25-07-2019, 12:27 AM
Добро, али ово превазилази Грбу.
Мора да су имали неког из четничких редова око ЦНК. Ипак су то политичари.
Мора да су имали неког из четничких редова око ЦНК. Ипак су то политичари.
Др Стеван Мољевић „Равна гора у светлу и магли“
25-07-2019, 12:32 AM
25-07-2019, 06:20 PM
ПОКУШАЈ ПРОВАЛЕ У РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ
Јавни живот је као неко велико тржиште које је стално отворено и на коме многи политички и неполитички људи свакодневно износе на пазар своје способности и нуде своје услуге онима који су на власти. Једни то чине јавно - отворено, други потајно као на црној берзи. То тржиште постаје нарочито живо у приликама кад се осети да ће у воћству државног брода бити неких промена, кад је на помолу неко нов, за кога има изгледа да ће прихватити кормило у своје руке. Онда све навали да се што више примакне кормилу и кормилару. Нарочито су насртљиви они који су већ били на кормилу и покушали своје способности и који су криви за многе бродоломе. Они се позивају на своје искуство и истичу како су вешти послу и како би могли добро послужити, а нуде своје услуге само из велике љубави према земљи и народу, и нарочито из симпатија према новом кормилару, све једно што за њ раније ни чули нису.
И док се тако једни нуде и насрћу, други опет остају по страни, далеко од те вреве и од те утакмице, они се напросто повлаче и сакривају. То нарочито чине људи виших способности, како умних тако и моралних. Једни што су свесни своје вредности, па им њихово достојанство не допушта да се упуштају у ову утакмицу, а други опет из урођене скромности.
И стога је по онога што долази на власт врло тешко да нађе и окупи способне и одане сараднике. То је тим теже по онога који је до положаја дошао изненада, без претходне припреме, те није имао могућности да одабере бар најнужнију екипу сарадника, а нарочито ако није имао могућности да стече бар неко искуство у познавању људи. А није лако ни у обичном животу, а камоли у јавном познати човека и прозрети његове намере. Јер, живот није него једна велика позорница на коју излазе људи и представљају се, не онаквим какви јесу, него каквим они сами желе да се прикажу, већ према намери с којом долазе и према улози коју желе да одиграју.
Тако је настала навала на Дражу Михаиловића средином 1944. године кад се спусти смо са планина у којима нас је ретко ко из Београда посећивао, чак ни на све молбе и позиве нису се људи одазивали. Али, сад су многи мислили да ће Дража скоро на кормило и навалили.
Кад нашта повлачење, и кад пређосмо Дрину, опасност мину, али не потпуно и не до краја. Пред сам крај рата и пред наш коначни војнички слом штаб Врховне команде постаде, тешко ми је то рећи, стециште за многе непозване.
Поред штаба Врховне команде, беху још два штаба у којима СУ се окупљали они којима није било места у Равногорском покрету, једно беше штаб Команде Србије - штаб генерала Мирослава Трифуновића, а друго, штаб Николе Калабића.
Генерал Мирослав Трифуновић, школски друг Дражин, не беше ђенералштабни официр и не беше ни много умно развијен, ни као војник много истакнут, али зато беше потпуно одан Дражи, а и Равногорском покрету у који уђе половином 1942. године. Скромност у интелигенцији и својим командантским способностима изгледа да је хтео да надокнади својим радом, па чак и на политичком пољу. Постигао је све противно. У његовој команди он беше основао и тзв. Цивилни штаб. Верујем да је у њему било и честитих људи, али и људи са много више рачуна и амбиција него скрупула. У његов штаб долазаше и београдски адвокат Ранко Брашић, с чијим ће именом бити везана и она љага која је имала да падне на образ Драже Михаиловића и на Равногорски покрет. Генерал Трифуновић као да беше склон и сплеткама, и у томе нађе сарадника у штабу ВК у лицу Аце Аксентијевића.
