[Шумадинац]

.
Тема је позајмљена из Самарџићеве књиге "Забрањена историја", и тиче се књиге Миливоја М. Јовановића "Монах Калист".



Што се тиче ове књиге, могу само да допуним сјајно гос'н Самарџићево запажање, то и да је та књига Миливоја М. Јовановића била критикована па и забрањивана од стране Блаженопочившег Архимандрита Жичког Герасима (иначе, Крагујевчанина) који је од своје младости, тј. од свог замонашења у ман. Жичи живео са монахом Калистом.

Дакле, знао је да је ту УДБА умешала прсте.

Иначе, покојног Архимандрита Герасима су '70 и '80 комунисти више пута водили у Краљево на "отрежњење". Удбаши су често били присутни и на недељним и празничним богослужењима до 1990- е.

[Милослав Самарџић]

Да, поглавље из књиге ''Забрањена историја''.
Хвала на подсећању!

[Шумадинац]

.
Постоје индиције да је књига "Кроз тамнички прозор" подметнута од стране Љотићеваца након Николајеве смрти. Пре тога Николај не помиње ништа слично нити пише ишта слично. Од безброј његових писанија само та књига је концизно антисемитска и готово идеолошка. Да је ово био његов став, могао би се наћи и у претходним радовима, али га нема. Друго, књига је објављена мистериозно тек након његове смрти, наводно на основу рукописа. Николај ту књигу никад није штампао.

Елем, Љотићевци и Недићевци су током рата и после у емиграцији нон-стоп врбовали Св. Владику Николаја да би га придобили, да стане на њихову страну. Али све је било узалуд, јер их је Владика још у старту прозрео. Заправо, и сам Љотић је током рата често нападао српске владике и свештенике.

У извештају Николе Калабића Дражи, од 24. јануара 1943 пише:

"Владика Николај са још шест својих свештеника, од стране љотићеваца одведен је у лагер негде у Банат пре шест дана".

ДАКЛЕМ, ЦИЉ НЕМАЦА И ЉОТИЋЕВАЦА БИО ЈЕ ДА ВЛАДИКУ ОДВОЈЕ ОД ЧЕТНИКА И НАРОДА, И ДА ПОКУШАЈУ ДА ГА НАТЕРАЈУ НА САРАДЊУ.

Међутим,

Због неуспеха, Љотићевци у емиграцији су се досетили њима својствену лукавошћу- ЗЛОУПОТРЕБА ДЕЛА Св. Владике Николаја, тј. уметањем туђих (најчешће својих) текстова.

Напоменимо само неке:

- Посланица Владике Николаја србском добротворном друштву Свети Сава;
- Посланица кливлендским Србима;
- Неаутентични говор Св. Владике Николаја над Љотићевим одром на малом помену (то је, заправо, текст љотићевца Бошка Костића, а не Св. Владике Николаја);
- Писма Св. Владике Николаја Драгољубу Цокићу, Ратибору Ђурђевићу и Старцу Никанору Хиландарци;
- Екуменски сабор у Еванстону;
- Песма "Завет Србима";
- и други текстови Св. Владике Николаја
.

[Шумадинац]

О ЉОТИЋЕВСКО - СЕКТАШКОЈ ЛИТЕРАТУРИ У ЦРКВИ




У Николајевом Лелићу и Јустиновим Ћелијама продају којекакве брошурице неких пискарала, којима је, изгледа, злурадост раздора и поделâ важнија од радости заједништва. (Нико их у томе није ометао, нити "гонио", јер би то било ружно пред онако величанствено мирном и сједињујућом Светом Литургијом). Наиме, било је на продаји пар "либелуса", свешчица, књижица, "књига сваштара" - у којима преовлађује самопромовисање сопствених претензија незнања и, нажалост, злурадости, што индукују и продукују неколицина људи (чак и неки калуђери, и - калуђерице!) код нас - доспевају такви чак и у Херцеговину, али тамо тло не налазе. Неколико људи "свезнадара" и "свенадлежних", у своме секташком менталитету и понашању, расписали су се "о свему и свачему и још о понечему", па су у својим очима израсли у модерно назване "православне публицисте", "ревнитеље", "борце за вековно предање", а уствари, по Апостолу, ради се о људима који "сами себе хвале, сами себе собом мере, сами себе са собом пореде, а - неразумни су" (2Кор.10,12), или, како би то благо рекао Митроп. Амфилохије, "незнавени су".

