[Бранке]

Устаничка Србија

---

Српски Фрајкори 1813. године:

---

Кнежевина Србија

Пре Хатишерифа:



Кнез Милош(1830. - 1839.)

[Бранке]

1841-1845





1845-1850

---

Устаници из 1848.

---

Историјат Гарде до 1860.
https://www.knjizare-vulkan.rs/files/fil...343500.pdf

1850-1860

[Бранке]

1861-1870

Народна војска



Стајаћа војска

[Бранке]

Српско-Турски ратови 1876-1878

---

[Бранке]

СНАБДЕВАЊЕ И ИСПЛАТА ОРУЖЈА И ВОЈНЕ
ОПРЕМЕ ТОКОМ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА
Милић Милићевић

http://istorijskiarhiv.rs/sites/default/...2031-4.pdf

Артиљерија у Првом Српском Устанку

https://oruzjeonline.com/2018/09/12/hayduk-top/

Срби топове носили на рукама

Историчар Бранко Богдановић и слависта Ненад Лјубинковић откривају тајне артиљерије српских устаника. По угледу на Србе, европске војске формирале прве јединице лаке брдске артиљерије

ДВА научника који се баве наизглед потпуно различитим областима - уметношћу и наоружањем - недавно су разоткрили заблуду да се српска артиљерија у Првом устанку састојала од свега два дрвена “трешњева топа”. Истражујући старе рукописе у потрази за тајанственим “тобджибашама”, они су осветлили потпуно непознати део слике стварања модерне српске државе.

- Трешњеви топови су мит, Срби су још пре почетка устанка прокријумчарили топове у Србију - каже војни историчар Бранко Богдановић. - Многи устаници су као фрајкори ратовали за Аустрију и имали добре везе преко којих су набављали оружје. Мит о дрвеним топовима сакрио је и причу о великом подухвату Срба из Аустрије, пре свега Војводине и Трста који су притекли у помоћ устаницима, новцем, ратним материјалом и војним стручњацима.

Богдановић је уредник едиције “Војна историја Балкана” која ће ускоро објавити причу о заборављеним српским артиљерцима. Едицију издаје фонд “Руски витезови” при војном ваздухопловству Русије. Српска историографија још се није одужила овим јунацима Првог устанка и њеном команданту Томи Милиновићу Морињанину, констатује историчар књижевности и социолог проф. др Ненад Лјубинковић.

ЗЕМЉА ЈЕЧИ,НЕБО ЗВЕЧИ

ПРВИ српски “ратни репортер” Филип Вишњић од почетка је пратио развој наше артиљерије. - Вишњић у “Почетку буне на дахије” открива да је, још пре избијања устанка, Хаджи-Мелентије, игуман манастира Рача крај Дрине шверцовао топове и джебану. У песми о боју на Лозници он извештава слушаоце да имамо моћну артиљерију стихом “јека стоји убојних топова/земља јечи, ведро небо звечи” - каже проф. др Лјубинковић.

- Наши историчари су потпуно превидели сведочанства о српској артиљерији које су оставили Филип Вишњић и Сима Милутиновић Сарајлија - каже проф. Лјубинковић. - Трагом података из њихових песама открио сам да Народна библиотека у Београду чува рукопис Томе Милиновића Морињског, команданта прве српске артиљерије, који још од 1847. чека објављивање у Србији! Реч је о успоменама из устанка, у којима се налазе потпуно непознати подаци о обнови српске државности.

Тобджибаша - артиљеријски војвода Тома Милиновић, пореклом из Мориња у Боки Которској, почео је каријеру као морепловац и постао богати трговац у Трсту. Сав иметак уложио је у Први српски устанак, коме се убрзо по избијању придружио као конструктор топова и артиљерац у биткама.

- Већ 1806. у бици на Делиграду Милиновић командује артиљеријом, која је била пресудна за успех устаника у првом судару с регуларним трупама Османског царства - наводи Богдановић. - Он изводи праву револуцију у артиљеријској тактици, прерађујући и скраћући цеви тадашњих огромних топова. Том лаком српском артиљеријом брзо маневрише у брдском подручју и уништава неупоредиво јачу турску војску.

Бечки ратни архиви чувају детаљне извештаје аустријских обавештајаца о томе како су огромна турска оруђа поразили топићи које су устаници носили на рукама.

- Практично, то је била прва лака брдска артиљерија у Европи - открива Богдановић. - Врхунац је био први расклопиви топ на свету, који је конструисао Милиновић. За само неколико минута он би био растављан у пет делова, које су пешаци лако преносили на други положај. Један такав топ Турци су 1813. као највреднији ратни плен изложили на царском Топкапи сарају.

ТОБДЖИБАША ТОША

МИТРОПОЛИТ Стеван Стратимировић је за Беч сакупљао информације о устаницима, али је признавао да они ни њему као Србину не одају тајне, а камоли Османлијама. - Турци не могу међу Србима тако лако наћи шпијуна, стога морају улазити у земљу њихову врло опрезно као у тамну ноћ - говорио је Стратимировић. Посебно је вешт у скривању идентитета и устаничких послова био Томо Милиновић, командант српске артиљерије. Он се у Србији крио иза надимка Тоша и правио невешт и неук, па је у народу остала изрека “прави се Тоша”. После пропасти устанка отишао је у Русију где је и умро као изгнаник.


Саговорник “Новости” наглашава да се идентитет тобджија и тополиваца у време устанка чувао као тајна, јер би њихово разоткривање прекинуло кријумчарске везе којим је у Србију стизао ратни материјал и војни стручњаци. Ипак, проф. Лјубинковић је открио имена артиљераца из аустријске Војне крајине.

- Срби “иностранци”, артиљеријски поручници звали су се Мита, Петар, Прака, Панта, Андрија, Игњат, Јован Брка, Павле, Глуви Димитрија - набраја проф. Лјубинковић. - На основу Милиновићевих казивања, њихова имена забележио је Сима Милутиновић Сарајлија у спеву “Сербијанка”. Најистакнутије “тобджибаше” су Новосађанин Павле Поповић и механичар-сајджија Милисав Петровић из Баната. Милан Ђ. Милићевић наводи да је Поповић међу устанике дошао с Милиновићем и излио 1807. први устанички топ у Београду. По његовим речима, до краја 1813. изливено је око 150 топова.

Бранко Богдановић је утврдио да су устаници имали непрестано у употреби 60-70 мобилних топова, који су репарирани или изливани у арсеналу у Доњем граду београдске тврђаве.

- Као тополивци ангажовани су најбољи звоноливци, јер је реч о истој технологији ливења бронзе, а за израду лафета ангажовани су колари и столари из Војводине - објашњава Богдановић. - Срби са свих страна похитали су 1804. да ослобађају отаджбину коју су претходне генерације напуштале у сеобама.

Употреба ракета у устаничкој војсци

Војна историја бележи да су ракете као артиљерија будућности први пут у Европи употребљене код Булоња, у Француској 1806, али то није сасвим тачно. На почетку исте године, устанички прота Матеја Ненадовић је боравио у Бечу, и одатле донео у Србију "1.000 комада ракетли великих", направљених у Саксонији.

Њима је убрзо десеткована турска одбрана Шапца. Две године касније, Марко Добрић, саксонски трговац српског порекла, набавио је књигу о британским ракетама и упутство за израду коју је покушао тајно да пренесе у Србију.

Устаници су били дословно очарани новим оружјем, па су тражили начин да их и сами праве, али су их Аустријанци претекли. Пошто су књигу пронашли и запленили, они су направили прототип прве ракете, касније и серију од 24 комада, у радионици "оберфојерверкмајстера" Магера.

Прву ракетну чету имали су 1814. Тек нешто пре те године, и српски инжењери су овладали израдом новог оружја у београдском Арсеналу, на шта указује једна Карађорђева белешка из 30. јуна 1812. године: "Писато Совјету да официру топџијском да што му треба, да прави ракете."

Прво примитивно издање овог напредног оружја које је користила устаничка војска у Србији сачињавао је лимени цилиндар са погонским горивом. Била је то мешавина шалитре са мало сумпора и ћумура. На горњи крај цилиндра причвршћивано је топовско ђуле, а на спољној страни штап, дуг до два метра и слободним крајем усађеним у дрвени троножац, тако да се уз помоћ њега ракета могла нанишанити.

Читава лансирна рампа тежила је око 10 килограма, а погонско гориво се палило обичним фитиљима. Домет оваквих ракета био је од 800 до тада невероватних скоро 2.000 метара, али се оне нису одликовале нарочитом прецизношћу.
https://arhiva.vesti-online.com/Riznica/...e-u-Srbiju

[Бранке]

Први српски устанак као коалициони рат и српска устаничка војска као коалициона снага

---

Настанак устаничке речне флоте

[Бранке]

Трагом Карађорђа(све епизоде):

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Најамник од малих ногу - 1. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=GjXAtMWbU78

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Разочарани ратник - 2. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=2JeIGvUUWVQ

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Опрезни бунтовник - 3. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=vsvu7oJw7ys

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Вожд из народа - 4. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=-Aa49UvQCuo

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Командант голоруких - 5. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=uIGKGQXyIGo

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Ширење устанка - 6. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=VF1LucjIp3Q

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Обновитељ државе - 7. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=nEfcJHQsQe8

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Велики стратег - 8. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=hz09-HxEPCU

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Строги законодавац - 9. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=mLLcFs_QdYw

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Војинствениј гениј - 10. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=hW0tOu0pDeY

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Приљежни градитељ - 11. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=nVnpd8CQiZU

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Напрегнути мир - 12. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=B8BIbY_-ntg

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Плач у Фенеку - 13. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=rbkbB--0rbo

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Од немила до недрага - 14. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=WPQNAtsHBVI

ТРАГОМ КАРАЂОРЂА : Одлазак у легенду - 15. епизода
https://www.youtube.com/watch?v=x8z4vTg5nDU

Из књиге "Војска Србије"

По избијању Првог српског устанка 1804. године, развојем и јачањем ослободилачке борбе српског народа у знаку обнове старе, давно изгубљене државе, јавила се потреба, превасходно под утицајем припадника ранијих фрајкорских одреда, за организовањем регуларне, по европском узору обучене и униформисане војске. Уопште су се Срби, у сукобу са Турцима, препознали као европски народ. Батаљони регулаша се оснивају од 1808. године, када је устаничка Србија, после руско-турског примирја у Слобозији, добила нешто предаха у својој борби, а самим тим и могућности да се посвети сређивању сопствених прилика. Код устаника се убрзо појавила жеља за чвршћом војном организацијом, па је 1808. године образован у Београду батаљон регулаша са батеријом. Било је и раније професионалних војника – бећара, на пример за време опсаде Београда 1806. али они нису имали чврсту војну организацију нити униформе. Организацију регуларног батаљона поставио је руски официр Илија Беј Новокрешћени који је дошао у Србију 1806. и остао у српској служби. По речима Лазара Арсенијевића Баталаке, батаљон је био тако извежбан у року од 14 месеци “да се могао равњати с најбољим јевропским регулашима”. У бици на Суводолу постројен у кару, по тадашњој европској тактици пешадије, разбио је налете турске коњице. До 1812. године укупан број регуларних војника је достигао 4.308 и 200 топова.

Првих десет година своје владавине Милош је располагао само пандурима за полицијску службу. Оружану силу нове српске државе је још увек чинио наоружани народ, народна војска. Када је она у току буне Милоја Ђака 1825. прешла делом на страну побуњеника против Милоша, он је одмах затим формирао зачетак стајаће војске од 1147 војника које је, да не би изазвао пажњу Турака, назвао уписним пандурима. Били су подељени на 12 чета (кумпанија) по нахијама. Већ наредне године истичу се уписници у гушењу буне Ђорђа и Марка Чарапића из Белог Потока, после чега се називају званично солдатима – нов корак у поступном ослобађању од Турака. После хатишерифа од 1830, којим је Милошу дато право да држи у својој служби потребан број војника, он је наставио да изграђује стајаћу војску. У недостатку прописа, формација, састав и јачина војске су се често мењали по његовом нахођењу. Србија је 1838. имала 2 батаљона пешадије (8 чета), два одељења артиљерије (4 батерије), ескадрон коњице и музику – у свему 40 официра, 144 подофицира, 208 коњаника, 195 артиљераца и 1830 пешака – свега 2417 људи стајаће војске. Ни гарнизони нису били стални. Најјачи су били Београд, Пожаревац и Крагујевац. Милош је управљао војском преко своје Кнежевске канцеларије. Војне послове издвојио је 1836. у новоустројену Војнополицајну канцеларију из које 1838. настају Главни војни штаб и Главни војни комесаријат као кнежеви извршни војни органи. У међувремену, 1835, основане су 4 војне области (команде) у Шапцу, Чачку, Неготину и Крагујевцу. Постепено настају и зачеци других елемената организоване војне силе: чинови, униформе, санитет, касарне, арсенал, и то више по кнежевој вољи него по плану и прописима. У Пожаревцу је 1837. основана Војна школа – Књажеско-сербска военна Академија – убрзо затим је премештена у Београд да би се већ 1838. угасила у Крагујевцу. Вежбало се по нахођењу егзерцирмајстора који су најпре долазили из Аустрије, а после из Русије. У Пожаревцу је 1837. изведен и први маневар. Војни издаци износили су за 1825. годину 37.737 гроша, а отада нагло расту да би при крају Милошеве владавине достигли 10 милиона.

Милош је почео образовати стајаћу (регуларну) војску у нужди самоодбране, па ју је и развијао првенствено као подршку свом личном режиму и династији, али упоредо он је овим стварао и национално језгро српске оружане силе. Главнину је чинила народна војска. Она се дизала по нахијама и кнежинама, па су се одговарајуће групе по њима и звале Јасеничка, Гружанска војска... или просто Јасеничани, Гружани... Поводом Градашчевићеве буне у Босни, против султанових реформи (Градашчевић Хусеин бег) Србија је мобилисала 18.000 пешака и 2.000 коњаника. Наредне године ради поседања шест нахија које су враћене Србији Једренским миром, Србија је ставила под оружје 8.540 пешака, 1.732 коњаника и 500 коморџија. Један аустријски војни извештај из 1832. цени да би Србија, која је тада имала 600.000 – 650.000 становника, могла наоружати 40.000 до 50.000 људи, а 1838. године, када је становника било већ 750.000 до 800.000, британски конзул је проценио да би могла извести на границу 100.000 људи. Прва је оцена реалнија с обзиром на могућност наоружања – Српска оружана стража, регрутована такође у народу, била је стално на служби и под платама; чувала је српско-турску границу. Јачина је зависила од ситуације – 1835. износила је 628 људи. Изузетно је могла бити ојачана и регуларном војском. У то време је у градовима (утврђењима) Србије било 10.000 до 11.000 турских војника.