Никола Калабић, који у радио-телеграфској вези Дражиној имађаше назив Рас, нађе у томе имену и све своје особине - насилан, самовољан, морално дефектан; већ 1943. беше покушао са Јешом Симићем да скреће са линије Равногорског покрета, а почетком марта 1945. саопшти ми инж. Владимир Предавец да је у штабу Николе Калабића видео немачког официра. Ја о томе поставих питање Дражи Михаиловићу, и он ми рече да ће ствар испитати, али ја одговора никад не добих. У другој половини марта 1945. саопшти ми Ђуро Виловић да је и он пролазећи поред штаба Николе Калабића на Вучијаку видео Немца. У штаб Николе Калабића долазио је и онај исти Ранко Брашић који је био и код генерала Трифуновића - војници се беху дали на политику да ту уберу славу кад не могоше на бојноме пољу.
У штаб ВК, дође као начелник штаба, пуковник Миловановић, зет Драгослава Павловића који не имађаше никаквих ни интелектуалних, ни моралних ни војничких квалитета, и о коме ми је Дража Михаиловић толико пута најгоре говорио. Пуковник Павловић Драгослав, који беше стављен под суд и разоружан вођен и кроз Србију и кроз Босну, и који са Стога из затвора утече, није пред суд никад изведен. Сад беше постављен за команданта Сколе за командосе. За команданта ађутантуре би постављен мајор Стојановић зв. Циго, најинтимнији пријатељ Бране Петровића, ништа бољег него ли је Циго.
Од ових и оваквих они од вредности, који су од себе давали све, а нису тражили ништа, све су се мање видели и осећали.
Ови и овакви потакоше Дражу Михаиловића и против највећега нашег јунака у овоме рату, против Павла Ђуришића. Ови и оваки су сплеткама растеривали немало све официре од вредности из штаба Врховне команде. Али Дражу Михаиловића стадоше да опкољавају и да се у Врховној команди окупљају и политички интриганти. Аца Аксентијевић је био од све већег утицаја. Он се опет у Комитету ослањаше на Стеву Станковића, Милутина Драговића, инж. Васу Ристића, а у почетку и на Ђорђа Ћулафића. Потоња двојица се ипак тргоше и отеше, најпре Ћулафић а пред крај и инж. Ристић.
Међутим, у другој половини марта чух да је на Вучијаку у штаб Врховне команде дошао далеко већи мајстор него што беше Аца Аксентијевић – дође Милан Аћимовић, министар унутрашњих дела у влади д-ра Милана Стојадиновића и председник комесарске управе под окупацијом - пријатељ д-ра Живка Топаловића. Не знам да ли с Аћимовићем, или одмах после њега, дође и Љотићев секретар д-р Костић. После њих дође и Ранко Брашић.
Нисам знао с каквим су намерама и плановима дошли чак ни једног нисам ни видео, а нисам их ни познавао. Кад инж. Ристић рече да ће Милан Аћимовић доћи да се упозна са члановима Комитета, рекох му да то познанство не желим и нека то Аћимовићу каже. Овај, разуме се, не дође. До две - три недеље иза тога Ђуро Виловић ми у путу са Вучијака према Дервенти показа Аћимовића, а другу двојицу никад и не видех.
Како сам већ био сит сплетака Аце Аксентијевића и дружине, у коју мислим да је спадао и генерал Трифуновић, како сам у то исто време чуо од Ђуре Виловића за онога Немца у Калабићеву штабу, долазак Милана Аћимовића у штаб ВК преврши меру.
Питао сам се: Је ли то друштво у коме имам да се нађем под крај рата и с којим имам може бити и живот да завршим? Јесам ли за то немало цео свој живот водио борбу да се сад нађем у истом колу с онима против којих сам се борио? Јесам ли за то цео рат провео у шуми, био тешко рањен и једва остао у животу, да се сад нађем с онима којима је окупатор, одмах по окупацији Србије, поверио управу и у које је имао пуно поверење? Не! То није био мој пут, то није никад било моје друштво, па неће ни сад!
Али Дража у кога сам толико веровао, кога сам толико волео, и који је и толико пожртвован, и толико несебичан и толико поштен? А покрет, за који сам заложио све своје снаге и свој живот, коме сам жртвовао све што имам, па и своју породицу - своју жену и своју децу? Не, не смем напустити ни покрет ни Дражу. Не смем ни по коју цену. Али не смем ни пустити да ствари иду како су пошле.
