[ПРОСВЕТАР]

Просветар, ајде прескочи Милоша у овој причи.
Имаш Овај који исто тако може до моста на Сави (који узгред буди речено хоће да сруши) да лупа данге и чува Сербство.

Промоли Ти, брале, главу међ пијане Турке, па ћеш видети ко је Хаџи-Продан, а ко Милић од Каоне.

'Овај' је само до детаља савладао намештање наочара једним прстом, брисање бала и....умањивање Србије до димензија о којима Киза и ментор му Крмнад Чварак (из партизанске породице) могли само да сањају, док је Коџа Милош-Милош од Поцерја, знао доообро да проширењем Србије наплати целивање папуче паши у Бео'раду, а да притом није био мањи јунак од Хаџи-Продана јер није лако ставити главу међ' пјане Турке ал'је много теже међу трезне!

Знамо ми добро Мучањ и пећину ђе су спаљени јунаци Хаџи-Проданове буне, ђедови достојног (да ли?) потомства али....јунаштво је и не бити спаљен но стићи и утећи и на страшном мјесту постојати!

Зато, да не ширимо тему, ПРАВОСЛАВНИ ВЛАДАР мора у сваком моменту да бдије над Православним принципом ХРИШЋАНСКЕ ДРЖАВЕ и да будно спроводи наслеђену СИМФОНИЈУ, тј. да је Хришћански Владар ЧУВАР ДОГМЕ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ, ПА ТАКО, КАО НЕКО КО ИМА ПРАВО ДА УЛАЗИ У ОЛТАР КРОЗ ЦАРСКИЈЕ ДВЕРИ, ОН ЈЕСТЕ ЧУВАР ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ, КОЈА ЈЕ БИЛА ОРАО СА ДВЕ ГЛАВЕ КОЈЕ БЕЈАХУ ЈЕДНОПОНО, ЦИЈЕЛАЦ И УНИНА како је говорио Матија!

Из тијех разлога ваља балавог 'Онај' уклонити безболним војним ударом а Порфирија и друге папољупце из клира Србског Православља, обријати било насуво било са мало топле воде а неке попут Шумадрипца и са мало сапуна јер "нишчи Духом" нијесу криви што не знају јер и они имају неку улогу овамо доле јер је и њима Господ доделио разлог постојања, па каже:

Нашу сферу да ноћ не полази,
Би л' овако лице неба сјало?
.
Без остријих зуба ледне зиме
Би л' топлоте благост познавали?
.
Без будалах тупога погледа
Би л' умови могли блистат св'јетли?



EX ORIENTE LUX!

[Бенито]

Ниси разумео шта сам написао, али ајде да не ширим да не кваримо тему.

[Шумадинац]

ПАТРИЈАРХ ЈЕ ДОСТОЈАН ОНОЛИКО КОЛИКО СМО ДОСТОЈНИ МИ!



Није жалосно већ погубно да се и по питању избора патријарха српског делимо у таборе и ровове.

Да суштински отуђени од цркве имамо “своје” владике и своје фаворите, а не схватамо суштину: патријарх је достојан онолико колико смо достојни ми, ни педља више- ни педља мање!

Жалосно је рећи: “ово није мој патријарх” уколико буде изабран неко ко нам није по вољи, јер шта је заправо наша воља по том питању?

Да то буде неко у којем ћемо огледати врлине које немамо јер не желимо да се боримо и одричемо за њих?

Или, пак, неко у којем ћемо правдати своје слабости, грехе и суноврате, презирући га јер лакше је то него презрети лоше у себи?!

Ко год да буде изабран биће мој патријарх, налседник трона Светог Саве, а тај трон може једнако и да га жуља и да му буде потаман- то је грех са којим ће се он борити, односно, благодат коју ће уживати.

Биће мој патријарх јер друге цркве до Свете Српске православне немам и не желим да имам!

Колико смо загледани у њу толико је и она загледана у нас, једно смо другом радост, спасење, милост и љубав чиста.

Није црква пансион који ћемо разочарано напустити незадовољни управником, но дом- домова наших!

Напустим цркву- напустио сам себе!