Има већ десетак таквих ситних брошура и летака, штампаних и фотокопираних, и пар "књига" са громопуцатељним насловима, у којима од самих наслова скоро да и нема ништа, јер су већином испуњене предубеђеним "приређивањима", "коментарима", набеђивањима (право идеолошко "прање мозга") простих људи слоганима: како је, наводно, у нашој Цркви на делу "реформаторство", "обновљенаштво", "модернизација", "гажење Канона", "мењање Календара", "укидање Иконостаса", "порицање Славе", "долазак папе" - речју: "пропаст" (како нпр. говори један "игуман", чије касете и ЦД-и круже из руке у руку). Уствари је то, подмукло забадање трна у здраву ногу. Ту, у том усплахиреном и смућеном писању, нападани су, или под сумњу доведени, наши истакнути Епископи (којима се остали Православни поносе, јер имају чиме и киме), па и сам Свети Синод са Патријархом (Св. Арх. Сабор се формално мимоилази, али га они деле на "наше" и "њихове").

Примера овога има не тако много, али их има. Например: у Крагујевцу су се недавно појавиле 2 књижице-брошуре, где су као ауторитети "одбране Првославља" наведени неки "монаси и духовници", за које се зна ко су и какви су били, па се наивном свету такви пласирају као учитељи и ревнитељи "Православног предања", попут нпр. о. Стефана са Каруље, или о. Пере "Сикирчета"! Има, такође, и свесних и злонамерних злоупотреба појединих заиста уважених имена православних подвижника и духовника, али навођених и коришћених тако као да су они, и само они, безгрешни и непогрешиви, оци и учитељи Православља. За пример, узгред, цитира се мишљење Старца Клеопе из Исихастрије-Румунија, како он, наводно, тврди, да "у древној Цркви није било честог Причешћивања". Честитог Старца Клеопу лично смо познавали, и сматрамо да то он не би тврдио (јер пре свега, човек је прост, а знање историје и праксе древне Цркве не стиче се на брзину), а ако је и рекао, "једна ласта не чини пролеће", како каже Св. Григорије Богослов (за сличан случај у његово време). Има ту навођења и самих Светитеља (нарочито новијих, међу које је доспео чак и Петар Могила, ноторни латинствујушчи у теологији сколастик, мада је и као такав "бранио Православље"). Има чак и навођења Светих Отаца, без правог познања текста и контекста, без критеријума: где, када, како, зашто је дотични Светитељ рекао то и то, ако је то уопште и рекао или написао (јер најчешће, попут псевдозилотâ тзв. "Старокалендараца", не наводе одакле је узето, из ког дела и издања Св. Оца, или је преписано негде од некога, а зна се да има и неаутентичних дела приписиваних Оцима, која нису њихова, ни сасвим православна. А да додамо и то: да ни неки Светитељи нису привилеговани од Бога да их Он аутоматски "ослобађа грешака и заблуда", ако се сами нису усрдно молили Богу да их ослободи, и трудили се да науче пуну Истину, какву Црква има и држи са свима Светима (Еф.3,18), како вели Св. Варсануфије (Одговори 606-611, изд. Хиландара, 2000, 309-316). Има и изврнутог цитирања, бољерећи лицитирања (као протестанти Библијом, или као Латини, кад наводе један цитат Св. Златоуста, по којем испада да не треба Епиклеза у Литургији, а не наводе многа друга места која говоре управо обратно - да треба). Има и директних подвала и лажи и подметања неупућенима и неукима.

