била је усмерена примарно против комуниста у „Бихаћкој републици“ а операција Шварц је планирана пре свега ради уништења националиста. Операције су спроведене само са делимичним успехом. „Бихаћка република“ је брзо уништена са јаким отпором на Грмеч планини, претња рудницима у околини Мостара је отклоњена (важан мотив Немаца у овим операцијама), али је добар део партизанских снага успео да избегне уништење. 33
Након „успешно спроведене“ операције Вајс, Немци одлучују да се коначно обрачунају и са националистима. Због суревњивости према Италијанима и уверења да они имају тајни договор са Михаиловићем на штету немачких интереса повод за почетак операције је био исценирани „напад четника на јединице СС Принц Еуген“ у Херцеговини. 34 Према наређењу Варлимонта, Михаиловић је остварио велики успех у окретању Италијана против Немаца, Италијани штите четнике и не дозвољавају да буду уништени. 35 У томе је било истине, августа 1943 Ултра је известила да је Рим наредио својим представницима у Југославији да започну преговоре са Михаиловићем око услова којим ће бити омогућено извлачење њихових снага са Балкана. Наређено је и да се у ослону на њега супротставе разоружавању од Немаца. 36
Све јединице за које се сумњало да су под Михаиловићевом командом морале су бити уништене или заробљене, без обзира на то да ли се налазе у зони операција или не. Већ у првим данима операције, заробљен је велики број црногорских и херцеговачких четника. Заробљен је и Павле Ђуришић са комплетним штабом у Црној Гори. 37 Ипак, главнина четничких јединица је успела да избегне немачки обруч и повуче се у Србију. 38
Партизани су прошли лошије. 15000 партизана је ухваћено у обруч у кањону Пиве39 и само је малом броју пошло за руком да се спасе. Према немачким проценама, партизани су имали 12000-13000 погинулих, четници 3764 заробљених и 17 погинулих, а немачки губици су 583 прогинула, 1760 рањена и 425 несталих. 40 Остаци партизанске главнине су се раштркали по Босни, заузели накратко без отпора хрватске гарнизоне у Власеници, Варешу Какању,Зворнику и затим се повукли пред Немцима у западну Босну. 41
У позадини ових главних збивања вођене су герилске и саботажне активности устаника у различитим деловима земље. Упркос широко распрострањеном мишљењу, највећи део саботажа и диверзија је наносио незнатну или никакву штету окупационим снагама. Дугачка је листа напада на циљеве од трећеразредног значаја, попут акције на станице у Бановој Јарузи, пругу код Завидовића, Високог или Хан Пијеска, Штитковцима или Петровцу, или попут препада и разарања патролних станица и кидања каблова око Загреба, Карловца и у деловима Славоније. Комунисти су по сваку цену желели да „контролишу“ Турбе, четници су нападали „виталне пруге“ у источној Србији и Лазаревцу.
Било је и смисленијих саботажа и акција али у много мањој мери. Од септембра 1942 Немци су јављали да је пруга Брод - Сарајево и Мостар - Дубровник под сталним притиском устаника – пруге су наизменично нападали и партизани и националисти. Устаници су били надомак Мостара и Сарајева и угрожавали снабдевање. Страховало се да добро наоружане партизанске формације могу да угрозе мостарски рудник. 42 У новембру 1942 је интензитет саботажа повећан, нападана је пруга Београд – Загреб, срушен је и мост код Брода, а пруга Сарајево – Брод је разорена на неколико места.43 Током 1942. и 1943. Немци бележе пораст партизанских активности у Далмацији, Хрватској око Загреба и у западној Босни. 44
Михаиловић је покренуо интензивне саботаже на железницама од септембра 1942 и почетком 1943. Извођене су саботажне операције на пругама у бугарској окупационој зони – пруга Ниш-Софија у на главној прузи у Македонији и на комуникацијама у Босни, а нешто касније почело се са нападима на главну пругу Београд-Ниш. Извештено је да „Немци стрепе од Михаиловића и да покрећу масовне репресалије“. У фебруару 1943, због превелике опасности, укинут је ноћни саобраћај Београд-Ниш-Скопље. Рушена је са успехом и пруга Краљево – Рашка, саботиран рудник Лиса и вршене су саботаже и напади на барже на Дунаву. 45
Командант Југоистока је у марту 1943 тражио да се примене најдрастичније мере како би се одржала под контролом пруга Београд – Солун ради транспорта трупа и снабдевања снага у Грчкој.46 Крајем јула је срушен мост на комуникацији Вишеград – Краљево чиме је на дужи период је прекинут саобраћај,47 вршене су интензивне саботаже на прузи Сарајево – Брод и Сарајево – Вишеград. У једном моменту притисак је био толики да је снабдевање морало да се врши из ваздуха. 48 Немачка прислушна служба је сазнала да је Михаиловић наредио саботаже широког обима „у католичким деловима земље“, што су Немци схватили као још једну индикацију скорашњег искрцавања Савезника. 49
Најинтензивније су ипак биле партизанске саботаже у италијанској окупационој зони, делом и због тога што су Италијани препустили Хрватима чување свих комуникација, осим пруге Мостар-Плоче и Шибеник – Огулин. 50 Устаници су најинтензивније разарали пругу Огулин – Сплит и Сплит – Шибеник, уништавани су путеви код Примоштена, Трогира и Шибеника и мањи мостови код Метковића.51
Идентификација герилских група које су извршиле одређени напад није једноставна јер су у Ултра сигналима све оне представљене најчешће као герилци или устаници без ближег одређења. Али нема сумње да је највећи број напада у далматинским областима, Истри, хрватским областима ближе Загребу и Славонији дело партизанских формација.