Нисам љут на њу већ на поган у души с којом нисам имао храбрости да се борим, убеђен да ће ме по пламену воштанице Бог лакше познати, а шта да позна кад, искрено, ни две речи о себи не бих знао да кажем..?

Ми јесмо народ изникао из цркве, но то не значи да је башта из које ћемо нештедимице чупати чекајући да неко други засади младице...

Речју, и свештенство и монаштво смо- ми!

Исте стихије и исте буре носе и ломе и њих, и јесу то грудобрани који ће покушати да уставе велике воде, но шта да чине кад смо те бујице сами наврнули ка њима...

Колико је црква сачувала нас толико је наше да сачувамо цркву, од себе понајвише!

Достојан ће столовати кад достојно превлада поган у нама, једнако као што ће недостојног жуљати трон Светога Саве дк год нас немир жуља у грудима.

И ја бих се, признајем, понајвише порадовао владики Јоаникију, но то је мој пад јер влине овог дивнога човека нису ни приближно довољне да наткриле моје грехе и слабости.

Слабост је и то што бих се више порадовао некоме уместо да славим свакога од њих, баш као што наша света црква слави свакога од нас, не разбрајајући нас на достојне или не!

Патријарси су ововременски и овоземни, са теретом и гресима одлазе под њу, а вера у Господа и Свету Српску православну цркву је живот који смо пре живота удахнули и живот којим ћемо по животу постојати.

Речју, уколико нам је Србија на срцу- душе су нам чисте и неспутане.

Где је душа неспутана ту је црква вечна, јер, рекох: колико смо ми загледани у њу толико је и она загледана у нас.

Не тражимо у цркви грешнијег већ покајнијег...

Очекујемо да се Господ јави а ми заћутали ко јаловишта!

Спасење је тамо где га искрено потражиш, и никакве везе то са патријархом нема.

Неће Дечани сутра бити ни већи ни мањи, можемо само ми узрасти или пасти.

Ко једанпут порекне своју цркву тај не чека достојног да јој се врати, већ оплакује себе ништавног лажући се како заслужује више и боље.

Када се напокон усправимо досегнућемо за вишим- када се изборимо с погани у нама- лако ће на бити боље...



Михаило Меденица

[Бенито]

Ајде сада, док траје устоличење новог патријарха СПЦ, да напишем нешто о овом догађају.
На квизу Српска историја посебно смо обрадили разна питања везана за патријархе од 1920. године, али да поновимо најзначајније податке. Ко су били српски патријарси и са ког места су долазили на трон Светог Саве:
1. Димитрије, митрополит београдски
2. Варнава, митрополит скопски
3. Гаврило, митрополит црногорско приморски
4. Викентије, епископ охридски у егзилу
5. Герман ???
6. Павле, епископ рашко-призренски
7. Иринеј, епископ нишки
И два администратора, када патријарси нису могли да обављају дужност:
1. Василије, митрополит скопски у егзилу
2. Амфилохије, митрополит црногорско приморски
И сада:
8(10). Порфирије, митрополит загребачко-љубљански
Дакле, летимичним погледом видимо да је патријарх Герман представљао апсолутни дисконтинуитет у избору патријарха. Избор патријарха Порфирија представља други пут да доживљавамо дисконтинуитет на месту патријарха СПЦ у модерној српској историји. Сви патријарси до сада (осим Германа) долазили су са места владика или митрополиа из Македоније, Црне Горе и централне Србије. Ово је први пут да патријарх постаје неко од владика са подручја западно од реке Дрине.
Друго врло важно питање у вези јединства српске православне цркве је питање раскола које је СПЦ преживела за време комунизма. Захваљујући огромном напору патријарха Павла, свим владикама СПЦ, као и онима који су били у расколу, дошло је до поновног уједињења СПЦ. У том смислу не треба занемарити ни помоћ многих цивилних лица, као и верног српског народа, који су једногласно подржали уједињење српске цркве.
На трон Светог Саве долази митрополит загребачко-љубљански Порфирије. СПЦ формално показује јединство. Међутим, јавна је тајна да постоје дубоке разлике у схватању куда даље треба ићи и како се СПЦ треба понашати у будућим временима.
Протура се прича да је Порфирије прогуран на место патријарха вољом и организацијом Александра Вучића, који му је рођак, како би председник Србије могао да потпише документ којим би држава Србија званично признала државу Косова, а нови патријарх Порфирије то аминовао. Бојим се да то није главно питање.
Кључно питање СПЦ је питање духовног јединства српске цркве, јер оно представља не само јединство српског монаштва и свештенства под духовним наслеђем Светог Саве, него и саму смисао јединства српске нације. Управо ово је трн у оку многих великих сила којима није у интересу јединство српске нације, а самим тим ни цркве.
То је највећи изазов који нас чека под патријархом Порфиријем. Наравно, слушаћемо непрестано реч јединство, јединство... Али, дела, а не речи, наши су трагови у историји.
Упозоравам: довољно је да само једна од старих српских митрополија прогласи себе посебним црквеним телом које не признаје одлуке Сабора, Синода или патријарха СПЦ, и СПЦ више неће бити оно што је била када је основана и што њено име представља. Бојим се да смо, уз помоћ "наших западних пријатеља", уз свесрдну асистенцију наше несрећне државне власти, кренули управо тим путем.
То што ја то не желим, то што се молим да до тога не дође, не значи да могу да будем слеп пред очигледним догађајима. И данас питање митрополије Скопске и епископија у Македонији поново постаје примарно и најопасније. Бојим се да ће нови патријарх и Синод кренути путем без повратка. Друго питање је питање митрополије црногорско-приморске. Већ се пуштају приче да ће патријарх Порфирије на место митрополита црногорско-приморског поставити владику Давида, епископа крушевачког, а да ће затим преместити владику Јоаникија на место епископа у Јужној Америци. Уколико се то деси, јасно је да ће се и црква и народ у Црној Гори супротставити.
И тако даље..
Молимо се Господу да не буде наопако.

