29-01-2019, 01:11 PM
.
Ако се потрудите да га мало послушате и погледате, видјећете да он ипак има „људски лик“ и смјелост да допусти да се кроз његово медијско присуство преламају различити аспекти у ком живи наше друштво у овом тренутку
![[Слика: IMG-0711.jpg]](https://i.postimg.cc/c4fhDN3F/IMG-0711.jpg)
Пише: Владимир Коларић
Феномен јутјубера Баке Прасета дошао је у центар пажње шире јавности кад је, захваљујући метежу који је изазвао његов наступ у новосадском тржном центру, изашао из круга – углавном генерацијски (тинејџери) условљеног – медијског контекста. Поред моралне панике о „стању наше омладине“, догађај је скренуо пажњу на сам феномен „јутјубинга“, на његову велику популарност међу младима, и често прије недоумицу и збуњеност него јасно изражен негативан став код „родитељских генерација“.
ШТА ЈЕ ЈУТЈУБИНГ?
Јутјубинг је феномен чије зачетке можемо наћи тамо гдје су и зачеци ријалити програма – у скривеној камери, квизовима и све већем преплитању документарних и фикцијских садржаја на телевизији и филму. За разлику од ријалитија, који је прије свега телевизијски медиј, јутјубинг је везан за интернет.
Термин јутјубер означава произвођаче и актере садржаја намијењених искључиво овој врсти медијске перцепције, која омогућава институционално непосреднију производњу и конзумацију медијских садржаја – па и другачију комуникацију између актера и њихове публике (пратилаца) или публике међусобно – од оне које омогућавају други медији, укључујући и интернетске.
Популарност јутјубинга је повезана са трендом, већ деценијама присутним у умјетности и медијима, подстицања интерактивности и укидања границе (и квалитативне, често и функционалне разлике) између извођача и посматрача, поигравања између чињеничног и фиктивног, примата извођења (перформинга) над структурисаним наративом.
Јутјубери због тога стварају утисак припадности заједници којој се обраћају, од које се не разликују посебним способностима, умијећима и знањима, док је њихов „фиктивни“ лик формиран тако да ствара утисак максималне блискости са приватним ликом актера, мада се никада до краја не поистовјећују, што је важан дио комуникацијско-знаковне игре у форми јутјубинга.
ПОРОДИЧНА ПОЗАДИНА
На примјеру Баке Прасета, то би отприлике значило да Бака Прасе уједно и јесте и није поистовијећен са приватним ликом Богдана Илића – у његовом креирању коришћен је породични, генерацијски и шири друштвени контекст ком припада и Илићев приватни лик, али селекционисан, укрштен са широким спектром спољашњих медијских материјала и референци и у цјелини комуникацијски усмјерен и посредован функцијом обраћања генерацијски и културно јасно дефинисаној заједници прималаца.
Бака Прасе користи широк спектар поступака, од извођачки вјешто изведеног сопственог пара-фиктивног лика, преко креирања својеврсног „ортачког“ – али у његовом случају и породичног – микрокосмоса, гдје посебну улогу има околност да је отац Богдана Илића медијски прилично активан свештеник СПЦ са озбиљним и препознатим интелектуалним, умјетничким и друштвено-ангажованим бекграундом.
![[Слика: IMG-0712.jpg]](https://i.postimg.cc/bw8TWFHp/IMG-0712.jpg)
Гужва у тржном центру Биг у Новом Саду током Илићевог наступа; фото: standard.rs
Бака Прасе изводи и оригиналне хип-хоп нумере, али – сасвим у духу јутјубинга – не излазећи ван његових оквира и не постајући дио код нас прилично развијене и у посљедње вријеме све озбиљније изучаване хип-хоп сцене. Његова извођења одликује необавезност и релаксираност која онемогућава да се она сагледавају и као стандардне пародије – оне, као и све у јутјубингу, „и јесу и нису“, дјелујући као нешто што би могао да направи и свако други, тако да примаоци доживљавају да их је направио „један од нас“, што доприноси утиску пратилаца да је јутјубер неко са ким могу да комуницирају „на истом нивоу“.
Јутјубинг и његови појединачни производи свакако нису лишени ни начелне ни –конкретним поводима изазване – естетске или етичке контроверзе, али као такви предстваљају медијску форму усмјерену ка унутаргенерацијској комуникацији (распон година старости актера и већине њихових пратилаца може да варира, али никада превише) о којој не треба судити једнозначно. Као и сваки језик, она може послужити посредовању различитих идеја и вриједности, а начин њиховог исказивања је питање одређене естетске и комуникацијаке конвенције, и требало би га тако и схватити.
ЧЕМУ ТОЛИКО ЗГРАЖАВАЊЕ?
