23-09-2018, 09:51 PM
100 година
24-09-2018, 06:35 AM
(23-09-2018, 09:51 PM)Ултрадесничар Пише:(23-09-2018, 09:42 PM)Бенито Пише: Расправи о теми, а не о нама двојици.
ОК. Узгред оног другог сам ставио на игнор.
И остајем при своме да није Тито наметнут Србија не би било "титоизма".
Али, авај! Џаба игнора, кад је твој велеум и твоје проклетство, па већ знаш шта и "онај други са игнора" напише, пре него пост осване. Пробај да искомбинујеш оне твоје пилулице, можда помогне. Или да једно време одмориш од овог форума. Иди негде, посматрај птице. Или, још боље, ухвати неког врапца или голуба, па њему испричај све ово што баљезгаш овде.
26-09-2018, 11:46 AM
Жалимо се на Курту и Мурту. А ко је од вас, коментатора, отишао ових дана у Солун или се попео на Кајмакчалан да ода пошту? Бенито, јеси ли ти отишао?
Порука студентима у штрајку - јебите им мајку!
28-09-2018, 09:07 PM
01-10-2018, 05:17 PM
Наставак црногорске бруке. Плакати којима је облепљена Црна Гора:
![[Слика: Dobh_RJGXo_AAqli_Q.jpg]](https://i.postimg.cc/76GyTpZj/Dobh_RJGXo_AAqli_Q.jpg)
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
01-10-2018, 05:40 PM
02-10-2018, 12:11 AM
Једини услов је био: Спречити српске војнике да уђу у Бугарску
29. септембра 2018.
Бугарски представници, на данашњи дан пре 100 година, стигли су у Солун како би потписали примирије у Првом светском рату. Једини услов који су тада имали – спречити улазак српске војске на територију Бугарске. Овом капитујлацијом, крај великог рата се ближио, а крајем рата отворен је пут уједињењу са другим Јужним Словенима, о чему су “маштале генерације”.
“У ноћи 26/27. септембар у британски штаб у Струмици стигли су бугарски официри који су затражили примирје. Бугарски паралментарци су 29. септембра стигли и у Солун како би потписали примирје. Једини услов који су бугарски представници тражили био је да се спречи улазак српске војске на територију Бугарске. Сада су се борбе водиле једино са остацима немачке 2. армије која је такође била на Солунском фронту”, објашњава за Б92.нет историчар Данило Шаренац.
Ове трупе, додао је, повлачиле су се кроз Србију водећи узаступне борбе са српском војском која их је гонила. Најжешће борбе вођене су код Ниша, 10-12 октобра. Упркос противљењу савезничке команде српске јединце су биле и до 200 километара испред главнине савезничких снага.
Овако је почео пробој фронта
Артиљеријска припрема за Солунски фронт почела је 14. септембра у осам сати ујутру. На основу њеног учинка донета је одлука да се 15. септембра у 5.30 ујутру крене у пешадијски напад. Kључан дан за пробој Солунског фронта је управо тај 15. септембар. Оно што ми данас зовемо Пробојем Солунског фронта значајан део савременика звао је Добропољска битка, према положају Добро Поље у Македонији, где је и извршен пробој бугарских положаја. Ова битка је трајала три дана, до 18. септембра. Тада је већ било јасно да бугарска војска нема снагу да заустави савезнички напад и да је читава бугарско-немачка линија у озбиљном проблему. Идеја за пробој потицала је од српске Врховне команде, а њу је подржао главнокомандујући Савезничких армија на Солунском фронту, генерал Франше Д’Епере.
План је био да 1. и 2. српска армија као и две француске дивизије прве покушају пробој код Доброг Поља У случају успеха напад би се проширио. Удар је био успешан. До 22. септембра су се и остали савезници придружили нападу. До 29 септембра српске трупе избиле на бугарску границу. Овако снажан удар савезника на бугарске јединице показао је до које мере је морал бугарских војника био слаб. Појавио се огроман број дезертера, а војно руководство је уместо одбране Македоније поставило нови приоритет: одбрану саме Бугарске. Међутим, морал бугарских трупа био је очајан.
Kонтроверзе
Од самог почетка јавиле су се контроверзе колики је значај Солунског фронта за крај рата. Избацивање Бугарске из рата утицало је на опште погоршање морала у кампу Централних сила. Отоманско царство излази из рата 30. октобра 1918.