У време капитулације Италије, активности и четника и партизана су додатно интензивиране. Заправо, од позног лета па до краја 1943 оне су достигле врхунац. Партизани су освојили Лудбрег, Бијељину, Грачаницу, Омиш, 52 упорно, мада неуспешно, нападали Травник 53, заузели без отпора гарнизоне са хрватском посадом Ливно, Дувно, Прозор,Трогир, Сански Мост, Гламоч и Тузлу 54; пришли надомак Загребу и Карловцу, Љубљани и Огулину55 - мада ни једно од ових већих центара нису освојили. Гарнизоне Г.Вакуф, Босански Петровац и Врточе су извесно време држали под опсадом a хрватски гарнизон у Госпићу засипали тешком артиљеријском ватром. 56
Нападана је пруга Приједор – Нови и Приједор – Бањалука57 , путеви и пруге у Далмацији, код Сплита,Дрниша и Шибеника.58 Саобраћај код Загреба је обустављен а сам град потпуно изолован, рушени су мостови и кидане су пруге код Карловца, Сиска, Вараждина, Славонске Пожеге, Копривнице,Брчког, Слатине и Вировитице. 59
Командант Југоистока је средином октобра морао да извести „о живој активности устаника широм земље“. 60
У источнијем делу земље, напади на окупаторске трупе, комуникације и гарнизоне су, током септембра и октобра, биле значајно интензивиране.61 Широм Србије националисти су нападали осовинске позиције и комуникације. Извештено је да Михаиловић „по први пут“ напада крупне немачке јединице62 па су Немци поверовали да је подигнут општи устанак.63 Нападани су гарнизони у Пријепољу, Црној Гори и до краја септембра четници су успели на кратко да овладају већим делом приобалног појаса до Дубровника. 64 Освојен је Вишеград. 65 Створен је широки фронт од Сарајева до Брода. Немци су страховали да ће бити збрисани Добој, Дервента, Травник и Сарајево. 66 Ради консолидовања фронта као појачање су хитно послати 92 гренадирски пук и 901. резервни пешадијски пук.67
Националисти су имали улогу и у Которском заливу и у Дубровнику, где су се заједно са Италијанима супротстављали Немцима. Оружани отпор у Котору је био најдуготрајнији, а немачка коначна окупација Дубровника је пролонгирана због тога што Немци нису имали довољно трупа да коначно сломе отпор. Четници из Дубровника су отворено упућивали претње да ће ликвидирати сваког Немца који покуша да уђе у град. 68
Главни разлог за овај привремени успех „устаника“ је свакако то што је главнина немачких снага испуњавала примарни циљ у том моменту: разоружавање Италијана и овладавање кључним позицијама на приобаљу. Нису имали довољно људства да се озбиљно позабаве устаницима.
У немачкој позадини, дубоко у унутрашњости Босне и Хрватске остале су 369. и 373. легионарске дивизије. . 187 и 173 дивизија су стациониране у Славонији „више због војног банкротсва Павелића него из било ког другог разлога“. 69 То је практично значило препуштање великог дела унутрашњости устаницима и, у њиховим очима, било једнако отвореном позиву на инвазију.
