СУСРЕТ И ИЗМИРЕЊЕ
У недељу 2. јуна 1946. позваше око 10 сати пре подне Раду Радића, Славољуба Врањешевића и д-ра Лазара Марковића који беху у околним собама у сутерену ОЗН-а за Србију. Очекивали смо другу оптужницу, пошто је прва коју смо примили 13 марта била већ 15 марта повучена. Знао сам да ће у другој бити Дража на челу. Тако и би. Домало се вратише. Др Лаза Марковић, који је био у соби до мене, одвојеној једним закованим вратима, саопшти ми да је примио оптужницу, да је врло опсежна, а до један или два сата ми рече да ме Дража тешко терети и да ми је глава у питању ,,а може бити и да није", додаде иза тога.
,,Ја ћу то да размотрим" док примим оптужницу одговорих ја, али и подне прође, а мене не позваше да ми уруче оптужницу. Мени нешто припремају - преместиће ме без сумње из овог затвора мислио сам то по подне. Ни увече не легох у обично време у очекивању да ме позову.
Око 10 сати у вече окупах се, па управо кад хтедох да легнем чу се кључ у брави и у моју собу упаде један поручник и нареди ми да пођем с њим. Изненадих се што ме не веже. Али се још више изненадих кад ме из сутерена изведе у приземље и кад видех да су све сијалице погашене, само је по једна у даљини била упаљена, тако да смо ишли готово по мраку. Уз степенице беху с обе стране постављени војници - подофицири са машинкама на готовс тако да смо пролазили испред самих цеви. На завојима на степеништу беху постављени митраљези и за сваким је чучао по један подофицир или официр. Лица им у мраку нисам могао препознати. На врх степеница другога спрата стајао је један млад потпуковник који је после био готово стално на претресу. Он нареди да идемо у собу ,,где је било оно прекјуче". Тако рече и отпрати нас до крајње собе лево на II спрату. Отвори врата, а из собе удари необично јако светло према коме и познадох лик тога потпуковника. Он се одмах удаљи.
У соби је било светло тако јако да сам неколико часака држао затворене очи, а онда трепћући разгледам собу. Насред собе мали сто и две столице, ништа више. Прозори са потпуно полупаним стаклима. Поручник ми седе на једну столицу, а другу показа мени да седнем не говорећи ни речи. Ја покушах да седнем, али тек што сам се спустио, столица се сва сасу у комаде. Очито је да је била намештаљка да тако стоји. Захваљујући еластичности коју сам још задржао и у телу и у ногама, иако сам обе ломио, не падох на под - некако се бацих према зиду и одржах се. Погледах поручника мало дужим погледом који је он разумео и он ми даде своју столицу, а сам седе на сто не говорећи ни речи.
Разгледао сам собу у којој као да је било неко тешко рвање и отимање. Паде ми на ум Недићев случај. Ако је из ове собе и кроз овај прозор скакао, онда мора да је то врло тешко ишло и не без јаче туђе помоћи - помислих у себи. Може бити да је и Дража овде саслушаван.
Не знам колико је времена прошло у том ћутању и размишљању кад опет уђе онај исти потпуковник и одведе ме у собу преко пута. Чим се врата отворише, блесну из собе јак млаз светла. Уђох. Соба је била необично јако осветљена. За великим столом седео је пуковник Мика Ђорђевић у белој блузи, глатко избријан, са наочалима које су отсевале према јаким лампама. Иза пуковника Ђорђевића стајали су њему са обе стране пет потпуковника и мајора у мирном ставу као мумије. Мислим да је међу њима био и Милатовић. Онај што ме увео остао је до врата.
Према пуковнику Ђорђевићу седео је с другу страну стола Дража Михаиловић у војничком оделу маслинасте боје, са нешто дужом косом и брадом него обично. Уђох и рекох ,,Добар вече"!
Кад угледах Дражу, приђох му и рекох: ,,Добро вече, господине ђенерале, како сте?"
Дража скочи на ноге: ,,Добра вече, господине Мољевићу, добро, хвала! Како сте Ви?"