На 21. марта 1945. на седници пленума ЦНК поднесем оставку на председништву извршног одбора ЦНК. Истакнем нарочито да не желим да дајем мотивацију овој оставци. Дража ће, мислио сам, знати разлоге мојој оставци, а то ми је доста.
Питаће неко како то да Дража, један од најнесебичнијих људи које сам видео, један од најпожртвованијих људи које сам познао, који ме тако често задовољавао и својом бистрином, и брзим схватањем и лаким улажењем у питања с којима се никад раније није бавио, који се тако вешто сналазио и који је био једно оличено поштење, окупи око себе овакве људе и да доведе у опасност и себе и своје име, па и сам покрет за који је дао све - најпосле и свој живот.
Три су разлога којима сам ја то објашњавао:
Дража је ђенералштабни официр који је добро познавао тактику и маневрисање, па је мислио да се та вештина може применити и у политици. На жалост, она је ту много и примењивана, па је дала врло рђаве резултате. У националној политици и у једно великом народном покрету, она је могла бити само од штете.
Дража је као ђенералштабни официр знао шта вреди обавештајна служба. Он је знао и то да се за ту службу не могу тражити људи са високим моралним квалитетима. То своје схватање он је мислио да може применити и у политици. Истина, она се може и ту применити, али врло ретко без рђавих последица. А нарочито у приликама у којима смо се ми налазили, и кад нам је друштвено чишћење и одабирање било најпотребније. То су професионалне деформације, својствене добром ђенералштабном официру који је по стицају прилика морао у политику без претходног искуства.
Дража се после прелаза руске војске у Србију и одласка пуковника Мек Даула осетио напуштен, а није још био у стању да схвати да с војничким сломом није Равногорски покрет ни сломљен ни уништен, да народна мисао у српском народу није ни на Косову била угашена, па неће ни сад.
Дража је много веровао у се и у своју снагу. Веровао је да ће он све оне који не ваљају моћи надвладати. Много је полагао да то што је Ужичанин, и чешће је то наглашавао. Узалуд сам му ја говорио да ми лично немамо довољно моралних капитала ни да своје сопствене грешке покријемо а камоли да и туђе покривамо. Народне опет моралне капитале, стечене народним жртвама, ми морамо оставити у наследство нашем млађем нараштају као што су и нама наши преци оставили и од којих потомство једнога народа живи. Веровао је и имао много смелости. И то мало да му се није осветило.
ТРИ ПОКУШАЈА ЗА ИЗМИРЕЊЕ
Дража је у три пута покушао да се са мном објасни, да се измиримо: Први пут на 27 марта 1945. када на војничку приредбу не дођох, а он посла потпук. Милекића да ме позове и кад дођох, он ме замоли да седнем до њега и поче разговор. Пренесох говор на друге ствари.
Други пут на 10 априла 1945. кад дође на последњу седницу комитета и чим седе рече: "Господин Мољевић брани чистоту покрета". Ја на те речи одговорих: "Господине генерале, молим да изнесете Ваше примедбе на програм који смо израдили и због чега смо Вас позвали".
Трећи пут на 23 априла 1945. на Брдељици кад му саопштих да желим да останем на терену код Раде Радића, јер да сам код њега ,,свакако сувишан". Он хтеде да се правда и поче: ,,Оно је био само мој агент" (Милан Аћимовић). Ја више ни речи не рекох, а он онда рече: "Останите и гледајте да ухватите везу са Мачеком и направите споразум, Ви све знате ... "
Пољубисмо се и растасмо да се видимо и измиримо тек 2. јуна 1946. пред Миком Ђорђевићем.
Био сам у сва три случаја неумољив и немилосрдан. Није то било без разлога - бојао сам се да не бих пао у вртлог сплетака у којима бих се изгубио, и ја и Дража и цео покрет...
