Та вила налази се испод Народног позоришта, преко пута Дома здравља Стари Град. Мислим да је Симина улица.
Под неразјашњеним околностима, откупио ју је Борис Вукобрат, један бизнисмен који је живео у Паризу. Кућа је пропадала, јер је господин био противник режима Слободана Милошевића. Али, није желео ни да је прода, док није налетела будала да је плати више него што вреди.
Стојковић је, када је отишао у Јапан, испунио жељу својој алавој жени да купи стан у Паризу. Тако да се он од тада до данас води као грађанин Париза. Тамо су се зближили са Цептером и Вукобратом, и малим бројем богатијих Срба који живе у Паризу.
Из те везе је дошло до амбиције Стојковићеве жене да купи ту вилу. Стојковићу је, иначе, "Мадера" обећала водећу функцију у ФСС чим заврши каријеру. Нешто слично као са Џајићем и местом техника у Звезди.
Зато им је требала кућа у Београду, а госпоџа је дошла на идеју да купује ентеријере и да их сређује и продаје потом. Углавном, Стојковић је, по завршетку фудбалске каријере, постао председник ФСС, а недуго затим напустио је то место и постао председник ФК Црвена Звезда. И то у тренутку када је Звезда коначно, после више од једне деценије, имала једну генерацију играча која је могла да сочини иоле добар тим у европским оквирима. Кичму су чинили играчи генерације 1984. Свака сличност са његовим амбицијама да постане селектор репрезентације када је сазрела генерација светских првака са Новог Зеланда, је очигледна.
Стојковић је, наравно, у следеће две-три године продао све те играче у иностранство. Звезда је и даље била у губитку.
Што се тиче куће, она је била јединствена по томе што се у њеном салону налазио јединствен уметнички паркет, од чувеног храста са планине Папук у Славонији, сачињен од великог броја паркетних елемената који су стварали велики грб Немањића. Ти елементи, сваки понаособ, били су урађени у дуборезу, па се после склапало у јединствену целину.
Поред тог грба, налазио се изрезбарен монограм краља Александра.
Госпоџа - другарица, која је била знатно образованија од свог супруга, који није завршио основну школу, а она није завршила средњу школу, наредила је мајсторима да поваде сав тај паркет и баце у оближњи контејнер. То су они и учинили, али су то јавили једном познатом београдском сакупљачу уметнина, антиквару који им је за ту информацију дао по хиљаду марака (још није био уведен евро).
Човек је дошао и одвезао тај паркет, пре него што су га однели ђубретари. Однео га је у једну халу, где га је на патосу те хале реконструисао, односно поново поставио. Потом је позвао неколико потенцијалних купаца и продао га исто вече.
Лицитира се са цифром за коју је продат тај јединствени паркет, али се причало да је за ту цену тада могла да се купи кућа на Вождовцу. Дакле, не мање од 150 хиљада марака.
Госпоџа - другарица је у том реконструисаном салону тих дана поставила - ламинат.
Када је Стојковић побегао из Београда, поново у Јапан, да тамо постане фудбалски тренер, госпоџа-другарица је једва продала ту вилу једној банци. Цена је била три пута мања од оне за коју су Стојковићи купили најпознатију руину у центру Београда, током 1990-их година. Срећом, банка је ангажовала једног од бољих београдских архитеката и урађена је једна од најбољих реконструкција, тако да су ту сада вила која изгледа као некада када је и изграђена, а поред је једна модерна кула која се идеално уклопила у амбијент.
(Последња измена: 25-07-2024, 08:18 PM од
Бенито.)