,,Врло добро!" Погледамо се очи у очи. Ти погледи су говорили више него речи. Као што има случајева да човек у једној прилици не може ни са највећим напором своје меморије да се нечега сети или да нешто разуме, а други пут му то само од себе дође на памет, тако има случајева да се два човека у једној прилици ни после ма коликих разговора и објашњавања неби могли разумети, док је у другој довољна само једна реч, чак и само један поглед или осмех, па да се потпуно разумеју. Тако је сад било са мном и са Дражом.
Предамном је сад опет стајао онај исти Дража ког сам видео, кога сам познао и с којим сам сарађивао 1942., 1943. и 1944. Само је сад био некако још озбиљнији, блажи и духовнији. Сад је био опет слободан - ослобођен свега шљама који му се под крај рата био обесио о врат.
Све је било одједном схваћено, све опроштено и све смирено и с једну и с другу страну. Опет смо пошли заједно руку под руку као некад. Пошли смо на нови пут - пут страдања. Док смо ми тако један час један према другом стајали, пуковник Мика Ђорђевић и сви они официри око њега као да су били на час збуњени и скамењени. Изгледали су ми мали и бедни.
Први се прибра Мика Ђорђевић и показа ми руком једну тешку кожну фотељу велике клуб - гарнитуре десно од њега. Седох.
,,Шеснаест - имате?" - рече Мика Ђорђевић.
,,Шеснаест - да!" - одговори Дража.
Дража потписах пријем оптужнице и прилога а онда му пуковник Ђорђевић показа на другу фотељу у углу, а мени опет на ону где је Дража седео. Седох и он ми каза да ће ми уручити оптужницу с прилозима и да ће се скорих дана одржати претрес против Драже Михајловића. Затим ми прузи списак и рече:
,,Седамнаест - имате?"
,,Имам" одговорим и потпишем.
Онда потпуковник Милатовић упита да ли сам ја још потребан. Не! Одговори Мика Ђорђевић и мене изведоше, те ме онај исти поручник опет проведе кроз мрак између наперених машинки и митраљеза. Кад би при дну близу сутерена, хтеде нешто да каже, али изговори само једну реч коју ја не разумех, а у то нас пресрете стражар и поручник Божа, командир страже и нареди те узех торбу, ћебе и порцију, па Марицом у пратњи у војни затвор у Далматинској у бр. 13.
ОДЛОМАК ИЗ ОДГОВОРА НА ПРВУ ОПТУЖНИЦУ
(белешке за коначну реч)
Оптужба нема смелости да призна да се овде ради о сукобу између два покрета - националног и комунистичког. Оптужба има пуно доказа у својим рукама у погледу мене и мога рада, али она неће и не сме да их изнесе, јер би ти докази и пред судом и пред народом открили да је национални покрет био снажан: широк у својим погледима, далек у својим видицима и напредан у својим смерницама. Али зато оптужба онда поставља нетачне тврдње и износи све негативне стране које су се можда и дешавале, а којих свакако има исто тако и на другој страни и за све мене окривљује иако зна да сам далеко, оптужба то чини с тога да би уверила суд и народ: да нико нема нити може бити у једном националном покрету чист.
Оптужба хоће од мене да начини пред судом и јавности бедника, плашљивца. Ја не велим да сам храбар човек. Не, ја сам човек. Ја сам може бити и врло плашљив човек. Нарочито сам плашљив у јавним пословима. Бојао сам се и бојим се одговорности. Али, не ове пред судом. Бојао сам се одговорности пред народом и пред својом савести. И зато сам се увек чувао да не учиним никакав корак због кога би се могао пред народом постидети, или пред својом савести бити неспокојан. Зато се нисам уплетао у послове које не знам, а у пословима које знам одмеравао сам сваки свој корак. Ако сам где подбацио, или ако сам се где пребацио, није то било свесно ни намерно него по оној erore humanum est.
ПОСЛЕДЊИ РАЗГОВОРИ С ДРАЖОМ
Кад уђосмо у салу за претрес, пре него ли је ствар оглашена, ухватих прилику да Дражи кажем: Господине ђенерале, мислим да смо на месту где имамо да чувамо образ, а не главе.
- Разуме се - одговори Дража.
Кад поче читање оптужнице у два - три пута ухватих да проговорим с Дражом по коју реч, али допунски судија Станковић као да није скидао ни оно једно око са Драже и са мене. И чим бих ја Дражи примакао главу да што пришапнем, он би то рекао суседном судији, овај другом, а тај председнику који ме је већ првог дана два пута опоменуо преко Ђуре Виловића, јер ја на суд нисам обраћао пажњу.