(Пример је нажалост свеж: прота Матеја Матејић, недавно је 6.9.2007, на прљавом и антицрквеном сајту "novinar.de" написао прави памфлет: "Чије је и какво је то Православље", где безрасудно и несавесно - мада за себе вели: "свештеник сам већ 56 година"! - клевета "неколико млађих, интелигентних, енегричних, али самовољних и препотентних епископа" (моја маленкост има 70 годна, а, милошћу Божјом и дуготрпљењем, свештенујем 48 година!), па каже: "Прегледао сам бар стотину литургијских рукописа на кожи и папиру - и велики број штампаних Служабника - и нисам такву Литургију нашао"! Аферим учени Прото, али кажите: којих? од када? и коју то "такву Литургију" нисте нашли? Ја то исто радим, али управо овакву Литургију какву служимо налазим у њима (=Литургију без Тропара 3. Часа; Литургију где је "тајно" читање молитава тек понегде указано, а ни издалеко не за све молитве; Литургију у којој пева Народ Божији, а не италијански хорови; Литургију са Причешћем свих и читањем наглас Молитве по Причешћу свих, итд.) - и то све објављујем и штампам, и непосредно из рукописа и са најбољих савремених издања, док је учени Прота превео са превода (19.век) "Старе Литургије", који превод нисам могао да користим због лошег, нестручно обављеног посла, па сам користио директно руски предложак и још више грчке и словенске оригинале. Има још много мутнога у поменутом Протином тексту (на још мутнијем сајту "новинар"), и бескрупулозног блаћења, како: "самовољи неколицине епископа нема граница" (то понавља двапут!); "за њих - а реч је, по њему, о "нашим самовољним и преученим епископима обновљачима" (подвукао он) - нема закона, нема канона, нема правила", итд. итсл., а извори за такве Протине закључке су: "прича се", "гледао сам на Интернету" (читај: на антисрпском и антицрквеном Студију Б92), етцетера. Но поменусмо проту М.М, познатог љотићевца, не зато што му подмукло написани текст то заслужује, него што се на њега позива г. Влада Димитријевић, на кога се осврћемо даље).

У Ћелијама је у Недељу продавана једна таква брошура (џепног формата, од 110 страна) насловљена: "Хлеб небески и Чаша живота - Владика Николај и Отац Јустин о Светој Литургији и Причешћу, приредио Владимир Димитријевић, изд. "Лио"/Горњи Милановац/, 2007, тираж 1000". Да је реч о својеврсној пропагандној подвали простом свету, види се већ по томе што је, по некој иронији "судбине", на корици брошуре, између слике Николаја и Јустина, дат у боји празан Путир! и празан Дискос! (као да је снимљено из неког излога или каталога, где се продају црквене ствари!). Ако је празан Путир и Дискос символ Литургије и Причешћа, онда то показује празност све ове и овакве работе. Садржај пак саме брошуре је већином ван контекста и стварне везе са темом у наслову, јер у њој најмање има стварних речи ове двојице Светих Литургâ о Литургији и Причешћу, тако да ова књижица и није о Светој Тајни и Тајноводству, нити је о Николају и Јустину, него о Влади Димитријевићу и секташком менталитету који га, нажалост, поодавно карактерише. "Приредио" је он до сада десетак мањих и већих по формату, а по менталитету истоветних, књига /у тзв. "Образу Светачком", где су он и Ј. Србуљ неприкосновени ауторитети/, у којима се углавном некритички преводи и још некритичкије коментарише, махом са енглеског и руског, много шта спорног садржаја и квалитета, од Серафима Роуза до Аеп. Аверкија, и где су презентирана збркана, хаотична, а негде и директно неправославна схватања (нпр.: Аверкијеве тврдње да се "може и треба за време Литургије користити Молитвеник са личним молитвама"; или "не служити са Грцима који имају нови календар"; или спорни ставови Роуза о "загробном животу"; или директно антиканонске тврдње В. Димитријевића: да се може, и треба, "постити у Суботу"! - дакле као Латини; или "клечати у Недељу"!).

