О ЉОТИЋЕВСКО - СЕКТАШКОЈ ЛИТЕРАТУРИ У ЦРКВИ
У Николајевом Лелићу и Јустиновим Ћелијама продају којекакве брошурице неких пискарала, којима је, изгледа, злурадост раздора и поделâ важнија од радости заједништва. (Нико их у томе није ометао, нити "гонио", јер би то било ружно пред онако величанствено мирном и сједињујућом Светом Литургијом). Наиме, било је на продаји пар "либелуса", свешчица, књижица, "књига сваштара" - у којима преовлађује самопромовисање сопствених претензија незнања и, нажалост, злурадости, што индукују и продукују неколицина људи (чак и неки калуђери, и - калуђерице!) код нас - доспевају такви чак и у Херцеговину, али тамо тло не налазе. Неколико људи "свезнадара" и "свенадлежних", у своме секташком менталитету и понашању, расписали су се "о свему и свачему и још о понечему", па су у својим очима израсли у модерно назване "православне публицисте", "ревнитеље", "борце за вековно предање", а уствари, по Апостолу, ради се о људима који "сами себе хвале, сами себе собом мере, сами себе са собом пореде, а - неразумни су" (2Кор.10,12), или, како би то благо рекао Митроп. Амфилохије, "незнавени су".
Има већ десетак таквих ситних брошура и летака, штампаних и фотокопираних, и пар "књига" са громопуцатељним насловима, у којима од самих наслова скоро да и нема ништа, јер су већином испуњене предубеђеним "приређивањима", "коментарима", набеђивањима (право идеолошко "прање мозга") простих људи слоганима: како је, наводно, у нашој Цркви на делу "реформаторство", "обновљенаштво", "модернизација", "гажење Канона", "мењање Календара", "укидање Иконостаса", "порицање Славе", "долазак папе" - речју: "пропаст" (како нпр. говори један "игуман", чије касете и ЦД-и круже из руке у руку). Уствари је то, подмукло забадање трна у здраву ногу. Ту, у том усплахиреном и смућеном писању, нападани су, или под сумњу доведени, наши истакнути Епископи (којима се остали Православни поносе, јер имају чиме и киме), па и сам Свети Синод са Патријархом (Св. Арх. Сабор се формално мимоилази, али га они деле на "наше" и "њихове").
Примера овога има не тако много, али их има. Например: у Крагујевцу су се недавно појавиле 2 књижице-брошуре, где су као ауторитети "одбране Првославља" наведени неки "монаси и духовници", за које се зна ко су и какви су били, па се наивном свету такви пласирају као учитељи и ревнитељи "Православног предања", попут нпр. о. Стефана са Каруље, или о. Пере "Сикирчета"! Има, такође, и свесних и злонамерних злоупотреба појединих заиста уважених имена православних подвижника и духовника, али навођених и коришћених тако као да су они, и само они, безгрешни и непогрешиви, оци и учитељи Православља. За пример, узгред, цитира се мишљење Старца Клеопе из Исихастрије-Румунија, како он, наводно, тврди, да "у древној Цркви није било честог Причешћивања". Честитог Старца Клеопу лично смо познавали, и сматрамо да то он не би тврдио (јер пре свега, човек је прост, а знање историје и праксе древне Цркве не стиче се на брзину), а ако је и рекао, "једна ласта не чини пролеће", како каже Св. Григорије Богослов (за сличан случај у његово време). Има ту навођења и самих Светитеља (нарочито новијих, међу које је доспео чак и Петар Могила, ноторни латинствујушчи у теологији сколастик, мада је и као такав "бранио Православље"). Има чак и навођења Светих Отаца, без правог познања текста и контекста, без критеријума: где, када, како, зашто је дотични Светитељ рекао то и то, ако је то уопште и рекао или написао (јер најчешће, попут псевдозилотâ тзв. "Старокалендараца", не наводе одакле је узето, из ког дела и издања Св. Оца, или је преписано негде од некога, а зна се да има и неаутентичних дела приписиваних Оцима, која нису њихова, ни сасвим православна. А да додамо и то: да ни неки Светитељи нису привилеговани од Бога да их Он аутоматски "ослобађа грешака и заблуда", ако се сами нису усрдно молили Богу да их ослободи, и трудили се да науче пуну Истину, какву Црква има и држи са свима Светима (Еф.3,18), како вели Св. Варсануфије (Одговори 606-611, изд. Хиландара, 2000, 309-316). Има и изврнутог цитирања, бољерећи лицитирања (као протестанти Библијом, или као Латини, кад наводе један цитат Св. Златоуста, по којем испада да не треба Епиклеза у Литургији, а не наводе многа друга места која говоре управо обратно - да треба). Има и директних подвала и лажи и подметања неупућенима и неукима.