УСТАВОБРАНИТЕЉИ

Сретењски устав, који је од Милоша изнуђен 1835. године, био је сувише либералан за Турску, као сизерену силу, и Русију, као силу покровитељицу. Њиховим споразумом султан је 1838. октроисао Србији свој устав којим је извршна и законодавна власт подељена између кнеза и Државног савета, органа Порте. Пошто му није пошло за руком да буном стајаће војске јуна 1839. обори Устав, Милош је абдицирао у корист свог старијег сина Милана који је био на самртничкој постељи. После његове смрти, 1839. на престо је 1840. дошао Милошев други син Михаило. Он је оборен 1842. после неколико крвавих судара устаника са стајаћом војском, код Крагујевца, Чумића и Жабара, а на његово место постављен је за краља Михаилов ађутант, поручник Александар Карађорђевић, Карађорђев син. Под његовим именом до 1858. Србијом је владала олигархија окупљена у Државном савету која се у борби са кнезом Михаилом назвала уставобранитељима. Уставобранитељски режим обезбедио је сељаку и грађанину само приватну својину, никако политичке слободе. Власт кнеза је ограничена али не од народа већ од чиновника. Главни напор уставобранитеља био је стварање чиновништва које неће служити кнеза већ државу с којом се Државни савет идентификовао. Главну пажњу режим посвећује судству и школству, нешто је урађено и на саобраћајној инфрастуктури, 1843. уведена је пошта, а 1855. телеграф.

Уставобранитељи су пожурили да распусте Милошеву стајаћу војску. Према Војном закону од 1839. Гарнизоно воинство требало је да има 4 батаљона по 4 чете од по 243 човека, једну самосталну чету исте јачине, једну полубатерију и музику. Гарнизона војска била је под Главним штабом гарнизона који је био у саставу Министарства унутрашњих дела. Главни задатак Гарнизоне војске био је чување границе. У суштини то је милиција, на нешто већем организационом степену од народне војске.

Убрзо су и уставобранитељи увидели да им је потребна јача стајаћа војска па је 1845. издато Ново устроеније гарнизоног воинства по коме је пешадија имала два батаљона по 4 чете – свега 2.010 људи; артиљерија (тобџије) једну батерију од 250 људи, а коњица један ескадрон од 208 људи; са музиком од 50 људи и персоналом војног штаба било је укупно 2.529 људи. По новом правилу о регрутовању у војску су узимани људи од 18 до 30 година, уколико се нису одали наукама, вештинама и уредној трговини. Рок служења износио је 4 године, али је половина људства била стално код куће на тромесечној смени. Једном годишње, од 16. августа до 16. септембра, сва се војска скупљала ради вежбе. Граничне функције војске су укинуте.

Револуција 1848 снажно је запљуснула и Србију. Млада српска интелигенција, образована на западу, заузела је опозициони став према олигархијско-бирократском режиму, али је сву своју енергију усредсредила на национални проблем који је поставила у први план мађарска револуција. Мноштво добровољаца из Србије борило се у обновљеном Војводству под Стеваном Книћанином. Србе у Војводини је српска влада издашно помагала. Мађарска револуција је дала новог подстрека војним напорима Србије. У Београду је 1848. основана Тополивница која је касније заједно са Арсеналом образовала у Крагујевцу Фабрику за војну спрему, а Артиљеријска школа је основана 1850. Уз то су ишле многе друге новине које су структуру српске војске све више приближавале Западу. Кримски рат још више је подстакао материјално опремање војске. У опасности да буде окупирана од Аустрије, Србија се морала хитно спремати за рат. Пописана је народна војска, па је утврђено да би се на први позив могло дићи 94.000 људи, од тога 16.000 коњаника, а накнадно још 40.000. За њену исхрану створени су општински кошеви. То је изазвало велике трошкове. До 1852. на војску се трошило просечно 105.000 талира годишње (1 талир око 10 гроша), а 1857. године 384.356 талира, око 18% укупног државног буџета. Кримски рат донео је измену у међународном положају Србије: искључиво руско покровитељство замењено је гарантијом европских сила потписница Париског уговора. Додуше, Порта је задржала право да држи своје гарнизоне у Србији, али више није смела њима интервенисати без претходног договора са силама уговорницама. То је био највећи добитак који је Србији донео кримски рат.

МИХАИЛОВА НАРОДНА ВОЈСКА

Заједничким напорима либералне интелигенције и обреновићеваца из народа на Светоандрејској скупштини 1858. оборен је истим ударцем Александар Карађорђевић и олигархија Државног савета – уз помоћ Русије и Француске које нису одобравале Карађорђевићев аустрофилски став. Милош је враћен на престо, а после његове смрти 1860. наследио га је син Михаило.

Са Милошем се вратио у Србију његов лични, деспотски режим. Истим путем пошао је и Михаило. У суштини аутократ као и отац, потчинио је себи сву законодавну, извршну и судску власт. Створио је бирократски деспотизам. За узврат, осетивши и прихвативши пробуђени национализам нових генерација, дао је новог маха спољној политици. У то време рађа се идеја рата против турака којим ће се Србија ставити на чело балканских народа ради националног ослобођења. Ма колико била још неодређена и неодмерена, та је мисао дала српској спољној политици сигурност, чврстину и достојанство, што је иразито недостајало претходном режиму. Идеји о великом националном рату требало је по Михаиловом схватању жртвовати и политичке слободе, како никаква опозиција не би ометала ратне припреме које је сматрао главним задатком државе.

Одмах по доласку на власт, већ априла 1859. Милош је изузео војску из надлежности Министарства унутрашњих дела и преко Главне воене управе ставио је под своју непосредну команду. Наредне године рок у кадру је смањен са 4 на 3 године, а укинуто је привремено отпуштање кућама. Овим се добила боља обученост и већа извежбаност резерви. Затим је Гарнизоно војинство повећано на 4 батаљона пешадије (1 пук), два ескадрона коњице (1 дивизион), две батерије и 1 пионирску чету у саставу артиљерије – са 2.529 на 3.529 људи. Формирана је и понтонирска чета од око 200 људи. Предузете су и мере за модернизовање војске чији је иницијатор био француски пуковник Иполит Монден од 1861. на челу Главне војне управе која ће се од 1862. назвати Министарство воено. Само, никакве измене у организацији и структури нису малобројну стајаћу војску могле учинити оруђем амбициозне Михаилове спољне политике. Отуда се 1861. заводи Народна војска за одбрану земље и права кнежевства. У обавези према Народној војсци су сви Срби од 20. до 50. године закључно, изузев свештених лица и физички неспособних. Дели се на две класе, од којих је прва, готова за покрет, обухватала четвртину пореских обвезника почев од најмлађих до 35. године старости. Целокупна Народна војска имала је 17 пукова, у сваком политичком округу по један чији је назив и носио. Пукови (једно време звани легије по француском утицају) делили су се на батаљоне, по један из сваког среза (у свему 62), а они на чете по општинама. Предвиђено је било и 17 ескадрона коњице, исто толико одељења пионира од по 60 људи и 6 батерија (1.200 људи). Формирано је пет команди (дриносавска, јужноморавска, тимочка, источноморавска и главна средоточна) са штабовима у Ваљеву, Карановцу (Краљеву), Зајечару, Свилајнцу и Крагујевцу. У штабовима је било неколико официра и подофицира из активе. Штабови су руководили регрутовањем, снабдевањем, наоружањем и вежбањем Народне војске. Вежбало се недељом и празником, изузетно у току недеље; батаљонска обука вршила се сваке друге недеље (на два дана), а пуковска 15 дана у години. У Народној војсци подофицире и официре до чина капетана постављао је окружни начелник на предлог среског начелника, командира батаљона (ескадрона), министар војни на предлог окружног начелника, а командире (команданте) пукова кнез на предлог министра војног и министра унутрашњих дела. Сви су из народа, готово искључиво сељаци. Одело и оружје су обвезници набављали сами. Плате нису имали, само су на вежби имали обезбеђену исхрану.

Народна војска је у прво време практично постојала само на хартији. Ни половина људства није, 1862. године, имала употребљиве пушке. Недостајало је и коња. Само су батерије, у саставу редовне војске, биле на добро увежбане. Вежбало се застарелим егзерцирним правилима, а борбене обуке уопште није ни било. Од 1863. године Народна војска добија од државе пушке и муницију, али је требало доста времена да се увезу. Због трења између војних и цивилних власти 1864. године укидају се команде, а уместо њих се у окружним начелствима образују војна одељења са истим функцијама. Егзерцирна правила стајаће војске уводе се 1866. године и у Народну војску, а у Београду и Крагујевцу се отварају нарочите школе за образовање старешина Народне војске где се предаје тактика, фортикација, вођење чете, топографија.

Исте године одржао се у Пожаревцу маневар са 9 батаљона, 4 ескадрона и свом артиљеријом редовне војске, а две године касније у Београду у нешто мањем обиму. По оцени Аустријанаца прва класа Народне војске могла је дати 50.000 људи, а друга њих 40.000. Стајаћа војска, стуб режима, била је брижљиво одвојена од Народне, толико подложне бунама и заверама. Оне се здружују тек на нивоу Министарства војног. По Закону о устројству војске од 1864. кнез је поглавар војске, а министар војни командује стајаћом и народном војском за кнеза и у име његово. Исте године покренут је часопис Војин. Пионири и понтонири се 1865. године издвајају из артиљерије у инжињерију – посебан род војске. За десет година од 1858 до 1868. године војни буџет се више него удвостручио и попео на четвртину државних расхода.

Михаилова Народна војска велико је достигнуће младе српске државе. Она је оставила изванредан утисак на Балкану и у Европи. Грчка и Румунија нису имале ничег сличног. Захваљујући њој, упорности српске дипломатије и подршци гарантних сила, на конференцији у Кандлиџи (Kanlica) јула 1862. Турци су најзад принуђени да се иселе из Србије, како је то било предвиђено још 1830, а уз то да поруше и градове (тврђаве) Соко и Ужице. Под притиском све јаче српске оружане силе Турци су 1867. године пристали и да напусте остала четири града – Београд, Смедерево, Шабац и Фетислам (Кладово). Уместо турских гарнизона на њима је, поред српске заставе, остала само царска турска као знак вазалности Србије. Био је то највећи успех Михаиловог режима, али само корак у далекосежним његовим плановима против Турске. Својом Народном војском Србија је себи извојевала водећу улогу на Балкану. Она је на челу балканског савеза који се тада ствара против Турске. Са Црном Гором закључује савез септембра 1866. године, са бугарским револуционарним одбором јануара 1867, са Грчком августа 1867, а са Румунијом јануара 1868. Србија је стожер савеза: остали чланови нису везани међусобно већ само за њу. Она је војнички, у том периоду, далеко најјача.

Михаилова Србија почела се сматрати Пијемонтом југословенских народа. Идеја југословенског јединства добила је у Србији видан израз још 1844. у Начертанију Илије Гарашанина, најзначајнијег државника уставобранитељског режима. Касније, у току ратова за уједињење Италије, југословенска мисао захвата шире кругове с обе стране Саве и Дунава. Са Хрватима је Михаило одржавао везу преко врло утицајног бискупа Штросмајера. У Новом Саду се 1866. основа Уједињена омладина српска чији је циљ био да сам народ узме у своје руке ствари свог ослобођења. Омладина и либерали спајали су унутрашњу и спољну слободу тражећи да Србија као Пијемонт предњачи у либералном уређењу и уставности што је довело у сукоб колико са Михаиловим апсолутистичким схватањима толико и са аустријским властима.

После убиства кнеза Михаила 1868, на позив министра војног Миливоја Петровића Блазнавца трупе београдског гарнизона извикале су за кнеза малолетног Милана Обреновића, унука Јеврема Обреновића, Милошевог брата. Овим је војска узурпирала право Народне скупштине о избору кнеза. Њој је остало само да изабере намесништво: Блазнавца, Јована Ристића и Јована Гавриловића.

Михаилов аутократски режим огледао се у његовој самој личности. Намесничка влада, ма колико да је имала подршке војске и обреновићеваца морала се тек афирмисати. Устав од 1869. спровео је у дело више привидно него стварно неке захтеве либерала. Значај новог устава је више у томе што је, заменивши турски устав од 1838. године, поставио право српске самосталности у уставном питању. С друге стране, Михаиловом погибијом идеја о рату је потиснута у позадину. С њим је практично нестало и Балканског савеза. Рат с Турском није се могао повести ни због отпора Русије која није желела да се тог тренутка поново покрене источно питање, па ни приликом немачко-француског рата када је заједно са Аустро-Угарском остала неутрална. Отуда су успорене и ратне припреме. Ипак у току четворогодишњег намесничког периода сва је стајаћа војска и прва класа народне војске наоружана острагушама, а већи део прве класе добио је униформе од државе. Кнежевим пунолетством (1872), а нарочито после Блазнавчеве изненадне смрти (1873), дотле најмоћнијег човека у Србији, земља се нашла у рукама незрелог, хировитог, лакомисленог владара који настоји да влада са конзервативцима иако су већину у скупштини имали либерали које је мрзео због њихове уставности. Конзервативци брутално гуше прве социјалистичке активности које покреће Светозар Марковић, али се не могу угушити све гласнији захтеви народа за његова суверена права и све оштрија осуда бирократизма. Носиоци тих нових појава су радикали, инспирисани социјалистичким идејама.

Кнез Милан је узео војску потпуно у своје руке и учинио министра војске својим личним представником, као да и није члан кабинета, што ће постати традиција владара куће Обреновића. С овим је у непосредној вези дошло до реорганизације командовања прописане 1874. Уредбом о устројству команада и штабова Стајаће и Народне војске. Њоме је систематизована и учвршћена војна хијерархија, утврђена права и дужности команданата, командира и других старешина у војсци. И формацијски оквири су сада много шири. Устројена је Главна (дивизијска) команда целокупне стајаће војске, у чијем је саставу била Бригадна команда артиљерије (сва артиљерија и возарско одељење), Пешадијска бригадна команда (1. и 2. пук од по два батаљона и музички део), Пуковска команда струке инжињеријске (по један пионирски и понтонирски полубатаљон, а убрзо затим и телеграфско одељење) и Коњичка команда. У Народној војсци формиране су бригадне команде за све трупе одговарајућег политичког округа, једино је Пожаревачки округ имао две. Исте године објављена је прва формација по којој је Србија имала 317 официра, од којих 5 пуковника, 12 потпуковника и 20 мајора. Дотле је генералски чин имао само Блазнавац. Наредне године рок у кадру смањен је на 2 године.