“Ипак, треба имати у виду ширу слику. Нешто пре савезничке офанзиве на Солунском фронту долази и до низа офанзива на Западном фронту. У августу 1918. Савезници покрећу огроман напад на немачке положаје ослањајући се на тек придошле америчке трупе. Дакле, док српске трупе предњаче у пробоју у Македонији, Савезници истовремено жестоко притискају Немце на Западном фронту. Све се дешава упоредо. Немци су до октобра 1918. године на Западу изгубили све оно што су освојили током 1914”, наводи Шаренац.
Долази до једног симултаног распада армија Централних сила, а допринос српске војске као и читаве савезничке војске на Солунском фронту, додаје, свакако има своје важно место у целој причи.
“Међутим, треба имати у виду да се на Западном фронту ради о борби око 10.000.000 војника на обе стране, док се на Солунском бори око 1.5 милиона. У међународној историографији се нажалост пробој Солунског фронта прилично подцењује, као и читави догађаји на Солунском фронту. Са друге стране, српска и југословенска историографија ретко су Солунски фронт посматрале у контексту нечега што је ипак светски догађај у коме се боре и умиру милиони људи”.
Наводи и да је још је у међуратном периоду постојала ова расправа, о томе где је место Солунског фронта у поразу Централних сила.
“Може се рећи да око овог питања ни данас нема пуне сагласности, нарочито што и данас немамо неку посебно квалитетну домаћу књигу на ову тему”, указује Шаренац.
Последице
Шаренац истиче да су последице по све земље учеснице биле различите, те да су се са протоком времена ставови по том питању мењали.
За Kраљевину Србије, истиче, пробој фронта значио је ослобођење и крај једне изузетно тешке окупације. Том победом, отворен је пут уједињењу са другим Јужним Словенима.
“За већину становника Kраљевине Србије то је тада био један позитиван чин, о коме су маштале генерације. Створена је једна јако велика држава за које се веровало да ће бити довољно јака да неће морати да непрестано трпи притиске великих сила. Са друге стране, цена која је плаћена за овакав успех била је колосална и питање је да ли се Србија икада демографски и психолошки опоравила од последица тако великог напора, тако дугог ратовања од 1912. до 1918.”, указује Шаренац.
Не зна им се број
И даље се не зна колико је заправо српских војника страдало у Великом рату. тај податак, наводи Шаренац, предмет је контроверзе у домаћој науци.
Напомиње да је званичан податак од 1.200.000 војника и цивила.
“Међутим, готово је сигурно да је ова цифра преувеличана и да је настала као део напора да се Савезници убеде у исправност стварања Југославије. Савремени домаћи историчари све чешће говоре о броју од око 600.000 војних и цивилиних жртава. Треба напоменути да у рату Србија није учествовало са око четири милиона становника како се обично тврди”, додаје он.
Kаже и да су становници из “нових области” (крајева припојених Србији 1913. године) само делимично мобилисани.
“Дакле, ‘стари крајеви’ са око три милиона становника поднели су највећи део војних губитака. Имајући то у виду може се рећи да је Kраљевина Србија била у самом врху држава које су у рату претрпеле највише губитке у људству”, објашњава Шаренац.
Растао углед Србије
“Kраљевина Србија је рат дочекала, сасвим заслужено у табору победника. Њен углед био је јако велики јер су је Савезници доживаљвали као државу која се борила уз Савезнике без превише калкулисања. Стварањем Kраљевине СХС остварен је и ратни циљ Kраљевине Србије, постављен у децембру 1914, а то је уједниње”, рекао је Шаренац.
Међутим, указује да је цена свега тога била веома велика. Србија је била земља која је била у потпуности разорена, “да не помињемо смртност стотина хиљада продуктивних становника”.
“Можемо рећи да пред-Kумановска Србије, оне Србија из 1912. године, више нема, ни у демографском ни у културном смислу. Рат је трајно изменио и оне који су преживеле. Можемо само да претпоставимо на које све начине. Многи савременици писали су о послератној апатији и депресији. Ипак, ратна победа доживљавана је и као доказ националног карактера, истрајности, упорности. Оваква ситуација водила је међутим и претераној глорификацији војних искустава из времена 1914-1918. Тако нешто се догодило и у Француској, па се узроци брзог слома током 1941. године једним делом могу потражити и у претераном ослањању на стару славу”, објаснио је он.