У овој брошури од сто страна, Николајевог и Јустиновог текста, за који нисте сигурни где почиње и где се заваршава (а негде ни одакле је узет, јер су исецкани, истргнути из контекста, проткани "просветарским" коментарима свезнадара, скромно названог "приређивач"), нема једва пола књижице, а иначе су у књижици многа питања која немају много везе са насловом књиге ("о посту", "о модернизму", "о конзерватизму", "о обновљенцима у Русији", о "календарској реформи", о "лику свештеника", о "клечању на службама"), скоро све саме теме данас изразито својствене (псевдо)зилотима, који у Божанској Литургији "од дрвећа не виде шуму", од ситница не виде Главнину нашег Спасења. Све остало у књижици су мудровања илити нагваждања В. Димитријевића. И то се продаје, бољерећи намеће, као "прање мозга" - у име Светих Николаја и Јустина, и то још у Лелићу и Ћелијама! То није ни "доношење сове у Атину", него схоластичка и рационалистичка казуистика, "тражење доказа" за унапред смишљене и презумциране секташке теме и ставове (λήψις του ζητουμένου, како би рекли атински мудраци).

Господина и брата Владу Димитријевића смо у разговору, пастирском и очинском, и као Жички Епископ, и потом недавно, саветовали и подсећали га на Св. Апостола: "Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим. А за исто уздарје од вас, као деци говорим, будите широка срца и ви" (2Кор.6,12-13), с надом да ће увидети колико су његови овакви текстови, "приређивања" оваквих брошура и књига "сваштара", дубоко прожети духом сколастицизма и секташтва, "духом овога доба", неразликовањем духова, толико туђим Православљу!

Не бисмо да цитирамо овде његове несувислости и вештачке конструкције (попут нпр.: "у нашој Цркви - пост, исповест, причешћивање, богослужење - све као да је под знаком питања"!) - то ћемо, ако устреба, посебно урадити кад будемо доносили сведочанства о Богочовечанској Литургији Светих Николаја и Јустина, људи - одговорних Пастира у овом народу Архипастира Христа и Св. Саве, који су Христом у Духу Светом били изнад "модернизма и конзервативизма", изнад "Истока и Запада", изнад свих псевдозилотских и секташких једностраности и дефектности, јер су били у висинама и дубинама катафатике и апофатике богатства Православног Богословља и Богославља, како наша Црква пева. Саветујемо, опет и опет, господину и брату Влади (а и онима који му суфлирају, или он њима), да трудољубиво, постом и молитвом, врлинама које другима препоручује, стекне, или макар мало-помало стиче, искрену љубав и ревност за Истину, али уз себеградитељско и црквоградитељско смирење и смиреноумље, какво су имали Св. Николај и Јустин. И такође да зна, као они: да ни "ревност по Богу" није довољна, ако није "ревност по разуму" /κατ' επίγνωσιν = "по познању"/ Истине = Тајне Христове (Рм.10,2; Кол.2,2). И да се само са свима Светима може разумевати ширина и дужина, и дубина и висина, заједништва и сапричастија Светих у благодати Христове Литургишуће Цркве (The Worshipping Church, како се зове текст о. Г. Флоровског, који они у "Светачком образу" нису превели) - Телу и Пуноћи Онога Који све испуњава у свему.