Херцеговачки устанак који је избио 1875. поново је поставио у први план обрачун с Турском. Понесена јавним мњењем и кнежевом нестрпљивошћу, Србија је 30. јуна 1876. године увучена у рат који није био припремљен ни политички, ни дипломатски, ни финансијски, ни војно. Осим Црне Горе, савезника није било. Гарантне силе биле су против рата. У Русији је само славенофилска струја гурала Србију и Русију у рат. Србија је мобилисала 158 батаљона I и II класе, 18 батаљона III класе, 18 ескадрона, 44 батерије са око 210 оруђа, 6 пионирских батаљона, 6 болничких чета, у свему преко 100.000 људи са 22.000 коња и 6.000 волова. У току рата број људи за које је требало обезбедити исхрану повећан је на 130.000, што је представљало велики напор за неразвијену земљу од, тада, 1.300.000 становника. Била је то недисциплинована народна војска. Стајаћа војска од непуних 5.000 војника (4 батаљона) делом је задржана у гарнизонима у унутрашњости, делом је заузела на граници значајније тачке, коњица (2 ескадрона) употребљена је за ордонантску (курирску) службу при вишим штабовима, а само су пионири, понтонири и болничари (1 чета) коришћени као кадар за формирање одговарајућих јединица Народне војске. Оружје је било застарело, Пушака острагуша, у ствари старе преправљене пушке спредњаче, имала је у потпуности само I класа, а II делимично. Топова острагана имала је само једна батерија. Насупрот српској слабо наоружаној милицији, турска редовна војска имала је модерне пушке и топове. Са Црном Гором није постигнута никаква конвенција о заједничким операцијама. Ипак се у Србији веровало у успех. Пошло се у офанзиву у очекивању да ће хришћани у Турској устати на оружје, пре свега Бугари, а да ће и Русија убрзо ући у рат. Када је обоје изостало пораз је био неминован, све и да је почетни операцијски план био целисходнији, а операцијама управљао способнији восковођа но што је био Черњајев. Интервенцијом гарантних сила закључен је почетком 1877. мир на бази status quo-a.

Крајем године Србија је поново заратила против Турске, сада као руски савезник веома успешно. Овај други рат почео је буном батаљона Народне војске на Становљанском пољу код Крагујевца приликом полагања заклетве. Дело Карађорђеваца, ова, како је названа, тополска буна, брзо је угушена интервенцијом стајаће војске из Београда.

На запрепашћење Срба, Санстефанским уговором Русија је и оне крајеве које су ослободили Срби наменила Великој, а за Србију предвидела територијалне компензације у правцу Новог Пазара и Косовске Митровице које су још држали Турци. На Берлинском конгресу, уз помоћ Аустро-Угарске, Србија је успела да одбрани своје ратне тековине осим среза Трн, да добије и Мали Зворник, али се морала одрећи експанзије у правцу Санџака и Косова, а није могла спречити ни аустроугарску окупациију Босне и Херцеговине коју су одобриле велике силе. Постиснута са запада, експанзија Србије је упућена на југ према Македонији – за што је сада, откако је загосподарила сливом Јужне Мораве, имала добре стратегијске услове – али ће ту наићи на ривалство нове Бугарске са њеним санстефанским претензијама, а касније и на отпор Аустро-Угарске. На Берлинском конгресу Великих сила (1878.) Србија је добила и формалну независност.

Набавке оружја из Русије у време књаза Милоша

Оружје и други војни материјал набављан из Русије купован је у Москви и Тули, једном од најважнијих руских војних арсенала. Тамо суу два маха извршене велике набавке: најпре једна 1836. године у вредности од 10.000 цесарских дуката, а друга 1837. године у вредности од 40.000 форинти.
У лето 1836. године ишли су у Русију као српски изасланици да робу поруче и купе трговци Теодор Илијевић и Илија Брзаковић. Илијевић и Брзаковић су отпутовали за Русију 13/25. јула 1836. године, а новац за куповину им је дат на руке. Њих двојица су поруџбину извршили по „назначенију” које су са собом понели и у којем наглашено да све мора бити израђено „као за руску гарду, а не општеармејску.” На основу „назначенија” поручено је у Москви: 2000 пари чизама са по два „подлатка”, кожа за 3000 пари чизама, 1300 телећака (ранаца) са каишима „по садањој форми”, 1500 мањерки од тенећке за воду, 2000 пантропаша са первезама, 2000 первеза за тесаке, 2000 ремника за оружје, 100 еполета за оберофицире (од којих 20 за артиљеријске и 12 за коњичке),200 комада разних кожа, 36.000 аршина разног платна (за кошуље, поставу мундирску, китле солдачке), 10.000 аршина парусине за панталоне, 4000 аршина сукна (чоје угасито зелене „као што руска армија носи”.
Истовремено, поручено је у Тули 100 полусабаља официрских, 2000 тесака гардиских, 300 гардиских мамуза, 200 узенгија, 300 комада гвожђа за троугаона копља, 2000 „орудија са штиком” (тј пушака са ножевима –бајонетима), 300 сабаља за лаку кавалерију итд.
Војни материјал који су Брзаковић и Илијевић наручили стигао је у Србију лађом крајем априла 1837. године. Према упутствима књаза Милоша од 18. фебруара/1. марта исте године, материјал је требало истоварити на неком удобном месту на Дунаву, ниже \ердапа, затим га у „прамове натоварити” и у Пожаревац пренети. Из Кладова, где је лађа стигла 12/24. априла 1837. године после дванаест дана узводне пловидбе, лађа са војним материјалом је стигла под Пожаревац код „Шанца”. Ту је „еспап” истоварен и уз помоћ народа превежен у Пожаревац и смештен у касарну.
Преко српског трговца у Одеси Лукијана Лучића је у два маха, 26.маја/7. јуна и 17/29. августа 1837. године, у Тули наручено 2000 пушака, 400 сабаља, 300 пиштоља, 2000 тесака итд. Овај материјал није стигао све до краја прве владе књаза Милоша. После његове абдикације, српска влада
је била принуђена да предузме нужне кораке код надлежних руских власти да се Лучић присили да достави у Србију пушке, сабље и остали војни материјал ако га је набавио – или да врати новац који је примио. Таква
интервенција је учињена и 1/13. августа 1839. преко Министарства иностраних дела, али је тек априла 1840. године из Русије стигло 2000 пушака, 400 сабљи, 300 пиштоља, 2000 тесака итд. За сав тај материјал плаћено
је укупно 103.676,89 рубаља, али не све пре испоруке. Наиме, пошто је
Лучић у међувремену банкротирао, Србија је остала дужна око 20000 форинти које су исплаћене тек у лето 1841. године.

Набавке оружја из Русије у време Уставобранитеља

За време владе Уставобранитеља практично није ни било набавки наоружања из Русије, само је након повлачења руске армије из Мађарске 1849. године цар Никола I уступио Књажевини Србији 3000 пушака кремењача из стокова интервенционистичке армије. То је била и последња набавка спредпунећих кремењача извршена од стране официјелне Србије.

[Бранке]

Како је Србија стекла право истицања државне заставе на бродовима



Србија књаза Милоша је добила неку врсту речне ратне флотиле одмах после 1833. г. У то време су дуж целе северне границе били распоређени чунови за погранични транспорт војске и војне опреме. Ова мала пловила су обично имала по три веслача, једног у средини и двојицу на крајевима. Турци су држали каике у Фетисламу до 1833. г. а онда су их, сходно одредбама султанског фермана, предали српским властима. Књаз Милош је још исте године својим указом регулисао правила превоза каика, лађа и скела на Дунаву. Одмах затим се приступило и изградњи већих лађа.
Наши бродови, додуше, извесно време нису имали право да развију српску заставу - премда су они то радили, бар кад су били у српским водама. Пошто је Србија у то време била у вазалном положају према Турској, био је неопходан султанов ферман којим би се дозволило да се над српским бродовима вије српска застава.
У старијој литератури се наводи да је тај ферман издат 1835. године, тако пише и у званичном Зборнику закона у коме је објављен. Међутим, недавно смо у Архиву Србије нашли оригинал тог фермана, а када је исти преведен утврдили смо да је превод објављен у Зборнику закона Књажевине Србије прилично слободан, мада ипак прилично тачан и у духу времена када је настао. Пошто би тачан превод овог фермана био прилично тешко разумљив и заморан за просечног читаоца, ми ћемо овде ипак дати стари превод објављен у претходно споменутом Зборнику. Много је важније то што смо утврдили да датум издавања фермана није онај који се обично наводи. Наиме, ферман је издат 23. дана месеца шевала 1251. године по хиџри. Та, 1251. г. је почињала 17. априла 1835. г. и трајала је до 5. априла 1836. године. С друге стране, 23. дан месеца шевала пада 28. јануара 1836. године. Све ово, наравно, по старом календару, а по новом је то 9. фебруара 1836. године. Дакле, Књажевина Србија је право да истакне своју државну заставу на својим бродовима добила султановим ферманом од 9. фебруара 1836. године, наравно, по новом и сада важећем календару. У српском преводу, иначе, овај ферман је гласио:
Подунавским везирима, пашама, кадијама, војводама, ајанима и другим старешинама и надзорницима скела.
Од стране српског кнеза Милоша Обреновића (да би био конац његове среће) поднешена ми је молба, да би српски народ, поданик моје високе порте, поред већ дарованих му преимућстава, удостојио се и те дозволе, да се може на трговачким лађама - по рекама и мору пловећим и у Цариград долазећим, и туда пролазећим лађама - од истог народа њихов особени барјак развијати. А као што је та дозвола дата за трговачке лађе Молдавије, Влашке и острва Самоскога, тако је закључено, да се од високог Достојанства мога даде и српском народу тробојни барјак, на коме ће горња част бити црвене боје, средња плаве а најдоња биће беле боје, а о овоме је већ висока заповест већ изашла.
У следству дакле ове моје високе заповести, које лађе у будуће буду долазиле у престолно - градско - пристаниште, и у све друге скеле царства мога, да не буду ни у чему и најмање буди од кога чиновника царства мога, или ма од кога другог узнемираване, и на тај начин, поред нарочитог на све крајеве отправљеног фермана, да се приложи по један образац тога барјака да би га сви признавали и познавали.
Тога ради је и вама везири, паше, кадије, војводе, ајани, старешине и надзиратељи скела, свакоме по један егземплар образа тога барјака послат, да би ви, кад ова моја заповест буде к вами стигла, свакоме коме знати ваља, то до знања доставили, и да у случају, ако српске лађе под горе означеним барјаком у наша пристаништа или скеле уплове, да се уласку, одласку и проласку њиховом никакве препоне не полажу, и да ни у чему не буду напастоване или узнемираване, ни капетани, ни служатељство лађе обеспокојени, но да имаду сваку рукопомоћ и надлежно покровитељство.
Овом мојом високом заповешћу објављено вам је и препоручено особито, да ово тачно надгледате, и да се чувате да нешто томе противно не урадите.
Ферманом од априла 1838. године прецизирано је да је застава црвено-плаво-беле боје, с тим што су на црвеном пољу стајале четири звезде, а на средњем, плавом пољу, српски национални грб.

Оливера Думић
Небојша Ђокић

[Бранке]

ПОЧЕЦИ ТОПОЛИВНИЦЕ У КРАГУЈЕВЦУ





Апстракт: Са ливењем топова се у Србији започело још у средњем веку. Са њиховом израдом је настављено и за време турске владавине овим крајевима. За време првог српског устанка су такође израђивана артиљеријска оруђа, а и за време прве владе књаза Милоша је изливено неколико топова. Ипак, до прве праве серијске израде топова дошло је тек за време владе књаза Александра Карађорђевића, пре тачно 150 година. Управо је то датум од када можемо сматрати да у Србији постоји војна индустрија у савременом смислу те речи.

Док је за већину европских земаља XIX век биопериод убрзаног научно–технолошког успона и развоја, за Србију је то био тек почетак националне еманципације и освајања слободе коју је, у датим околностима, само војска могла да брани и очува – спремна, добро опремљена и изузетно мотивисана. Стога је Књажевина Србија била принуђена да,упркос оскудици и немаштини, прати Европу и своје потенцијалне непријатеље и да, колико је то могуће, модернизујесвоје већ застарело наоружање. За куповину наоружања у иностранству није било довољно новца, па је Србија део војне опреме морала да производи сама, у крагујевачкој Тополивници. Када су се средином века европске војске преоријентисале на моделе артиљеријског оруђа са изолученим цевима,Књажевина Србија се, следећи пример суседне Аустрије, одлучила за лако и тешко пољско оруђе, пољске топове и мерзере система Ла Хит М.63 од 4 фунте (85.6) који су у наоружање српске војске уведени 1864. а дефинитивно повучени из употребе 1909. године.
Убрзо по формирању Књажевине Србије – и упркос свим дипломатским активностима и успесима Владе и самог Књаза, мало очекиваним и не баш уобичајеним када је реч о тако младој државној творевини – постало је сасвим очигледно да је ипак само војска та снага која, спремна, добро опремљена иизузетно мотивисана, може да заштити државне интересе итешко извојевану, крвљу плаћену слободу Србије. Стога су се убрзана модернизација и наоружавање војске како би била устању да се одупре свакој потенцијалној опасности наметнули као основни и приоритетни задатак коме је било подређено све остало. Уосталом, набавка оружја и муниције је била најозбиљнији проблем са којим су се Срби суочавали још од избијања Првог српског устанка – и велике силе и суседне земље су често, у зависности од политичких прилика и сопствених интереса, избегавале да испоруче обећано (а некад и већ унапред скупо плаћено) оружје, па чак и спречавале набавку издругих извора. Самоуверена и прилично сигурна у наклоност српског народа, суседна Аустрија је Србију сматрала својеврсном тампон–зоном према Османском Царству па јој је повремено, онда када се и сама осећала угроженом, давала извесне количине оружја и муниције – али јака и независна Србија очигледно није била у складу са њеним општим и дугорочним интересима. С друге стране, и „мајчица Русија“ ка којој су Срби упирали поглед пун ишчекивања и наде неретко се маћехински односила према својим убогим балканским савезницима.Због свега тога су српски борци у Првом устанку били принуђени да се сналазе како знају и умеју, да се боре оружјем заплењеним од непријатеља и често импровизују, што уједно представља и објашњење чињенице у погледу које се слажу сви историјски извори – да су српски устаници најчешће користили пушке “крџалинке”, “арнаутке” (са њиховим различитим варијантама), па чак и јаничарске “шишане”, вероватно заплењене у борби; заправо, биле су то скоро све пушке које суносиле крџалије, одметници од централне власти у Стамболу од којих су се многи прикључили устаницима, борећи се и гинући са њима.