Поред Стаменковића који је на нас пазио на судској трибини, иза нас су на нас пазили подофицири који су нам седели за леђима - сваком оптуженом по један. Они су Дражу и мене стално опомињали да се размакнемо и да не говоримо, чак и онда кад нисмо говорили.
Дража ми рече да је молио да му дозволе да говори са мном и са Виловићем и да су му то обећали, али да то не може бити пре него и један и други будемо саслушани. Но и саслушање између Драже и мене. Али, ми после суочења нам не дозволише разговор. Тако је Дража, како ми рече, седам пута молио у току претреса да му дозволе да са мном говори. Никад га нису одбили. Али никад му нису ни дозволили.
,,Месец дана су ме држали у ланцима и нису ми ланце с руку скидали" – рече Дража.
,,Како сте живели у шуми?"
,,Два месеца сам јео буков лист и мождани живци су ми толико били замрли да нисам могао да се сетим ни имена своје деце".
,,Како сте сада са здрављем?"
,,Моја ранија болест - леност црева - све ме јаче пати". ,,Како сте прешли Дрину?"
,,При прелазу Дрине под борбом од нас четрдесет - Дража с пратњом - остало нас је у животу само седамнаест. И мој Воја - Дражин млађи син – је погинуо".
,,Наше заробљене људе су везали жицом и живе везане бацали у Дрину''.
Питао сам за поједине људе из Комитета из Пресбироа и друге, али је мало знао да ми каже. Рекао ми је за инж. Васу Ристића, за Божу Перовића и Благоју да су погинули. Потоња двојица су били у Дражиној пратњи. На питање како је ухваћен рече ми: ,,Издао нас Никола. Да би спасио себе. Издао је мене. Нисам доспео ни бомбе да дохватим тако је било ненадно".
Дражина коначна реч имала је 137 или 157 писаних страница и била је озбиљно смишљена и одмерена - долична ставу апостола и мученика. Говорио је близу четири сата.
Кад ја услед сталног прекидања председника одустадох од коначне речи и дадох му изјаву па се вратих на место, Дража ми рече да му је жао што нисам говорио и да је штета. ,,Није штета"' одговорих ја.
Сутрадан по речи одбране - Николе Ђоновића и Драгића Јоксимовића, рече ми Дража да је Јосип Маловић тражио од њега да се одрече Драгића Јоксимовића као браниоца и његове одбране. - То су сместа учинили! Рекох му да ја хоће да нам узму и главе и образе. Главе дамо, образе не. - Разуме се - одговори му Дража.
Кад видесмо да се претрес приводи крају, а да нам неће дозволити да разговарамо, ја то рекох Дражи. Он то и сам увиде и са узбуђењем рече:
,,Господине Мољевићу, морам вам рећи да сте били најчеститији човек у нашој организацији. И остали сте најчистији. Верујем да ћете ипак сачувати главу. И право је да тако буде. Реците господину Слободану Јовановићу да су све имали у рукама и поздравите га."
Ово су биле и последње речи које смо проговорили. Јер кад нам би изречена пресуда и кад изађосмо из суднице, пред вратима нас је чекала група официра која попут звери јурну међу нас да нас растави. Дража се нагло окрену према мени који сам ишао иза њега, ухватисмо се за руке и пољубисмо. Ни речи нисмо могли да изговоримо ни он ни ја. Драги Јовановић и Мушицки пружише ми руку, а Раду Радића и Глишића које сам очима тражио и не видех. Чух само Радине речи ,,поздравите моје" и познадох по гласу.
Један официр се дерао: ,,Адвокати напоље!" Видох старог Дуканца како трчи преко дворишта, затим ме утрпаше једне у један, а друге у други аутобус (марицу) и одведоше у војни затвор у Далматинску улицу. Још те вечери видех неке од осуђених на смрт у ћелијама преко пута од наше. Дражу не видох.
У ноћи од 16 на 17 јула 1946. а може бити још и у од 15 на 16, јер им се журило а били су много нервозни, би погубљен Дража Михаиловић.
Умро је да би могао да живи његов покрет и народна мисао која ће живети докле год буде у народу синова спремних да за њу умиру и док буде здраве народне омладине.