Јавни живот је као неко велико тржиште које је стално отворено и на коме многи политички и неполитички људи свакодневно износе на пазар своје способности и нуде своје услуге онима који су на власти. Једни то чине јавно - отворено, други потајно као на црној берзи. То тржиште постаје нарочито живо у приликама кад се осети да ће у воћству државног брода бити неких промена, кад је на помолу неко нов, за кога има изгледа да ће прихватити кормило у своје руке. Онда све навали да се што више примакне кормилу и кормилару. Нарочито су насртљиви они који су већ били на кормилу и покушали своје способности и који су криви за многе бродоломе. Они се позивају на своје искуство и истичу како су вешти послу и како би могли добро послужити, а нуде своје услуге само из велике љубави према земљи и народу, и нарочито из симпатија према новом кормилару, све једно што за њ раније ни чули нису.
И док се тако једни нуде и насрћу, други опет остају по страни, далеко од те вреве и од те утакмице, они се напросто повлаче и сакривају. То нарочито чине људи виших способности, како умних тако и моралних. Једни што су свесни своје вредности, па им њихово достојанство не допушта да се упуштају у ову утакмицу, а други опет из урођене скромности.
И стога је по онога што долази на власт врло тешко да нађе и окупи способне и одане сараднике. То је тим теже по онога који је до положаја дошао изненада, без претходне припреме, те није имао могућности да одабере бар најнужнију екипу сарадника, а нарочито ако није имао могућности да стече бар неко искуство у познавању људи. А није лако ни у обичном животу, а камоли у јавном познати човека и прозрети његове намере. Јер, живот није него једна велика позорница на коју излазе људи и представљају се, не онаквим какви јесу, него каквим они сами желе да се прикажу, већ према намери с којом долазе и према улози коју желе да одиграју.
Тако је настала навала на Дражу Михаиловића средином 1944. године кад се спусти смо са планина у којима нас је ретко ко из Београда посећивао, чак ни на све молбе и позиве нису се људи одазивали. Али, сад су многи мислили да ће Дража скоро на кормило и навалили.
Кад нашта повлачење, и кад пређосмо Дрину, опасност мину, али не потпуно и не до краја. Пред сам крај рата и пред наш коначни војнички слом штаб Врховне команде постаде, тешко ми је то рећи, стециште за многе непозване.
Поред штаба Врховне команде, беху још два штаба у којима СУ се окупљали они којима није било места у Равногорском покрету, једно беше штаб Команде Србије - штаб генерала Мирослава Трифуновића, а друго, штаб Николе Калабића.
Генерал Мирослав Трифуновић, школски друг Дражин, не беше ђенералштабни официр и не беше ни много умно развијен, ни као војник много истакнут, али зато беше потпуно одан Дражи, а и Равногорском покрету у који уђе половином 1942. године. Скромност у интелигенцији и својим командантским способностима изгледа да је хтео да надокнади својим радом, па чак и на политичком пољу. Постигао је све противно. У његовој команди он беше основао и тзв. Цивилни штаб. Верујем да је у њему било и честитих људи, али и људи са много више рачуна и амбиција него скрупула. У његов штаб долазаше и београдски адвокат Ранко Брашић, с чијим ће именом бити везана и она љага која је имала да падне на образ Драже Михаиловића и на Равногорски покрет. Генерал Трифуновић као да беше склон и сплеткама, и у томе нађе сарадника у штабу ВК у лицу Аце Аксентијевића.
Никола Калабић, који у радио-телеграфској вези Дражиној имађаше назив Рас, нађе у томе имену и све своје особине - насилан, самовољан, морално дефектан; већ 1943. беше покушао са Јешом Симићем да скреће са линије Равногорског покрета, а почетком марта 1945. саопшти ми инж. Владимир Предавец да је у штабу Николе Калабића видео немачког официра. Ја о томе поставих питање Дражи Михаиловићу, и он ми рече да ће ствар испитати, али ја одговора никад не добих. У другој половини марта 1945. саопшти ми Ђуро Виловић да је и он пролазећи поред штаба Николе Калабића на Вучијаку видео Немца. У штаб Николе Калабића долазио је и онај исти Ранко Брашић који је био и код генерала Трифуновића - војници се беху дали на политику да ту уберу славу кад не могоше на бојноме пољу.