[Шумадинац]

,,Према неким сазнањима, нови српски патријарх је требао да буде епископ Мирликијски Свети Никола, али Господ одуста од тога јер би Срби рекли да је Свети Никола Вучићев патријарх пошто је овај светац крсна слава Вучићева. Онда Господ рече да нови српски патријарх буде свети пророк Илија, али се и од тога одустало јер би Срби посумњали да је то део неке јудеомасонске завере пошто је свети пророк Илија старозаветни пророк. Није то могао бити ни свети Симеон Мироточиви пошто би га неки Срби оптужили за геноцид над богумилима, па Господ рече: "Нека буде митрополит Порфирије! Многи ће га оптуживати за све и свашта, али онај коме Срби не пронађу ману и не уваљају га у неко блато, тај се није имао рашта родити."

[Бенито]

Шумадинац замолио би те да нам не пребацујеш овде литерарне умотворине сачињене на Бањици. Има овде људи који су завршили мало више од "осмољетке".

[Mekenzi]

Шумадинац замолио би те да нам не пребацујеш овде литерарне умотворине сачињене на Бањици. Има овде људи који су завршили мало више од "осмољетке".

[Шумадинац]

Ајде сада, док траје устоличење новог патријарха СПЦ, да напишем нешто о овом догађају.
На квизу Српска историја посебно смо обрадили разна питања везана за патријархе од 1920. године, али да поновимо најзначајније податке. Ко су били српски патријарси и са ког места су долазили на трон Светог Саве:
1. Димитрије, митрополит београдски
2. Варнава, митрополит скопски
3. Гаврило, митрополит црногорско приморски
4. Викентије, епископ охридски у егзилу
5. Герман ???
6. Павле, епископ рашко-призренски
7. Иринеј, епископ нишки
И два администратора, када патријарси нису могли да обављају дужност:
1. Василије, митрополит скопски у егзилу
2. Амфилохије, митрополит црногорско приморски
И сада:
8(10). Порфирије, митрополит загребачко-љубљански
Дакле, летимичним погледом видимо да је патријарх Герман представљао апсолутни дисконтинуитет у избору патријарха. Избор патријарха Порфирија представља други пут да доживљавамо дисконтинуитет на месту патријарха СПЦ у модерној српској историји. Сви патријарси до сада (осим Германа) долазили су са места владика или митрополиа из Македоније, Црне Горе и централне Србије. Ово је први пут да патријарх постаје неко од владика са подручја западно од реке Дрине.
Друго врло важно питање у вези јединства српске православне цркве је питање раскола које је СПЦ преживела за време комунизма. Захваљујући огромном напору патријарха Павла, свим владикама СПЦ, као и онима који су били у расколу, дошло је до поновног уједињења СПЦ. У том смислу не треба занемарити ни помоћ многих цивилних лица, као и верног српског народа, који су једногласно подржали уједињење српске цркве.
На трон Светог Саве долази митрополит загребачко-љубљански Порфирије. СПЦ формално показује јединство. Међутим, јавна је тајна да постоје дубоке разлике у схватању куда даље треба ићи и како се СПЦ треба понашати у будућим временима.
Протура се прича да је Порфирије прогуран на место патријарха вољом и организацијом Александра Вучића, који му је рођак, како би председник Србије могао да потпише документ којим би држава Србија званично признала државу Косова, а нови патријарх Порфирије то аминовао. Бојим се да то није главно питање.