Рат није деловао само на “обичног човека”, већ је на више начина обликовао и српску политичку елиту.
“У Kраљевини Југославији питање српских ратних жртава, постало је, нажалост, питање дневне политике, па се и са заслугама српске војске редовно лицитирало. Уместо односа пијетета према ратних жртвама, оне су постале инструмент у политичкој борби. Страдање у рату често је коришћено као снажан политички аргумент у борби са хрватским странкама”, закључио је наш саговорник.
Бројке
“Савезници су до 1918. године успели да остваре превласт на Солунском фронту. Међутим, пре свега у ратном материјалу. Тако се 1918. године, септембра месеца, под бугарском Врховном командом налазило 600.000 војника. Пре свега реч је о бугарским трупама, а у мањој мери немачким и аустроугарским јединицама. Са друге стране, Савезници су имали 619.000 војника, али је број топова и авиона био дупло већи него код противничке стране. По националном саставу, 1918. године на Солунском фронту се налазило 180.000 Француза, 140.000 Срба, 135.000 Грка, 120.000 Британаца, 42.000 Италијана и 2.000 Албанаца Есад Паше”.
b92
29. септембра 2018.
Бугарски представници, на данашњи дан пре 100 година, стигли су у Солун како би потписали примирије у Првом светском рату. Једини услов који су тада имали – спречити улазак српске војске на територију Бугарске. Овом капитујлацијом, крај великог рата се ближио, а крајем рата отворен је пут уједињењу са другим Јужним Словенима, о чему су “маштале генерације”.
“У ноћи 26/27. септембар у британски штаб у Струмици стигли су бугарски официри који су затражили примирје. Бугарски паралментарци су 29. септембра стигли и у Солун како би потписали примирје. Једини услов који су бугарски представници тражили био је да се спречи улазак српске војске на територију Бугарске. Сада су се борбе водиле једино са остацима немачке 2. армије која је такође била на Солунском фронту”, објашњава за Б92.нет историчар Данило Шаренац.
Ове трупе, додао је, повлачиле су се кроз Србију водећи узаступне борбе са српском војском која их је гонила. Најжешће борбе вођене су код Ниша, 10-12 октобра. Упркос противљењу савезничке команде српске јединце су биле и до 200 километара испред главнине савезничких снага.
Овако је почео пробој фронта
Артиљеријска припрема за Солунски фронт почела је 14. септембра у осам сати ујутру. На основу њеног учинка донета је одлука да се 15. септембра у 5.30 ујутру крене у пешадијски напад. Kључан дан за пробој Солунског фронта је управо тај 15. септембар. Оно што ми данас зовемо Пробојем Солунског фронта значајан део савременика звао је Добропољска битка, према положају Добро Поље у Македонији, где је и извршен пробој бугарских положаја. Ова битка је трајала три дана, до 18. септембра. Тада је већ било јасно да бугарска војска нема снагу да заустави савезнички напад и да је читава бугарско-немачка линија у озбиљном проблему. Идеја за пробој потицала је од српске Врховне команде, а њу је подржао главнокомандујући Савезничких армија на Солунском фронту, генерал Франше Д’Епере.
План је био да 1. и 2. српска армија као и две француске дивизије прве покушају пробој код Доброг Поља У случају успеха напад би се проширио. Удар је био успешан. До 22. септембра су се и остали савезници придружили нападу. До 29 септембра српске трупе избиле на бугарску границу. Овако снажан удар савезника на бугарске јединице показао је до које мере је морал бугарских војника био слаб. Појавио се огроман број дезертера, а војно руководство је уместо одбране Македоније поставило нови приоритет: одбрану саме Бугарске. Међутим, морал бугарских трупа био је очајан.
Kонтроверзе
Од самог почетка јавиле су се контроверзе колики је значај Солунског фронта за крај рата. Избацивање Бугарске из рата утицало је на опште погоршање морала у кампу Централних сила. Отоманско царство излази из рата 30. октобра 1918.