У штаб ВК, дође као начелник штаба, пуковник Миловановић, зет Драгослава Павловића који не имађаше никаквих ни интелектуалних, ни моралних ни војничких квалитета, и о коме ми је Дража Михаиловић толико пута најгоре говорио. Пуковник Павловић Драгослав, који беше стављен под суд и разоружан вођен и кроз Србију и кроз Босну, и који са Стога из затвора утече, није пред суд никад изведен. Сад беше постављен за команданта Сколе за командосе. За команданта ађутантуре би постављен мајор Стојановић зв. Циго, најинтимнији пријатељ Бране Петровића, ништа бољег него ли је Циго.
Од ових и оваквих они од вредности, који су од себе давали све, а нису тражили ништа, све су се мање видели и осећали.
Ови и овакви потакоше Дражу Михаиловића и против највећега нашег јунака у овоме рату, против Павла Ђуришића. Ови и оваки су сплеткама растеривали немало све официре од вредности из штаба Врховне команде. Али Дражу Михаиловића стадоше да опкољавају и да се у Врховној команди окупљају и политички интриганти. Аца Аксентијевић је био од све већег утицаја. Он се опет у Комитету ослањаше на Стеву Станковића, Милутина Драговића, инж. Васу Ристића, а у почетку и на Ђорђа Ћулафића. Потоња двојица се ипак тргоше и отеше, најпре Ћулафић а пред крај и инж. Ристић.
Међутим, у другој половини марта чух да је на Вучијаку у штаб Врховне команде дошао далеко већи мајстор него што беше Аца Аксентијевић – дође Милан Аћимовић, министар унутрашњих дела у влади д-ра Милана Стојадиновића и председник комесарске управе под окупацијом - пријатељ д-ра Живка Топаловића. Не знам да ли с Аћимовићем, или одмах после њега, дође и Љотићев секретар д-р Костић. После њих дође и Ранко Брашић.
Нисам знао с каквим су намерама и плановима дошли чак ни једног нисам ни видео, а нисам их ни познавао. Кад инж. Ристић рече да ће Милан Аћимовић доћи да се упозна са члановима Комитета, рекох му да то познанство не желим и нека то Аћимовићу каже. Овај, разуме се, не дође. До две - три недеље иза тога Ђуро Виловић ми у путу са Вучијака према Дервенти показа Аћимовића, а другу двојицу никад и не видех.
Како сам већ био сит сплетака Аце Аксентијевића и дружине, у коју мислим да је спадао и генерал Трифуновић, како сам у то исто време чуо од Ђуре Виловића за онога Немца у Калабићеву штабу, долазак Милана Аћимовића у штаб ВК преврши меру.
Питао сам се: Је ли то друштво у коме имам да се нађем под крај рата и с којим имам може бити и живот да завршим? Јесам ли за то немало цео свој живот водио борбу да се сад нађем у истом колу с онима против којих сам се борио? Јесам ли за то цео рат провео у шуми, био тешко рањен и једва остао у животу, да се сад нађем с онима којима је окупатор, одмах по окупацији Србије, поверио управу и у које је имао пуно поверење? Не! То није био мој пут, то није никад било моје друштво, па неће ни сад!
Али Дража у кога сам толико веровао, кога сам толико волео, и који је и толико пожртвован, и толико несебичан и толико поштен? А покрет, за који сам заложио све своје снаге и свој живот, коме сам жртвовао све што имам, па и своју породицу - своју жену и своју децу? Не, не смем напустити ни покрет ни Дражу. Не смем ни по коју цену. Али не смем ни пустити да ствари иду како су пошле.
На 21. марта 1945. на седници пленума ЦНК поднесем оставку на председништву извршног одбора ЦНК. Истакнем нарочито да не желим да дајем мотивацију овој оставци. Дража ће, мислио сам, знати разлоге мојој оставци, а то ми је доста.
Питаће неко како то да Дража, један од најнесебичнијих људи које сам видео, један од најпожртвованијих људи које сам познао, који ме тако често задовољавао и својом бистрином, и брзим схватањем и лаким улажењем у питања с којима се никад раније није бавио, који се тако вешто сналазио и који је био једно оличено поштење, окупи око себе овакве људе и да доведе у опасност и себе и своје име, па и сам покрет за који је дао све - најпосле и свој живот.