+ Владика Атанасије Јевтић

[pedja]

У Срба се ретко ко бавио делом Светог Владике. Најбоље га је тумачио, и то делимично, Ђорђе јанић, књига Хадџија Вечности, а и студија Политика као Теодулија. Постоји и тротомна биографија Светог Владике, аутор је Милисав Протић. На жалост, до ових књига је данас тешко доћи, осим по антикварницама. Доступан је и докторат од Свечовека до Богочовека, аутор је Радован Биговић. Код нас је још увек необјављена књига Драгољуба Цокића о Николају, у којој, ако се добро сећам, он наводи да је Владика рукопис Српском народу кроз тамнички прозор тек припремао за штампу. Први пут у Србији га је објавила Светигора. Књига у формату у којем је објављена није антисемитска, јер би се такав антисемитизам могао приписати и Апостолу Павлу, који је и те како оштрији у својој критици Јевреја. Што се тиче односа љотана према Владици, најбоља, до сада, студија је плод Велибора Дџомића, писана на бази Архива Цркве. Многа пискарала су су се бавила Владиком себе ради и пара ради. Тако је једном била организована изложба слика Светог Владика, па Попу организатору приђе једна сподоба са речима да је сада право време да тај и Попо буду коаутори једне књиге о Владици, лепо би, сподоба реће, зарадили. Елем, у Срба се Николајем, а и Јустином, ретко ко бавио, ретко ко. Недавно је био међународни скуп о Ави Јустину у сред Београда. Појавили се и неки наши Попови. Шта год их странци упиташе о Јустину, одговарали су слегањем рамена. Што не једном рече Владика Тасо, а има и Тасово предавање о Николају на каналу ју тјуб, два дела, мора добро да се загреје столица. Дао Бог да се појаве у Срба истраживачи лика и дела Владике Николаја, али не своје славе ради и пара ради, већ народа ради, Истине ради. Основа има и те како добра, а то је тротомна биографија из пера Попа Милисава Протића. Дао нам Бог Николаја и Јустина у тако кратком периду времена, два горостаса, а Срби о њима појма немају, а бојим се да нема ни жеље и воље да се ико њима озбиљно бави. Исто је тако и са ликом и делом Исповедника Варнаве Росића, или рецимо Мученика Иринеја Ћирића Бачког. Толико има дивних Светих Срба о којима нема нити једне једине књиге, осим пашквила појединих снобурних пискарала. И да не дужим, оставио нам је бесцен благо покојни Драгољуб Живојиновић, заједно са њим и покојни Владика Сава Вуковић, о Тасу да и не говорим. Основа брилијантна, савршена. Дао Бог да се појаве достојни настављачи.

[Шумадинац]

ПИСМО ВЛАДИ ДИМИТРИЈЕВИЋУ


Драги у Христу брате Владимире,

свако Ти добро од Господа сваког добра, а од мене поздравље. Добих Твоје писмо од Крстовдана, писано руком (што сматрам посебном чашћу). Сматрам, ипак, да ниси требао писати о мени, него о себи, мада писмо о томе итекако говори.

Био сам отсутан из Ман. Тврдоша скоро месец дана и јуче дошав нађох писмо. Био сам најпре у штампарији (где смо успели да завршимо 2. књигу О Литургији - рећи ћу да Ти је дају), да сам онда отишао на Међународни Симпосион о Оцу Софронију (Сахаров), у организацији Ман. Ватопеда, у Атину. Било је врло много студиозних предавања (неколико Епископа, међу њима и Митроп. Јован Пергамски /Зизиулас/ и Јеротеј Навпактски /Влахос/, као и Иларион Бечки /Алфејев/ и Атанасије Лемесоски, и низ православних теолога, свештеника и лаика пз скоро целог света). Било је углавном позитивних оцена, али и неколико критичких мишљења о неким ставовима о. Софронија (међу њима и моје маленкости), иначе човека несумњиво благодатног, али са извесним искуствима рекао бих „непрочишћеним“, попут, али у већој мери, о. Серафима Роуза. (Видим да си превео једну критику о. М. Ходанова о о. Софронију у књизи „Верујем Господе...“, стр.201-216, али је то мишљење једностраније од изнетих примедаба у Атини. Теби је, иначе, особина да олако наводиш слична мишљења, по разним питањима, без познавања личности и проблема, па ти је тако, узгред, испред тога, и текст о. М.Помазанског, изразитог конзервативца, идеала „богослова догматичара“ за о. С.Роуза, какви су мање-више сви у РЗЦркви, па и твој Аверкије. Но неће бити да је о.М.П. добро схватио о. А. Шмемана, који свакако има теза за критику, али не у духу о. М.П.).

