[Змај_Баћушка]

1. Убиство Карађорђа 1817. (Масони и Енглези. Енглези дојављују Марашлији да Карађорђе долази у Србију)
2. Убиство Кнеза Михаила у Кошутњаку 1868 (Енглези, сам чин убиства надгледају енглески конзул у Србији и будући намесник Блазнавац)
3. Убиство Краља Милана 1901 у Бечу. (Аустро-угари и жидови) Аутопсија није извршена. Тело није враћено у Србију. Очевици из двору блиских кругова кажу да није издржао ни 24ч од последњег сусрета са аустријским доктором, који му је дао "инјекцију камфора". 
4. Убиство, масакр и оскрнављење Краљемладенаца Обреновића 1903 у Београду. (масони и жидови)
5. Убиство регента Александра у Марсељу 1934 (масони, комунисти и нацисти)
6. Убиство некадашњег председника Србије, Ивана Стамболића 2000. (розе (пинк) комунисти)
7. Убиство некадашњег председника Србије, Слободана Милошевића 2006. (глобалисти)
8. Покушај убиства политичког лидера Војислава Шешеља у Шевенингену, 2008 (глобалисти)
9. Убиство премијера Зорана Ђинђића 2003 - (глобалисти)
10. Покушај убиства Радована Караџића (у току) - (Енглези)

Убистава владика СПЦ-а током година тешког робовања што под Аустро-угарском, што под Турском... то не знам да ли се може и набројати. То све постоји у записима и сећањима СПЦ, па предлажем да се то тамо погледа. 

Није лако Србин бити, а још теже је - не бити Србин.

[Шумадинац]

У праву је Војвода Јеремија да лупаш ко моода по самару. Море бит'!

[Митић]

У контакту са бројним личностима, из различитих сфера друштвеног и политичког живота, савременицима одређених догађаја, Драгољуб Јовановић је био у прилици да сазна и неке појединости о датим догађајима који у досадашњој српској историографији нису у довољној мери расветљени, а некад чак и потпуно супротно тумачени. Он у једној белешци износи изјаву непосредног сведока о стварној намери Драгутина Димитријевића Аписа да уклони Александра Карађорђевића: „Истом приликом, Зечевић је испричао браћи Радојевићима шта се десило 1916. или 1917. на путу између Зејтинлика и Кајмакчалана. Као инжењер Анта је добио задатак да једну стару турску касарну претвори у пољску болницу. Учинило му се незгодно да болница и шатори буду поред самог друма, па је направио једну ’девијацију’ за приступ болници и од друма је одвојио једним зидом, да рањеници не би били засипани прашином. ’На врху своје девијације – причао је сада генерал Зечевић – ја сам имао један мали штаб или командну станицу. Стражар је јавио да наилази регент Александар. Излетео сам да га дочекам. Питао ме зашто је пут скренут и какав је то зид. Одговорио сам. Регент је отишао даље, узбрдо. У једном тренутку запраштале су пушке. Нисмо знали шта је. Мало после, регент се враћао с брда. Апис је био у мојој канцеларији. Кад је видео престолонаследника, извинуо се: ’Не убише пашче. Жив је. Морам ја да га убијем.’ – Ја сам скочио на њега, да га зауставим и спречим. Гушали смо се. Пали смо обојица на под. Били смо обојица прашњави. Кад је регент наишао, отресали смо прашину, исправили се и салутирали.’ Кад је ово чуо Анта Радојевић, питао је Зечевића зашто није дошао у Солун на суд и дао свој исказ о Аписовој намери и готовости да лично убије регента, и да је знао да су ’горе’ на њега пуцали и промашили ’пашче’! Зечевић је одговорио: ’Нисам могао да га теретим. Били смо школски другови од најмлађих дана. Нисам могао’” [Јовановић 2020: 101].

Извор: Момчило Исић, "Писана реч Драгољуба Јовановића", Зборник Матице српске за друштвене науке, LXXVI, свеска 195 (3/2025), стр. 423

https://www.maticasrpska.org.rs/stariSaj...20Isic.pdf

[Бенито]

У контакту са бројним личностима, из различитих сфера друштвеног и политичког живота, савременицима одређених догађаја, Драгољуб Јовановић је био у прилици да сазна и неке појединости о датим догађајима који у досадашњој српској историографији нису у довољној мери расветљени, а некад чак и потпуно супротно тумачени. Он у једној белешци износи изјаву непосредног сведока о стварној намери Драгутина Димитријевића Аписа да уклони Александра Карађорђевића: „Истом приликом, Зечевић је испричао браћи Радојевићима шта се десило 1916. или 1917. на путу између Зејтинлика и Кајмакчалана. Као инжењер Анта је добио задатак да једну стару турску касарну претвори у пољску болницу. Учинило му се незгодно да болница и шатори буду поред самог друма, па је направио једну ’девијацију’ за приступ болници и од друма је одвојио једним зидом, да рањеници не би били засипани прашином. ’На врху своје девијације – причао је сада генерал Зечевић – ја сам имао један мали штаб или командну станицу. Стражар је јавио да наилази регент Александар. Излетео сам да га дочекам. Питао ме зашто је пут скренут и какав је то зид. Одговорио сам. Регент је отишао даље, узбрдо. У једном тренутку запраштале су пушке. Нисмо знали шта је. Мало после, регент се враћао с брда. Апис је био у мојој канцеларији. Кад је видео престолонаследника, извинуо се: ’Не убише пашче. Жив је. Морам ја да га убијем.’ – Ја сам скочио на њега, да га зауставим и спречим. Гушали смо се. Пали смо обојица на под. Били смо обојица прашњави. Кад је регент наишао, отресали смо прашину, исправили се и салутирали.’ Кад је ово чуо Анта Радојевић, питао је Зечевића зашто није дошао у Солун на суд и дао свој исказ о Аписовој намери и готовости да лично убије регента, и да је знао да су ’горе’ на њега пуцали и промашили ’пашче’! Зечевић је одговорио: ’Нисам могао да га теретим. Били смо школски другови од најмлађих дана. Нисам могао’” [Јовановић 2020: 101].