“Ипак, треба имати у виду ширу слику. Нешто пре савезничке офанзиве на Солунском фронту долази и до низа офанзива на Западном фронту. У августу 1918. Савезници покрећу огроман напад на немачке положаје ослањајући се на тек придошле америчке трупе. Дакле, док српске трупе предњаче у пробоју у Македонији, Савезници истовремено жестоко притискају Немце на Западном фронту. Све се дешава упоредо. Немци су до октобра 1918. године на Западу изгубили све оно што су освојили током 1914”, наводи Шаренац.
Долази до једног симултаног распада армија Централних сила, а допринос српске војске као и читаве савезничке војске на Солунском фронту, додаје, свакако има своје важно место у целој причи.
“Међутим, треба имати у виду да се на Западном фронту ради о борби око 10.000.000 војника на обе стране, док се на Солунском бори око 1.5 милиона. У међународној историографији се нажалост пробој Солунског фронта прилично подцењује, као и читави догађаји на Солунском фронту. Са друге стране, српска и југословенска историографија ретко су Солунски фронт посматрале у контексту нечега што је ипак светски догађај у коме се боре и умиру милиони људи”.
Наводи и да је још је у међуратном периоду постојала ова расправа, о томе где је место Солунског фронта у поразу Централних сила.
“Може се рећи да око овог питања ни данас нема пуне сагласности, нарочито што и данас немамо неку посебно квалитетну домаћу књигу на ову тему”, указује Шаренац.
Последице
Шаренац истиче да су последице по све земље учеснице биле различите, те да су се са протоком времена ставови по том питању мењали.
За Kраљевину Србије, истиче, пробој фронта значио је ослобођење и крај једне изузетно тешке окупације. Том победом, отворен је пут уједињењу са другим Јужним Словенима.
“За већину становника Kраљевине Србије то је тада био један позитиван чин, о коме су маштале генерације. Створена је једна јако велика држава за које се веровало да ће бити довољно јака да неће морати да непрестано трпи притиске великих сила. Са друге стране, цена која је плаћена за овакав успех била је колосална и питање је да ли се Србија икада демографски и психолошки опоравила од последица тако великог напора, тако дугог ратовања од 1912. до 1918.”, указује Шаренац.
Не зна им се број
И даље се не зна колико је заправо српских војника страдало у Великом рату. тај податак, наводи Шаренац, предмет је контроверзе у домаћој науци.
Напомиње да је званичан податак од 1.200.000 војника и цивила.
“Међутим, готово је сигурно да је ова цифра преувеличана и да је настала као део напора да се Савезници убеде у исправност стварања Југославије. Савремени домаћи историчари све чешће говоре о броју од око 600.000 војних и цивилиних жртава. Треба напоменути да у рату Србија није учествовало са око четири милиона становника како се обично тврди”, додаје он.
Kаже и да су становници из “нових области” (крајева припојених Србији 1913. године) само делимично мобилисани.
“Дакле, ‘стари крајеви’ са око три милиона становника поднели су највећи део војних губитака. Имајући то у виду може се рећи да је Kраљевина Србија била у самом врху држава које су у рату претрпеле највише губитке у људству”, објашњава Шаренац.
Растао углед Србије
“Kраљевина Србија је рат дочекала, сасвим заслужено у табору победника. Њен углед био је јако велики јер су је Савезници доживаљвали као државу која се борила уз Савезнике без превише калкулисања. Стварањем Kраљевине СХС остварен је и ратни циљ Kраљевине Србије, постављен у децембру 1914, а то је уједниње”, рекао је Шаренац.
Међутим, указује да је цена свега тога била веома велика. Србија је била земља која је била у потпуности разорена, “да не помињемо смртност стотина хиљада продуктивних становника”.
“Можемо рећи да пред-Kумановска Србије, оне Србија из 1912. године, више нема, ни у демографском ни у културном смислу. Рат је трајно изменио и оне који су преживеле. Можемо само да претпоставимо на које све начине. Многи савременици писали су о послератној апатији и депресији. Ипак, ратна победа доживљавана је и као доказ националног карактера, истрајности, упорности. Оваква ситуација водила је међутим и претераној глорификацији војних искустава из времена 1914-1918. Тако нешто се догодило и у Француској, па се узроци брзог слома током 1941. године једним делом могу потражити и у претераном ослањању на стару славу”, објаснио је он.
Рат није деловао само на “обичног човека”, већ је на више начина обликовао и српску политичку елиту.