Три су разлога којима сам ја то објашњавао:
Дража је ђенералштабни официр који је добро познавао тактику и маневрисање, па је мислио да се та вештина може применити и у политици. На жалост, она је ту много и примењивана, па је дала врло рђаве резултате. У националној политици и у једно великом народном покрету, она је могла бити само од штете.
Дража је као ђенералштабни официр знао шта вреди обавештајна служба. Он је знао и то да се за ту службу не могу тражити људи са високим моралним квалитетима. То своје схватање он је мислио да може применити и у политици. Истина, она се може и ту применити, али врло ретко без рђавих последица. А нарочито у приликама у којима смо се ми налазили, и кад нам је друштвено чишћење и одабирање било најпотребније. То су професионалне деформације, својствене добром ђенералштабном официру који је по стицају прилика морао у политику без претходног искуства.
Дража се после прелаза руске војске у Србију и одласка пуковника Мек Даула осетио напуштен, а није још био у стању да схвати да с војничким сломом није Равногорски покрет ни сломљен ни уништен, да народна мисао у српском народу није ни на Косову била угашена, па неће ни сад.
Дража је много веровао у се и у своју снагу. Веровао је да ће он све оне који не ваљају моћи надвладати. Много је полагао да то што је Ужичанин, и чешће је то наглашавао. Узалуд сам му ја говорио да ми лично немамо довољно моралних капитала ни да своје сопствене грешке покријемо а камоли да и туђе покривамо. Народне опет моралне капитале, стечене народним жртвама, ми морамо оставити у наследство нашем млађем нараштају као што су и нама наши преци оставили и од којих потомство једнога народа живи. Веровао је и имао много смелости. И то мало да му се није осветило.
ТРИ ПОКУШАЈА ЗА ИЗМИРЕЊЕ
Дража је у три пута покушао да се са мном објасни, да се измиримо: Први пут на 27 марта 1945. када на војничку приредбу не дођох, а он посла потпук. Милекића да ме позове и кад дођох, он ме замоли да седнем до њега и поче разговор. Пренесох говор на друге ствари.
Други пут на 10 априла 1945. кад дође на последњу седницу комитета и чим седе рече: "Господин Мољевић брани чистоту покрета". Ја на те речи одговорих: "Господине генерале, молим да изнесете Ваше примедбе на програм који смо израдили и због чега смо Вас позвали".
Трећи пут на 23 априла 1945. на Брдељици кад му саопштих да желим да останем на терену код Раде Радића, јер да сам код њега ,,свакако сувишан". Он хтеде да се правда и поче: ,,Оно је био само мој агент" (Милан Аћимовић). Ја више ни речи не рекох, а он онда рече: "Останите и гледајте да ухватите везу са Мачеком и направите споразум, Ви све знате ... "
Пољубисмо се и растасмо да се видимо и измиримо тек 2. јуна 1946. пред Миком Ђорђевићем.
Био сам у сва три случаја неумољив и немилосрдан. Није то било без разлога - бојао сам се да не бих пао у вртлог сплетака у којима бих се изгубио, и ја и Дража и цео покрет...
25-07-2019, 06:47 PM
(25-07-2019, 12:32 AM)Милослав Самарџић Пише:(25-07-2019, 12:27 AM)Мића Адмирал Пише: Добро, али ово превазилази Грбу.
Мора да су имали неког из четничких редова око ЦНК. Ипак су то политичари.
Чини ти се. Обрати пажњу, нема много података, јер није много знао. Ако се избришу наклапања, остаје свега неколико страница.
Ево погледај сад овај наставак, првих 5 пасуса ни један податак, а после само уобичајена комунистичка припаганда о четницима.
25-07-2019, 07:38 PM
У праву си.
Ове интриге и подметачине користе већ деценијама. Можда је овима млађима то интересантно и непознато.
Јасно је зашто су ударали баш на стубове ЈВуО и Покрета, Гарду и Калабића, Мољевића и Васића, Трифуновића и Команду Србије, команд.нјаборбеније и највеће војне формације Рачића...