Извор: Момчило Исић, "Писана реч Драгољуба Јовановића", Зборник Матице српске за друштвене науке, LXXVI, свеска 195 (3/2025), стр. 423

https://www.maticasrpska.org.rs/stariSaj...20Isic.pdf

Сад узми "Завичајни легат 2" и тамо имаш Мемоаре Анта Радојевића, па види да ли он помиње овај догађај.

[Митић]

Сад узми "Завичајни легат 2" и тамо имаш Мемоаре Анта Радојевића, па види да ли он помиње овај догађај.

Наравно да има, овај догађај је описан у књизи "Завичајни легат 2" Младомира Ћурчића на стр. 52-54.

А овај претходни део сам поставио чисто да форумаши могу да прочитају и да виде као извор.

[Бенито]

Сад узми "Завичајни легат 2" и тамо имаш Мемоаре Анта Радојевића, па види да ли он помиње овај догађај.

Наравно да има, овај догађај је описан у књизи "Завичајни легат 2" Младомира Ћурчића на стр. 52-54.

А овај претходни део сам поставио чисто да форумаши могу да прочитају и да виде као извор.

Па, то те питам: колико се поклапају сећања двојице очевидаца на овај догађај?

[Митић]

Сад узми "Завичајни легат 2" и тамо имаш Мемоаре Анта Радојевића, па види да ли он помиње овај догађај.

Наравно да има, овај догађај је описан у књизи "Завичајни легат 2" Младомира Ћурчића на стр. 52-54.

А овај претходни део сам поставио чисто да форумаши могу да прочитају и да виде као извор.

Па, то те питам: колико се поклапају сећања двојице очевидаца на овај догађај?

У књизи "Завичајни легат 2" је детаљније објашњено. У оном раду је написано неколико реченица.

Има неких разлика у сведочењима. У оном раду Матице српске, Зечевић је упутио кола Регента на другу страну, а код Младомира Ћурчића пише да је Анта Радојевић упутио кола да иду девијацијом на другу страну и тиме спасао Регента, како је рекао Панта Драшкић. Такође, у оном раду се наводи како је Апис рекао "да нису убили пашче", а код Младомира пише да је Апис рекао "да иде да убије псето." 

У суштини, поклапају се добрим делом, само што је онај рад то описао краће, а код Младомира је то описано детаљније.

[Митић]

У "Завичајном легату 2" код Младомира Ћурчића, имамо мемоаре Анта Радојевића где налазимо сведочанство самог Анта како је извршен атентат на Регента Александра у Солуну 1917. године.

А Драгољуб Јовановић записује друго сведочанство и то сведочанство Милана Радојевића, брата Анта Радојевића.

У Дневнику, књига 3, под белешком "Врњачка Бања, недеља 6. јун 1965", Драгољуб Јовановић описује како је срео Милана Радојевића, свог друга са матуре из Друге гимназије, бившег дипломату и брата Анта Радојевића.

За време окупације 1942. године, браћа Радојевић су отишла да набаве брашно, али нису успели и вратили су се са по једним хлебом. Са њима је био генерал Радисав Зечевић који им је у возу, на повратку, испричао догађај везан за атентат у Солуну. И Милан Радојевић је хтео да ово остане забележено.

А тај догађај је већ пренет у једном од претходних постова:

„Истом приликом, Зечевић је испричао браћи Радојевићима шта се десило 1916. или 1917. на путу између Зејтинлика и Кајмакчалана. Као инжењер Анта је добио задатак да једну стару турску касарну претвори у пољску болницу. Учинило му се незгодно да болница и шатори буду поред самог друма, па је направио једну ’девијацију’ за приступ болници и од друма је одвојио једним зидом, да рањеници не би били засипани прашином. На врху твоје девијације – причао је сада генерал Зечевић – ја сам имао један мали штаб или командну станицу. Стражар је јавио да наилази регент Александар. Излетео сам да га дочекам. Питао ме зашто је пут скренут и какав је то зид. Одговорио сам. Регент је отишао даље, узбрдо. У једном тренутку запраштале су пушке. Нисмо знали шта је. Мало после, регент се враћао с брда. Апис је био у мојој канцеларији. Кад је видео престолонаследника, извинуо се с: "Не убише пашче. Жив је. Морам ја да га убијем." – "Ја сам скочио на њега, да га зауставим и спречим. Гушали смо се. Пали смо обојица на под. Били смо обојица прашњави. Кад је регент наишао, отресали смо прашину, исправили се и салутирали. Кад је ово чуо Анта Радојевић, питао је Зечевића зашто није дошао у Солун на суд и дао свој исказ о Аписовој намери и готовости да лично убије регента, и да је знао да су "горе" на њега пуцали и промашили "пашче"! Зечевић је одговорио: "Нисам могао да га теретим. Били смо школски другови од најмлађих дана. Нисам могао"."

http://digitalna.nbpi.org.rs/RCsr/jsp/Rc...f/00000093

Погледати стр. 193-195 у: Драгољуб Јовановић, "Дневник" Књига 3, Приредио Момчило Исић, Историјски архив у Пироту - Породица Драгољуба Јовановића 2021