(Пример је нажалост свеж: прота Матеја Матејић, недавно је 6.9.2007, на прљавом и антицрквеном сајту "novinar.de" написао прави памфлет: "Чије је и какво је то Православље", где безрасудно и несавесно - мада за себе вели: "свештеник сам већ 56 година"! - клевета "неколико млађих, интелигентних, енегричних, али самовољних и препотентних епископа" (моја маленкост има 70 годна, а, милошћу Божјом и дуготрпљењем, свештенујем 48 година!), па каже: "Прегледао сам бар стотину литургијских рукописа на кожи и папиру - и велики број штампаних Служабника - и нисам такву Литургију нашао"! Аферим учени Прото, али кажите: којих? од када? и коју то "такву Литургију" нисте нашли? Ја то исто радим, али управо овакву Литургију какву служимо налазим у њима (=Литургију без Тропара 3. Часа; Литургију где је "тајно" читање молитава тек понегде указано, а ни издалеко не за све молитве; Литургију у којој пева Народ Божији, а не италијански хорови; Литургију са Причешћем свих и читањем наглас Молитве по Причешћу свих, итд.) - и то све објављујем и штампам, и непосредно из рукописа и са најбољих савремених издања, док је учени Прота превео са превода (19.век) "Старе Литургије", који превод нисам могао да користим због лошег, нестручно обављеног посла, па сам користио директно руски предложак и још више грчке и словенске оригинале. Има још много мутнога у поменутом Протином тексту (на још мутнијем сајту "новинар"), и бескрупулозног блаћења, како: "самовољи неколицине епископа нема граница" (то понавља двапут!); "за њих - а реч је, по њему, о "нашим самовољним и преученим епископима обновљачима" (подвукао он) - нема закона, нема канона, нема правила", итд. итсл., а извори за такве Протине закључке су: "прича се", "гледао сам на Интернету" (читај: на антисрпском и антицрквеном Студију Б92), етцетера. Но поменусмо проту М.М, познатог љотићевца, не зато што му подмукло написани текст то заслужује, него што се на њега позива г. Влада Димитријевић, на кога се осврћемо даље).
У Ћелијама је у Недељу продавана једна таква брошура (џепног формата, од 110 страна) насловљена: "Хлеб небески и Чаша живота - Владика Николај и Отац Јустин о Светој Литургији и Причешћу, приредио Владимир Димитријевић, изд. "Лио"/Горњи Милановац/, 2007, тираж 1000". Да је реч о својеврсној пропагандној подвали простом свету, види се већ по томе што је, по некој иронији "судбине", на корици брошуре, између слике Николаја и Јустина, дат у боји празан Путир! и празан Дискос! (као да је снимљено из неког излога или каталога, где се продају црквене ствари!). Ако је празан Путир и Дискос символ Литургије и Причешћа, онда то показује празност све ове и овакве работе. Садржај пак саме брошуре је већином ван контекста и стварне везе са темом у наслову, јер у њој најмање има стварних речи ове двојице Светих Литургâ о Литургији и Причешћу, тако да ова књижица и није о Светој Тајни и Тајноводству, нити је о Николају и Јустину, него о Влади Димитријевићу и секташком менталитету који га, нажалост, поодавно карактерише. "Приредио" је он до сада десетак мањих и већих по формату, а по менталитету истоветних, књига /у тзв. "Образу Светачком", где су он и Ј. Србуљ неприкосновени ауторитети/, у којима се углавном некритички преводи и још некритичкије коментарише, махом са енглеског и руског, много шта спорног садржаја и квалитета, од Серафима Роуза до Аеп. Аверкија, и где су презентирана збркана, хаотична, а негде и директно неправославна схватања (нпр.: Аверкијеве тврдње да се "може и треба за време Литургије користити Молитвеник са личним молитвама"; или "не служити са Грцима који имају нови календар"; или спорни ставови Роуза о "загробном животу"; или директно антиканонске тврдње В. Димитријевића: да се може, и треба, "постити у Суботу"! - дакле као Латини; или "клечати у Недељу"!).