Но, опрости, одох далеко, а дужан сам Ти појашњење поводом Твоје жалбе по питању назива „секташ“, који ја нисам употребио. (Треба добро видети карактеристичну раздеобу Св.Василија Великог у I. Канону /поновљоно у 7. Другог и 95. Шестог Васељенског/, где се види да секташ није ни јеретик ни расколник, а може постати). Не знам ко и како Ти је пренео, али ја сам говорио о секташком менталитету, а он је, на жалост, присутан у неким Твојим иступима, па чак и целим књигама, а и код неколицине других (о.Симеон Виловски и они око њега, Горан Вељковић, о. Николај Црноречки, група око М. Петровића - узгред, видели смо се у Св.Гори и причали, без свађе, ишли заједно /са другима/ пешке у Ивирон, служили у Испосници Св.Саве, где је и певао са другима, али се он није причестио, не знам зашто, и потом се опет сусрели у Хиландару. Увек је прилазио за благослов). Таквог су, опет нажалост, секташког менталитета Твоје књиге: „Верујем Господе...“(2005), најновија „Помози нам Вишњи Боже“ (2007). и брошура о Св. Николају и о. Јустину, о којој сам већ писао у „Православљу“, а о некима другима говорио сам Ти при сусрету у Прељини (који сусрет и разговор, изгледа, ниси схватио како ваља, као ни епитимију 15-дневне забране Св. Причешћа).

Брате Владо, личиш, и личите, на самозване „народне мудраце“, који „просвећују“ неуки народ. Наводно „пишеш/те о начелима“ (којим? - тако се звало и Оригеново дело), а уствари само вешто збуњујете неуке и наивне Вашим свакојаким (,.о свему и свачему, и још о понечему“) писанијама, приређивањима, преводима, без имало критичког познавања и трезвоумног оцењивања и процењивања, речју - без „разликовања духова“. Пишете, нпр. и Ти и Горан В. из Крагујевца, о о.Петру, па о о. Гаврилу, сад и о о. Јоилу, и све их мање-више везујете за Св.Николаја и о. Јустина. (Није однос о. Јустина био такав, посебно према надменом и искључивом о. Гаврилу). Бесмислене су речи о. Петра, наводно речи Аве Јустина!, које цитираш на стр. 599-600 у Малом животопису о.Петра, а знам добро да није тако, па -тако испада да је о. Јустин „секташког менталитета“ као Ви који га злоупотребљавате, по „својој мери“ мерите и кројите. То је управо секташки дух. Секташко је и Твоје и Вељковића цитирање (непостојећег) „Канона бр. 228 Номоканона Св.Саве: О разврставању (sic - Ти макар остављаш непреведено: „о подајанији“), примању, чувању и поклоњењу (sic!) - Божанским Тајнама“ (стр.306-7), а у ствари цитирате „Извјестије Учитељноје“ (које нема благе везе са Номоканоном Св.Саве! као што га и Ти цитираш на стр.139 исте књиге Вељковића, са барокним, католичко-пијетистичком ружном сликом „распетог монаха“ на корици!, а не знате да „Изв.Учитељноје“ никада није било део ниједног „Великог Типика“ који Ви помињете, (а не кажете којег?), осим можда неког „хибрида“, што би рекао Еп.Јефрем (коме сам детаљно одговорно шта је то Изв.Учит., али - не вреди. Чудо да и њега нисте уврстили у „исповедника Православља“ заједно са Еп. Никанором!) Изв. Учитељноје је типична сколастика, „сочиненије“ западног менталитета, као што је и Требник Петра Могиле. (Узгред, као што је и казуистички „упитник“ Еп. Артемија на исповести, у истој књизи, стр.66-70. Ако се позивате, он и Ви, на Св.Никодима Светогорца - треба добро разликовати шта је код њега узето са Запада, а шта је изворно Светоотачко и благодатно искуство). Секташког, јер изузетно претенциозног, менталитета је и Твој текст „О посту, исповести и Причешћивању“ (узет код ГВ из једне од Твојих књига, на коју сам Ти у Прељини указивао) јер: Ти „спадаш у слабе“, а овамо намећеш своја схватања као канонска и цитираш незналачки, некритички, наметљиво „Свете Каноне и Причешће“ - против „заговорника свакодневног, и чешћег, причешћи-вања“! Ко су они, јасно је, макар били и неименовани. Господине Димитријевићу - то су Свети Оци, Пастири и Архипастири Цркве Православне, а не збрда здола покупљени „духовници“ (в. речи о. Јоила у Твојој књизи, стр.503 и 508, или о.Петра, стр.580). То је секташки начин, управо као псевдозилотски тзв. „Старокалендараца“, којима наравно ниси пришао, али сте сличнога духа - јер обогаљујете и осакаћујете ширину и дужину и дубину и висину Светодуховског искуства са свима Светима, и љубав Христову која превазилази свако знање (Еф. 3,18).

