[Милослав Самарџић]

За Љотића је Томино „Угледање на Христа“ дјело које „спада у најлепша дела хришћанске књижевности, после Светог Писма“, чак „најлешпа књига на свету, после Светог Писма“, у којој је „изнето верско искуство ватрене и Богу одане душе“, а писац је „сигурно лично искусио и осетио Бога“. И шта он из ње наводи – отјелотворење западне прелести, али однос који је Љотићу лично био некаква животна водиља: „… Нећу да слушам ни апостоле, ни свештенике, ни Цркву. Никога нећу да слушам осим Тебе“
ПИШЕ: Ален НОВАЛИЈА
ЦЕЛИ ЧЛАНАК:
https://www.pogledi.rs/dimitrije-ljotic-...26407.html

[Шумадинац]

Другачије мисли Ломпар млађи....

[Милослав Самарџић]

Другачије мисли Ломпар млађи....

А шта ти мислиш? 

[Balkanski Srbin]

Ne znam baš sve o D. Ljotiću, ali znam da bi bolje bilo da nije poginuo i da je, ako ipak ne bi pobedio general Dragoljub Mihailović i JVuO u ratu, da je pobedio D. Ljotić i ZBOR, koji bi svakako bili bolji izbor za Srbiju i Srbe kao politička opcija.
Ljotić bi u najgorem slučaju bio jugoslovenski Žetulio Vargas ili u najboljem slučaju Antonio Salazar, bilo bi i prošlo i njegovo vreme, a Srbi svakako ne bi u vreme njegovo i posle njega i nacionalno i kulturno bili osakaćeni...
Uzgred, tokom hladnog rata postali bi integralni deo evropske civilizacije pristupanjem u OUN i NATO, poput Frankove Španije.

[Шумадинац]

Другачије мисли Ломпар млађи....

А шта ти мислиш? 

Аутор тог чланка за књигу "Угледање на Христа" није у праву. Она није католичка, већ блиска средњовековном протестантизму. Мада је цењена једнако и на Истоку и на Западу. Осим Св. Владике Николаја је и блаженопочивши патријарх Павле писао о њој позитивно. Мада, свако аскетско дело је подложно критици. 

Што се тиче Љотића, он је поседовао приватну религиозност. Неко своје тумачење које није католичко a ни православно. Близак је протестантизму. Отуд и његовo очaрење том књигом. Даклем, као што је велио блаженопочивши Владика Атанасије Љотић је био секташ, као што је и цео његов покрет био секта.

[Шумадинац]

Ne znam baš sve o D. Ljotiću, ali znam da bi bolje bilo da nije poginuo i da je, ako ipak ne bi pobedio general Dragoljub Mihailović i JVuO u ratu, da je pobedio D. Ljotić i ZBOR, koji bi svakako bili bolji izbor za Srbiju i Srbe kao politička opcija.
Ljotić bi u najgorem slučaju bio jugoslovenski Žetulio Vargas ili u najboljem slučaju Antonio Salazar, bilo bi i prošlo i njegovo vreme, a Srbi svakako ne bi u vreme njegovo i posle njega i nacionalno i kulturno bili osakaćeni...
Uzgred, tokom hladnog rata postali bi integralni deo evropske civilizacije pristupanjem u OUN i NATO, poput Frankove Španije.

Да је он победио имали бисмо концетрационе логоре свуда у тој његовој новој Југославији. Ништа мање зло од комунизма. Чак и веће и перфидније.

[Monarhist]

Ne znam baš sve o D. Ljotiću, ali znam da bi bolje bilo da nije poginuo i da je, ako ipak ne bi pobedio general Dragoljub Mihailović i JVuO u ratu, da je pobedio D. Ljotić i ZBOR, koji bi svakako bili bolji izbor za Srbiju i Srbe kao politička opcija.
Ljotić bi u najgorem slučaju bio jugoslovenski Žetulio Vargas ili u najboljem slučaju Antonio Salazar, bilo bi i prošlo i njegovo vreme, a Srbi svakako ne bi u vreme njegovo i posle njega i nacionalno i kulturno bili osakaćeni...
Uzgred, tokom hladnog rata postali bi integralni deo evropske civilizacije pristupanjem u OUN i NATO, poput Frankove Španije.