“У Kраљевини Југославији питање српских ратних жртава, постало је, нажалост, питање дневне политике, па се и са заслугама српске војске редовно лицитирало. Уместо односа пијетета према ратних жртвама, оне су постале инструмент у политичкој борби. Страдање у рату често је коришћено као снажан политички аргумент у борби са хрватским странкама”, закључио је наш саговорник.
Бројке
“Савезници су до 1918. године успели да остваре превласт на Солунском фронту. Међутим, пре свега у ратном материјалу. Тако се 1918. године, септембра месеца, под бугарском Врховном командом налазило 600.000 војника. Пре свега реч је о бугарским трупама, а у мањој мери немачким и аустроугарским јединицама. Са друге стране, Савезници су имали 619.000 војника, али је број топова и авиона био дупло већи него код противничке стране. По националном саставу, 1918. године на Солунском фронту се налазило 180.000 Француза, 140.000 Срба, 135.000 Грка, 120.000 Британаца, 42.000 Италијана и 2.000 Албанаца Есад Паше”.
b92
02-10-2018, 06:10 PM
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
01-11-2018, 12:39 AM
Ускоро ће осванути нови дан, и навршити се сто година од када је српска војска ушла поново у престони град Краљевине Србије.
Да је среће, поштења и памети, од ране зоре ударала би звона на Храму Светог Саве и свих београдских цркава од ране зоре до поднева, био би нерадан дан, а сви функционери Србије, српски академици, професори БУ и сви други грађани би изашли на улице, Ново гробље и испред споменика посвећених Првом светском рату и упалили свеће и одали дужну почаст свим онима који су живот изгубило да би се победило у тешком и опасном рату. На жалост, то се неће догодити.
Зато у своје име и име своје породице, и овим путем, желим да поручим:
Јунаци, нека вам је вечна слава и хвала за све што урадисте за покољења!!!
Да је среће, поштења и памети, од ране зоре ударала би звона на Храму Светог Саве и свих београдских цркава од ране зоре до поднева, био би нерадан дан, а сви функционери Србије, српски академици, професори БУ и сви други грађани би изашли на улице, Ново гробље и испред споменика посвећених Првом светском рату и упалили свеће и одали дужну почаст свим онима који су живот изгубило да би се победило у тешком и опасном рату. На жалост, то се неће догодити.
Зато у своје име и име своје породице, и овим путем, желим да поручим:
Јунаци, нека вам је вечна слава и хвала за све што урадисте за покољења!!!
01-11-2018, 09:07 PM
Скандал се наставља несмањеном жестином!!!!
Прво је водитељка РТС одвалила да је Београд први велики град који је српска војска ослободила по пробоју Солунског фронта. Затим су у препуну салу Центра Сава ушла двојица потомака војника Аустро-Угарске, праћени огромним партијским аплаузом.
Следило је интонирање фалсификоване српске химне Боже правде...
Наставиће се....
А затим им је запевала потомкиња аустроугарског војника са песмом:" Моја вечна Србијо!"
И ту се завршио културни програм.
Излази за говорницу потомак аустроугарског војника и рече:
"....
Наставиће се...
"... а онда су тог 1. новембра у рану зору у град прво ушли КОМИТИ...."
Ало, нисмо ми Бугари!!!!!
Ушли су четници!!!!!
"... и тако су предвођени Бојовићем, Мишићем, Степом , Александром и Путником победили у том рату..." Овакву историјску градацију само Вучић може да смисли.
" Србија нема више милион и двеста педесет хиљада своје деце да гину. Али, ви који ово слушате, немојте да ово схватите као нашу слабост..." Неће, сад ће се уплаше!!!
Овим је обележавање 100 година од ослобођења Београда у Првом светском рату завршено.
Црна Србијо шта си дочекала!!!
Прво је водитељка РТС одвалила да је Београд први велики град који је српска војска ослободила по пробоју Солунског фронта. Затим су у препуну салу Центра Сава ушла двојица потомака војника Аустро-Угарске, праћени огромним партијским аплаузом.
Следило је интонирање фалсификоване српске химне Боже правде...
Наставиће се....
А затим им је запевала потомкиња аустроугарског војника са песмом:" Моја вечна Србијо!"
И ту се завршио културни програм.
Излази за говорницу потомак аустроугарског војника и рече:
"....
Наставиће се...