Ни Ти, ни Теби слични, нисте Пастири и Архипастири Цркве, али имате те претензије у нашој Цркви, вешто, неискрено, фарисејски се камуфлирајући речима о „смирењу“, итд. (Што се тиче биографије о. Петра, не само „Духовног секирчета“, него и буквалног, мада га, благодарећи благоме о. Никанору, није применио у Хиландару, али је запретио!), бар оне светогорске биографије, ствари нису такве какво их представљате, мада нису ни сасвим супротне, али су ретуширане. Ви се и не питате: какав је то светогорски монах који има грдне лире/дукате код себе, па их не оставља своме матичном Манастиру Ставроникити, него једном прислужнику „Словену а не Грку“, који само мали део тога даје Манастиру, а онда постаје „добротвор“ Хиландара (патошење пода у Олтару) и - због тог новца - напушта Свету Гору да би тим парама градио по Србији! Можда није за осуду, али није ни за пример монаха и духовника. Царство им Небеско! - и једном и другом.

И, да не дужим - јер немам намеру, ни времена, да о твојим писанијама „доказујем да су лажна и штетна по душу читалаца“, - слободан си да наставиш правцем којим си пошао, али смо и ми слободни да кажемо, братски и очински, да „не знате којега сте ви духа“, јер: 1Јн.4,1-6, итд. и Јевр.5,11-14. Молио бих, опет и опет: да Православље не сводите, не редуцирате на менталитете туђе бићу и животу и вековном Предању његовом (а не јучерашњем и прекјучерашњем). И немојте „старце“ и „духовнике“ дизати изнад Епископа у Цркви. Поготову не у стварима и стварностима Божан-ске Литургије. Јер, Вама и сличнима, као да је циљ: да народ Божји што даље и ређе удаљите од Светог Причешћа! Где је ту пастирска брига о спасењу грешних, и где је превага онога „милости хоћу а не жртве“?

Мир и Радост Ти у Господу, и нека се не збуњује срце ваше и наше: верујте у Бога и у Мене - Христа Његовог - верујте! Он је Спас и Спасење наше, и свега света - у Цркви Његовој и нашој, заједничкој Мајци свих верних Јагњету и Духу и Невести.

Уочи Св. Вмч. Димитрија, 2007.

+Еп. Атанасије,

умиров.Херцеговачки



ДОДАТАК

Нажалост, г. В. Димитријевић и даље пројављује свој секташки менталитет. Недавно је дао интервју за „Ужичке Новине“ (9. мај 2008) у којем тврдоглаво и лаже и клевета. На почетку кука како је смењен с посла као вероучитељ, у Чачку (али, ни он ни новинар не питају се: коју црквену веронауку може предавати човек који здушно ради против свог канонског Епископа и тиме подрива канонски поредак у Цркви?); затим говори о „12 векова“ непромењене Литургије и незналачки упућује незналице сличне себи на Барберински кодекс - с краја 8. века, а није га ни пажљиво погледао (макар у нашој Првој књизи, јер иначе где би га нашао) па да види како напомена „тајно“ за читање молитава у њему нити је свуда, нити доследно спроведена (само да упореди Василијеву и Златоустову Литургију видео би разлику, тј. спорадичност те „рубрике“). Слично је и са помињањем Српских Служабника из 13. века, а којих има неколико и које он, опет, није пажљиво читао (ако их је уопште читао), јер предубеђење ума замагљује очи.