Касније су се међу српским борцима појавилеи пушке мануфактурне производње других типова, порекломиз разних европских земаља и прибављених на најразличитијеначине – али све то, очигледно, није било ни издалека довољно. Стога је основана Тополивница у београдском Доњем граду и неколико барутана, али су све оне престале са радом након устанка. Набавка оружја и муниције из иностранства је била и остала озбиљан проблем за Књажевину Србију па јестога, поред одржавања и оправке купљеног или добијеног оружја, била преко потребна и каква–таква сопствена производња. Зачудо, и ма колико то нама данас деловало и необично и нелогично, Срби су почели да лију сопствене топове много пре него што су се упустили у серијску производњу пушака – почев од занатског ливења појединих артиљеријских оруђа у околини Страгара и манастира Вољавча, преко мануфактурне производње глаткоцевних топова у новооснованој Тополивници у Крагујевцу, све до спредпунећих изолучених топова система Ла Хит, за оно време веома модерних и усавршених.

Веома су оскудни историјски подаци о развоју војне индустрије у Србији у периоду од 1815. до 1848. године. Разлог лежи у томе што су и књаз Милош и његови наследници, укључујући уставобранитеље, гледали да то задрже у тајности. Наравно, и целокупна војна индустрија је била веома слабо развијена - али је ипак постојала.
Тако је, на пример, у Крагујевцу 1836. године постојао главни магацин са пушкама и тзв “Арсенал” у ком је на оправци ручног ватреног оружја радило 20 мајстора. Нешто касније, 1841. г, подигнуте су две зграде за радионице - браварску и ковачку. Ове радионице су 1845. и 1847. године знатно проширене, и управо су оне представљале темељ каснијој Тополивници. Истовремено је подигнута и нова зграда за управу, а све те зграде су подигнуте на десној обали Лепенице, између Господаревог и Метиног брда, управо на оном простору на коме ће ће бити подигнута Тополивница. У то време се, од стручњака, у Крагујевцу посебно истицао туфекџија (пушкар) и “надзиратељ правитељственог арсенала” Петко Трпезић.
У то доба је у Београду постојала радионица за оправку оружја и пуњење ђулади, а у дворишту “Главног војеног штаба” се налазила шупа у којој су радници, већином осуђеници, под надзором мајстора Весе Јовановића израђивали углавном виле и лопате. Ђулад су се лила у Мајданпеку, под војном контролом, а први контролор је био фрајерверкер М. Кренцер који је касније постао и официр у српској војсци.
Због сложеног међународног положаја у коме се 1848. године нашла Србија српска влада је предузела озбиљне кораке да упоредо са организацијом војске обезбеди и њено наоружање. тако је октобра 1848. године у Београду је почела са радом новооснована Тополивница - која се, додуше, још увек звала оружница. Истовремено је одлучено да тополивница буде “војено” а не “цивилно заведеније”. За потребе ове тополивнице добијене су из Белгије потребне машине за ливеље топова. У њој су, у то време, радила два мајстора: Глигорије Божић ковач из Бачке и Веса Јовановић (Миловановић) дунђерин (отац каснијег пуковника Нићифора Јовановића). Прву пећ за ливење топова мајстор Веса је сазидао 1848. године и убрзо је од два мала топа излио први шестофунтови топ. Међутим, квалитет ове и неколико следећих изливених цеви није био задовољавајући јер су изливене топовске цеви биле толико порозне да су под притиском чак и воду пропуштале. Да би се, ипак, овладало ливењем топовских цеви доведен је, за инструктора, 1849. године из Белгије пољски емигрант Максимилијан Њепрек. На жалост ни он, у свом двогодишњем раду, није имао успеха - јер су му све топовске цеви биле порозне. због чега је био приморан да 1851. године напусти Србију.
Ипак, 1849. године је преломна у развоју војне индустрије у Србији. Наиме, те године је у Србију донета прва парна машина за војне потребе. Она је купљена у Лијежу одакле је, углавном, колима пребачена преко Линца, Беча, Семеринга и Сиска до Забрежја. Пошто се тежило да се парна машина незапажено пребаци у Београд она је од Забрежја до Београда превежена на колима. Но то се није могло сакрити па су Турци благовремено о овоме обавештени од аустријских власти. Пошто су уложили протест Турцима је успело да спрече монтирање машине у Београду. Значајно је нагласити да је те године у службу српске владе ступио и искусни машиниста и механичар Делур Тусен са којим је уговор продужен и 1853. године.
Како београдска тополивница није успела да усвоји ливење топова а пошто је поред тога као гранична варош, Београд био изложен сталној присмотри страних дипломатских представника. највиши државни органи су одлучили да се Тополивница пресели у Крагујевац. Овој одлуци је ишло у прилог и схватање да је неопходно да се све радионице концентришу на једном месту. Тако је, на Св. Илију 1850. године, освештен темељ нових зграда будуће крагујевачке фабрике која је тада први пут славила и своју славу Св. Илију. За тополивницу је одабран терен недалеко од цркве књаза Милоша, поред саме Лепенице.
Тополивница је званично пресељена на основу акта књаза Александра Карађорђевића од 17/29. марта 1851. године. Те године је званично и завршено сељење радионица из Београда у Крагујевац. Одлука од 1848. године да тополивница буде “војено” а не “цивилно заведеније” остала је и даље на снази.
И поред Њепраковог неуспеха Главна Воена Управа је одлучио да из иностранства (Француске или Пруске) доведе спремног инструктора за ливење топова. Преко упућених курира Главна Воена Управа успева да, средином 1852. године, ступи у контакт са врло вредним и искусним ливачким инструктором и организатором производње Французем Шарлом Лубријеом коме је француски цар Наполеон II лично дозволио да дође у Србију. Том приликом је у Паризу купљена и модерна парна машина као и потребан алат за фабрику. Ла Шос (La Cхaussе) фабрикант ове парне машине дошао је лично да исту монтира. На жалост, при раду на сунчевој жези, доживео је срчани удар и умро. Сахрањен је код старе крагујевачке цркве. Његова жена је остала у пословној вези са крагујевачком Тополивницом испоручујући јој и даље машине и алат. Почетком 1853. године Лубри је стигао у Србију где је 8/20. јануара 1853. године потписао уговор након чега је одмах отишао у Крагујевац да преузме поверени задатак.
Премда је било пуно проблема рад на изградњи Тополивнице се убрзано настављао. тако из једног акта бр. 466 од 26. јула/7. августа 1852. године сазнајемо да је рад у фабрици пуном паром продужен током јуна 1852. године. Брзо су подизане зграде, радионице и јаме за ливење топова. Јаме су задавале доста мука јер је подводно земљиште доста отежавало посао. Са друге стране, највероватније је и сам Лубри отезао са почетком ливења топова и то не само због лошег здравља већ и због тога што је на њега из Француске вршен притисак да отеже са послом јер није било препоручљиво да Србија има модрну тополивницу. Поготово што став Србије у Кримском рату није био посве јасан. Књаз Александар је често долазио у Крагујевац распитивао се о напредовању послова и бодрио раднике да истрају у раду. Прве пробе са коришћењем каменог угља у тополивници вршене су 31. децембра 1852. године/12. јануара 1853. године. Испитивање употребе угља настављено је током целе 1853. године.
Под руководством швајцарског мајора Карла Орелиа (Karlo Oreli) (ангажованом у српској војсци од 11/23. априла 1853. године и који је у то време био у служби Главне Воене Управе) предузето је током 1853. године у Крагујевцу подизање и организација радионица за израду лафета. Али најпре је требало конструисати лафет и једнообразна војна возила. За то је формирана посебна комисија која никако није могла да се одлучи између пруског система Ц-1842 и француског система Вале (Valee) М 1827. Због тога је наређено мајору Орелију да он донесе одлуку. Из писма Министру унутрашњих дела ВN0 1292 од 13/25. октобра 1853. године дознајемо да је потпуковник Орели предузео израду нацрта лафета по француском моделу и да је за ту врху доведен и један стручни мајстор – бравар из Ораовице у Аустрији. Орели је, на крају, предложио различите моделе артиљеријског оруђа – зависно од намене: француски Вале М.27/53 12 тешки пољски топ, швајцарски М.53 6 пољски топ, француска Вале М.27/53 дуга хаубица калибра 16 цм (или од 32) , швајцарска кратка хаубица од 12 (или од 132 мм) М.53 и француска Вале М.27/53 брдска хаубица од 12. Међутим нацрт лафета ње могао никако да задовољи комисију те је дат налог српском официру Петру Протићу Драгачевцу који је радио са Орелијем да да свој нацрт лафета. Његов нацрт, заснован на лафету пруског система Ц-1842 је коначно и усвојен. Након тога, почетком 1854. године Орели је из Београда прешао у Крагујевац да оснује одељење за опрему изливених топова као и лабораторију. Али ни у овоме није успео па је донета одлука да Лубри преузме руковођење целом тополивницом а Орели је напустио Србију. Док се у Крагујевцу завршавала тополивница барутану у Страгарима је преуредио и модернизовао чешки стручњак Жак. Он је инсталирао нове машине и опремио лабораторију и побољшао смештајне услове. Међутим и он је морао убрзо да оде.
Напред споменуте ознаке артиљеријских оруђа треба узети само условно. Наиме, у међувремену, прописом Попечитатељства (владе) званично су уведени у наоружање швајцарски модел лаког пољског топа од 6  , швајцарски модел кратке хаубице калибра 12  као и француски модели тешког пољског топа од 12 , дугачке шсетоцолове хаубице (од 12  такође) и горске (тј брдске) хаубице. Стварни калибри ових артиљеријских оруђа, по данашњим стандардима, су били следећи: пољског топа од 6 фунти 95,5 мм а топова од 12 фунти 121,4 мм.
Док се радило на усвајању лафета је Лубри 30. септембра/12. октобра 1853. године обавестио писмом Министра унутрашњих дела да намерава 10/22. октобра да врши прво ливење топова. Међутим, прво ливење топова није извршено 10/22. октобра већ из акта Министра унутрашњих дела ВНо 1319 од 16/28. октобра сазнајемо да је прво ливење топова извршено 15/27. октобра 1853. године у присуству књаза Александра и да је том приликом изливено 6 топовских цеви на потпуно задовољство књажево. У Крагујевцу је врило од света, пуцњеви из старих 11 топова огласили су срећни почетак рада тополивнице и дали знак за опште весеље. Лубри, радници и Лубрију придодати српски официри добили су поклоне у талирима, шампањцу, коњима и сабљама. Чак и Лубријева жена и ћерка добиле су разне поклоне у стварима и накиту. Премда није био расписан зајам по целој Србији су имућнији људи давали прилоге за тополивницу.
Остала су ливења вршена овим редом: 27. новембра/9. децембра 1853. године (изливена 4 топа и 2 кубусе), 23. јануара/4. фебруара 1854. године (са делимичним успехом, 3 цеви су биле исправне а 3 неисправне), 14/26. фебруара 1854. године (4 топа и 2 кубусе), 20. марта/1. априла 1854. године (4 топа и 2 кубусе), 8/20. маја 1854. године (2 топа и 4 кубусе), 29. маја/10. јуна 1854. године и 12/24. јуна 1854. године. По том је привремено обустављено ливење јер је нестало калаја.
Као што смо већ навели упоредо са ливењем топовских цеви кренуло се и са израдом лафета и лаборисањем муниције. Због тога су у оквиру Тополивнице настала два нова објекта Лафетница и Лабораторијум (касније Пиротехника). Такође је конституисан Арсенал за смештај готових производа. Нешто касније, 6/18. јула 1855. године наређено је да се у подножју Господаревог брда (иза старе крагујевачке касарне) подигне стално артиљеријско стрелиште за пробу топова. Прва проба топова је извршена 8/20. и 9/21. марта 1856. године на истом месту.
У лето 1854. године Лубри је постао скоро неподношљив због своје болести, чудно се понашао а и из Париза је захтевано да напусти Србију. Коначно 21. августа/2. септембра 1854. године Лубри је напустио Крагујевац а на његово место је дошао Милутин Јовановић први учени српски тополивац. После одласка Лубријеа за директора Тополивнице је постављен капетан Петар Протић. Лубри је отишао у Француску где је ускоро и умро. Књаз Александар је, у знак захвалности, послао његовој породици знатну суму новца као помоћ.
До одласка Лубријеа (августа 1854. године) произведено је 46 артиљеријских оруђа (4 топа од 3 фунте, 20 топова од 6 фунти, 10 кратких хаубица од 12 фунти, 8 дуге хаубице од 12 фунти и 4 планинске хаубице) мада је од њих само 8 оруђа било на лафету (тј само је 8 лафета са предњацима било израђено). Милутин Јовановић је крајем септембра 1854. године салио 2 тешка пољска топа од 12 фунти и 2 лака пољска топа од 6 фунти. Била су то прва 2 тешка пољска топа од 12 фунти јер њих Лубри није лио. Ливење је настављено па је нешто касније 9/21. марта 1855. године било је у крагујевачкој тополивници 25 старих топова (стране израде) и 55 нових топова (изливених у Крагујевцу). Од старих топова било је 5 двофунташа, 4 трофунташа, 9 шестофунташа и 4 дванаестофунташа. Од старих хаубица (кубуза) била је једна од десет фунти и 2 од дванаест фунти. Од нових топова било је 4 трофунташа, 23 шестофунташа и 6 дванаестофунташа а од хаубица 8 дугих од дванаест фунти, 10 кратких од дванаест фунти и 4 брдске од дванаест фунти. До 16/28 (?). марта 1855. године било је изливено 55 оруђа и то 41 по швајцарском, 10 по француском и 4 по аустријском систему. На новим оруђима нису биле постављене нишанске справе а нису ни били испробани сви топови. Од 55 нових оруђа 32 су била без лафета. Укупно је после првих шест горе споменутих артиљеријских оруђа под Милутином Јовановићем до 30. априла/12. маја 1857. године саливено 33 оруђа и то 10 лаких пољских топова, 17 тешких пољских топова, 4 горске (брдске) хаубице, једна дугачка хаубица од 12 фунти и један лаки топ од три фунте за потребе књаза када је он у Београду. Дакле, укупно 88 артиљеријских оруђа. Планирано је да се салије још један тешки пољски топ па да се направи пауза. Међутим, на основу каснијих спискова изгледа, по свему судећи да тај топ никада није саливен јер се увек јавља 21 тешки пољски топ. У Лафетарници је за исто време израђено 53 лафета за оруђа разног калибра, 41 предњак, 21 мунициона кола и једна ковачница (покретна на колима - напомена аутора). По нешто другчијим подацима до 1857. године изливено је укупно 86 оруђа. Слабост у раду тополивнице огледала се у томе што није био утврђен тип и калибар топова које је требало поризводити. Полазећи од броја изливених топовских цеви и друге опреме комисија је закључила да је у тополивници још неопходно поризвести 28 лафета, 28 предњака, 65 кара за превоз, 28 кара (муниционих сандука) за ношење муниције, 10 пољских ковачница, 48 кола за артиљеријску муницију, 60 кола за батеријске потребе и 160 резервних кола за пешадијску муницију.
По предрачуну од 9/21. маја 1856. године један крагујевачки топ је коштао српску државу 12600 гроша а буџет крагујевачке Тополивнице износио је за 1856. годину тачно 37263 талира.
Са завршетком Кримског рата, донета је 1857. године одлука да се даљи рад Тополивнице обустави. Ипак, на основу рада посебне комисије одустало се од тог закључка и решено је да се настави са ливењем топова али у смањеном обиму. Истовремено је решено да се организује преправка старих пушака на савременије системе као и да се производи друга војна опрема.
Поручник Мил. Кренцер је 8/20. априла 1859. године израдио прву привремену таблицу гађања за сва артиљеријска оруђа и истовремено је определио употребу диоптера на њима.
Указом од 11/23. јула 1860. године објављен је пропис о уређењу крагујевачке фабрике оружја под називом “Устројеније правителства оружнице у Крагујевцу”. Те су се године лила и прва звона у крагујевачкој фабрици.
Законом је 27. априла/9. маја 1862. године установљена у Крагујевцу Артилериска Управа, под којом су били Управитељство оружнице, Главни Воени Арсенал и Страгарска барутана.
Убрзано се радило и на усвајању новог аритљеријског система са изолученом цеви али то је једна друга прича.
Ми се овде, због простора, нећемо задржавати на употреби српске глаткоцевне ариљерије. Она ће до Српско-турског рата 1876. године бити, углавном, замењена модернијим изолученим спред пунећим топовима система Ла Хит. Ипак, глаткоцевна артиљерија ће бити употребљена врло успешно у борби нарочито у одбрани Шуматовца. Ево шта о њиховом дејству на Шуматовцу пише Сава Грујић: “Глатки шестофунташи наши, пошто су утрошили сав картеч, продужили су борбу са ђуладима. И овом несигурном муницијом сад се сигурно погађало у густе турске колоне, које су тако близу неколико пута на јуриш на Шуматовац биле вођене.” Уопште, у овом рату глаткоцевна оруђа су коришћена углавном као позицијска са прилично великим успехом.
Интересантно је да су се ова оруђа задржала у наоружању све до почетка XX века. Тако је рецимо 31. децембра 1901. године у Нишу било 9 комплетних топова од 6 фунти (са још 7 резервних цеви) и 4 глаткоцевне хаубице од 16 цм а у Кладову 6 истих топова и 2 исте хабице. Што је још интересантније она никада нису званично ни избачена из наоружања, за разлику од рецимо Ла Хитових топова или спред пунећих пушака. Изгледа да су неке од њих запленили Бугари крајем 1915. године. У сваком случају једини сачувани крагујевачки глаткоцевни топ налази се бугарском војном музеју у Софији.