У овој брошури од сто страна, Николајевог и Јустиновог текста, за који нисте сигурни где почиње и где се заваршава (а негде ни одакле је узет, јер су исецкани, истргнути из контекста, проткани "просветарским" коментарима свезнадара, скромно названог "приређивач"), нема једва пола књижице, а иначе су у књижици многа питања која немају много везе са насловом књиге ("о посту", "о модернизму", "о конзерватизму", "о обновљенцима у Русији", о "календарској реформи", о "лику свештеника", о "клечању на службама"), скоро све саме теме данас изразито својствене (псевдо)зилотима, који у Божанској Литургији "од дрвећа не виде шуму", од ситница не виде Главнину нашег Спасења. Све остало у књижици су мудровања илити нагваждања В. Димитријевића. И то се продаје, бољерећи намеће, као "прање мозга" - у име Светих Николаја и Јустина, и то још у Лелићу и Ћелијама! То није ни "доношење сове у Атину", него схоластичка и рационалистичка казуистика, "тражење доказа" за унапред смишљене и презумциране секташке теме и ставове (λήψις του ζητουμένου, како би рекли атински мудраци).
Господина и брата Владу Димитријевића смо у разговору, пастирском и очинском, и као Жички Епископ, и потом недавно, саветовали и подсећали га на Св. Апостола: "Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим. А за исто уздарје од вас, као деци говорим, будите широка срца и ви" (2Кор.6,12-13), с надом да ће увидети колико су његови овакви текстови, "приређивања" оваквих брошура и књига "сваштара", дубоко прожети духом сколастицизма и секташтва, "духом овога доба", неразликовањем духова, толико туђим Православљу!
Не бисмо да цитирамо овде његове несувислости и вештачке конструкције (попут нпр.: "у нашој Цркви - пост, исповест, причешћивање, богослужење - све као да је под знаком питања"!) - то ћемо, ако устреба, посебно урадити кад будемо доносили сведочанства о Богочовечанској Литургији Светих Николаја и Јустина, људи - одговорних Пастира у овом народу Архипастира Христа и Св. Саве, који су Христом у Духу Светом били изнад "модернизма и конзервативизма", изнад "Истока и Запада", изнад свих псевдозилотских и секташких једностраности и дефектности, јер су били у висинама и дубинама катафатике и апофатике богатства Православног Богословља и Богославља, како наша Црква пева. Саветујемо, опет и опет, господину и брату Влади (а и онима који му суфлирају, или он њима), да трудољубиво, постом и молитвом, врлинама које другима препоручује, стекне, или макар мало-помало стиче, искрену љубав и ревност за Истину, али уз себеградитељско и црквоградитељско смирење и смиреноумље, какво су имали Св. Николај и Јустин. И такође да зна, као они: да ни "ревност по Богу" није довољна, ако није "ревност по разуму" /κατ' επίγνωσιν = "по познању"/ Истине = Тајне Христове (Рм.10,2; Кол.2,2). И да се само са свима Светима може разумевати ширина и дужина, и дубина и висина, заједништва и сапричастија Светих у благодати Христове Литургишуће Цркве (The Worshipping Church, како се зове текст о. Г. Флоровског, који они у "Светачком образу" нису превели) - Телу и Пуноћи Онога Који све испуњава у свему.
+ Владика Атанасије Јевтић
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М