Господин Димитријевић даље прича, без икакве везе са стањем у нашој Цркви, о „новој врсти унијаћења“. И наравно, репери су му Други Ватикански концил, кардинал Ле Февр, итд., старе теме његове и његових писанија. А онда надаље напада монахе Новог Скита у Америци (држава Њујорк, на северу у брдима где сам у своје време био). Жалосно је да човек катихета и верник не нађе ни једну реч симпатије за те измучене Американце, бивше римокатолике, који су управо преко Барберинског рукописа Св. Литургије дошли у Православље. Њихово занимање, којим се уз остало и издржавају, је, уз друге послове и подвиге, да се баве обучавањем посебне врсте паса за вођење слепих особа. Дакле, племенити труд са животињама да се помогне слепој браћи за које је Христос такође страдао. (Он не зна да је на Православном Истоку било такође манастира који су имали „дресиране псе“ за преношење порука и поште, и да је то благословио Свети игуман тог манастира).

За Димитријевића то је страшно новотарење, као што је, изгледа, њихов неопростиви грех и то што: „Наглас читају свештеничке молитве, немају олтарску завесу, држе отворен олтар одвојен од Храма провидним иконостасом, итд“. Непогрешиви Влада Димитријевтћ суди и пресуђује! Шта би тек било да је свештеник или Владика!? И шта би рекао да зна да на Голготи, Гробу Господњем, Богородичином и бројним другим Светим Олтарима нема такође ни иконостаса ни завесе?!

Ако је за г. Димитријевића „Светосавски закон“ све и сва, онда би требао да зна први Светосавски закон: да не разбија јединство Цркве народа Божијег, а за то оптужује све друге осим себе, и своје „зилоте не по разуму“. И друго Светосавско, народно правило: „Само Слога Србина Спасава“, наравно Света Слога, слога у Светој - души, срцу, телу, бићу, животу, спасењу свију нас и свега света - Богочовечанској Евхаристији.

[Шумадинац]

Људи који прилазе Цркви често долазе из окружења или наслеђа бинарног погледа на свет: света у којем постоје наши и други, а ти други су по правилу непријатељи. И док је ова парадигма функционисала кроз партију, идеологију, државу – сада се примењује на нови живот – црквени. Отуда је једна идеологија замењена другом, па, крајње отужно, православље постаје инструмент нове идеологије, замењује се православизмом.


Др. Растко Јовић

[Djoleat]

Какав је овај Таса био и осто циган цео живот, ма гори од цигана, није проживео 5мин. да се није свађо с некум. Не знам ког је он Богу привео, ако није и отеро својим циганлуком, а ови В. Димитријевић, и М.Оетровић суботари, и о.Симен бунтовнички, и Артемије расколнички можда није можда, веч оне најудаљеније од цркве иако по вокацији противни цркви, можда и јесу.

Што се тиче Николаја и Тамничког прозора, у његовом маниру је, био је радикалног погледа, био је за толстоја пацифисту па га пљувао, па за енглеску па пљувао, па за еманципацију, па културу, па југославију, па екуменизам, .... па пљувао. Тако да треба видети дал је шта говорио пре монашења, ил 1922 на Охриду кад је имао други животни лом, ил 1945 са 65г., када је имао трећи лом..., итд.... ал свакако нит је погрешио шта у Тамничком нит је истином о хазарској европи ишта слагао, ево сад то гледамо у украјини уживо.