Кључно питање СПЦ је питање духовног јединства српске цркве, јер оно представља не само јединство српског монаштва и свештенства под духовним наслеђем Светог Саве, него и саму смисао јединства српске нације. Управо ово је трн у оку многих великих сила којима није у интересу јединство српске нације, а самим тим ни цркве.
То је највећи изазов који нас чека под патријархом Порфиријем. Наравно, слушаћемо непрестано реч јединство, јединство... Али, дела, а не речи, наши су трагови у историји.
Упозоравам: довољно је да само једна од старих српских митрополија прогласи себе посебним црквеним телом које не признаје одлуке Сабора, Синода или патријарха СПЦ, и СПЦ више неће бити оно што је била када је основана и што њено име представља. Бојим се да смо, уз помоћ "наших западних пријатеља", уз свесрдну асистенцију наше несрећне државне власти, кренули управо тим путем.
То што ја то не желим, то што се молим да до тога не дође, не значи да могу да будем слеп пред очигледним догађајима. И данас питање митрополије Скопске и епископија у Македонији поново постаје примарно и најопасније. Бојим се да ће нови патријарх и Синод кренути путем без повратка. Друго питање је питање митрополије црногорско-приморске. Већ се пуштају приче да ће патријарх Порфирије на место митрополита црногорско-приморског поставити владику Давида, епископа крушевачког, а да ће затим преместити владику Јоаникија на место епископа у Јужној Америци. Уколико се то деси, јасно је да ће се и црква и народ у Црној Гори супротставити.
И тако даље..
Молимо се Господу да не буде наопако.

Избор патријарха је први чин изборне драме, други чин је избор митрополита. Мислим да би постављање Јоаникија на то место сигурно краткорочно умирило духове али је питање шта би се дугорочно дешавало јер доле има више струја које вуку на своје стране поготово у тренутној политичкој ситуацији која није више тако црно-бела док је био Мило на власти као јасан непријатељ Цркве.

Постоји и зачкољица ако се не варам а то је да владика који је био администратор неке епархије не може да буде постављен на њено чело а Јоаникије је админ. митрополије тренутно.

---

Од новог Патријарха очекујем:
1. Да сазове Сабор СПЦ који ће анатемисати екуменизам и екуменистички Критски ''Сабор'' (повлачење потписа представника СПЦ са свих критских одлука).
2. Да сазове Сабор СПЦ који ће утврдити једнообразан начин служења Свете Литургије по свим Епархијама СПЦ и друге детаље црквеног живота (укидање новотарског циркуса и јавашлука од епархије до епархије).
3. Да се пониште све неканонске одлуке у претходном периоду (од незаконитог свргавања вл. Артемија до неканонског присвајања титуле Архиепископа од стране Митрополита црногорско-приморског и његовог ''Епископског савјета'' и тако даље).
4. Да се поручи свакој будућој власти да било какво даље попуштање глобалистима по питању КиМ или тзв. геј-права неће имати подршку СПЦ и да ће се кренути у Литије као прикладним одговором у случају неразумевања.
Онда можда и викнем аксиос Порфирију.

Артемити немају шта да говоре и траже око канона и закона док обитавају у "канонском" циркусу хорепископа које бирају и постављају сами као ђачки парламент у основној школи...