"... а онда су тог 1. новембра у рану зору у град прво ушли КОМИТИ...."
Ало, нисмо ми Бугари!!!!!
Ушли су четници!!!!!
"... и тако су предвођени Бојовићем, Мишићем, Степом , Александром и Путником победили у том рату..." Овакву историјску градацију само Вучић може да смисли.
" Србија нема више милион и двеста педесет хиљада своје деце да гину. Али, ви који ово слушате, немојте да ово схватите као нашу слабост..." Неће, сад ће се уплаше!!!
Овим је обележавање 100 година од ослобођења Београда у Првом светском рату завршено.
Црна Србијо шта си дочекала!!!
04-11-2018, 02:37 PM
Свештеник др Угрин Поповић: Застава у Нотр Даму!
3. новембра 2018.
Ако ишта имамо, односно, ако смо ишта имали, то је сећање на наше неустрашиве претке. На људе који јесу из овог народа, али којима ми нисмо ни до колена. Тако да смо их нежно обожавали у својој медиокритетској помирености да ми једноставно нисмо такви, и да Србија таквих синова, једноставно борави у оном јуче, док је ово данас, резервисано за све нас, који можемо без трунке гриже савести продати веру за вечеру, и оца за евроатланске интеграције, а најпоразније је то, што можемо, и што смо, продали ту исту неустаршиву Србију за неколико сендвича и 1000 динара.
Поплава разних „духовних“ центара и лајф коучева јесу ту, да ту издају, својих предака и осуду својих потомака, учини логичном и тотално ирелевантним на путу личног развоја једне личности у овом животу, и овим околностима. Све је ипак само маја, а ми тренутно проживљавамо самсару властитог пута, који је безвременошћу овенчан.
Да, тако је, а тако ваљда и једино можемо да поднесемо сами себе и властиту свест над тим да смо ИЗДАЈНИЦИ својих предака! Данашње постављање заставе тзв државе Косово у Нотр-Дам, као једној од двадесет држава победница у Првом рату, јесте шлајмара у лице нашој медиокритетности, али и последња могућност да се наша успавана част пробуди. Пробуди и пљуне те гадне сендвиче и схвати да не живи човек само за 1000 динара!
У Паризу се 11. новембра обележава овај значајан историјски јубилеј, коме ће присуствовати бројни европски и светски лидери, од председника САД – Доналда Трампа, преко немачке канцеларске Ангеле Меркел, председника Француске Емануела Макрона…
У Париз путује и српски председник Александар Вучић, али и косовски Хашим Тачи, који ће се можда и срести на маргинама овог догађаја. На маргинама, што апсолутно одговара Хашиму, јер застава његове земље вијори као једна од победница, док нама и нашем председнику, то никако не може да одговара, пошто ми нисмо на маргини овог догађаја, већ управо у самом центру!
Због нас је почео, ми смо претрпели највеће губитке и нашим славним Солунским јуришом је и окончан овај велики рат, и наша застава НЕ МОЖЕ бити тек једна од… већ У САМОМ ЦЕНТРУ тог храма, Нотр-Дам! Јер, ако смо релативни медиокритети данас, то не значи да су такви били и наши преци, они исти, који нису дозволили да иједна, од 56 ратних застава Србије, падне непријатељима у руке. Само у спомен тог чина, наша застава, данас, мора вијорити поносно и у самом центру, како Париза, тако и Нотр-Дама!
Или не… али онда наш председник тамо не иде! Не иде са Хашимом Тачијем, да својим присуством подржи измишљање историје и ново силовање наше нације! Не, то једноставно Србин не ради, па чак и ова данашња анемична и медиокритетно-јевропејска верзија тог народа. Ипак, не! Ако смо релативни њима, не смемо бити-постати то једни другима!
То је наша верзија хришћанства, названо Светосавље, појам који смо сахранили својим југословенским тенденцијама тада, на крају свог великог победничког пута. То, да ми нисмо тек суграђани него сабраћа! Да нисмо релативни једни другима, већ апсолутни. Да нисмо пуко средство, већ циљ!
Да, ту апсолутну победу прославили смо најужаснијим поразом. Тај пораз се зове Југославија! Зато, овај догађај у Нотр-Даму и јесте од велике важности, пошто тамо није било Југославије, или било којег другог спомена пораза. Не! Тамо мора стајати застава Србије, апсолутне победнице! И апсолутно часне армије! Армије сељака и светаца који су своју малу земљу волели више од сопственог живота и којој су посветили овај дан – дан победе! Дан Србије!