Нажалост Љотић није ни близу генералу Франку, скоро ни по једном параметру. Франко је био одан католик, истински монархиста и човек који је увучен у диктатуру ван своје воље, тј. из нужде. Франко је био изузетно способан дипломата и политичар, далековидан а пре свега свестан међународне ситуације у којој се Шпанија налазила.

[Balkanski Srbin]

Ne znam baš sve o D. Ljotiću, ali znam da bi bolje bilo da nije poginuo i da je, ako ipak ne bi pobedio general Dragoljub Mihailović i JVuO u ratu, da je pobedio D. Ljotić i ZBOR, koji bi svakako bili bolji izbor za Srbiju i Srbe kao politička opcija.
Ljotić bi u najgorem slučaju bio jugoslovenski Žetulio Vargas ili u najboljem slučaju Antonio Salazar, bilo bi i prošlo i njegovo vreme, a Srbi svakako ne bi u vreme njegovo i posle njega i nacionalno i kulturno bili osakaćeni...
Uzgred, tokom hladnog rata postali bi integralni deo evropske civilizacije pristupanjem u OUN i NATO, poput Frankove Španije.

Нажалост Љотић није ни близу генералу Франку, скоро ни по једном параметру. Франко је био одан католик, истински монархиста и човек који је увучен у диктатуру ван своје воље, тј. из нужде. Франко је био изузетно способан дипломата и политичар, далековидан а пре свега свестан међународне ситуације у којој се Шпанија налазила.

Da, Francisko Franko je, a za to mu svi moramo odati makar deo priznanja, bio mudar kako državnik tako i političar i diplomata. I oduševljen sam tim Vašim izborom izraza za njega - dalekovidan državnik, jer to je adekvatan izraz za njega kao državnika. 
Naravno, Ljotić niučemu nije bio velik kao on, ali eto, polemišemo - šta bi bilo da je bilo i koji bi sve izbori bili bolji od Tita i KPJ.

Ali, hteli, ne hteli, moramo se pomiriti sa činjenicom da mi nismo imali svoju verziju generala F. Franka. To je mogao biti neki oficir ili iz Crne ruke ili iz Bele ruke, a bojim se da je to jedino mogao biti Apis, da ga nismo neopravdano ubili. Ubili smo Karađorđa, ubili smo kneza Mihaila, Apisa, kralja Aleksandra su nam ubili nacisti... Stvarno smo prokleti!

[Бенито]

Другачије мисли Ломпар млађи....

А шта ти мислиш? 

Аутор тог чланка за књигу "Угледање на Христа" није у праву. Она није католичка, већ блиска средњовековном протестантизму. Мада је цењена једнако и на Истоку и на Западу. Осим Св. Владике Николаја је и блаженопочивши патријарх Павле писао о њој позитивно. Мада, свако аскетско дело је подложно критици. 

Што се тиче Љотића, он је поседовао приватну религиозност. Неко своје тумачење које није католичко a ни православно. Близак је протестантизму. Отуд и његовo очaрење том књигом. Даклем, као што је велио блаженопочивши Владика Атанасије Љотић је био секташ, као што је и цео његов покрет био секта.

Шуми, само мала исправка - не постоји "средњевековни протестантизам". Нови век, по западним историчарима, заправо и почиње појавом Мартина Лутера.

[Милослав Самарџић]

Другачије мисли Ломпар млађи....

А шта ти мислиш? 

Аутор тог чланка за књигу "Угледање на Христа" није у праву. Она није католичка, већ блиска средњовековном протестантизму. Мада је цењена једнако и на Истоку и на Западу. Осим Св. Владике Николаја је и блаженопочивши патријарх Павле писао о њој позитивно. Мада, свако аскетско дело је подложно критици. 

Што се тиче Љотића, он је поседовао приватну религиозност. Неко своје тумачење које није католичко a ни православно. Близак је протестантизму. Отуд и његовo очaрење том књигом. Даклем, као што је велио блаженопочивши Владика Атанасије Љотић је био секташ, као што је и цео његов покрет био секта.