Резиме

Српска војска је пред слом 1813. године располагала са 378 тешких и лаких топова који су скоро сви пали у руке Турака. Књаз Милош је 1815. године располагао са свега четири топа са којима се обесмртио Танаско Рајић. Као што је полако и постепено стицао самосталност Србије књаз Милош је полако и на “мала врата” стварао и њену оружано силу. До топова се долазило најпре из плена, нађени су и неки топови сакривени 1813. године а неки су и тајно купљени од Турака. Неколико лаких топова је и изливено на полузанатски начин. Најзад, 22 топа је и јавно набављено у иностранству (укључујући и Турску) па је пред крај прве владе књаза Милоша Србија имала око 40 употребљивих топова.
Када се педесетих година XIX века поново заоштрило источно питање српским вођама је било јасно да само војнички јака Србија може да се избори за своја права. Зато је морала да, макар део, наоружања набавља у сопственим фабрикама. Тако је 1848. године одлучено да се сагради савремена тополивница. Тек после пет година започето је ливење топова у њој и током следеће три деценије Србија ће сама подмиривати своје потребе у артиљеријским оруђима која ће бити на ниво оних у армијама великих сила. Ускоро ће Србија 1863. године извести и своја прва 24 топа и то у Румунију. Али то је једна нова прича.


Небојша Ђокић



Непубликовани извори

• Архив Србије - Београд
• Архив САНУ - Београд
• Војни архив - Београд
• Јовановић Витомир, Организација и администрација Артиљеријско техничког завода, (литографисано), Централна војна библиотека у Београду бр. 86467,

Књиге

• Ристић Јован, Србија и Кримска војна, Београд, 1885. године
• Спасић Живомир, Крагујевачка фабрика оружја, Београд, 1973. године
• Споменица педесетогодишњице Војне академије (1850-1900), Београд, 1900. године

Чланци

• Грујић Сава, Продирање Турака у долину Мораве, Ратник књ. XL св. III јули 1898. године
• Јовановић Витомир, О постанку Српске Војске у XIX веку, Војни Весник бр. 11/12 за 1924. године
• Митровић Д. Јеремија, Организација и опрема народне војске у Кнежевини Србији 1854 године, Весник Војног музеја бр. 5 св. II, Београд, 1958. године
• Огледало србско, 1864, св. 1.
• Спасић Живомир, Мемоар Петра Протића Драгачевца о првим годинама рада Тополивнице у Крагујевцу, Историјски гласник бр. 1/1973, Београд, 1973,

[Бранке]

Топови система La Hitte



Глаткоцевни топови система Вале (Valée) већ дуже време нису задовољавали нове балистичке стандарде, али у француској армији из неког разлога нису журили са њиховом заменом. Одлука да се и француска артиљерија модернизује уследила је тек након што је на власт ступио Луј Наполеон чијим указом је 1850. године основан Артиљеријски комитет (Le Comité d’Artillerie) који је убрзо, на предлог императора лично, усвојио нови систем изолучених топова – хаубица калибра 12 Модел 1853. Овај систем је по много чему подсећао на старе топове калибра 8 фунти – а како је усвојен на предлог самог владара, сви топови система Модел 1853 су упамћени и као императорови топови. Ова оруђа су за кратко време заменила сва старија (глаткоцевна) оруђа пољске артиљерије – топове калибра 8 и 12 фунти, као и два модела хаубица система Вале. Занимљиво је да су оруђа система Модел 1853 испаљивала не само разорне гранате, шрапнеле и картече већ и пуне топовске кугле (баш као и стари глаткоцевни топови).
Међутим, француски Артиљеријски комитет којим је председавао генерал Де ла Ит (Jean Ernest Ducos de la Hitte) није био задовољан системом који је нетом усвојен, па се позабавио анализом систeма који је још 1847. годинe прeдложио артиљеријски капeтан Тамизјe (Tamisier) а који не само да је имао изолучeну топовску цeв вeћ јe користио и дугуљастe гранатe (за разлику од старијих глаткоцeвних систeма који су користили топовскe куглe). Коначно је у марту 1858. годинe у наоружањe увeдeн изолучeни систeм – и то под називом „Systčme La Hitte“ („Систeм Ла Ит“), што само по себи представља својеврстан преседан. Наиме, оружје и оруђе је у већини случајева добијало име по свом творцу, конструктору, па се овај назив нових француских топова може, евентуално, објаснити искључиво као резултат упорног и доследног личног залагања генерала Де ла Ита, у својству председника Артиљеријског комитета, да се управо тај и такав систем уведе у француско наоружање. Ова оруђа су имала eфикасан домeт од 3.000 мeтара и три врстe пројeктила – обичну гранату (оbus ordinaire), шрапнeл (оbus à balles) и картeч (бoite à mitraille). Били су то, међутим, још увeк топови пуњeни спрeда. Тe 1858. годинe јe увeдeн изолучeни пољски топ калибра 4 (Canon de 4, rayé, de campagne) са Тамизјeовом гранатом – а калибар јe био изражeн у килограмима (уместо у фунтама као што јe до тада било уобичајeно). Истоврeмeно су старији топови – хаубицe калибра 12 и опсадни и тврђавски топови калибра 12, 16 и 24 – конзeрвирани, пошто су им претходно цeви изолучeнe. Ускоро су усвојeни и нови пољски топови калибра 12 (Canon de 12, rayé, de campagne), опсадни топови калибра 12 (Canon de 12, rayé, de sičge) и 24 (Canon de 24, rayé, de sičge), тврђавски и обалски топови калибра 12 (Canon de 12, rayé, de place), 24 (Canon de 24, rayé, de place) и 30, као и брдски топови калибра 4 (Canon de 4, rayé, de montagne) који су сe нарочито истакли у Италији, а постојао је и пољски топ калибра 8 (Canon de 8, rayé, de campagne).
Овом приликом би можда ваљало рећи да у вези са овим топовима постоје извесне контроверзе које, заправо, и нису од суштинског значаја – али ипак често доводе у недоумицу историчаре и истраживаче. Као прво, код њих је калибар изражен у килограмима а не у фунтама као што је то био случај са старијим системима, а Французи су у аутентичним оновременим документима уз ознаку калибра ипак и даље писали „“ (фунта) што се, највероватније, може објаснити добро знаним француским традиционализмом (мада је сасвим могуће и да је у питању само навика, односно, да се означавање калибра у фунтама задржало у писаним документима искључиво по инерцији); исти начин обележавања су, без неког посебног разлога и повода, и Срби једноставно преузели од Француза. Поред тога, у свим српским документима и војним упутима из тог периода се систем Ла Ит назива системом Ла Хит, па су ови топови код нас и до данас остали познати под тим (нетачним) именом, што нашим истраживачима често представља проблем у комуникацијама и при размени информација са страним колегама. Верујем да је реч о пуком немару и недовољном познавању француског језика (односно, читању „по Вуку“), због чега су у оновременим војним круговима али и државној администрацији једноставно пренебрегавали чињеницу да се у француском језику слово „H“ на почетку речи не чита јер је реч о безвучном консонанту, односно „муклом Х“ (тзв. „H muet“). Упркос свему, одлучила сам да (бар овог пута) у даљем тексту користим стари, већ уобичајен и код нас опште познат начин писања како не бих непотребно збуњивала читаоца ових редова.


Инцидент код Чукур-чесме као повод за
убрзану модернизацију српске војске

Некако средином XIX века, у доба Кримског рата, већина европских армија (укључујући ту и османску војску која је у очима Срба и даље била најозбиљнији, најопаснији а и највероватнији потенцијални непријатељ) се преоријентисала на нове моделе артиљеријског оруђа са изолученим цевима. Стога је и српска војска била принуђена да одабере неки нов, савременији модел артиљеријског оруђа, користећи притом сва доступна сазнања о врлинама и манама оруђа које су друге земље већ увеле у своје наоружање. Немили инцидент који се одиграо 1862. године, и до данас упамћен као „догађај код Чукур–чесме“, довео је до отвореног и крвавог сукоба између српских војника и турске посаде која је још увек држала београдску тврђаву. Бројне жртве и далекосежне последице сукоба који се из Београда проширио и на остале градове по Србији коначно су показали Србима колико је њихово оружје инфериорно у односу на модерно наоружање које се већ увелико користило у Османком Царству, а књаза Михајла и владу уверили да је време чекања и оклевања истекло и да питање модернизације српске војске више не може да чека.
Након пропалог покушаја куповине оружја на Западу, српска влада се (посредством конзула А. Влангалија) обратила за помоћ Петрограду. У марту 1862. године су из Русије стигла начелна обећања о скорој испоруци знатних количина ратног материјала, а Србији је том приликом одобрен и кредит од 300.000 дуката цесарских за набавку наоружања. Након бомбардовања Београда, Књажевина Србија је упутила апел Петрограду да убрза поступак и испуни обећање, а председник владе Илија Гарашанин је 5/17. јуна 1862. године поверио реализацију евентуалног преноса оружја бившем попечитељу унутрашњих дела Атанасију Николићу.
Када је Николић коначно, након бројних перипетија, 22. августа 1862. године отпутовао у Русију, надао се да ће добити 60.000 пушака са глатким и 3000 пушака са изолученим цевима. Међутим, у Кијеву га је дочекало непријатно изненађење – речено му да ће примити само 30.000 глаткоцевних и 3.000 изолучених пушака. Додуше, руско Министарство војно је пуковника Слуцког који је преговарао са Николићем овластило да, евентуално, испоручи и нешто више пушака (као и калупе за ливење куршума, резервни материјал, пистоне и каписле) – али само ако “купац затражи”. Николић и Слуцки су се споразумели да Руси уместо каписли дају 2–3.000 сабљи, да оружје буде испоручено из магацина у Херсону а не из Кијева (где је цела операција лако могла да буде откривена), као и да овај велики товар упакују њихови људи. Руско Министарство војно је, истини за вољу, накнадно ипак дало сагласност да Николић понесе 60.000 глаткоцевних пушака, али их у херсонском магацију није било толико. Паковање оружја је почело 5. септембра, пет – шест дана по Николићевом доласку у Кијев, а потрајало је све до краја октобра 1862. године. Товар од 39.200 пушака и 3.000 сабљи био је упакован у 1.759 сандука тешких укупно 269.000 ока. Под отежаним условима, из Русије је преко Румуније током јануара 1863. године стигло свега 36.200 глатких перкусионих пушака М 1845 и 3.000 изолучених пушака М 1854, као и 3.000 сабљи. По налогу књаза Михаила, Гарашанин је замолио румунског кнеза Кузу (Alexandru Ioan Cuza) да пропусти транспорт пушака за Србију, уз обећање да, заузврат, може да добије топове из крагујевачке Тополивнице. Овај превоз оружја је, међутим, имао и неке шире импликације, тако да је напокон попримио карактер афере и међудржавног дипломатског спора.
Премда ова испорука пушака из Русије није у потпуности испунила очекивања Србије (а ни задовољила све потребе српске војске), проблем акутне несташице стрељачког наоружања је ипак знатно ублажен. Стога је Књажевина Србија могла да се бар за неко време усредсреди на опремање и модернизацију артиљерије која је у то доба већ озбиљно заостајала за већином европских армија и потенцијалним непријатељима. Одлучујућу улогу при избору новог, савременог артиљеријског оруђа за потребе српске војске имао је новоименовани директор крагујевачке Тополивнице Миливоје Петровић – Блазнавац, уз свесрдну и беспоговорну подршку министра војног, Француза Иполита Мондена (Hypolit Mondain). Блазнавац се, пак, углавном ослонио на искуства Аустријанаца који су извршили веома детаљне и опсежне експерименте и бројне пробе са најпознатијом домаћом и страном артиљеријском опремом да би се, напокон, у априлу 1860. године одлучили за спредпунеће топове француског система Ла Хит од 6 и 12 фунти са трапезоидним жљебовима, ситнозрни картеч са куглицама од цинка домаће марке Зигел (Siegel) и упаљаче домаће производње (Fleischhandel). Само три године касније – и ослањајући се на иста та искуства и истраживања, Књажевина Србија се такође одлучила за лако и тешко пољско оруђе, пољске топове и мерзере система Ла Хит М.63 од 4 фунте (85.6).
У сарадњи са италијанским капетаном Ланолинијем (Lanolini), Блазнавац је израдио систем домаћих изолучених топова прилагоћених карактеру земљишта у Србији. Заправо, Блазнавац је са Ланолинијем развио аутохтони лафет за све типове оруђа – али и уложио сав свој ауторитет и утицај у циљу усвајања аустријског типа ситнозрног картеча са куглицама од цинка марке Зигел (Siegel) и аустријског упаљача (Fleischhandel). Стога је, истини за вољу, нова српска артиљерија могла само условно да се третира као артиљерија система Ла Хит.

