(16-08-2024, 11:48 AM)Јеремија Пише: (16-08-2024, 01:28 AM)Бенито Пише: Ниси ме разумео. Питам Те у контексту овога што га је Лубарда саветовао "да не претера у мржњи и омрази". Да ли је у томе претерао у роману Нож?
Јесте.
Можда тога није био свестан, можда се погубио, али начин на који је донео штиво Лубрадина оцена је сасвим на месту.
Мислим да је требало поставити књижевни темељ у обради ко је први "заподрео" а то Драшковић није на ваљан начин урадио.
Има ту и прикривања комунистичких злочина одмах после свенародог устанка против усташких покоља.
Ко зна, можда му је то био полазни циљ у заташкавању комунистичких покоља по Херцеговини као и остатку србских земаља.
А видиш, у филму "Нож", који је настао 17-18 година после романа "Нож", и чији већи део је екранизован роман, преовлађује, по општем мишљењу, дискурс "помирења" и општег "смирења".
Поставља се питање, пошто је Драшковић кључна личност за оба дела, како се једно дело тумачи као мржња према муслиманима, а друго, ни две деценије доцније, као љубав међу две религијске групе истог народа.
Гледај овако, није ништа ново да аутор промени ставове после одређеног времена. То се, најчешће, дешава због неког драматичног догађаја који се десио између два уметничка дела, било да су ти догађаји били личног или општег карактера. Мада, није реткост ни да су у питању лукративни разлози.
Моје мишљење је да је овде нешто друго у питању. Уметничко дело не би требало да се бави објашњавањем историје. Чак ни онда када сама историјска наука не даје довољно добре резултате на важна питања која поставља нова генерација. То је апсолутна злоупотреба уметности у политичке сврхе.
Навешћу најбољи пример у српској књижевности за такав случај. Добрица Ћосић је, својевремено, објашњавао зашто се у свом делу бави Првим светским ратом, рекавши да он има много више слободе у књижевности, у форми романа, да објасни одређене историјске догађаје него историчари, који узгред буди речено, нису добро објаснили или проучили многе елементе тог рата. (Па, је дошао калемар да им то објасни.) Прећутао је само један мали детаљ: српска мемоаристика између два рата изнедрила је и објављено је на стотине књига из којих су историчари, уз документа која су била доступна, готово до последњег детаља објаснили све битке, повлачење преко Албаније, узроке рата, пробој Солунског фронта итд.... Али, комунисти су забранили те књиге после Другог светског рата. Зашто? Зато да би ДЋ преумио Србима историју Првог светског рата.
То је најеклатантнији пример злоупотребе књижевности у корист владајуће идеологије.
А највећи проблем био је у томе што је ДЋ, и читава та генерација писаца, за собом повукла и оне млађе који су, свесни те злоупотребе или не, почели да пишу и објављују књиге сличног садржаја.
Дакле, Лубарда није био у праву. (Мада је глупо расправљати са писцем који одавно више није у прилици да одговори) Драшковића је требало да саветује на који начин се ствара књижевно дело у реализму или нео-реализму, а да се не склизне у тумачење догађаја, што директно води у тумачење историје, односно у идеологизовање историје.
Другим речима, није проблем да ли је Драшковић "отишао у мржњу и омрази", или је, пак, у филму Нож отишао у "помирење". Проблем је што је користио уметничку форму да опише нешто што МОРА да истражи и опише наука.
Ето, ту је цела прича.
Један општи аналфабетализам. Толико карактеристичан за све комунистичке режиме, а поготово за титоистички.