Одговор аутора чланка на твој коментар:

Људи се стварно мијешају у ствари о којима очигледно немају ни најблажу представу.
Тома Кемпијски је класика католичке сладуњаве (како то каже св. Игнатије Брјанчањинов "флертујуће" или "ашикујуће") духовности. Његово дјело је у Католичкој цркви доживјело готово једнак број издања као Библија, нема католичке књижаре која га не нуди, а рећи да је аутор протестант је и анахроно и доказ непознавања римокатоличке мистичке традиције чији је он недовојиви дио. Он, наиме, наводи и препоручује старије прелаштене писце, а њега самог цитирају десетине каснијих католичких учитеља криве молитве.
Ко сумња, може да се увјери повиривши у најкатоличкију енциклопедију од свих (насталу док још католицизам није био прихватио гулаш свих духовности човјечанства): https://www.newadvent.org/cathen/14661a.htm
А о Кемпијчевој прелести је написано много тога, могу да укажем на први насумичан чланак (који између осталог описује разобличавање ове опасне духовности од стране св. Игнатија Брјанчањинова):
https://nicefor.info/ru/%D1%81%D0%B2%D1%...85-%D0%BF/
То да је књигу подржао својим уводом и вл. Николај није необично, пошто је он у младости био изложен огромном западном утицају од којег се је постепено чистио све до краја живота. Не заборавимо да је вл. Николај објављивао и једнако антиправославне текстове англиканске духовности попут Сундар Синга, величао Јана Хуса као свеца, под утицајем неколицине блиских англиканских прелата се одушевљавао индијском духовношћу, итд.  У сваком случају, владика није свет због тога него упркос томе, пошто су његове светачке врлине далеко превазилазиле застрањивања која су потекла од жалосне праксе слања наших богослова на неправославне западне школе.
Књигу Ломпара млађег ми је препоручио управо онај мој друг љотићевац - не знам је ли Ломпар сам љотићевац, али једном ћу можда узети да прочитам, тек реда ради - да видим све њихове аргументе.

[Шумадинац]

Другачије мисли Ломпар млађи....

А шта ти мислиш? 

Аутор тог чланка за књигу "Угледање на Христа" није у праву. Она није католичка, већ блиска средњовековном протестантизму. Мада је цењена једнако и на Истоку и на Западу. Осим Св. Владике Николаја је и блаженопочивши патријарх Павле писао о њој позитивно. Мада, свако аскетско дело је подложно критици. 

Што се тиче Љотића, он је поседовао приватну религиозност. Неко своје тумачење које није католичко a ни православно. Близак је протестантизму. Отуд и његовo очaрење том књигом. Даклем, као што је велио блаженопочивши Владика Атанасије Љотић је био секташ, као што је и цео његов покрет био секта.

Одговор аутора чланка на твој коментар:

Људи се стварно мијешају у ствари о којима очигледно немају ни најблажу представу.
Тома Кемпијски је класика католичке сладуњаве (како то каже св. Игнатије Брјанчањинов "флертујуће" или "ашикујуће") духовности. Његово дјело је у Католичкој цркви доживјело готово једнак број издања као Библија, нема католичке књижаре која га не нуди, а рећи да је аутор протестант је и анахроно и доказ непознавања римокатоличке мистичке традиције чији је он недовојиви дио. Он, наиме, наводи и препоручује старије прелаштене писце, а њега самог цитирају десетине каснијих католичких учитеља криве молитве.
Ко сумња, може да се увјери повиривши у најкатоличкију енциклопедију од свих (насталу док још католицизам није био прихватио гулаш свих духовности човјечанства): https://www.newadvent.org/cathen/14661a.htm
А о Кемпијчевој прелести је написано много тога, могу да укажем на први насумичан чланак (који између осталог описује разобличавање ове опасне духовности од стране св. Игнатија Брјанчањинова):
https://nicefor.info/ru/%D1%81%D0%B2%D1%...85-%D0%BF/
То да је књигу подржао својим уводом и вл. Николај није необично, пошто је он у младости био изложен огромном западном утицају од којег се је постепено чистио све до краја живота. Не заборавимо да је вл. Николај објављивао и једнако антиправославне текстове англиканске духовности попут Сундар Синга, величао Јана Хуса као свеца, под утицајем неколицине блиских англиканских прелата се одушевљавао индијском духовношћу, итд.  У сваком случају, владика није свет због тога него упркос томе, пошто су његове светачке врлине далеко превазилазиле застрањивања која су потекла од жалосне праксе слања наших богослова на неправославне западне школе.
Књигу Ломпара млађег ми је препоручио управо онај мој друг љотићевац - не знам је ли Ломпар сам љотићевац, али једном ћу можда узети да прочитам, тек реда ради - да видим све њихове аргументе.

