САВЕЗНИЧКО БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА 1944.
из књиге: Радета Ристановића, Београдски равногорци: Југословенска војска у отаџбини и Равногорски покрет у окупираном Београду 1941-1944, Институт за савремену историју 2020.
Од јесени 1943. на нишану савезничке авијације нашле су се мете на територији Краљевине Југославије. Мапирани су циљеви попут железничких пруга и путева, важних индустријских постројења, војни ефективи итд. Први на удару од окупираних градова у Србији нашао се Ниш 20. октобра 1943. Ово бомбардовање није оставило равнодушним ни окупаторе у престоници, о чему сведочи равногорски извештај од 21. октобра 1943. У њему се наводи да су тог јутра „од 6 часова све немачке установе у Београду у приправном стању“, да су „официри реквирирали масу станова у селима у околини Београда“, да је саветовано свима онима „чији боравак није неопходан, да се пакују и да напусте Београд“. Прве бомбе засуле су београдске улице 16. и 17. априла 1944, а до септембра исте године савезнички авиони бомбардовали су Београд у више наврата.
Све до 22. aприла командант Београда ЈВуО Александар Михајловић није послао детаљан извештај о „ускршњем бомбардовању“ Врховној команди, јер је настојао да се подаци који долазе искристалишу како би утврдио „право стање“. Извештај од наведеног датума садржи опис бомбардовања, процену људских жртава и материјалних разарања, анализу деловања немачке одбране, методе бомбардовања, реакције окупационих и колаборационистичких власти и расположења обичног грађанства. Овај извештај је у краћој форми генерал Михаиловић проследио југословенској влади у емиграцији. Као прилог уз извештај послат је план на коме су обележени објекти који су бомбардовани.
Према наводима из овог извештаја 20 савезничких авиона појавило се 16. априла око 11 часова из правца Панчево–Младеновац, окренуло се у „висини Раље“ и у 11.30 бомбардовало циљеве. Други налет тога дана одиграо се око 12 часова и у њему је учествовало „око 130 апарата“. Другог дана Ускрса, 17. априла, „било је три налета, од којих је други био најјачи.“ Трећи напад одиграо се 21. априла између 11:30 и 13:30 часова и том приликом гађан је само Земун. У плану који нисмо пронашли уз документ били су уцртани квартови и најважнији објекти на који су пале бомбе у бомбардовањима од 16. и 17. априла. Према равногорским обавештајцима погођени су: железничка станица, железнички мост на Сави, Савско пристаниште, Сењак, Чукарица, земунски аеродром, бараке у насељу Нови Београд, главне улице у Земуну, споменик кнезу Михаилу, Теразије, Славија, „комплекс болница па и много других мање важних, односно случајних погодака.“ У већини су коришћене бомбе „малог калибра тежине 30–50 кгр.“, те је „вертикално дејство било мало и бомбе код модернијих зграда пробијале су само 2–3 горњи спрат, тако да сви који су се склонили у подруме и склоништа су спашени“. За разлику од вертикалног, „хоризонтално дејство бомби је било врло јако“. Равногорски обавештајци су процењивали да је у бомбардовању погинуло 1.260 и рањено 1.600 људи, а да је „око 600 разорених кућа.“
Противавионска одбрана је жестоко деловала првог налета 17. априла и равногорци су избројали да су савезници изнад неба над Београдом изгубили три авиона. Бомбе су у тој мери паралисале и дезоријентисале окупациону и колаборационистичку управу да „три дана у Београду није било такорећи никакве власти“. Ситуација је почела да се нормализује након 21. априла и окупатор је „већ форсирано радио на оправци моста, аеродрома и железничке станице“.
Обавештајни официр I београдског корпуса под шифром „887/70“ доставио је 1. маја податке о степену оштећења појединих погођених објеката, али и нивоу морала окупационих војника. Овај обавештајац наводи да је „морал код немачке војске а нарочито код организације Тот, опао у толикој мери да је настало једно опште расуло које се огледало у пресвлачењу у цивилно одело, бацању оружја и бекству у шуму“.
Више инстанце информисане су 13. јула да је најпрецизније „погођена Шелова рафинерија од циљева који су гађани, а у које поред ове спадају још и фабрика шећера, бродоградилиште речне пловидбе, шлепови са нафтом дуж обале Саве на Чукарици и школа Матија бан на Бановом брду, као и градилиште на Царевој ћуприји“. Приликом гађања Шелове рафинерије погођено је укупно девет цистерни и изгорело је „7,160.000 литара бензина и нафте“. Писац извештаја процењује да је „ово било најефикасније гађање које је до сада извршено у Београду“, а као најбољи доказ наводи податак да је окупатор одмах „сутрадан блокирао и запленио све количине нафте и бензина“ које су биле додељене колаборационистичкој управи. У извештају се наводи и податак да је погинуло „43 Немца и 96 Талијана“, који су били смештени у склоништу близу школе „Матија Бан“.
Процене људских жртава и материјалне штете које је капетан Михајловић изнео непосредно након бомбардовања у складу су са сазнањима историографије. Према истраживању Ђока Трипковића, само у бомбардовању 16. и 17. априла погинуло је 1.200, а тешко рањено 1.600 грађана. Послератна комисија утврдила је да је од укупне штете од 3.992.000 долара удео савезничког бомбардовања у стамбеној штети 1.222.000, а на стварима 1.2270.000 долара.
https://www.facebook.com/%D0%94%D1%80%D1...485021588/
Извор: Друштво за урбану историју
BBC na srpskom
Drugi svetski rat, saveznici i Beograd: Zašto je na Uskrs 1944. bombardovana prestonica Srbije
https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-56767076
У тексту, неколико историчара даје своје анализе бомбардовања Београда 1944. године. Један од тих историчара је и наш цењени форумаш (мада у тексту стоји историчар аматер)