Већина са тог списка ваља да се озбиљно размотри али не тако да одлуке буду по било чијем ћефу него тако да се дугорочно СПЦ заштити и постави на бранику српског народа и свих осталих који се спашавају у СПЦ.

А много већи проблем од набројаних су култови личности који се већ 30-ак година граде око малтене свих познатијих епископа и секташки менталитет који из тога произилази. То показује да су литургијске заједнице разбијене од парохијског до патријаршијског нивоа.

И зато имамо артемите, акакијевце, зизјуласовце, иринејевце, атанасијеве, профриријеве, јоаникијеве итд. итд. Све у потпуној супротности са речима ап. Павла да нико није ни Павлов ни Петров ни Аполов него Христов и да само тако идемо ка спасењу.

Ап. Павле се захваљивао Богу што није ни крстио некога од таквих а данас се људи тиме хвале и поносе, пишу песме, тропаре, пароле, претње, уцене...

То мора да се решава а без тога смо ништа и џаба геополитичке тактике. Ако имамо култове личности и секташење има белосветске аждаје да нас поједу какве год одлуке на папиру доносили.

[Mekenzi]

Устоличење Патријарха у комунистичком Београду уместо на Косову и Пећкој Патријаршији је таква шамарчина да је невиђено, образи се црвене и бриде.

И опет из круга двојке се чује од Београдске црквене и политичке елите Косово је Србија...

А на Косову равном нити Србије нити Срба...

[Павле Васиљевић]

Браћа по бабине линије.

[Антитоталитаран]

Устоличење Патријарха у комунистичком Београду уместо на Косову и Пећкој Патријаршији је таква шамарчина да је невиђено, образи се црвене и бриде.

И опет из круга двојке се чује од Београдске црквене и политичке елите Косово је Србија...

А на Косову равном нити Србије нити Срба...

Београд је седиште СПЦ. Биће устоличење и у Пећи. Тако је најављено.

[Бенито]

Да прозборимо нешто и о (наводној) подели у клиру СПЦ.
Још у време с краја 80-их година прошлог века, владике СПЦ, али и удба, интензивно су се бавили наследником патријарха Германа. Владике које нису биле под контролом државе, или су хтели да се исте окану, у већини су сматрали да ће се СПЦ вратити на прекомунистичке темеље и тражили су кандидата тог габарита. Избор је пао на владику Саву, епископа шумадијског. УДБА је желела континуитет са дисконтинуитетом, па је уместо Германа на том месту видела владику Стефана, епископа Жичког.
Владика Сава био је убедљив фаворит и да се само гласало, он би био патријарх. Због тога се умешала нова власт, на челу са Милошевићем, и наложила да се нађе трећи кандидат, који би био прихватљив за обе стране, и ад акта ставио поделе из Другог светског рата. Тако је дошло до идеје за кандидатуру владике Павла, епископа рашко-призренског.
Када је патријарх Павле лежао болестан, почела је потрага за његовим наследником. Овога пута подела је била исто тако пштра, као и две деценије раније. На једној страни био је митрополит Амфилохије, а на другој, владика Иринеј Буловић. Подела је била на истим темељима. Опет се умешала власт, тражећи кандидата који би био прихватљив за обе стране. Тако је одлучено да кандидат буде владика Иринеј Гавриловић, епископ нишки.
Овога пута било какав противник вољи удбе био је унапред анатемисан у јавности, и пресечена је било каква акција да неко уопште покуша да се кандидује на место патријарха. Сва три кандидата су била јединствена и избора није ни било. Зато није ни било потребно да се пронађе неко ко је прихватљив за обе стране.
А баш тамо, сад много битније него икада, требало је тражити патријарха међу том прихватљивом мањином. Тамо се налазио прави кандидат за новог патријарха СПЦ.

[Павле Васиљевић]

У овој земљи се цене полтрони и улизице, а не људи који мисле својом главом. Зато смо ту где јесмо.
Иначе интересантан је напредак садашњег патријарха у црквеној хијерархији, до пре седам година је био викарни епископ, па митрополит и сада патријарх, неко би рекао вртоглав успон за кратко време, а та услуга ће морати да се врати кад-тад.

[Антитоталитаран]