Производња топова Ла Хит у Крагујевцу

Почетком 1863. године су набављене машине алатљике за производњу изолучених топовских и пушчаних цеви, па је крагујевачка фабрика располагала са 20 машина за олучење пушчаних цеви и две машине за резање топовских цеви. Захваљујући набавци ових машина, фабрика је могла дневно да произведе 20000 пушчаних зрна и 40000 каписли а месечно једну батерију од 6 топова и две хаубице са лафетима, 500 нових и 5000 прерађених пушака. Већ наредне, 1864. године, набављена је и модерна машина за олучење – чиме је убрзан процес производње изолучених топовских цеви.
Тополивница је испоручила војсци 80 тешких, 144 лака пољска оруђа и 16 брдских топова од 4 фунте – што је представљало прави подвиг са завидним психолошким ефектом, али и значајан допринос успешној спољној политици књаза Михаила. Суседне земље су осамдесетих година XIX века почеле да уводе у своје наоружање савремене топове са стражним пуњењем – али Србија којој су руке биле дословно везане више но скромним финансијским могућностима није била у стању да прати тај за њу пребрз развој и напредак војне индустрије. Да би земља могла бар донекле да се супротстави потенцијалним агресорима, крагујевачка Тополивница је преправила три батерије глаткоцевних топова од 24  старог типа Вале (Valée) М.27/53 на изолучене острагане са жљебовима карактеристичним за систем Ла Хит, и дала их „Књазу Милану на дар“. Нови опсадни (градски) топови од 24  (15 цм) имали су за тадашње прилике импресиван домет од 4.000 метара.
Од почетка припрема за рат 1877. године па све до краја тог рата, у Тополивници је – поред граната за топове – изливено 26 тешких 4  топова система Ла Хит док су 3 глатка 24  топа преправљена у изолучене острагане. У лафетници су, поред мноштва других производа, израђена и 4 комплетна лафета за топове од 24 , 17 предњака за тешке 4  топове као и 8 лафета, 8 задњака и 16 предњака за лаке 4  топове. Искуство стечено у ратовима 1876–1878. године било је крунски доказ да је модернизација војске нешто што Књажевина Србија, све и да хоће, никако не може да избегне. 6/18. маја 1878. године покренуто је питање новог артиљеријског наоружања, а Артиљеријски комитет је 22. августа/3. септембра 1880. године упутио Министарству војном предлог да сачини процену цене набавки и радова неопходних да се Тополивница преусмери на производњу нових топовских система ливених од бронзе, као и да размотри колико би увођење тог материјала у производњу артиљеријског оруђа заиста коштало. Нажалост, у том тренутку је надлежним институцијама питање набавке пушака било далеко важније, па су топови морали да сачекају нека боља времена. 1/13. маја 1883. године је Артиљеријски комитет изнео свој коначан предлог да се топови за српску артиљерију увезу, а да се Артиљеријско–техничка радионица усредсреди искључиво на производњу одговарајуће муниције. Комисија Артиљеријског комитета се током 1885. године коначно определила за артиљеријско оруђе Де Банж (De Bange) са стражним пуњењем М. 1877/1885 калибра 80 мм које је Књажевина Србија поручила од „Société anonyme des anciens établissements Cail“ („Анонимно удружење старих завода Кај“). Ова одлука је имала далекосежне и веома неповољне последице по Тополивницу која је изгубила свој дотадашњи статус неизбежног и преко потребног домаћег произвођача. Последња батерија топова Ла Хит је изливена 1886. године, а топови овог система су дефинитовно повучени из наоружања српске војске одлуком од 11/24. априла 1909. године. Од Тополивнице је, након тога, остало још само име...


Увођење топова „La Hitte“ у наоружање српске војске

У домаћој стручној литератури се уопште не помиње када су, заправо, топови Ла Хит уведени у наоружање српске војске, што представља озбиљан превид. Међутим, оновремена штампа нам пружа одговор и на то питање. Књаз Михаило је, након великих поплава које су задесиле Србију јуна 1864. године кренуо у обилазак погођених крајева. 27. јуна/9. јула је обишао Свилајнац и Ћуприју где је посетио понтоњеријску чету, апсану и део државне ергеле. Сутрадан је посетио Параћин и Јагодину где је преспавао, да би 29. јуна/11. јула стигао у Крагујевац. „Србске новине“ су забележиле да је Књаз 30. јуна/12. јула обишао Тополивницу и Оружарницу, да би 1/13. јула 1864. године присуствовао првим гађањима из управо усвојених изолучених топова. Дакле, овај датум се може узети као тачан датум увођења топова Ла Хит у наоружање српске војске.
На IV састанку Редовне народне скупштине одржаном 21. августа/2. септембра 1864. године у Београду, пуковник Миливоје Петровић – Блазнавац је, у својству заступника Министра војног, изјавио:
• Да је установљено лабораторијско одељење топџија чији је задатак производња муниције, као и
• понтоњеријско одељење чији су војници оспособљени да праве ћуприје. Они су већ довршили и поставили мост на Морави између Ћуприје и Јагодине који је ускоро требало да буде отворен за путнички саобраћај. Друга ћуприја, код Ђуниса, била је још у фази изградње, а у близини се градила и касарна за једно одељење понтонира. У припреми су били и „летећи мостови“ за постављање на Морави код Драговца, Орашја, Марковца, Багрдана, Глоговца и Варварина. Требало је да сви ови мостови буду готови до Митровдана, а било је предвиђено да се припреме и мостови за још нека друга места и реке у Србији. Заправо, планирано је да се ћуприје у миру користе за саобраћај и трговину, а у случају рата за прелаз војске.
• Да је број пољских и брдских батерија стајаће и народне војске био је повећан, и
• да су на више места зидани нови барутни магацини од којх су неки већ били и довршени. И, коначно,
• да је фабрика у Крагујевцу после бомбардовања Београда 1862. године знатно увећана, а набављен је и велики број машина.

Како је нови Ла Хитов артиљеријски материјал имао јединствен калибар, то је Министар војни својим решењем (ФНо 3155) од 22. септембра/4. октобра 1865. године решио да се на њега не стављају никакве „марке“ и да на топу, осим жига која показује његову „тежину“ (масу), не буде никакве друге ознаке.
На 87. седници Министарског савета од 10/22. маја 1867. године, „министар војениј“ је саопштио да је Србија, приликом преузимања градова, добила и 294 комада оруђа – што топова а што кумбара, али углавном старе конструкције. Стога је министар војни предложио да се ови топови постепепено (“повремено”) прелију и тако добију толико потребна савремена оруђа. Због тога, међутим, више није било потребе за бакром из Мајданпека, па је министар војни предложио да се обустави вађење бакра у Мајданпеку и да се већ добијени бакар у вредности од 7000 # цес. прода као непотребан. Коначно је донета одлука да се преливање топова врши постепено, према потреби и расположивом буџету, као и да се бакар прода – али да се са производњом бакра у Мајданпеку настави бар још неко време, док се коначно не реши шта ће се урадити са рудником у Мајданпеку (јер држава од тога нема никакве штете већ чак и корист).


Испорука топова Румунији 1863. године

Недостатак оружја и финансијских средстава за модернизацију војске – али и савезничких и пријатељских држава спремних да то оружје продају и испоруче –није мучио само Србију. Већина балканских земаља се у то време великих политичких и дипломатских превирања, националне еманципације и борбе за слободу и независност суочавала са истим или сличним невољама. Управо стога је румунска војска 1862. године упутила мајора Херкта (Herkt) у Белгију где је 14 месеци изучавао израду артиљеријских оруђа у фабрикама оружја у Лијежу, шаљући у Румунију исцрпне извештаје на основу којих је потом артиљеријски потпуковник Еракле Арион (Eracle Arion) изнео предлог да се у месту Деалул Спири (Dealul Spiri) започне изградња артиљеријског завода. Стекавши током боравка у Белгији богато искуство и корисна сазнања о производњи наоружања и новим, модерним артиљеријским оруђима, мајор Херкт се у пролеће 1863. године вратио у Румунију, водећи са собом и неколико искусних белгијских мајстора. Већ у јуну исте године постављени су темељи Фабрике оружја (Manufacturii de arme) у склопу Арсенала у Деалул Спири.
Само месец дана касније, мајор Херкт је допутовао у Београд са задатком да се међу српским официрима распита и детаљно информише о организацији израде топова у Војнотехничком заводу у Крагујевцу. Херкт је том приликом обишао и сам Завод, а приликом пријема код књаза Михаила је српском владару предао коњички карабин и пиштољ, производ нове румунске Фабрике оружја. Оружје је, заправо, било лични поклон кнеза Кузе књазу Михаилу, а Херкт је одмах након пријема известио свог министра у Букурешту да су на српском двору са занимањем примили поклон и да су и карабин и пиштољ, поред књаза, испробали и неки српски официри – па и сам министар Гарашанин.
Током 1863. године, Румунија је купила од Белгије 24 топа система Вер Лашосе (Veure Lachausser), од Србије 24 спредпунећа топа Ла Хит, а извесна количина топова је купљена и у Француској.


Опис оруђа система Ла Хит

Српска пољска артиљерија је располагала са пет типова спредпунећих изолучених 4  топова система Ла Хит – лаким, тешким и брдским топовима, горским мерзерима и челичним остраганима (остраг пунећим топовима).
Наравно, уз ова оруђа је ишла и припадајућа муниција, топовски прибор и осталe потрeпштинe, као и муницијска кола (за лакe и тeшкe батeријe) – а за свe батeријe још и фуражна и пртљажна кола.
Српска пољска артиљeрија јe имала 4  тeшкe, 4  лакe и 4  брдскe лафeтe, а предњаке је имала и за лаке и за тешке 4  пољскe топовe.
Тeшки 4  топови су и у дрвeту и у гвожђу имали солиднију, јачу израду него лаки топови истог калибра. Сем тога, прeдњаци лаких топова су имали по два а прeдњаци тeшких топова само по јeдан сандук за муницију. Ширина коловоза тeшких батeрија била јe 1,323 м, лаких 1,215 м а брдских 815 мм.
По шeст тeшких, лаких односно брдских топова образовало јe јeдну тeшку, лаку или брдску батeрију. Топове тeшких батерија вукле су запреге од по 6 а топове лаких батерија запреге од по 2 коња. Топови брдских батeрија товарили су сe на коњe и мазгe, лафeт одвојeно од топа, а на краћа растојања и по равним путeвима су брдски топови могли и да се тeгле, па је тада презан коњ који јe у свом комплету опреме имао и посебне рукуницe за тегљење.
Топови су располагали управним и убацним мeцима. Фишeци за управнe мeткe су имали пуњење од по 700 гр барута код тeшких и 300 гр код лаких и брдских топова, а употрeбљавали су се за гађањe гранатама, шрапнeлима и картeчима. Фишeци за убацнe мeткe су имали пуњење од по 350 гр барута код тeшких и 150 гр барута код лаких и брдских топова, а коришћени су искључиво за “убацивањe” граната. Кeсe за овe фишeкe кројeнe су од свилeног или вунeног платна.
Ла Хитови изолучeни топови су користили три врсте зрна – гранатe, шрапнeле и картeче. Гранатe су имале пуњење од по 250 гр топовског барута код тeшких а 220 гр топовског барута код лаких и брдских топова. Гранатe за лакe и брдскe топовe су билe идeнтичнe и нeшто краћe од граната за тeшкe топовe. Шрапнeли су имали пуњење од по 110 гр пушчаног праха који јe служио за распрскавањe и 48 пиштољских куршума прeчника 16 мм, док су циндeри (упаљачи) за шрапнeлe били тeмпирни (врeмeнски) и прeдвиђeни за даљинe од 400 до 1.500 мeтара. Картeчи су били кутијe од цинк-плeха („блeха“) са два „подeбља данцeта“ од цинка, и код свих пољских топова су пуњeни са по 41 куглицом прeчника 26 мм. Празан простор измeђу куглица био јe попуњeн пиљевином да би сe куглицe бољe учврстилe.


*

Како страни тако и српски историчари и истраживачи, говорећи о наоружању српске војске у XIX веку, пречесто истичу надмоћност турских топова острагана марке Круп (Krupp) над српским спредпунећим топовима Ла Хит. Требало би, међутим, имати у виду и то да топови Круп које су Турци употребили 1876. године представљају тек прве и, самим тим, недовољно усавршене моделе. Њихова почетна брзина зрна је била само 305 м/с (отприлике као и код српских топова). Ефикасни домет за гранате је износио 3.000 метара а за шрапнеле 2.200 м, без обзира да ли је реч о топовима од 4  или од 6 . Српски тешки топови од 4  нису имали шрапнеле (који су били наручени али не и испоручени), док им је ефикасни домет гранате био 2.200 м. Крупови топови су били прецизнији и имали су веће перкусионо дејство, али су зато српске гранате имале знатно јаче парчадно дејство. Велики недостатак турских топова су били заиста лоши упаљачи, због чега 15 до 20 % граната уопште није експлодирало (код српских топова се то дешавало само у 2 до 5 % случајева), а при влажној земљи и свих 35 %. У првим борбама је турска артиљерија била изузетно непрецизна, мада се током августа њено дејство знатно побољшало. Све ове податке треба имати у виду приликом оцене турског и српског наоружања, јер се у литератури као по правилу дају подаци за касније верзије Крупових топова које су Турци користили у рату 1877-1878. године – али и тада у сасвим незнатном броју. Ови топови су имали почетну брзину од око 430 м/с и знатно боље балистичке и друге особине, али свакако треба рећи и то да су у првој фази рата Турци доста користили и спредпунеће бронзане топове белгијског система калибра 4  и 6  – што се углавном превиђа, па се сви турски топови воде као острагани. Када је реч о тешкој артиљерији, Турци су је имали у великим количинама – како модерне тако и старије моделе, али изгледа да је, из неког разлога, нису употребили на Јужноморавском војишту (осим три Крупова топа од 15 цм).