Баку Прасета зато не треба оправдавати доказивањем да он шири одређене у основи ипак позитивне и друштвено прихватљиве идеје, упркос повремено за многе друштвено неприхватљивог начина њиховог вербалног и визуелног изношења. Не треба га бранити ни чињеницом да је популаран, и да су „дјеца увијек у праву“. Не треба бити снисходљив. Међутим, заиста није лако схватити толику количину згражавања над његовим програмима, који свакако немају ону „боју и укус“ јасно усмјерене медијске манипулације неспорно скаредним садржајима, којима смо непрестано свједоци са насловних страница таблиода.
Бака Прасе, ако се потрудите да га мало послушате и погледате, ипак има „људски лик“ и смјелост да допусти да се кроз његово медијско присуство преламају различити аспекти у ком живи наше друштво у овом тренутку. Зашто не рећи да разговорима какав је онај о „дистрековању“ са оцем свештеником, који онима навикнутим на медијски форматиране дискусије могу изледати као неозбиљно и неосмишњено шегачење, значајно проширују поље овдашње јавне комуникације, јер гдје данас можете да чујете икакве – а камоли институционално и „моћнички“ нетуторисане – разговоре на заиста важне теме међугенерацијског јаза у конкретном српском друштву? Колико се они често воде и унутар самих породица?
![[Слика: IMG-0713.png]](https://i.postimg.cc/k5gyX6pH/IMG-0713.png)
Свештеник Ненад Илић са сином Богданом; фото: standard.rs
И гдје је у свој тој јутјуберској „баналности“ и „спонтаности“, видљиво оно важније од свих идеја и ставова, оваквих или онаквих: конкретно присуство конкретних људи, непосредно видљив и „присутан“ у основи добар однос између два људска бића, пред каквим би многи родитељи – укључујем ту и себе – итекако могли да се постиде? Умјесто да то буде оно што су видјели, да за то отворе очи, толики као да би једва чекали да се отац јавно одрекне сина и наметне му неки измаштани „традиционални“ ауторитет и „стави га на своје мјесто“. А заговарањем осуде умјесто љубави и прописаних образаца уместо аутентичног – и тиме увек промјенљивог и нестабилног – људског односа не доспијева се до истине, него до интриге и скандала. А тиме свакако не на странице које грију људска срца него у најбољем случају – на насловне стране таблиода.
ИН4С
Ако се потрудите да га мало послушате и погледате, видјећете да он ипак има „људски лик“ и смјелост да допусти да се кроз његово медијско присуство преламају различити аспекти у ком живи наше друштво у овом тренутку
![[Слика: IMG-0711.jpg]](https://i.postimg.cc/c4fhDN3F/IMG-0711.jpg)
Пише: Владимир Коларић
Феномен јутјубера Баке Прасета дошао је у центар пажње шире јавности кад је, захваљујући метежу који је изазвао његов наступ у новосадском тржном центру, изашао из круга – углавном генерацијски (тинејџери) условљеног – медијског контекста. Поред моралне панике о „стању наше омладине“, догађај је скренуо пажњу на сам феномен „јутјубинга“, на његову велику популарност међу младима, и често прије недоумицу и збуњеност него јасно изражен негативан став код „родитељских генерација“.
ШТА ЈЕ ЈУТЈУБИНГ?
Јутјубинг је феномен чије зачетке можемо наћи тамо гдје су и зачеци ријалити програма – у скривеној камери, квизовима и све већем преплитању документарних и фикцијских садржаја на телевизији и филму. За разлику од ријалитија, који је прије свега телевизијски медиј, јутјубинг је везан за интернет.
Термин јутјубер означава произвођаче и актере садржаја намијењених искључиво овој врсти медијске перцепције, која омогућава институционално непосреднију производњу и конзумацију медијских садржаја – па и другачију комуникацију између актера и њихове публике (пратилаца) или публике међусобно – од оне које омогућавају други медији, укључујући и интернетске.
Популарност јутјубинга је повезана са трендом, већ деценијама присутним у умјетности и медијима, подстицања интерактивности и укидања границе (и квалитативне, често и функционалне разлике) између извођача и посматрача, поигравања између чињеничног и фиктивног, примата извођења (перформинга) над структурисаним наративом.
Јутјубери због тога стварају утисак припадности заједници којој се обраћају, од које се не разликују посебним способностима, умијећима и знањима, док је њихов „фиктивни“ лик формиран тако да ствара утисак максималне блискости са приватним ликом актера, мада се никада до краја не поистовјећују, што је важан дио комуникацијско-знаковне игре у форми јутјубинга.