Тако да, прославу Стогодишњице пробоја Солунског фронта, смо обележили. Сви смо видели како, и то је био шамар свим Србима. Шамар нашим прамајкама у облику оног ужасног створења које на шипци хули на нашу Традицију. Србија је ћутала. Србија је ћутала и жвкала свој одвратни сендвич!
А сада? Шта ћемо урадити сада?
P.S. Господине Председниче, молим Вас урадите нешто! Не дајте да се тек тако хули на спомен наших предака! Ви сте наш глас! Молим Вас. Коленопреклоно Вас молим!
Свештеник др Угрин Поповић
Видовдан
3. новембра 2018.
Ако ишта имамо, односно, ако смо ишта имали, то је сећање на наше неустрашиве претке. На људе који јесу из овог народа, али којима ми нисмо ни до колена. Тако да смо их нежно обожавали у својој медиокритетској помирености да ми једноставно нисмо такви, и да Србија таквих синова, једноставно борави у оном јуче, док је ово данас, резервисано за све нас, који можемо без трунке гриже савести продати веру за вечеру, и оца за евроатланске интеграције, а најпоразније је то, што можемо, и што смо, продали ту исту неустаршиву Србију за неколико сендвича и 1000 динара.
Поплава разних „духовних“ центара и лајф коучева јесу ту, да ту издају, својих предака и осуду својих потомака, учини логичном и тотално ирелевантним на путу личног развоја једне личности у овом животу, и овим околностима. Све је ипак само маја, а ми тренутно проживљавамо самсару властитог пута, који је безвременошћу овенчан.
Да, тако је, а тако ваљда и једино можемо да поднесемо сами себе и властиту свест над тим да смо ИЗДАЈНИЦИ својих предака! Данашње постављање заставе тзв државе Косово у Нотр-Дам, као једној од двадесет држава победница у Првом рату, јесте шлајмара у лице нашој медиокритетности, али и последња могућност да се наша успавана част пробуди. Пробуди и пљуне те гадне сендвиче и схвати да не живи човек само за 1000 динара!
У Паризу се 11. новембра обележава овај значајан историјски јубилеј, коме ће присуствовати бројни европски и светски лидери, од председника САД – Доналда Трампа, преко немачке канцеларске Ангеле Меркел, председника Француске Емануела Макрона…
У Париз путује и српски председник Александар Вучић, али и косовски Хашим Тачи, који ће се можда и срести на маргинама овог догађаја. На маргинама, што апсолутно одговара Хашиму, јер застава његове земље вијори као једна од победница, док нама и нашем председнику, то никако не може да одговара, пошто ми нисмо на маргини овог догађаја, већ управо у самом центру!
Због нас је почео, ми смо претрпели највеће губитке и нашим славним Солунским јуришом је и окончан овај велики рат, и наша застава НЕ МОЖЕ бити тек једна од… већ У САМОМ ЦЕНТРУ тог храма, Нотр-Дам! Јер, ако смо релативни медиокритети данас, то не значи да су такви били и наши преци, они исти, који нису дозволили да иједна, од 56 ратних застава Србије, падне непријатељима у руке. Само у спомен тог чина, наша застава, данас, мора вијорити поносно и у самом центру, како Париза, тако и Нотр-Дама!
Или не… али онда наш председник тамо не иде! Не иде са Хашимом Тачијем, да својим присуством подржи измишљање историје и ново силовање наше нације! Не, то једноставно Србин не ради, па чак и ова данашња анемична и медиокритетно-јевропејска верзија тог народа. Ипак, не! Ако смо релативни њима, не смемо бити-постати то једни другима!
То је наша верзија хришћанства, названо Светосавље, појам који смо сахранили својим југословенским тенденцијама тада, на крају свог великог победничког пута. То, да ми нисмо тек суграђани него сабраћа! Да нисмо релативни једни другима, већ апсолутни. Да нисмо пуко средство, већ циљ!