РЕЗИМЕ

Убрзо по формирању Књажевине Србије – и упркос свим дипломатским активностима и успесима Владе и самог Књаза – постало је сасвим очигледно да је ипак само војска та снага која, спремна, добро опремљена и изузетно мотивисана, реално једина може да заштити државне интересе и тешко извојевану, крвљу плаћену слободу Србије. Стога је било неопходно да се војска модернизује и добро наоружа – али је сиромашна Србија, оптерећена свакојаким проблемима, оклевала да предузме неке озбиљније кораке у том правцу. Већина европских армија – укључујући ту и османску војску која је у очима Срба и даље била најопаснији а и највероватнији потенцијални непријатељ – преоријентисала се средином XIX века на нове моделе артиљеријског оруђа са изолученим цевима, док је српска војска озбиљно заостајала за већином европских армија и потенцијалним непријатељима.
У јануару 1863. године је из Русије стигла извесна количина пушака која је бар привремено ублажила проблем акутне несташице стрељачког наоружања, па је Књажевина Србија могла да се окрене ка модернизацији артиљеријског оруђа. Одлучујућу улогу при избору новог, савременог артиљеријског оруђа имао је новоименовани директор крагујевачке Тополивнице Миливоје Петровић – Блазнавац који се углавном ослонио на искуства Аустријанаца који су се, након детаљних и опсежних експеримената са најпознатијом домаћом и страном артиљеријском опремом, 1860. године одлучили за спредпунеће топове француског система Ла Хит од 6 и 12 фунти са трапезоидним жљебовима, ситнозрни картеч са куглицама од цинка домаће марке Зигел (Siegel) и упаљаче (Fleischhandel) домаће производње. Стога се Књажевина Србија три године касније такође одлучила за лако и тешко пољско оруђе, пољске топове и мерзере система Ла Хит М.63 од 4 фунте (85.6) који су уведени у наоружање српске војске 1864. године.
У сарадњи са италијанским капетаном Ланолинијем (Lanolini), Блазнавац је израдио систем домаћих изолучених топова прилагоћених карактеру земљишта у Србији. Заправо, развили су аутохтони лафет за све типове оруђа – а како је, напокон, ипак усвојен аустријски тип ситнозрног картеча са куглицама од цинка марке Зигел (Siegel) и аустријски упаљач (Fleischhandel), то је нова српска артиљерија могла само условно да се третира као артиљерија система Ла Хит.
Тополивница у Крагујевцу је до 1876 . године испоручила војсци 80 тешких, 144 лака пољска оруђа и 16 брдских топова од 4 фунте – што је представљало прави подвиг са значајним психолошким ефектом, али и озбиљан допринос успешној спољној политици књаза Михаила. Од почетка припрема за рат 1877. године па све до краја тог рата, у Тополивници је – поред граната за топове – изливено 26 тешких 4  топова система Ла Хит.
Последња батерија топова Ла Хит је изливена 1886. године, а топови овог система су дефинитовно повучени из наоружања српске војске одлуком од 11/24. априла 1909. године.

Оливера Думић,
Београд

[Бранке]

Конвертовање пушака и производња муниције

Број нових пушака је био недовољан, па је Блазнавац задужио Протића, Чолак Антића, Поповића и Надрљанског, још пре њиховог одласка за Лијеж по венсанке, да у тамошњим арсеналима овладају техником конверзије кремењача у каписларе, жљебљења цеви и израде каписли. У складу са тим, Попечитељство внутрени дела је 31. маја/12. јуна 1857. године обновило захтев за набавку машина неопходних за конверзију. Најпре је 11/23. септембра то прихватио Совјет, након чега је 26. септембра/8. октобра 1857. године књаз Александар Карађорђевић одобрио 1700 талира за набавку у Лијежу “2 машине за прављење нишана”, 2 машине за извлачење олука,20000 пирамида за каписле, матрице за нишане и орозе, калупи за куршуме и матрице за пресовање куршума.”

Премда је Србија имала око 15000 кремењача употребљивих за конвертовање, број машина и квалификованих радника је ограничавао продуктивност на само 1800 конвертованих пушака годишње.На разрешавању овог проблема се 1861. године ангажовао Блазнавац, овог пута као управник Тополивнице. Успело му једа почетком 1863. године набави још 20 машина за жљебљење,а истовремено је за контролора Пушкарнице поставио Михаила Цвејића који је имао велико искуство из Лијежа. Захваљујући овим мерама су крагујевачки погони марта 1863. године имали дневни капацитет од 20.000 куршума и 40.000 каписли, а месечно су могли да ижљебе 300 цеви и конвертују 1000 пушака.

Од почетка је било извесно да Народну војску српска владане може сама ни да наоружа, ни да исхрани, ни да обуче, ни да плати (како је у пролеће 1862. године закључио искусни енглески конзул Лонгворт), односно, да Србија то не може учинити без потпоре Русије, што је већ при првом помену могућности да се створи “ослободилачка армија” у марту 1859. годинеоценио његов још искуснији претходник Томас де Греније де Фонбланк.

Након пропалог покушаја куповине оружја на Западу, српска влада се преко конзула А. Влангалија обратила за помоћ Петрограду. Марта 1862. године су из Русије стигла начелна обећања о скорој испоруци знатних количина ратног мате-ријала. Том приликом је Србији одобрен кредит од 300.000 дуката цесарских за набавку наоружања. Након бомбардовања Београда, Књажевина Србија је упутила апел Петрограду да се убрза извршење овог обећања. У складу са тим, председник владе Илија Гарашанин је 5/17. јуна 1862. године поверио реализацију евентуалног преноса оружја бившем попечитељу унутрашњих дела Атанасију Николићу.

Када је, после многих перипетија, Николић 22. августа 1862.године отишао за Русију, надао се да ће добити 60.000 пушака са глатком и 3000 пушака са изолученом цеви. Међутим, у Кијеву му је речено да ће примити само 30.000 глаткоцевних и 3000 изолучених пушака. Додуше, руско Министарство војно је руског пуковника Слуцког, који је преговарао са Николићем,овластило да испоручи нешто више пушака, као и калупе за ливење куршума, резервни материјал, пистоне и каписле, али само ако “купац затражи”. Николић и Слуцки су се споразумели да Руси уместо каписли дају 2-3000 сабљи, да оружје буде испоручено из магацина у Херсону а не из Кијева где се све могло лако открити, и да њихови људи упакују овај велики товар. Накнадно је руско Министарство војно одобрило да Николић може понети 60.000 глаткоцевних пушака, али их у херсонском магацију није толико било. Паковање оружја је почело 5. септембра, пет - шест дана по Николићевом доласку у Кијев, и трајало је до краја октобра 1862. године. Товар од 39200 пушака и 3000 сабљи био је упакован у 1759 сандука тешких 269000 ока.

Под отежаним условима, из Русије је преко Румуније јануара 1863. године стигло свега 36200 глатких перкусионих пушака М 1845 и 3000 изолучених пушака М 1854(поред 3000 сабљи).

Овај превоз оружја је имао шире импликације, попримајући карактер афере.

Даље испоруке стрељачког наоружања српској војсци су прилично неистражене. А ево и зашто. Познато је да су Блазнавац и Филип Христић, уз Гарашинову помоћ, крајем 1866.године у Аустрији набавили 27.000 перкусионих жљебљених спредњача система Лоренц (Lorenz) 13,9 мм М 1854 (незнатни део је отпадао на камербихсле 18,1 мм М.1849). Почетком 1867.године, у Хамбургу је купљено 28.000 саксонских перкусионих жљебљених спредњача 14,7 мм М 1850/56 за потребе српске војске и још 5000 истих пушака за Црну Гору (а још 500 истих пушака је Црној Гори поклонио војни лиферант Лазар Трифковић). Све пушке М 1850/56 и све пушке Лоренц биле су предвиђене за конверзију на остраг пунеће пушке, тј неких 55.000 пушака.

Због спољно политичких компликација Министарски савет је на Блазнавчев наговор убрзао модернизацију наоружања.Том приликом је Блазнавац повукао и један од својих ретких погрешних потеза у својој каријери определивши се за колико једноставан и јефтин толико и лош конверзиони затварач Американца Џејмса Грина (Jаmеs D. Grееn), базиран на папирном дводелном метку (са сепаратном капислом). Почетком 1867. године крагујевачка пушкарница је била оспособљена за израду неопходних делова затварача и саму конверзију, па је већ фебруара 1867. године започета конверзија Лоренцових пушака на Гринов систем званично означен као Грин М.1867. Радовима у Крагујевцу је руководио Илија Чолак Антић али уз сталну Блазнавчеву контролу и сусгестије. Међутим, двојица искусних стручњака су врло брзо увидели све недостатке ове конструкције Када је први пут практично употребљена за испаљивање почасног плотуна на сахрани Узун Мирка Апостоловића, више од половине пушака је слагало. Након овог инцидента, капетан Љубомир Апостоловић - Узун мирковић је предложио реконструкцију Гриновача. Ипак настављена је њихова израда премда није познато колико их је укупно направљено. Међутим, пошто је на почетку рата 1877. године било 24.573 пушака система Грин вероватно је, већ до 1871. године преправљен највећи део од 27.000 предвиђених Лоренцових пушака ако не и све.

Да би се ситуација бар делимично поправила нови министар војни Јован Бели Марковић је 14/26. априла 1869. године затражио кредит од 4 милиона гроша за куповину патента новог затварача и неопходних уређаја и машина за конверзију и израду одговарајуће муниције.

Након низа тестова извршениху Доњем граду београдске тврђаве одабрано је решење бостонског конструктора оружја Хенрија Пибодија (Henry A. Peabody,US patent 35947 од 22. јула 1862. и 10. децембра 1867), базиран на једноделној муницији 14,8џ35R. Патентна права су откупљена од хамбуршке куће J. R. McDоnаlds & Cо (европски заступник америчке компаније Providence Tool Co. Rhode Island). Затварачи су наручени у Бечу и Берлину код Томаса Седерлеа. Контролу и пријем затварача у Немачкој и Аустрији су вршили официри Павле Хорстиг, Коста Протић и Павле Шафарик и контролор крагујевачке Пушкарнице Петар Матић.

Намесници су цео посао око преправке пушака препустили познатом фабриканту Томасу Седерлеу који је своју производну линију инсталирао у старом Арсеналу у Доњем граду Београдске тврђаве и пустио је у погон почетком 1871. године. До 1872. године на Пибодијев систем М.1870 адаптиране су све саксонске(француске пушке) - њих 28.000 комада.

Следећих година је један мањи број Гриновача преправљен у Пибодаваче при чему је извршено и прекалибрисање на калибар 14,8 мм. До 1876.године није преправљено сигурно више од неких 3 до 4000 Гриновача.Ако саберемо све споменуте испоруке, имамо око 15.000 старих кремењача преправљених у каписларе (непознатог типа),39200 руских спредњача, око 8000 венсанки и 55.000 пушака купљених за преправљање у острагуше.Међутим, 15.000 старих преправљних кремењача сигурно нетреба рачунати у пушке које су се налазиле у наоружању српске војске у ратовима 1876–78. године. Стога би требало да будеоко 47200 спредњача (руских и венсанки) и нешто мање од 55.000 острагуша уз мањи број ка камербихсли. Али није тако.По званичним подацима, на почетку рата 1877. године српска војска је располагала, у јединицама, са 38.526 пушака острагуша система Пибоди, 21.644 пушке острагуше система Грин и 69.021 спред пунећом пушком (руске и венсанке). Треба навести да су овде скупно дате пушке и карабини.

Међу пушкама Пибоди је и 9000 пушака Пибоди калибра 13,9 мм и 1000 кара-бина Пибоди калибра 11 мм, набављених решењем Министравојног од 28. септембра/10. октобра 1878. године код фабриканта Томаса Седерлеа у Бечу.

Током рата 1877/8. године, у Пушкарници је преправљено 2308 Гриновача у Пибодушу.

Током рата је трупама издато још 3058 Пибодуша (од којих је 2308 преправљених Гриновача), 621 Гриновача, 2500 руских спредњача и 20 камербихсли.

Ове последње су почеле да се издају када више није било других спредпунећих пушака за издавање, што значи да је српска војска на почетку рата 1877/8. године располагала са 39.276 Пибодуша, 24.573 пушке система Грин и 71.521 спредпунећом пушком, без камербихсли.Као што видимо, укупан број пушака острагуша (63.849) седоста добро слаже са напред наведеним набавкама (55.000 и 10.000 – укупно 65.000). Када од 65.000 одузмемо камербихсле и губитке у острагушама током Првог српско-турског рата 1876.године, то је углавном то. Али код спредпунећих пушака постоји велика разлика. У наоружању су биле само венсанке и руске спредпунеће пушке, а њих би требало, по познатим набавкама, да има максимално до 47-48.000 комада. Чак и ако узмемо да је 1849. године руски цар Србији поклонио у то време најновије перкусионе пушке М.1845 а не старе кремењаче М.1808, то је највише 51.000 пушака. Међутим, ако је Русија испоручила свих 63.000 пушака обећаних 1862. године, онда уз венсанке заиста добијамо 71-72.000 пушака. Стога сматрамо да је Русија врло брзо по испоруци 39.200 пушака почетком 1863. године испоручила и остатак до обећаних 63.000 пушака(можда и пар хиљада више) али у тајности. С обзиром да су ове пушке плаћене из већ раније одобреног руског кредита, ова испорука је заиста могла да прође готово незабележена у нашој архивској грађи.