Сигурно је да Грба није сам то сачинио.
Штаб Команде Србије сигурно је највише претрпео Немачких и љотићевској удара и офанзива, био бушен од комуниста и опстао је.
За Брашића лупетање, за Павловића оно што је било познато свима и у четницима...
Пишем из главе, на одмору сам, касније ћу нешто више.
Шта је са мемоарима др Ђуре Ђуровића ? Појавили су се у Српском наслеђу кр.90 тих пар наставака и онда ништа.
Ове интриге и подметачине користе већ деценијама. Можда је овима млађима то интересантно и непознато.
Јасно је зашто су ударали баш на стубове ЈВуО и Покрета, Гарду и Калабића, Мољевића и Васића, Трифуновића и Команду Србије, команд.нјаборбеније и највеће војне формације Рачића...
Сигурно је да Грба није сам то сачинио.
Штаб Команде Србије сигурно је највише претрпео Немачких и љотићевској удара и офанзива, био бушен од комуниста и опстао је.
За Брашића лупетање, за Павловића оно што је било познато свима и у четницима...
Пишем из главе, на одмору сам, касније ћу нешто више.
Шта је са мемоарима др Ђуре Ђуровића ? Појавили су се у Српском наслеђу кр.90 тих пар наставака и онда ништа.
25-07-2019, 09:25 PM
Ако је ово комунистички урадак да се нпр оцрни Калабић, па грдно су оманули, далеко теже оптужбе се могу наћи у несумњиво четнички документима. Онако из главе, има оно писмо млађег официра о Калабићу, да ли се код њега или другог наводи да га је и он виђао са Немцима, а скоро објављено има и у књизи Александра Милошевића како је Калабић наредио да се закоље власник кафане где им је био састанак.
Овде су углавном нека општа места и не толико битне чињенице. Као такав, било би бесмислено да се фалсификује и онда чами у неком архиву.
Једино би имало смисла, ако је фалсификат, да су покушали да у пакету протуре неку лажну информацију. На први поглед и не видим нешто тако, али ко зна шта би то могло да буде.
Овде су углавном нека општа места и не толико битне чињенице. Као такав, било би бесмислено да се фалсификује и онда чами у неком архиву.
Једино би имало смисла, ако је фалсификат, да су покушали да у пакету протуре неку лажну информацију. На први поглед и не видим нешто тако, али ко зна шта би то могло да буде.
25-07-2019, 09:39 PM
Није он био власник, него закупац кафане.
Није заклан, него стрељан.
Није убијен како описује Милошевић, него зато што је био немачки шпијун и нагрдио је многе часне Србе.
Али, нема везе, кога то интересује....
Није заклан, него стрељан.
Није убијен како описује Милошевић, него зато што је био немачки шпијун и нагрдио је многе часне Србе.
Али, нема везе, кога то интересује....
25-07-2019, 09:57 PM
Да неко из Ивањице,себе назива више пута Ужичанином,тешко је за поверовати.Оно јес да некад,док локализми не преовладаше,сви бејасмо Ере(ми то и остадосмо),али слабо ко је и у Пожеги себе звао Ужичанином,а не још у 40 км даљој Ивањици.
25-07-2019, 10:47 PM
(25-07-2019, 09:25 PM)ватхра Пише: Ако је ово комунистички урадак да се нпр оцрни Калабић, па грдно су оманули, далеко теже оптужбе се могу наћи у несумњиво четнички документима. Онако из главе, има оно писмо млађег официра о Калабићу, да ли се код њега или другог наводи да га је и он виђао са Немцима, а скоро објављено има и у књизи Александра Милошевића како је Калабић наредио да се закоље власник кафане где им је био састанак.Па све је лажно. Нпр. Трифуновић неинтелигентан. Командант Косовске дивизије који је онако потукао Италијане у Албанији априла 1941. Или онако вешто направио замку за партизане на Буковику 1944.
Овде су углавном нека општа места и не толико битне чињенице. Као такав, било би бесмислено да се фалсификује и онда чами у неком архиву.