Да, ту апсолутну победу прославили смо најужаснијим поразом. Тај пораз се зове Југославија! Зато, овај догађај у Нотр-Даму и јесте од велике важности, пошто тамо није било Југославије, или било којег другог спомена пораза. Не! Тамо мора стајати застава Србије, апсолутне победнице! И апсолутно часне армије! Армије сељака и светаца који су своју малу земљу волели више од сопственог живота и којој су посветили овај дан – дан победе! Дан Србије!
Тако да, прославу Стогодишњице пробоја Солунског фронта, смо обележили. Сви смо видели како, и то је био шамар свим Србима. Шамар нашим прамајкама у облику оног ужасног створења које на шипци хули на нашу Традицију. Србија је ћутала. Србија је ћутала и жвкала свој одвратни сендвич!
А сада? Шта ћемо урадити сада?
P.S. Господине Председниче, молим Вас урадите нешто! Не дајте да се тек тако хули на спомен наших предака! Ви сте наш глас! Молим Вас. Коленопреклоно Вас молим!
Свештеник др Угрин Поповић
Видовдан
05-11-2018, 09:21 PM
Управа Нотр-Дама: Не бавимо се дипломатијом, застава Косова била на списку
Бета | 05. новембар 2018. 18:41 | Коментара: 0
Неименовани! портпарол цркве објаснио је да је одлучено да се ставе заставе свих оних који су позвани на комеморацију на основу списка добијеног од Јелисејске палате - ПРЕДСЕДНИК МАКРОН.
Фото: Архива В. Н.
Фото: Архива В. Н.
Сродне вести
Управа париске катедрале Нотр-Дам саопштила је данас да је одлука о стављању заставе Косова унутар цркве у оквиру обележавања 100 година од завршетка Првог светског рата, донета на основу списка званичника позваних на комеморацију у недељу у Паризу, јавила је агенција Франс прес.
Београд огорчен због заставе у Нотр-Даму, вага да ли ће и како одговорити
"Нотр-Дам не заузима ничији став нити се бави дипломатијом", рекао је портпарол.
На комеморацију у недељу у Паризу позвано је неколико десетина шефова држава и влада. Позвани су председник Косова Хашим Тачи, као и председник Србије Александар Вучић.
Вест о застави Косова у Нотр-Даму је током викенда пренео на Твитеру косовски амбасадор у Француској Кендрим Гаши.
Он је на тој друштвеној мрежи поставио фотографију цркве са заставама држава учесница рата и написао: "Застава Косова први пут се вијори у Нотр-Даму у оквиру комеморација 100 година од завршетка Првог светског рата".
Та вест је изазвала незадовољство власти у Београду. Министар спољних послова Ивица Дачић изјавио је да је истицање заставе Косова у париској катедрали "велики скандал", али да Београд то не може да спречи.
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81...0%BA%D1%83
Бета | 05. новембар 2018. 18:41 | Коментара: 0
Неименовани! портпарол цркве објаснио је да је одлучено да се ставе заставе свих оних који су позвани на комеморацију на основу списка добијеног од Јелисејске палате - ПРЕДСЕДНИК МАКРОН.
Фото: Архива В. Н.
Фото: Архива В. Н.
Сродне вести
Управа париске катедрале Нотр-Дам саопштила је данас да је одлука о стављању заставе Косова унутар цркве у оквиру обележавања 100 година од завршетка Првог светског рата, донета на основу списка званичника позваних на комеморацију у недељу у Паризу, јавила је агенција Франс прес.
Београд огорчен због заставе у Нотр-Даму, вага да ли ће и како одговорити
"Нотр-Дам не заузима ничији став нити се бави дипломатијом", рекао је портпарол.
На комеморацију у недељу у Паризу позвано је неколико десетина шефова држава и влада. Позвани су председник Косова Хашим Тачи, као и председник Србије Александар Вучић.
Вест о застави Косова у Нотр-Даму је током викенда пренео на Твитеру косовски амбасадор у Француској Кендрим Гаши.
Он је на тој друштвеној мрежи поставио фотографију цркве са заставама држава учесница рата и написао: "Застава Косова први пут се вијори у Нотр-Даму у оквиру комеморација 100 година од завршетка Првог светског рата".
Та вест је изазвала незадовољство власти у Београду. Министар спољних послова Ивица Дачић изјавио је да је истицање заставе Косова у париској катедрали "велики скандал", али да Београд то не може да спречи.
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81...0%BA%D1%83
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)