Како страни тако и српски историчари и истраживачи, говорећи о наоружању српске војске у XIX веку, пречесто истичу надмоћност турских топова острагана марке Круп (Krupp) над српским спредпунећим топовима Ла Хит. Требало би, међутим, имати у виду и то да топови Круп које су Турци употребили 1876. године представљају тек прве и, самим тим, недовољно усавршене моделе. Њихова почетна брзина зрна је била само 305 м/с (отприлике као и код српских топова). Ефикасни домет за гранате је износио 3.000 метара а за шрапнеле 2.200 м,без обзира да ли је реч о топовима од 4π или од 6π
. Српскитешки топови од 4π
нису имали шрапнеле (који су били наручени али не и испоручени), док им је ефикасни домет гранате био 2.200 м. Крупови топови су били прецизнији и имали су веће перкусионо дејство, али су зато српске гранате имале знатно јаче парчадно дејство. Велики недостатак турских топова су били заиста лоши упаљачи, због чега 15 до 20 % граната уопште није експлодирало (код српских топова се то дешавало само у 2 до 5 % случајева), а при влажној земљи и свих 35 %. Упрвим борбама је турска артиљерија била изузетно непрецизна, мада се током августа њено дејство знатно побољшало.

Све ове податке треба имати у виду приликом оцене турског и српског наоружања, јер се у литератури као по правилу дају подаци за касније верзије Крупових топова које су Турци користили у рату 1877-1878. године – али и тада у сасвим незнатном броју.

Ови топови су имали почетну брзину од око 430м/с и знатно боље балистичке и друге особине, али свакако треба рећи и то да су у првој фази рата Турци доста користилии спредпунеће бронзане топове белгијског система калибра 4π
и 6π – што се углавном превиђа, па се сви турски топови воде као острагани. Када је реч о тешкој артиљерији, Турци су је имали у великим количинама – како модерне тако и старије моделе, али изгледа да је, из неког разлога, нису употребили на Јужно-моравском војишту (осим три Крупова топа од 15цм)

[Бранке]

Хладно оружје војске Кнежевине Србије 1804-1881

http://imus.org.rs/wp-content/uploads/20...120189.pdf

Српски револвер 11мм Франкот М1871

https://oruzjeonline.com/2019/01/18/srps...kot-m1871/

Једнометне пушке 14,8мм Пибоди М1870

http://oruzjeonline.com/2020/04/03/jedno...ody-m1870/

[Бранке]

Како је кнез Михаило тајно пребацивао оружје у Србију




У напору да опреми војску кнез Михаило био је приморан да наоружање тајно и мукотрпно пребаци у Србију.
Кнез Михаило Обреновић вешто је на Преображенској скупштини 1861. године успео да изврда одредбе Турског устава из 1838. године, који је ограничавао власт кнежева и практично доказивао да је Србија и даље у вазалном положају. Једна од новина било је то што је скупштина донела Закон о устројству народне војске.
Подразумева се да Порта, османска влада, а ни велике силе, нису с одобравањем гледале на ове промене. Убрзо се испоставило да је и Србија у невољи. Донели су закон, али нико није знао какво је стање пешадијског наоружања, а камоли оног које се затекло у народу. Зато је јуна 1862. године почео опсежан попис пушака.

Потрајало је то неколико месеци, а пописивачи су често наилазили на отпор. Људима никако није било јасно шта ко има да зна које они оружје имају, где је и у каквом стању. Оружје је ту за недајбоже, а њихова је лична својина за коју се увек покаже да у неком тренутку затреба. Држава ту нема шта да тражи. Ипак, после мукотрпног посла, пописано је 110.607 пушака, у чак дванаест калибара, од 14,4 до 18 милиметара.

Тешкоћа је била и што је свега 7.000 дугих цеви било савременог типа, и то белгијске каписларе с изолученим цевима, набављане од 1856. до 1858. године. Све остало биле су застареле танџаре. Не нарочито добро одржаване, умеле су да буду већа опасност по стрелца него по онога у кога су уперене. Ваљало је и колико толико уједначити калибре. У супротном, оружје је корисно таман колико и мочуге. Немогуће је обезбедити толико различите муниције. А да се у заводу у Крагујевцу изводе преправке на застарелим пушкама, није имало смисла. Кнез је био свестан потребе да Србија мора да купи или добије савремено оружје. Или макар савременије. Само, где? Нико неће да прода.

Царева се не пориче

Како у књизи „Србија и Русија за време друге владавине кнеза Михаила (1860–1868)” пише Данко Леовац, књаз је већ у октобру 1861. године покушао да пушке набави преко Париза. Поднео је захтев за куповину 20–25.000 пушака. Убрзо се показало да Француска није спремна да улази у дипломатски спор са Османским царством, који би продавање оружја Србији готово сигурно изазвало.

Као за инат, кнезу су стизали извештаји о сталним чаркама становништва са посадама преосталих турских гарнизона у Србији. То је сваког тренутка могло да прерасте у озбиљне сукобе, а онда ето и рата. А у тренутном односу снага, слабо наоружана војска била би прегажена. Кнез је решио да се окрене Санкт Петербургу.

Фебруара 1862. године Милан Петронијевић, дипломата и бивши капућехаја (посланик) у Цариграду, обрео се у руској престоници. Главни посао био му је закључење зајма, али је добио још један задатак. Да од руског цара покуша да издејствује одређену количину пушака.

На руку су му ишли и извештаји руских агената и конзула из Османског царства. Упозоравало се на могуће устанке хришћана, на које би Порта реаговала казненим походима. Леовац у књизи наводи да је Русија тада променила став о испоруци оружја Србији, и то не зато што ју је гуркала у рат. Напротив, желела је да примири Србију. Ако испоруче пушке уједначене по калибру, потрајаће док се народна војска обучи за руковање. Па још док се увежба, очас прође година. А то је купљено време.

Руски цар Александар II примио је српског изасланика 29. марта 1862. године. У дворцу Петерхоф Петронијевић се захвалио на одобрењу зајма, да би тек онда затражио и помоћ у оружју. Истицао је двоструку опасност по Србију, од Османског и Хабзбуршког царства. Цар је госта убеђивао да Србија не мора да брине, али се сагласио да су хришћани на Балкану у тешком положају. Тражио је и јасан план деловања српске владе у случају рата, али је Петронијевић направио вешт маневар. У Београду ће да израде план, али тек пошто се српска војска наоружа и буде спремна. Састанак је император завршио речима да је на Србију увек гледао с посебном наклоношћу. Издао је наређење министру војном да предузме кораке за испоруку пушака. Најпре, да се нађу поверљива лица за читав посао.

Српски изасланик и руски представници сагласили су се да се оружје испоручи из кијевских магацина. Само, како обезбедити пут за превоз? Превоз Дунавом не долази у обзир, па се као једино решење наметнуо пут преко Влашке. Кнез Куза, владар Уједињених кнежевина, одмах је пристао. Захтевао је да сва питања око испоруке оружја иду преко њега, посредством лица које ће да одреди сам кнез Михаило. И овај је препоручио др Карла Пацека, управника кнежевих добара у Влашкој.

Шта са сабљама?

За пут у Русију и преузимање оружја одређен је Атанасије Николић, професор и поверљиви човек Илије Гарашанина, председник Министарског савета и министар иностраних послова. Наоружан пуномоћјем групе трговаца, он је 18. јуна 1862. године отпутовао у Букурешт. У случају да неко открије посао с оружјем, то је скидало одговорност са српске владе, пошто је пушке званично набављао за њихов рачун.

Николић је у Букурешту с руским конзулом и др Пацеком претресао неколико путева за испоруку оружја. Чак је и обишао два могућа – онај преко Браиле и Галаца до Болграда и други од Болграда преко Бирлада и Фокшана до Бузауа. Известио је Београд, а од руског конзула убрзо добио визиран пасош, па на пароброд, право за Одесу.

Упозорен да тамо ни за живу главу не ступа у било какве личне везе, пошто град врви од шпијуна, одмах је отпутовао за Кијев. Већ 11. септембра састао се са пуковником Јаковом А. Слуцким, који је имао да спроведе превоз. Овај је имао наређење свог министра да припреми оружје и омогући пролазак конвоја без било каквих провера на руском тлу.

Испоставило се да у наређењима нема само једне ситнице. Тачног броја пушака. Николић је тражио 60.000 пушака са глатким и 3.000 са изолученим цевима и око 3.000 сабљи. Руски пуковник се правда усменим наређењем према коме је требало да изда до 30.000 пушака, а сабље нико није помињао. Коначно, министар је одобрио већу испоруку, али из магацина у Одеси, Херсону или Николајеву. Тако су се Николић и Слуцки обрели у Херсону.

Тамо су им издали 39.200 пушака и 3.000 сабљи. Од тога је било 36.200 глаткоцевних перкусионих пушака „М1845”, калибра 18,03 милиметра и 3.000 изолучених капислара „М1854”, калибра 17,78 милиметара.

Шпијуни у акцији

Док су пушке паковане, Николић је смишљао како да цео посао сачува од непожељних очију и ушију. А њих је у Херсону и Одеси било тушта и тма. Зато је нашао америчког трговца, Адама Колбера. С њим је 15. септембра потписао уговор по коме је америчко предузеће требало да оружје испоручи Србима. Потом је Слуцки сачинио уговор по коме Колбер купује старо руско оружје, наводно за испоруку у САД. Ако се цела ствар открије, и Руси и Срби имају покриће.

Оружје је спаковано у 1.702 сандука и укрцано на пароброд. Николић је брод чекао у Акерману, где је уговорио најам 430 кола, за превоз до влашке границе. Сада је само ваљало неопажено провести толико кола. А невоље су почеле малтене одмах. Пароброд је каснио, пошто су се шлепови услед јесењих киша заглавили на ушћу Дњестра. Када је оружје коначно утоварено и стигло до границе, кочијаши су одбили послушност. Одбијали су да пређу границу ван означених прелаза. Плашили су се руских војних власти. Умирили су их пуковник Слуцки и по један дукат преко плате.

Чим су прешли границу и ушли у Влашку, морали су да чекају неколико дана. Нова кола стизала су из Браиле. За то време, влашки чиновници из околине Галаца су се узмували. Сумњичаво су гледали транспорт, врзмали се около, а напослетку, и поред писма кнеза Кузе којим је дозвољен пут конвоју, развалили неколико сандука. Запленили су део пушака, а ствар је једва умирио префект Галаца. Доцкан, пошто су аустријски и британски конзул већ сазнали за оружје. На Аранђеловдан, 21. новембра, Николићев конвој задесила је нова невоља. Таман што су прешли реку Серет, почела је мећава; снег и мраз. Шта ће, него да стану и чекају да прође?

За то време, аустријски и енглески агенти слали су извештаје о конвоју са 1.200 сандука пушака за Србију. Беч и Лондон одмах су притисли на кнеза Кузу да заплени оружје. Овај покушава да одуговлачи, отписује да је послао једног официра да види о чему је реч. Порта захтева тренутно задржавање конвоја и објашњење руског амбасадора. Руси одуговлаче с одговорима, правдају се да немају појма о чему је реч. Кнез Михаило страхује да кнез Куза не подлегне притисцима. Умирило га је тек обавештење из Букурешта да Уједињене кнежевине неће да попусте и да конвој наставља пут.

Спасоносни лед

Српска влада оштро је реаговала на притиске, поготово из Лондона. Ништа се не крши, имају слободу трговине и то је то. Тек на савет из Санкт Петербурга, кнез Михаило послао је писмо у коме је стајало да наоружавање војске није уперено против Османског царства. Притисак је мало попустио.

Не и онај из Цариграда. Порта је поручивала Србији и Уједињеним кнежевинама да ће врло брзо да сносе последице за такав неразуман чин. Чак су српском капућехаји неки турски министри претили ратом. Узалуд објашњења. Коначно, Аустрија је предложила да се у Влашку пошаљу независни посматрачи, што су подржале и Велика Британија и Француска. Међутим, у Цариграду је избила министарска криза, па је све до јануара 1863. године трајао застој у државним пословима. Британија је постала свесна да неће ићи са притиском на Русију, која је стала на страну Србије и Уједињених кнежевина. А крајем јануара 1863. године у Пољској је избио устанак, против руске власти. На оружје су убрзо сви заборавили.

Док је трајало дипломатско прегањање и размена бесних нота, конвој је путовао. Каснили су због ћуди природе, препрека. Највише их је ометао снег. Средином децембра 1862. године стигли су до Крајове. Николићу су Румуни скренули пажњу на покрете турске војске према границама Влашке и Србије. Уз војну пратњу отпутовао је за Грују, село на Дунаву насупрот Радујевца. Требало је да се оружје одатле пребаци у Србију. Ипак, ствар је била ризична, сви су очекивали почетак рата. На Светог Николу, 19. децембра, Румуни су Николића спровели до карауле Циганаш, наспрам Беле Паланке. Ту су га дочекали српски официри. Од њих је сазнао да се одустало од пребацивања код Радујевца, услед притиска турске војске од Видина. Нова тачка била је баш код карауле Циганаш–Брза Паланка.

Већ сутрадан, под пратњом румунске војске, на границу су избили први делови конвоја. Испоставило се да је снег, који су недељама проклињали, сада би од велике помоћи. Дунавом су плутале санте леда. Турски бродови остали су залеђени код Видина, а аустријски војни пароброд није могао да се пробије даље од Турн Северина.

Коначно, уочи Богојављења, 17. јануара 1863. године, и последњи сандуци с оружјем пребачени су преко Дунава. Од Брзе Паланке под јаком војном пратњом конвој је наставио до Зајечара. Одатле је оружје пребачено до коначног одредишта, Крагујевца.

Преправке у Крагујевцу

Убрзо се испоставило да није баш све тако сјајно. Пушке „М1854” нису биле само застареле, већ и добрано истрошене у време Кримског рата (1853–56). У крагујевачкој Пушкарници прионули су на посао и израдили нацрт измена. Кнез Михаило и Миливоје П. Блазнавац, управник крагујевачких погона, дали су одобрење, па се одмах кренуло са поправком. Урезивани су нови жлебови, па је калибар повећан са 18,03 на 18,3 милиметра. Пошто су пушке припремљене и преправљене, почело се с продајом народној војсци. Убрзо се показало да је то лош потез. Војници су купљено оружје продавали, мењали, залагали, а није једна пушка потпуно пропала због лошег одржавања. Због тога је децембра 1863. године одлучено да се пешадији прве класе, тобџијама и коњици оружје подели бесплатно, али да морају да га одржавају у бојевом стању.

Поставило се и питање плаћања пушака. Руски конзул у Београду добио је налог од своје владе да никако не покреће то питање, док српска страна то не учини прва. Гарашанин и кнез почели су да се занимају, па је одлучено да се за обрачун користи најнижа цена, те да је укупна сума 328.000 рубаља. Ипак, Руси су врло брзо одлучили да не траже новац, пошто је сума била готово безвредна. Знатно вредније било је кнежево поверење.

Аутор: Немања Баћковић
Извор: Политикин забавник

[Бранке]

Српска револуција 1804 - 1815. године (Цео филм)

Српска историјска читанка: Први српски устанак

Српска историјска читанка: Други српски устанак