ПОРОДИЧНА ПОЗАДИНА
На примјеру Баке Прасета, то би отприлике значило да Бака Прасе уједно и јесте и није поистовијећен са приватним ликом Богдана Илића – у његовом креирању коришћен је породични, генерацијски и шири друштвени контекст ком припада и Илићев приватни лик, али селекционисан, укрштен са широким спектром спољашњих медијских материјала и референци и у цјелини комуникацијски усмјерен и посредован функцијом обраћања генерацијски и културно јасно дефинисаној заједници прималаца.
Бака Прасе користи широк спектар поступака, од извођачки вјешто изведеног сопственог пара-фиктивног лика, преко креирања својеврсног „ортачког“ – али у његовом случају и породичног – микрокосмоса, гдје посебну улогу има околност да је отац Богдана Илића медијски прилично активан свештеник СПЦ са озбиљним и препознатим интелектуалним, умјетничким и друштвено-ангажованим бекграундом.
![[Слика: IMG-0712.jpg]](https://i.postimg.cc/bw8TWFHp/IMG-0712.jpg)
Гужва у тржном центру Биг у Новом Саду током Илићевог наступа; фото: standard.rs
Бака Прасе изводи и оригиналне хип-хоп нумере, али – сасвим у духу јутјубинга – не излазећи ван његових оквира и не постајући дио код нас прилично развијене и у посљедње вријеме све озбиљније изучаване хип-хоп сцене. Његова извођења одликује необавезност и релаксираност која онемогућава да се она сагледавају и као стандардне пародије – оне, као и све у јутјубингу, „и јесу и нису“, дјелујући као нешто што би могао да направи и свако други, тако да примаоци доживљавају да их је направио „један од нас“, што доприноси утиску пратилаца да је јутјубер неко са ким могу да комуницирају „на истом нивоу“.
Јутјубинг и његови појединачни производи свакако нису лишени ни начелне ни –конкретним поводима изазване – естетске или етичке контроверзе, али као такви предстваљају медијску форму усмјерену ка унутаргенерацијској комуникацији (распон година старости актера и већине њихових пратилаца може да варира, али никада превише) о којој не треба судити једнозначно. Као и сваки језик, она може послужити посредовању различитих идеја и вриједности, а начин њиховог исказивања је питање одређене естетске и комуникацијаке конвенције, и требало би га тако и схватити.
ЧЕМУ ТОЛИКО ЗГРАЖАВАЊЕ?
Баку Прасета зато не треба оправдавати доказивањем да он шири одређене у основи ипак позитивне и друштвено прихватљиве идеје, упркос повремено за многе друштвено неприхватљивог начина њиховог вербалног и визуелног изношења. Не треба га бранити ни чињеницом да је популаран, и да су „дјеца увијек у праву“. Не треба бити снисходљив. Међутим, заиста није лако схватити толику количину згражавања над његовим програмима, који свакако немају ону „боју и укус“ јасно усмјерене медијске манипулације неспорно скаредним садржајима, којима смо непрестано свједоци са насловних страница таблиода.
Бака Прасе, ако се потрудите да га мало послушате и погледате, ипак има „људски лик“ и смјелост да допусти да се кроз његово медијско присуство преламају различити аспекти у ком живи наше друштво у овом тренутку. Зашто не рећи да разговорима какав је онај о „дистрековању“ са оцем свештеником, који онима навикнутим на медијски форматиране дискусије могу изледати као неозбиљно и неосмишњено шегачење, значајно проширују поље овдашње јавне комуникације, јер гдје данас можете да чујете икакве – а камоли институционално и „моћнички“ нетуторисане – разговоре на заиста важне теме међугенерацијског јаза у конкретном српском друштву? Колико се они често воде и унутар самих породица?
![[Слика: IMG-0713.png]](https://i.postimg.cc/k5gyX6pH/IMG-0713.png)
Свештеник Ненад Илић са сином Богданом; фото: standard.rs
И гдје је у свој тој јутјуберској „баналности“ и „спонтаности“, видљиво оно важније од свих идеја и ставова, оваквих или онаквих: конкретно присуство конкретних људи, непосредно видљив и „присутан“ у основи добар однос између два људска бића, пред каквим би многи родитељи – укључујем ту и себе – итекако могли да се постиде? Умјесто да то буде оно што су видјели, да за то отворе очи, толики као да би једва чекали да се отац јавно одрекне сина и наметне му неки измаштани „традиционални“ ауторитет и „стави га на своје мјесто“. А заговарањем осуде умјесто љубави и прописаних образаца уместо аутентичног – и тиме увек промјенљивог и нестабилног – људског односа не доспијева се до истине, него до интриге и скандала. А тиме свакако не на странице које грију људска срца него у најбољем случају – на насловне стране таблиода.
ИН4С
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М