Одговор аутору из антицрквеног сајта "Борба За Веру" ... 

Тома Кемпијски јесте потекао из недарa католичaнствa, али оног дела католичанства који је био подлога раног протестaнтизмa. Његово дело "Угледање на Христа" не припада стриктно католичкој традицији, чак штавише ближе је Православљу. Најближе је раном протестантизму. У суштини та књига није конфесионалнa. Због тога су је, прво Св. Владика Николај па затим и блаженопочивши Патријарх Павле, давали јој благослов и препоручивали је нашим верницима на читање.

Св. Владика Николај је до краја свог живота готивио ту књигу и њеног аутора, сматрао Јана Хуса за свеца, што и јесте, занимао се за далекоисточну духовност, учествовао на екуменским скуповима и сл. 

Наравно, критике тог дела су веома оскудне са наше стране. Посве је позната та наведена критика Св. Игњатија Брјaнчaњиновa. Али ни његова дела нису заобишла критике. Нпр. Св. Теофан Затворник је његово дело "Слово о смрти" сматрао да је прелест.

Све у свему, Љотић у дубини своје душе није био католик, још мање православац, већ прелешћени и сујетни секташ који је хтео да рестаурира целу СПЦ и њен народ. У суштини он није био хришћанин, већ верски идеолог и демагог.

[Бенито]

Немојте лепити оволике предлошке...
ПС Шуми, не дај се!

[Balkanski Srbin]

Ne znam baš sve o D. Ljotiću, ali znam da bi bolje bilo da nije poginuo i da je, ako ipak ne bi pobedio general Dragoljub Mihailović i JVuO u ratu, da je pobedio D. Ljotić i ZBOR, koji bi svakako bili bolji izbor za Srbiju i Srbe kao politička opcija.
Ljotić bi u najgorem slučaju bio jugoslovenski Žetulio Vargas ili u najboljem slučaju Antonio Salazar, bilo bi i prošlo i njegovo vreme, a Srbi svakako ne bi u vreme njegovo i posle njega i nacionalno i kulturno bili osakaćeni...
Uzgred, tokom hladnog rata postali bi integralni deo evropske civilizacije pristupanjem u OUN i NATO, poput Frankove Španije.

Нажалост Љотић није ни близу генералу Франку, скоро ни по једном параметру. Франко је био одан католик, истински монархиста и човек који је увучен у диктатуру ван своје воље, тј. из нужде. Франко је био изузетно способан дипломата и политичар, далековидан а пре свега свестан међународне ситуације у којој се Шпанија налазила.

Kakav stav imate o pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i da nije nepravedno ubijen i poživeo neke dobre godine, kakve bi šanse imao da bude jugoslovenski F. Franko?

[Vlad Alekš]

Књигу Ломпара млађег ми је препоручио управо онај мој друг љотићевац - не знам је ли Ломпар сам љотићевац, али једном ћу можда узети да прочитам, тек реда ради - да видим све њихове аргументе.

Будући да је сада 2021. година, мене интересује колики проценат Срба (Југословена) уопште зна за Љотића? А од тог, врло вероватно малог процента, колико промила је упознато са његовим ликом и делом? Оно што ме највише збуњује јесте то што се неко данас изјашњава као "љотићевац". Ја разумем да Други светски рат још није завршен како ваља на овим просторима, али манијакално заузимати стране у сукобима наших предака од пре 80 година граничи се са лудилом. Доведимо питање о томе "колико анђела може стати на врх игле" до крајњег апсурда - да је жив, коју би вакцину примио Љотић, кинеску, руску или американску? Ради психичког здравља тај сукоб ваља препустити психички здравим историчарима.
Да ли је Ломпар јуниор "љотићевац"? Можда, али салонски. Можда, али са људским ликом.

И на крају бих вас све поздравио древним поздравом - "Ни за Дражу, ни за Тита, наш је вођа Љотић Мита".