Након што су успешно успоставили контролу над областима које су претходно држале италијанске трупе, и пошто су додатне снаге током октобра стигле на Балкан, Вермахт се упустио у низ антипартизанских операција,70 које су се ускоро претвориле у френетичну јурњаву од Сјенице до Карловца и од Тузле до Бихаћа.71 10.000 партизана је ухваћена у обруч код Сарајева, али се већина извукла на време.72 Операције су изведене брзоплето под притиском приоритета на другим фронтовима.73 Нанети су тешки губици партизанима, иако крајњи циљ – уклањање притиска на комуникације на дужи период– није потпуно остварен. 74
Осим тога, поново је избио жесток грађански рат између две устаничке фракције. Партизани су нападали националисте код Сарајева, Вишеграда, Фоче, Билеће, Гацког, Рудог, Прибоја, Берана и Андријевице, и истерали их из места које су ови претходно освојили од окупатора. 75
Немци су известили да је започео „дуго ишчекивани сукоб комуниста и четника“ и спекулисано је да борбе надгледају лично Михаиловић и Тито.76
Немци су до краја 1943, мада са извесним напором због недостатка људства, успели да поврате контролу над највећим делом територије, а грађански рат који се поново распламсао им је тај посао олакшао.
Извори:
1. HW 43/70
2. Ibid. „Red“ је први кључ који је икада декриптован. Први пут је декриптован
у јануару 1940, а од пролећа исте године па до краја рата је декриптован свакодневно.
3. HW 43/70: HW 3/119; HW 11/3;
4. HW 43/70
5. HW 11/3
6. HW 3/120
7. HW 11/10
8. HW 3/119
9. Ibid.
10. Та два периода су понудила најобимнији прилив Ултра сигнала из Југославије. Током целе 1944, између та два периода , прилив Ултра информација је био драматично мањи, чак испод просека за прву половину 1943.
11. HW 43/70
12. CX/MSS/265/T5
13. CX/MSS/377/T1
14. CX/MSS/406/T6; CX/MSS/251/T10; CX/MSS/417/T16; CX/MSS/450/T14
15. CX/MSS/422/T2; CX/MSS/426/ T11; CX/MSS/427; CX/MSS/437
16. CX/MSS/440/T23; CX/MSS/440/T31; CX/MSS/450/T14
17. WO 208, MI3b appretions on Yugoslavia. Месечни извештај од марта 1942
18. HW 11/3
19. BJ/095940
20. HW 11/3
21.CX/MSS/964/T8
22. HW 11/3
23. CX/MSS/1382/T1
24. CX/MSS/980/T9
25. CX/MSS/1293;CX/MSS/1300
26. С/2542
27. HW 11/3; ML 2034
28. HW 11/3
29. HW1/854
30. CX/MSS/ 1455/ T38
31. CX/MSS/1473
32. HW 1/1332
33. CX/MSS/2050/T29; CX/MSS/ 2081/ T14; CX/MSS/2141/T10; CX/MSS/2266/T23
34. ML 2034; HW 11/3
35. ML 2265
36. С/4115
37. ML 2277
38. HW 11/3
39. ML 3274
40. ML 5054
41. ML 6488, 7293
42. CX/MSS/1350/T2
43. HW 11/3
44. Ibid.
45. WO208, MI3b appretions on Yugoslavia. Месечни извештаји од септембра 1942 до децембра 1942, фебруар 1943 – Овде су наведени само ивештаји засновани на Ултри
46. VM 6142
47. ML 9275
48. ML 6314
49. JP 39
50. HW 11/3; JP 2275
51. JP 3171, 1456, 6904
52. ЈР 2275,424, 6620,9103
53. ЈP 3457,3617,5071,7590,7764
54. ЈP 3171,4322,6620,6396,8212
55. HW 11/10
56. ЈP 3457, 9223
57. ЈP 8794; VL 2320,3720, 2512,4566
58. ЈP 5928, 8899; VL 2698
59. JP 5183, 5433, 7157, 3617,6009,6282, 7590, 8486, 9667; VL , 590,1526
60. JP 7716
61. JP 6009,8486,7716,8879
62. JP 5928
63. JP 2275,6932, 6620,6904, 7157
64. ЈP 6086, 5928
65. JP 6620,6904
66. JP 7519
67. JP 7590
68. HW 11/10
69. Ibid.
70. Ibid.
71. JP 9419,9556; VL 138,297,1797, 1828, 2215,2320,2512,3435, 3720
72. VL 1785, 3435
73. HW 11/10; F.H.Hinsley, British Intelligence in the second world war, Vol 3, part 1.
74. Губици само у већим операцијама током децембра: Кугелблиц: око 2300 погинулих, 3000 рањених и око 2300 заробљених. Међу њима и 1983 Италијана - VL 2830, 3056; Шнештурм: 1600 погинулих и 700 заробљених - VL 3300, ‘Ziethen’ : „најмање“ 1118 мртвих ,иако је већина партизана побегла пре контакта - VL 3300, 3345, Пантер: око 1000 погинулих и рањених. - VL 3435
75. С/4865; JP 6841, 7440,7696, 8486,8899,9103, VL 1828
76. JP 8899