Једино би имало смисла, ако је фалсификат, да су покушали да у пакету протуре неку лажну информацију. На први поглед и не видим нешто тако, али ко зна шта би то могло да буде.
Злонамерна је упадица да се прикључио 1942. Мољевић је морао знати да се прикључио одмах, али да је тек од пролећа 1942. могао на терен, тек тада се излечио, хепатитис мислим.
Калабић је виђао Немце само преко нишана. Није то Коча Пиповић.
25-07-2019, 10:58 PM
(25-07-2019, 09:39 PM)Бенито Пише: Није он био власник, него закупац кафане.Није поента да се дискутује о тим наводима, већ о томе да и код четника има више навода који Калабић наводе у још лошијем светлу.
Није заклан, него стрељан.
Није убијен како описује Милошевић, него зато што је био немачки шпијун и нагрдио је многе часне Србе.
Али, нема везе, кога то интересује....
Ако је истина што тврдиш (што ме пуно и не занима), онда ето испада да су четници још грђе фалсификовани о Калабићу...
25-07-2019, 11:09 PM
Није Милошевић фалсификовао, него је он фалсификован.
Уосталом, мене никад није превише ни занимало шта неко ко пролази кроз неки крај или види неку личност, о истој коментарише или пише. Да не причамо о суревњивости, лошој обавештености или обични малим људским манама.
И на крају, нико овде није ни написао да је овај спис фалсификован због Калабића. Једино сте Ви то поменули. И једино сте били у праву.
Уосталом, мене никад није превише ни занимало шта неко ко пролази кроз неки крај или види неку личност, о истој коментарише или пише. Да не причамо о суревњивости, лошој обавештености или обични малим људским манама.
И на крају, нико овде није ни написао да је овај спис фалсификован због Калабића. Једино сте Ви то поменули. И једино сте били у праву.
25-07-2019, 11:11 PM
(25-07-2019, 10:47 PM)Милослав Самарџић Пише: Па све је лажно. Нпр. Трифуновић неинтелигентан. Командант Косовске дивизије који је онако потукао Италијане у Албанији априла 1941. Или онако вешто направио замку за партизане на Буковику 1944.Само да се осврнем на први део. Напредовање наше војске у Албанији и није велик успех. Прво јер Италијани уопште нису ни поставили тамо битнију одбрану (све је било ка Грчкој) а друго јер су се касније Италијани убацили у систем везе и послали наређење за повлачење, које је изазвало забуну јер није изгледало како треба. Ипак је изведено повлачење, што је велик пропуст.
Злонамерна је упадица да се прикључио 1942. Мољевић је морао знати да се прикључио одмах, али да је тек од пролећа 1942. могао на терен, тек тада се излечио, хепатитис мислим.
(25-07-2019, 10:47 PM)Милослав Самарџић Пише: Калабић је виђао Немце само преко нишана. Није то Коча Пиповић.
25-07-2019, 11:28 PM
(25-07-2019, 11:11 PM)ватхра Пише:Дакле чим су наши, где год су наши, увек нађете нешто да омаловажите. А комунисти све сува интелигенција.(25-07-2019, 10:47 PM)Милослав Самарџић Пише: Па све је лажно. Нпр. Трифуновић неинтелигентан. Командант Косовске дивизије који је онако потукао Италијане у Албанији априла 1941. Или онако вешто направио замку за партизане на Буковику 1944.Само да се осврнем на први део. Напредовање наше војске у Албанији и није велик успех. Прво јер Италијани уопште нису ни поставили тамо битнију одбрану (све је било ка Грчкој) а друго јер су се касније Италијани убацили у систем везе и послали наређење за повлачење, које је изазвало забуну јер није изгледало како треба. Ипак је изведено повлачење, што је велик пропуст.
Злонамерна је упадица да се прикључио 1942. Мољевић је морао знати да се прикључио одмах, али да је тек од пролећа 1942. могао на терен, тек тада се излечио, хепатитис мислим.
(25-07-2019, 10:47 PM)Милослав Самарџић Пише: Калабић је виђао Немце само преко нишана. Није то Коча Пиповић.
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)